Omiljena priča

[DrinChe]

Pošto imamo temu "Moja Priča" u kojoj se nalaze priče koje su članovi Vcafe foruma pisali, otvaram i ovu temu na kojoj ćete moći da zalepite ili otkucate neku priču koja nije vaša ali vam se dopala i želite da je podelite sa drugima. Zamolila bih vas da autore potpisujete, nick, pseudonim, ime i prezime, šta god, ili da, ukoliko je autor nepoznat navedete da je nepoznat






Njegov pogled se kao vodopad spusta niz njen vrat, ramena i kolena, a onda se naglo podize i zaroni ispod trepavica.
To je trenutak kada su sasvim blizu jedno drugom, trenutak u kome se na ulici mimoilaze muskarac i zena koji se ne poznaju.
Tajku N.

[DrinChe]

ovog jutra,od FluciF

Danas sam jako jak. Neverovatno jak i moćan, snažan i nenadmašan. Toliko sam jak, da uzmem da se igram igre „kako sam slab“, jer to mi, pored tolike sile, ne može škoditi, traži od mene maksimalan napor, a i baš je zanimljivo. Dakle sedim tako, snažno uživljen u ulogu nekoga ko je slab, i neverovatnom, nadljudskom snagom opstajem u njoj. Kako sam samo jak! Onda prestanem da se napinjem, daj da uzmem malo vazduha.
Pored toga, nateram oblake da se nadviju i zgusnu, spuste i kišu pljusnu, a pritisak prisilim da padne, mrtvaju vazduha da dune, žustri vetar utihne, tek da pirka. Onda snažno zaspim, i nadljudski zahrčem... Čisto da probam, da li i to mogu!

Kad sam se namerno, voljno, svesno i iz sve snage probudio, mislim trgao iz tog napora glumatanja kako tvrdo spim, odlučio sam da se još malo poigram i oprobam, te sam Zemlju malo ubrzao u njenom okolosunčanom valceru, pa usporio, ali sam je napokon smirio na postojeću, proverenu brzinu. Mislim, dobro, snaga i zadovoljstvo koje može da donese i sve, ali ipak treba biti mudar - okret od punog kruga za 24h je sasvim u redu. Neću da se iživljavam! Možda je nekom radikalu ili popu muka, pa da ne bude da je to od mene i mojih vežbi snage.

Sedim na dupetu na stolici na podu na plafonu onih ispod, na zemlji... Sve brekćem od snage, ali iznutra. Isprobavam koliko je težak svet, i navlačim ga na grudi. Au, težak je, baš težak!; uostalom, to je ukupna težina koja postoji, minus moje kile. Sledi trenutak u kojem spoznajem da sam beznačajno mali, i da je moja težina zanemariva (kakve bre dijete!), ali i da sam u pravu kad uviđam da sam uprakos toga stvarno neverovatno jak – držati postojanje na grudima, čekati sudbinu i još je čikati, o čemu ne mogu trenutno da zborim, vrteti zemlju, padati kišu, i još pri tome samosprčen na najmanje moguće dimenzije... Pa ima li tome kraja?

Ne, odnosno – ima, ali tek posle još nekih aktivnosti: dozovem ja Spajdermena i Betmena, Supermena i Konana, i pošaljem ih da rade svaki svoj posao. Potom okupim Crvenkapu, Tri Praseta, Pinokia, Snežanu i sedam Patuljaka, Snežanicu i sedam Krupnih momaka, Alibabu, sveštenike i lekare, advokate i političare..., ma na kraju smo morali na dvorište, toliko ih je bilo. I? Pa ništa, pošaljem i njih na njihove, svima poznate zadatke, koje im za svaki slučaj ponovim. Odu ti oni, a ja ostanem sam. I jak.
Sedim i dišem, kucam srcem, varim, vršim metabolizam, diurezu, detoksikaciju, cirkulaciju, rastem nokte i kosu, dlake po telu, održavam balans sistoličnog i diastoličnog pritiska... U svakoj ćeliji potajno obavljam veći broj hemijskih operacija nego sve fabrike na svetu zajedno!!! Koji sam ja tip!, koja pamet i snaga! Prdnem kao zaključak. U gitari zazveči rezonanca. Proverim, naravno – ton B!
Nekako, nije mi dosta, pa odlučim da nateram Koštunicu da bude samozaljubljeni, moronski, idiotski naci tiranin u ulozi premijera u odlasku koji 2% ne jebe rezultate izbora i koji kao ’oće da bude i dalje tu i to, kao, maštam ja i sprovodim to u delo, jer navrzlo se blentavo derište, ne može više bez toga (a?; mislim – u prirodi je tako nešto nemoguće, pa ni u Srbistanu, tako da je moja jaka mašta očito nenadmašna!) i, da mu ne bi bilo dosadno, okružim ga gorilom koji prilično liči na čoveka (dobro, samo malo – podseća), njemu nametnem ulogu predsednika ove neke kao države, potom i karikaturama različitih profila, ali tu ipak, Ipaaak!, dadadaaa, ipak počnem da osećam kako gubim snagu pri pomisli da ih sve pobrojim i popišem. Da ih popišam! - to bih još mogao, ali da ih valjam po ustima i e-papiru, e neće moći, k’o što tim papirom ne može da se obriše ništa, pa ni guz!
Svemu dođe kraj, pa i napadu snage, znaj. Pomisao na političare me je izduvala. A možda je tome doprinela i činjenica da telefon nije zvonio, odnosno, da se sudbina danas nije javila. Dobro, šta sad, možda se javi sutra. Ako budem dovoljno maštovit i jak...

[DrinChe]

Cime se bavite u zivotu?
Ja sam, znate, profesionalni propustac prilika.
- Zanimljivo.
- Kako se uzme. Nije bas da uzivam u tome. To je vid naslade moje mracne strane.
- Mozete li nam objasniti malo blize?
- Ne postoji blize, to je to. moja bolesna strana hrani se prilikama koje mi izmicu.
Prokleto ste unisteni, ali je nesto u vama ipak zadovoljno time.
Osecate svog djavola na ramenu, ali mu ne mozete nista.
A on, on vas iritirajuce blazeno gleda i oblizuje se jezikom. Neciji trbuh se puni.
Naposletku, to ste vi, tacnije deo vas koji ne zelite, ali on postoji.
- Mracni ste, crni.
- Ne, moja boja je siva. Svakog trenutka postoji nada da se preokrene u belo, ali se kap belog isuvise
lako pretvara u crno. Utopija. To je moja boja: siva.

Tajku N. - a to je Mali Princ ali ne "onaj"... ovaj je opipljiv,postoji u vremenu sadasnjem

[DrinChe]

Ne zatvarajte vrata na mojoj prici, molim vas. Ni jedna, ni druga. Ni ona kroz koja se u nju ulazi, ni ona kroz koja se napusta.
Neka duva promaja, da se ne ubajati.
Ako zatvorite ona prva, neko drugi, ko posle vas pokusa da udje, mozda nece imati snage da ih otvori, pa je nikada nece upoznati.
Ako zatvorite druga, neko moze ostati zarobljen u njoj zauvek. A moja prica to ne zeli. Ona je jedna dobra prica, koja cezne za tim da svi budu slobodni.
Molim vas, samo to vas molim...pazite da se vrata ne zatvore. Udjite u pricu, razgledajte, vratite se ako nesto niste razumeli, hvalite, kritikujte, prepisujte, dovedite prijatelje, rodjake, da hvale, kritikuju, kopiraju, prepisuju...
Nemojte da vas ova moja molba zaplasi. Prosetajte kroz pricu, to svakako nemojte propustiti. Videcete, kad izadjete, bicete malo drugaciji nego kada ste usli..ili barem na kratko drugaciji.
Ali molim vas, pripazite samo da vrata ostanu otvorena.
TAJkuN

[DrinChe]

"Kako ti to tako, olako, ochas posla - drag sam ti? Ti to tako, odjedared, nichim il' ko zna chim izazvano, a?"

"A zar mozze i drugachije?"

... I razidjoshe se, uz izvinjavajuci osmeh, dva razlichita pogleda na svet.

cile

[DrinChe]

JESENJI DŽEMPER

Uvek kasnije nego što smo mislili. Septembar je prošao tako brzo, prepun obaveza koje donosi početak školske godine. Sa novim kišama, govorili smo: "Evo jeseni"; prihvatili smo da sve postane obična zagrada pre zime. A ipak, i ne želeći da to priznamo sebi, iščekivali smo nešto. Oktobar. Noći prvog mraza, dane sa plavim nebom iznad prvih požutelih listova. Oktobar, to toplo vino, ta nežna blagost svetlosti, kada je sunce pravo samo u četiri sata, posle podne, kada sve postaje blagost duguljastih krušaka popadalih sa krovova oko voćnjaka.
I tada nam je potreban novi džemper. Nositi na sebi kestenje, šumarak, bodljikave ljuspe kestenja, ružičasto crvenilo livadskih šampinjona. Odsjaje godišnjeg doba u mekoći šume. Ali novi džemper: odabrati novi žar koji će početi da jenjava.
U zelenim tonovima? Zeleno Irske, zeleno mahuna, magle, neravnomerno zelenilo viskija, divlje i usamljeno poput tresetnih livada, zeleno pokošene trave? Ali riđa? Ima toliko riđih boja, Ofelijina kosa, želja da okusimo, kao nekada, hleb-maslac-medenjake, boje šume naročito, riđost zemlje, riđost neba, neuhvatljivi mirisi vašara i drveća, vrganja i vode. Ili boja prirodne vune, što da ne? Džemper sa krupnim petljama, sa pletenicama, kao da neko još uvek ima vremena da plete za vas.
Ogroman džemper: telo će nestati, postaćemo godišnje doba. Džemper sa spuštenim ramenim, dok iščekujemo... Dobro je, i za nas same, to iznijansirano prihvatanje kraja. Odabrati udobnost sete. Kupiti boju dana, novi jesenji džemper.


Filip Delerm

[DrinChe]

Iz zbirke "Palica za bejzbol", Zoran Marčeta

MEDINA

Ponizni i Skromni su na putu za Medinu naišli na ćup meda. Obojica su bili gladni, ali nisu prilazili medu.
- Ima dostojnijih od mene – reče Ponizni.
- Ja ne zaslužujem – uzdahnu Skromni.
Odnekud se pojavio Grabljivi. Zgrabio je ćup i najeo se meda.
- Odoleli smo kušnji – rekoše dvojica gladnih i požurise u Medinu da isprose hleba.

[DrinChe]

Prvo su me testerom ubili, zatim sekirom kresali, drali i gulili. Na suncu i vetru sušili. Pa opet rezali, tesali, šmirglali. Onda su me bušili, pa brusili. Zavrtnje u moje telo uvrtali. Trovali me raznim farbama, oči crtali. Kosu u glavu sadili. Osmeh štemovali, uši čuljili. Konopcima vezali u dronje oblačili. U glavu šešir zakivali. Od tada me više nema nego što me ima.
Glupo mi ime davali, ni imenjaka nemam!

Mislio sam sve je gotovo dok mi vila nije ponovo udahnula život. Upravo se na to navikavam.
I još me pitaš što će mi satara? Idem sada da od Đepeta napravim drvo, pa da vidi kako je!

Samo tiho da se ne probudi. Pssst...


Dejan Tofcevic, Pinokijeva osveta

[DrinChe]

KRATKA PRIČA
Dopustite da se predstavim. Zovem se Priča, Kratka priča.
Piše me jedna žena, ime joj je…ups - ne znam. Ja sam veoma kratka i imam, hihi, kratko pamćenje. Moglo bi se reći da sam malo ograničena. Pa što? Nitko nije savršen. Ali ja sam tek na početku svog puta i još mogu puno postići - da me objave na raznim mjestima i spominju u encik…cik…onim jako debelim knjigama, valjda ste svi čuli za njih. Možda, tko zna, jednog dana u dalekoj budućnosti? Hihi, samo sanjarim…
Ne, nisam ja isprazna sanjalica, koja priča bez veze, kao mnoge moje pomodne kolegice.
Za razliku od njih, ja sam usredotočena. Imam jasan cilj pred očima. Životna mi je želja sudjelovati u jednom natječaju za kratke priče.
Osim toga, želim mir u svijetu i ljudska prava. I srdačan pozdrav ugroženim vrstama, koje su u izumiranju.
Kao što vidite, imam štošta važno za reći. A kada bih pobijedila na natječaju, iznijela bih svoju poruku u javnost. Dala bih doprinos zajednici, iako sam kratka. Uostalom, znam za kolegice koje su kraće od mene, a veoma su uspješne i utjecajne. Na primjer - neke koje je napisao onaj Bor…Borg…hihi, ne mogu se sjetiti. Nema veze, ionako svi znaju za njega.
I što sam ono htjela reći?
Da, valjda se primjećuje da imam dara? Uz malo sreće, mogla bih izraziti neku veoma posebnu i duboku misao. Štoviše, mislim da hoću, baš sad…eto…tek što nisam…Što? Moja spisateljica kaže da sam gotova?!? Kako? Da joj je dosta?
Ne mogu doći k sebi, zgražam se! No, ako je tako odlučila, u redu! Mislim, požalit će ona, ali neka joj bude!
Otići ću. Evo, odlazim. Kog bogovi vole, umire mlad. Dragi čitatelji, znam da nisam bila najbolja priča u vašem životu, ali sjetite me se ponekad, u dugim zimskim noćima i kad miris proljetnog cvijeća probudi novu ljubav u vašim srcima i… No dobro, idem, idem…Može još dvije riječi? Ne? Pih!

L. Fair

[SQUAW]

Dragi Deda Mraze,
pretpostavljam da ces se iznenaditi mom’ pismu u sred leta. Resila sam da preteknem drugu decu, da proverim ima li istine u poslovici “Ko rano rani, dve srece grabi” i u basni o Cvrcku i Mravu. Resih da budem vredna kao Pcelica Maja, da ne budem Trut, mada sebi trenutno najvise na Truta licim.
Ne ljuti se sto pisem malo opsirnije.
Nemoj ni pomisliti lutku da mi posaljes. Secas se Larise, moje najlepse lutke sa dugom ridjom kosom?
E, nju su osisali mamini cetvrtaci, kada su dosli da me pricuvaju. Ne da su me pricuvali i smirili, nego su u tome preterali, jer su me skamenili, pa nisam ni jednom trepavicom mogla mrdnuti, a sto se tice cuvanja, sacuvali su mi samo spoljasnjost.
Igrali su se pred mojim ocima frizera sa mojom Larisom. Tad sam bila poprilicno mala i mutava, tako da sam samo nemo posmatrala katastrofu. Jos jedne lutke se secam sa dubokom tugom. Nikad necu saznati cija je bila. Videla sam je u muzeju, ako se to mesto uopste muzejom moze nazvati, ali ne bih sad o tome.
Ja se zaista trudim da budem dobro dete. Jedem supicu, kuvanu sargarepicu, pijem riblje ulje i ne mrstim se.
Za stolom ne izmisljam i ne prenemazem se. Ucim, idem na takmicenja; hocu reci, isla sam u osnovnoj skoli na sijaset njih i nesto malo u srednjoj.
Trudim se da budem dobro dete. Trudim se i drugoj deci da skrenem paznju ako nisu dobra u nekim svojim postupcima. Svaki dan radim na tome.Taj posao mi i ide i ne ide… Neka ce deca po nekim pitanjima ostati veciti ponavljaci, ali ne brini Deda Mraze, tu sam uporna kao sto magaraca.
Preksinoc sam bila na izlozbi fotografija koje su snimljene iz vazduha. Videla sam toliko pejzaza i boja sa svih delova Zemljine kugle, koliko nisam mogla ni u snovima videti. Neverovatno bogatstvo!!! Tu sam videla sneg, glecere, sante leda, planine ususkane iskrzanim kapicama snega i leda…. I tako se setih tebe.
Dragi Deda Mraze, ti znas da ja nemam klasicne zelje, nikad ih nisam ni imala. Dok su druga deca trazila balone ja sam trazila slikovnice i knjige; dok su oni trazili obicne kucice, ja sam trazila kuce sa mini-valom, pudlicu, ali boje dlake kakva nepostoji; dok su oni trazili lutke ja sam trazila vozove. Dok su svi trazili Sandokana ja sam trazila Patuljka, ne veceg od deset do petnaest santimetara visine koji ume da prica da se druzim sa njim i da zivi u mojoj sobi; dok su drugi trazili petice iz matematike ja sam trazila Petra Pana i Malog Princa da se upoznamo…
Uvek sam bila malo natraske i na svoju ruku.
Posle tog perioda, postadoh malo vece dete i poceh traziti neke druge neopipljive stvari - veoma bitne i ne samo za mene bitne.
Jesam li ti dosadila?
Jesam, verovatno.
Da nisi zaspao?
Nemoj, molim te, evo prelazim “na stvar”.
Posalji mi, molim te petnaest stepeni nize, sad dok je leto.
Dobro, dobro, da se nadjemo na dvadesetsedam stepeni?
Znam da ovo nije pijaca, ali sta cu …
Posalji mi hladnu kisu, bez grmljavine, a kad zima dodje, posalji obavezno snega. Znam, znam da sam ti to vec pisala, ali ja ga ove zime nisam videla. Ne trazim ja mnogo, niti nesto nenormalno. Ne trazim da zimi padaju pecene kokoske ili kolutovi kackavalja ili pohovani karfiol… Ne, ne, samo obican , najobicniji sneg. Znam dosadna sam malo ili malo vise, ako mi je do neceg jako stalo. Doduse, desava se i da posustanem, ako vidim da ne vredi.
Ako ovo nabrojano prevazilazi tvoje finansijske mogucnosti, onda me bar primi u goste. Necu jesti puno.
Zivecu od pogleda na pejzaz, od radosti letenja sa irvasima i moram ti priznati jescu malo pahuljica, a njih ionako niko ne jede, tako da opet ispada da necu biti besan gost. Samo mi daj malo vode, bez nje stvarnoo ne mogu.
Toliko sam mala da ti necu mnogo prostora zauzimati. Mogu da spavam u fioci, u kutiji, ormaru, na tavanu - ne pravim pitanje.
Ako ni to ne mozes onda bi bilo najpametnije da popravis svetski klima-uredjaj za mene, za svu decu, za decu dece, za decu decine dece, za decine dece decu i tako do unedogled.
Izvini ako sam malo konfuzna, ubi me vrucina.
I samo da ti kazem, ja ne verujem da nemas racunar, zato ovih dana ocekujem e-Mail, sa naznakama, mogu li se bar nadati necemu od svega ovog.
ps. Dragi Deda Mraze, izvini ako sam te necim povredila u ovom pismu. Nije mi bila namera.
Znam ja da si ti dobar i da ces oprostiti meni, detetu, ako je u necemu preteralo.

autor:jelenaartpoezija