David Albahari

[zrNce]

David Albahari






Rođen 15. marta 1948. u Peći. Srpski pisac jevrejskog porekla koji trenutno živi u Kalgariju u Kanadi. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske. Takođe je i prevodilac sa engleskog jezika.
David Albahari je u Zagrebu studirao englesku literaturu i jezik. Prvu zbirku kratkih priča �Porodično vreme� je objavio 1973. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom �Opis smrti�, za koju je dobio nagradu �Ivo Andrić�.
1991. godine je postao predsednik Federacije jevrejskih zajednica Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. 1994. godine se preselio s porodicom u Kalgari, gde i dalje živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku. Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman �Mamac� 1996. godine i nagrade Zlatni suncokret za zbirku priča "Svake noći u drugom gradu" 2008. godine.
David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.
Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu �Porodičnog vremena� da je pripovedačka polazišna pozicija �za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti�, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena �kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika�. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski...
Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji.
Knjige su mu prevedene na šesnaest jezika ....


Zbirke priča:

* �Porodično vreme� (1973)
* �Obične priče� (1978 )
* �Opis smrti� (1982)
* �Fras u šupi� (1984)
* �Jednostavnost� (1988 )
* �Pelerina� (1993)
* �Izabrane priče� (1994)
* �Neobične priče� (1999)
* �Drugi jezik� (2003)
* "Senke" (2006)
* "Svake noći u drugom gradu"(2008 )


Romani:

* �Sudija Dimitrijević� (1978 )
* �Cink� (1988 )
* �Kratka knjiga� (1993)
* �Snežni čovek� (1995)
* �Mamac� (1996)
* �Mrak� (1997, 2008 )
* �Gec i Majer� (1998 )
* �Svetski putnik� (2001)
* �Pijavice� (2006)
* �Ludvig� (2007)
* �Brat� (2008 )


Knjige Eseja:

* "Prepisivanje sveta" (1997)
* "Teret" (2004)
* "Dijaspora i druge stvari" (2008 )




~ wikipedia.org
~ davidalbahari.com

[zrNce]

Garsonjera .....


Svako ima svoj recept protiv samoce. Moj je jednostavan: dva-tri prsta vinjaka, upaljen televizor, slani stapici u zdelici na stolu. Zatim papuce, meke, koje nece stiskati nozne prste.
Vinjak je najgore pice, smrtonosni napitak. Kazu da zivotinjska iznutrica ostavljena nekoliko sati u koka-koli, u zatvorenoj posudi, potpuno propada: izjedu je hemikalije, secer i ugljenik. Ne znam da li je neko pokusao da izvede slican opit, ako se to moze nazvati opitom, sa vinjakom, ali uveren sam da bi rezultati bili jos bolji. Sto znaci: gori.
Medjutim, ako je ono sto imate da pijete vinjak, onda se ne vredi zavaravati da pijete francuski konjak. Covekova masta je prevrtljiva, ali covekovo telo zna samo ono sto doznaje. Ukus se ne moze izmisliti.
Samoca, na primer. Niko ne voli da je sam, s tim cu se sloziti. Ali greska koju mnogi cine - zeleci da ne budu sami kada sami jesu - proizvod je njihove maste. Telo se ne ljuti kada je samo; samoca mu ne smeta, i bice savrseno zadovoljno bez obzira na to da li se nalazi u ovom ili onom uglu. Onaj ko zeli da ne bude sam u svojoj samoci razara svoje telo kao alkohol jetru. Dusa je koka-kola u kojoj telo pluta.
Kada sam sam, dakle, onda znam da sam sam, i to je sve. Odem polako do ormana, otvorim bife, nalijem dva ili tri prsta vinjaka, i sednem. Prethodno sam upalio televizor, obuo papuce, prosao prstima kroz kosu. Vinjak ima odvratan ukus. Jednoga dana, pomisljam dobicu od njega plikove na jeziku.
Moj stan je mali; jednosobna kutija na pretposlednjem spratu solitera. Kada sednem u fotelju i pruzim ruku, dotaknem zid. Zid je pokriven tapetama. Pod prstima, pod vrhovima mojih prstiju, tapete otkrivaju hrapavu geografiju svoje povrsine. Posle cetvrte ili pete case vinjaka, iako televizor i dalje gori, zatvaram oci i prepustam se geografiji mojih tapeta. Kada ih kasnije otvorim, ugledam jarko beli ekran, nesto sto je daleko od svakog zemljopisa.
Kuhinja je deo predsoblja. Kupatilo je zapusteno. Jednom sam, kod neke devojke, stajao u kupatilu koje je, od poda do tavanice, bilo oblepljeno plavim plocicama; i tavanica. U jednom uglu, nekakvom bojom, bilo je nacrtano sunce. Po zidovima, uglavnom u visini grudi, lebdeli su naslikani beli oblaci. Devojka je usla za mnom u kupatilo, dok sam ja jos stajao na plavim plocicama u sredini, i pitala me: Zar se neces svuci? Okrenuo sam se i pogledao je. Vec je bila gola. Treba li da se svucem? pitao sam je. Nasmejala se. Jos nikoga nisam videla da se kupa obucen, rekla je. Odgovorio sam: Covek se uci dok je ziv. Klekla je, postavila zatvarac na otvor u kadi, i pustila vodu. Raskopcao sam pantalone i one su skliznule do clanaka. Devojka se okrenula i sklonila kosu sa cela. Oblizala je usne i prihvatila ga sirom otvorenih ustiju. Jedan od oblaka, primetio sam ostao je nedovrsen.
Druga greska, koju ljudi prave jeste prozor. Kada su sami, oni cuce na prozorima kao ptice selice na telegrafskim zicama. Ja nikada ne izvirujem, nikada ne odmicem zavesu. Covek nije glumac koji brine koliko ljudi ce doci na njegovu predstavu. Covek koji je sam ne sme da gleda ni napolje ni unutra; zato u mojoj sobi gori televizor. Njegovi prizori dovoljno su snazni da bi vas podstakli na razmisljanje. Cak i kada zatvorim oci, kada se upustim u geografiju mojih tapeta, ja ne stvaram u sebi nikakve slike. Tonem, prazan, u blagodeti praznine.
Posle druge case, ukupno: sest prstiju vinjaka, uzimam jedan slani stapic. Grickam ga polako, parce po parce. Prvo oblizem krupnija zrna soli, potom ga stiskam prednjim zubima i odlamam parce odredjene duzine. Moj ritam je spor. Ponekad mi jedan stapic ostane u ruci sve do kraja programa. Ponekad ispraznim zdelicu pre nego sto se zavrse poslednje vesti. Ali ritam ostaje isti jer ga ne vezujem za protok vremena.
Kasnije, kada se program okonca i ekran se zabeli, ustajem i namestam lezaj. Carsav, jastuk, jorgan. Gasim svetlo i skidam se u mraku. Sljapkam do televizora i pritiskam dugme. Iako se onaj jaki sjaj gubi istog casa, ekran i dalje ostaje osvetljen. Lezem u krevet, posmatram trnuci odblesak i nastojim da utonem u san u ksladu s njegovim iscezavanjem. Sklapam kapke i virim kroz trepavice. Ponekad zaspim u isto vreme. Najcesce, medjutim, moram da se pretvaram. Pravim se da spavam, zmurim, ali osecam kako mi se kapci trzaju.
Pre nekoliko veceri, mozda u sredu, prvi put kako pamtim, sto ne mora da bude pouzdano, trgao sam se iz sna. Sirom sam otvorio oci i polozio levi obraz na jastuk. Televizor je bio mrtav. Prozor je piljio pravo u crno nebo. Zdelica sa slanim stapicima opasno se priblizila rubu stocica. Casa je stajala u nekakvoj senci, Nisam mogao da vidim papuce, ali znao sam gde se nalaze. Znao sam da se desna malo ispela na levu, a da leva dotice obe carape. Nisam mogao da vidim ni carape. Video sam zavesu, video sam drvenu kamilu na televizoru, video sam mesto na rubu fotelje koje sam uvek doticao malim prstom.
Nisam znao zasto sam se probudio.
Onda je zvono na vratima ponovo zazvonilo.
Okrenuo sam glavu i spustio desni obraz na tkaninu jastucnice.
Uzvisice na tapetama bacale su sitne senke na nenastanjene doline. Ugao jastuka podizao se visoko iznad svih nas. Pitao sam se da li da ustanem i upalim televizor. Uz utrnuce novog belila mozda bih mogao iznova da zaspim ....


iz zbirke '' Opis Smrti ''

[zrNce]

Kraj Detinjstva


Sam u sobi, dečak se oseca kao da ga reči napuštaju. Neke od njih čak vidi kada zasvetlucaju u mraku, a tri su, sasvim je siguran, proletele kroz zlatnu traku pri dnu zatvorenih vrata. U sobi je tmina, svetlo gori u holu, na prozoru su drvene rešetke, poluspuštene. Tišina se oglašava u probranim zvucima: tupo tapkanje psecih šapa, meškoljenje golubova, zvižduci u daljini. Dugme prekidača na lampi je komad leda. Dečak podine ruku i dotakne čelo: zglob blago kvrcne. Poslednja reč se istog časa rascveta ko raketa. Više je nema. Palcem druge ruke dečak opipa rub pidžame. Tajanstvena je gipkost lastiša, mudra je simetrija dugmadi. Nisu to dečakove reči. Njegov je muk. Njegove su kratke pantalone na stolici, sandale ispod kreveta, školjke u kutiji, krpice od svile. A potmuli bat, koji kao da dopire iz ugla sobe i za koji je dugo mislio da je glas skrivenog prijatelja, možda patuljka, potiče u stvari iz njegovog srca. Nema prijatelja, nema zbližavanja, samo strahotno razdvajanje od vlastitog bila, zaludno traganje za izvorom odjeka. Sada to zna. Star kao Stena. Dok sanja ....

[zrNce]

'' Белорусская деловая газета " .... 02.09.2005.



Svi smo mi � postmodernisti


�Tužan i lep� � tako je nazvan članak o njemu u francuskom Nouvel Observateur. Priznat u celom svetu srpski knjizevnik David Albahari piše o smrti, apsurdu života, samoći koja je toliko lepa i lepršava, da, čitajuci ga, doslovce vidiš, kako se staklici dečijeg kaleidoskopa sklapaju u željenu sliku. Čini se, da sa stranica njegovih knjiga se čuje glas Kamija, iako kao svoje omiljene pisce David navodi Vilijama Foknera i Tomasa Bernharda.
Pročitati njegovo stvaralaštvo na ruskom je bilo moguce tek u �Antologija savremene srpske postmoderne fantaske� (Lavov, 2004) � 26 dela razlicitih srpskih autora. No ako postmodernizam postsovjetkog opusa, kakav se može videti kod Erofeeva I Sorokina se zasnivaju prvenstveno na izveštaju, sprpski prozni pisci teže ka zdravom smislu i originalnoj formi. Recimo, Milorad Pavić je napisao svoj prvi roman u vidu rečnika, drugi u vidu ukrštenice, treći u obliku klepsidre i četvrti kao priručnik za gatanje tarot kartama. Takav postmodernizam poštuje literaturnu tradiciju i čitaoca. On, po rečima Pavica, �podiže čitaoca do nivoa koautora� a ne spušta ga detaljnim opisom masturbacije na fonu zalaska Evrope.
Jedan od najznačajnijih autora zbirke je bezuslovno David Albahari. Kritičari i novinari ga nazivaju srpski Kafka. Kao i poznati prethodnik, Albahari govori o neljudskosti sa takvim osećajem čovečnosti, da ti jednostavno dodje da ga zagrliš. Oblači se u crno, pije kafu , lagano zamišljen I razgovara s� mojim diktafonom kao sa starim drugom.


Običan postmodernist


-Šta Vi možete reći o savremenoj srpskoj literaturi, tačnije o Vašim drugovima iz �Antologije srpske postmoderne fantastike�?
-Ne mislim da ja pripadam istom pravcu sa takvim piscima, kao sto su Borislav Pekić ili Danilo Kiš, iako štampa konstantno to meni želi da prišije. Ja nisam pisac fantastike. Za mene je postmodernizam pre svega vremenska kategorija. Mi jednostavno živimo u vremenu postmodernizma. U odredjenom smislu to znači da smo svi mi postpodernisti, hteli to ili ne.
-Imate li dovoljno materijala, činjenica za stvaralaštvo, što zahteva proces pisanja?
-U nekom smislu ne postoji ništa novo pod Mesecom � sve je već odavno napisano. Sve je rečeno već u Bibliji, ali svet nastavlja da se kreće napred a knjige pišu. Mene zanimaju obični medjuljudski odnosi. Odnos muža i žene, majke i deteta i tako dalje � sve je to bilo opisano milion puta, ali ipak svako od nas iz početka gradi čitav taj svet. Ako razumete odnose u porodici, razumećete odnose bilo kojih ljudskih jedinki pa čak i država.
-Vi često pišete o svojoj porodici. Vaši bliski prijatelji se ne osćcaju neprijatno kada prepoznaju sebe u Vašim likovima?
-Nema veze šta mislim ja ili članovi moje porodice, čitalac će uvek stvoriti sebi svoj svet , gde će postaviti svoje akcente. Stvar je u tome, da priču koju ja pišem, i priča koju ste vi pročitali, uopšte nisu iste. Vi čitate svoju priču i ja ne mogu da dam uputstvo kako je zapravo treba čitati.
-Da li Vam je u životu pomogla ili smetala činjenica da ste jevrejskog porekla?
-To nije bila smetnja. Naprotiv, ja sam uvek video u tome nešto poput igranja na sigurnu kartu. Oni koji smatraju da je to sramota i trude se da sakriju svoje poreklo, jednostavno imaju problem sa svojim identitetom. I tada uopšte nije bitno da li je to Jevrejin, Rus, Srbin ili Kinez. Problem individualizma je uvek isti, nesklad sa sopstvenom ličnošcu.


Otputovati da bi se pobedilo


-Vi ste u domovini dobili dve nagrade. Koliko je bilo značajno za Vas?
-Kada je moj roman �Mamac� dobio nagradu, ja sam već bio u Kanadi. Bilo je jako interesantno osetiti to da je bilo potrebno napustiti Srbiju I otići u nepoznatom pravcu, da bi dobio nagradu u svojoj zemlji.
-Živeti kao emigrant nije jednostavno, odjednom ste čovek �dve države�. U jednoj Vas ima više, u drugoj manje.
- Da li osećate propast otišavši iz domovine kao poznati i priznati, pisac u zemlju gde niko ne čita srpsko pismo?
-Pa čitaoci nisu obavezni da čitaju na srpskom ako žele da pročitaju moja dela. Ja sam prosto iskoristio mogućnost da udvostručim čitalacku publiku. Ono što je moglo biti prepreka, postala je šansa za nove mogućnosti.
-U svojim knjigama Vi se ne udaljavate od mesta svog rodjenja. Zasto ne bi smestili Vaše likove u okruženje u kome sada živite?
-Moje su knjige o tome, kako izgleda biti izmedju dve države. Vi ste u pravu, moje je srce u Beogradu a telo u Kanadi. Ja sedim u Kanadi i pišem o životu u Srbiji. Vilijem Fokner je rekao �Pisac je dužan da piše iskljucivo o ljudskom srcu�. To je jedino važno.
-Da li osećate ličnu odgovornost pred čitaocima I da li Vas taj teret pritiska?
-A zašto bih ja bio odgovoran za bilo šta? Vi sami birate da li ćete čitati moje knjige. Čitalac je u tom pogledu odgovoran što čita knjige koliko i pisac koji ih piše.
-Vi pišete, kako se kaže �ciglama� � velikim temeljnim prvim redom. Tako je pisao i Vilijam Fokner koji je slovio za teškog pisca. Ne plašite se da takva prezentacija teksta je teško svarljiva čitaocu?
-Ne- ne. Čitalac mora da �radi� kao i sam pisac. Ako neko želi da se jednostavno provuče, ne treba da čita moje knjige.



sa ruskog prevela .... leptiric ....

[zrNce]

Snežni čovek


Reči su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.
Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da
ga pogledam u oči.
"Došli ste ovamo da pišete", rekao je," i sve ćemo učiniti da
vas ništa u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam mogao da
se setim nijedne uspomene.
"Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
"Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da!
prvo polude ljudi, pa tek onda država?"
Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama
uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir
izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini ....
Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa
uveče, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reči, iako na izgled iste,
kazuju sasvim druge stvari. Ono što je ujutru zabrana, uveče može
da bude poziv; oštrine u podne obično otupljuje negde oko ponoći;
po naglom budjenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije
od sardina.
I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.
Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, da smo je svi
zajedno izmislili, i da će jednom morati da dodje trenutak kada
ćemo uvideti da živimo u praznini.
Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga reč za putovanje,
posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji
prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu,
kao što neki ljudi ne veruju u boga; ništa me nije moglo ubediti.
Potom sam "daljinu" počeo da zamišljam kao "bekstvo", a pošto sam
o "bekstvu" uvek mislio kao u "utočištu", "daljina" se pretvorila u
neku vrstu "utočišta", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao
rečju "gost", ali ne u smislu "radost u kući", nego u smislu
"tudjinac" ili, još bolje, "čovek pod nepoznatim krovom".
Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj život sveo
na ono od čega sam hteo da pobegnem.
Neka imena, naravno, ne znače ništa; neka sećanja su samo način
da se bolje zaboravi.
Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer beži se samo od sebe, ni
od koga drugog.
Ako zemlja u kojoj živim, nije više moja, a kuća u kojoj stanujem
pripada nekom drugom, čiji sam onda ja, kome pripada moje telo?
.... Stari svet je mrtav za sve njih, Evropa još samo nama nešto
znači. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje.
U Evropi, vazduh se diše, a ovde se vazduh jede. U Evropi živi se
jedan život, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog života
proživi najmanje četiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kao
muve bez glave, a ovde, ako se nešto ikada raspadne, samo promene
masku. U Evropi, samoća je oblik izgnanstva, a ovde je način života.

[zrNce]

Slike


Pored prozora u trpezariji planinarskog doma visi slika sa prizorom koji se vidi kroz prozor: smaragdno jezero u kojem se ogledaju okolne planine. Slika je trideset sedam godina visila na istom mestu, a onda je nestala i niko nije mogao da je nadje. Dve godine kasnije, nepromenjena, slika se pojavila na istom mestu na kojem se uvek nalazila. Nikakvi tragovi i otisci nisu na njoj otkriveni, ali zato u planinarskom domu gotovo nikada nema slobodnih ležajeva. Svi dolaze s nadom da ce slika ponovo nestati upravo kada oni budu tamo.

[zrNce]

Ritam Kalipsa


Svi smo ustali u iščekivanju himne, ali orkestar je zasvirao kalipso. I nije samo svirao, već i igrao. Ceo orkestar, uključujuci dirigenta, složno je igrao kalipso, i ubrzo se taj ritam preselio na nas, provlačio se kroz naše ruke i noge, gnezdio se u stomacima i stražnjicama, i onda nam se pridružio počasni vod, diplomate na tribinama, deca sa cvećem, čak je i posada aviona sišla na pistu, a zatim su i predsednici počeli da cupkaju, prvo naš, potom njihov, pa onda zajedno, držeći se za ruke, i tada su i televizijski snimatelji počeli da se njišu, ne ispuštajuci kamere, tako da je slika na televizijskim ekranima širom zemlje treperila i skakutala, ali niko se nije požalio, niko nije telefonirao, ni tada ni kasnije, pa ni mnogo kasnije, kada su čak i članovi orkestra tvrdili da se to nije desilo.

[zrNce]

Mašina


Moja prijateljica ne veruje u mašine. Kad god ode kod nekoga u posetu, ona prvo obidje stan i broji mašine. Uvek se najduže zadrži u kuhinji. Razne seckalice, mikseri, toster, aparat za kafu, električni otvarač za konzerve, mašina za mlevenje mesa – sve to ona pažljivo beleži. Tamo gde ima previše mašina više se nikada ne vraća. Pitanje je dana, smatra moja prijateljica, kada će mašine zavladati svetom. Naša jedina šansa, tvrdi ona, jeste da se vratimo običnim stvarima: avanu i oklagiji, varjačama i noževima, spužvama i praherima. Noću, dok svi spavaju, ona leži budna i osluškuje. Povremeno ustaje da proveri mašinu za pranje veša, da se uveri da nije krenula prema izlazu. Primirena, vraća se u krevet, ali kada napokon zaspi, sanja nebo kao ogromnu mašinu za proizvodnju oblaka.

[tetkaD]

DAVID ALBAHARI

CINK

Znam mnoge stvari koje nikad neću uspeti da primenim u životu.

Svaka biografija je zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo.

U jednom času, dok je još krkljao na bolničkom krevetu, pomislio sam da je blagodet smrti u tome što neko napokon prestaje da bude nečiji sin: skida sa sebe zastor i, bar za neko vreme, hodaš kao da svet pripada samo tebi. Užasan je to osećaj i ne može se dugo izdržati. Užasan je, naravno, zato što je lep, i što svaka lepota iscrpljuje. Ali čovek ne treba da teži za lepotom već za istinom. Nekada sam, naime, strahovao da nikada neću izaći iz senke koju je oko sebe širio moj otac, a sada žudim za tom senkom.

Nisam li tada bio spreman da dam svoj život za njegov, kad bi to bilo moguće? Ili sam možda bio spreman na to upravo zato što to nije bilo moguće?

Ne jadikuj za onim što je prošlo, jer ćeš samo jadikovati nad samim sobom.

_________________

[tetkaD]

DAVID ALBAHARI - MRAK

Nisam bio spreman, to je možda najbliže istini, da ulažem i najmanji deo svoga bića u nešto što je moglo da se završi gubitkom. Svaki dan je bio dragocen, i ako bih nastavio da gubim, smatrao sam, ništa više od mene ne bi ostalo.