Onaj čije knjige hodaju unapred u vreme...

[Kalina]

Milorad Pavic
Citate li ga?


Kako ga dozivljavate?


Za ili protiv?


Koja knjiga/prica je ostavila najjaci utisak?

“KU” iz CD ROM verzije “Hazarskog recnika”
kompjuterska slika Katarine Janjic

Volim da kazem za Pavica da je moja prva, nikad preboljena ljubav...Sa njim sam zakoracila sa one strane ogledala, gde je sve moguce, i ostala tamo...
Pored Hazarskog recnika, najjaci utisak je ostavio Predeo slikan cajem i pripovetka Dva studenta iz Iraka....

I dusa ima kostur, a to su secanja.
Hazarski recnik



Svadba u kupatilu
Pozorisni plakat

[NSdjanka]

Sećam se kada je izašao Hazarski rečnik, kakav je to bum bio... Zapravo, prvo sam pomislila da je prašina koja se oko njega podigla, samo dobar marketninški potez... Onda sam dobila knjigu na čitanje... Nešto što do tada nisam mogla ni da sanjam, ni da pretpostavim da jedan roman može tako da se piše...Ili tako da se čita... Ni sama ne znam koliko puta sam poročitala "Rečnik", ali znam da sam prilikom svakog čitanja mogla da otkrijem nešto novo ili doživim na sasvim drugi način... Sada imam skoro sve što je fini gospodin publikovao... Doduše, ni jedna njegova knjiga posle "Rečnika" ne poseduje čaroliju poput njegove, bar za moj ukus, ali svaka ja zaista nešto posebno, nevidjeno... Znam da ima i onih koji o Paviću ne misle najlepše, tvrde da je samo jedan zloćko koji se poigrava sa čitaočevim emocijama... A ja bih baš volela što više takvih mahera u poigravanju...

[yige_gui]

vec sam nekoliko puta krenula da otvaram temu o gospo'n Pavicu, pa sam uvek prekidala pisanje.. nekako mi stalno izgledalo kao nepotpuno.. dosta njih mi je reklo kako ne mogu nikako da zavrshe chitati Hazarski.. krenu iz pochetka, pa prestanu, valjda ne mogu da povezhu konce ja sam uzela nedavno Hazarski u ruke i prosto se odushevila sa knjigom sad je chitam po drugi put.. i mislim da ce to biti jedna od onih knjiga kojoj cu se uvek vracati sledeca u planu chitanja mi je "predio slikan chajem".. cu javim dojmove..

[Isahara]

Nešto ga i ne ljubim...
Nemam ti ja smisla za te njegove igrarije, više sam za neke formalne obrasce naracije..Hazarski sam počela, pročitala više od pola kao i yige_gui i ostavila..Još davnije uzmem i Predeo slikan čajem, pročitam dve strane i poklonim poznanici .........Ne znam, dosada mi se nije dopadao Pavić ali svaki pisac ima neko svoje vreme pa mi se možda jednog dana i dopadne...

[alokin74]

Davno, ali beš, sam pročitao par njegovih romana.

Pratim njegov rad. Volim kada gostuje u Novom Sadu i nekako, razveselim se kada ga vidim.

Ali me je nedavno, pre neki dan, dobro potresla vest da mu se ćerka ubila.

[gaga73]

Uvek - za Pavica. Procitala sam Hazarski recnik i Poslednja ljubav u Carigradu.Kupila sam nedavno Predeo slikan cajem,ali nisam jos pocela..Dopada mi se njegovo pisanje i on. Citat kojeg se cesto setim iz Recnika :
"...jedan od sigurnih puteva u pravu buducnost ( jer ima i lazne buducnosti ),je ici u pravcu u kojem raste tvoj strah."
Nekako mi se bas cini, da jeste tako...

[NSdjanka]

MINOTAJ MRZI BUDUĆNOST

- Ti zbilja nisi čula za Minotaja?
- Ne - rekoh, ali duboki ženski glas koji je izgovorio ovo čudno ime zauvek je ostao da zvoni u mom uhu. Dugo sam to ime čula sa pogrešnim naglaskom kako ga je tada izgovorila moja prijateljica.
- Nije mogućno da ti ništa ne znaš o Minotaju!
- Šta bi trebalo da znam?
- Kako šta? Čovek je zaljubljen u tebe već pola godine.
- Pa šta? Što ne kaže?
- Sprema se da kaže. Zna napamet sva jela koja voliš, vina koja piješ i sve boje kose koje nosiš. I ne samo to. On kupuje naveliko nameštaj.
- Kakav nameštaj?
- Nameštaj za vaše buduće bračno gnezdo.
- Zezaš!
- Ne, već je odabrao kuhinju sa mesinganim hvatačem pare i bračni krevet je pre neki dan dopremio u svoj stan u Pariskoj ulici.
- Nikad čula.
- E, pa čućeš.
- Kako kažeš da se zove tip?
- Minotaj.
- Kakvo je to ime?
- Ne znam. Valjda vuče neko grčko poreklo. Ali pazi, to je čudan svat. Svoj san može da odapne na nekog kao strelu. Ponekad na ulici raspoznaje prolaznike koji nikad neće imati 50 godina. On zna sve tvoje krojeve i brojeve i već za tebe kupuje igle za kosu i šešire od slame. Ima policu punu knjiga koje ti voliš...
Toliko mi je rekla prijateljica. Ubrzo potom primila sam od Minotaja nešto kao ljubavno pismo. Ono je glasilo:
Ti si "Vaga", Libra. Površina 538, rektascenzija Alfa: srednja vrednost 15 h. To je sedmi znak Zodijaka, sazvežđe Južnog neba, odgovara prvom jesenjem mesecu. Vaga je vazdušni, muški, aktivan znak. Venera caruje u tvome znaku. Poruka tvojih zvezda glasi:"Tvoje misli nigde s mirom ne stoje,sve durma prhaju i lete kano male ptice. Tko bi im dao takva krila ka golubinja, da polete na dobro i tu otpočinu". Sad nešto i o meni..Ja sam ženski znak. Ali i u mome znaku Venera caruje...
Prirodno da sam se bojala prvog susreta s Minotajem. Ispostavilo se da se Minotaj nije bojao. Prišao mi je jedne večeri i moje oči promeniše boju pod njegovim pogledom. Ličio je na nekog golobradog čobanskog boga. Kosa mu je bila gusta ko testo, sapinjao ju je niz vrat u obliku lire. Umeo je nogom miša da ulovi i ponekad se pojavljivao noseći o pasu lovački tronožac na sklapanje. U njegovom stanu našla sam po jednu haljinu u svom broju za svako od četiri godišnja doba. Pred ogledalom zatekoh izbor belila, rumenila i mirisnih ulja po mom ukusu. Ispostavilo se da je znao da uz crnu odeću stavljam Fragonarov "Indijski san", znao je da uz crveno koristim brze mirise, kao što je "Yves Saint Laurent", a za belo, mušku podvrstu mirisa "Alchimie"... Znao je da gleda u pupak i čudno je zviždao uvlačeći vazduh. Tim dubokim i sporim zviždukom mogao je da zaleči žensku glavobolju. Svirao je u hegede kao primaš i vodio me svakog sedmog u mesecu u Boleč, gde je nagonio čopor Cigančica da nam sviraju na violini, iako one to ne vole, jer ženski prsti posle ćemaneta ne umeju više da kradu. Ja, koja sam dotle imala brze snove, a spor život, nisam stigla ni da porumenim od stida, a već sam se našla u njegovoj postelji. U tom zagrljaju za nekoliko trenutaka razbolela sam se i ozdravila, ogladnela i nasitila se. Tek potom crvenilo mi obli obraze i slivajući se niz vrat siđe kroz rukave i ja to rumenilo ugledah na svojim prstima... Nada mnom njegov osmeh se rasplinu i odlete na Dunav, a njegova moćna istina uđe u mene kao nož. Pričao mi je ponekad da postoje siti i gladni časovnici kao što ima sitih i gladnih ljubavi, a uveče, čitao mi je naglas u postelji knjige za koje je nepogrešivo pogađao da će mi se dopasti. Išli smo u istu, Sabornu crkvu, ali ja sam sveće palila zimi, a on leti.
- Ništa previše! - govorio je.
I to kao da se ispunilo. Naša sreća dugo je trajala. Ali, pre no što sam stigla da zaboravim pogrešan izgovor njegovog imena, jedne večeri NATO je počeo da bombarduje. Od svake eksplozije slike i ikone padale su sa zidova. I tada se desilo ono najgore. Da li vam se dogodilo da svratite u prodavnicu po žvakaću gumu, i dok ste se okrenuli nestao vam je auto? Sa alarmnim dugmetom pod prstima jurite noću duž zatvorenih garaža gde sumnjate da su vam sakrili kola i pritiskujete pred svakim vratima svoje dugme u nadi da će se vaše vozilo odazvati iz mraka. Tako i ja idem duž ulica Minotajeve duše i tražim njegovu ljubav, ali nje više nema. Na Minotaja ne idu ni buve, ni vaši, ni zaraze, ali naša ljubav u njemu je bolesna otkako padaju bombe. Ne Minotaj , on je zdrav, on je tu, sa mnom, nego njegova ljubav. On se ponaša kao pre, na njemu okolina ne primećuje promenu, ali on sam, gde god da se nađe, uvek ima osećaj da je pre vremena stigao, ili da kasni. Otkad je rat, on nepogrešivo na dnu svakog mog francuskog parfema oseća podlogu od mačjeg izmeta, koji je tu da učvrsti sve ostale sastojke mirisa i obezbedi im trajanje, ali ne bi trebalo da se primeti. Može se reći da Minotaj njuši obrnutim redom no ostali svet. To je zato što je izgubio ljubavno pamćenje. Pred nama je budućnost koju Minotaj mrzi, nad nama strahovito gladna večnost u vidu nevidljivih aviona, a za nama Minotajeva preobučena sećanja. Njegove oči odjednom su ostarile. U njima nije strah nego mržnja. Mržnja na budućnost. Minotajeva ljubav postala je porozna i počela da propušta opštu mržnju na budućnost koja je zavladala oko nas usred svakovečernjeg straha od sutrašnjice. Ja, njegova ljubavnica međutim, okrenuta sam još uvek sutrašnjici i tako se razilazimo. U njegovoj mržnji na budućnost nema mesta za ljubav, pa ni za mene u njoj. Danju smo i dalje išli na posao u svoja nadleštva, a noću smo sedeli kod kuće i pokušavali da spavamo i da vodimo ljubav pod bombama. Ali to nije više išlo. Ljubav je nežna biljka, ljubav je uvek mlađa od nas, a mi smo, i ne osetivši to, počeli prema njoj da se odnosimo grubo. Zanemarivali smo našu ljubav, prećutkivali je, odlagali, zaboravljali, kao da smo hteli da je povredimo, osakatimo, čak ubijemo pre no što nas ubiju. A odnekud smo smatrali da ona treba da preživi uprkos svemu tome. U prvi mah sam pomislila da je bolest ljubavi neka od onih bolesti koje traju onoliko dana koliko godina bolesnik ima, ali, nažalost, nije bilo tako. Mislila sam, ponekad, bolest ko bolest, to je vežba za starost. Jedna starost u malom. Međutim, ovo nije bila boljka ko druge bolesti. Bombe su pogađale pravo u Minotajevu i moju ljubav. Tada sam rešila da je spasem. I na tome nastojim svakodnevno.
Evo kako sada živimo. Svake večeri pred ogledalima vežbam da promenim svoj osmeh. I promenila sam ga tako da sad može da ujede. Pred kućom je veliki plakat sa uskršnjim jajetom na sredini. S jedne strane jajeta Minotaj mi je pročitao natpis: I believe in God! a s druge: They believe in bombs! Pošto završimo s radom u nadleštvima, nalazimo se Minotaj i ja u Kalemegdanskom parku, kod spomenika zahvalnosti Francuskoj na kojem je neko napisao krečom: "Premestiti na groblje!" Ako Minotaja nema, dalje idem sama. Silazim niz male stepenice u Parisku ulicu, prolazim pored negdašnje francuske ambasade na kojoj stoje sprejom izvučena slova : "Korzika republika", silazim do ugla gde je nekada, u trećem veku, bilo Aelius-ovo rimsko kupatilo, od kojeg već vekovima više nema ni traga, čak ni izvora što ga je napajao. Spuštam se pored Švedske ambasade padinom što vodi ka reci i skrećem u jednu visoku zgradu.
- Šta ima novo? - pitam Minotaja ulazeći u stan.
- Da li je pitao za mene? - odgovara Minotaj gledajući odsutno u moju ljubičastu haljinu,koju je nekad toliko voleo.
- Zar ne znaš da jeste? - uzvraćam na to, a on odrešito kaže:
- S tim dalje ići nećemo...
Ja obilazim sto, iznosim večeru, vino i suvo grožđe, sedam i ćutim nekoliko trenutaka. Tada odjednom glavu spuštam u tanjir i počinjem da plačem. Kroz jecaje govorim mu:
- Zar te je strah da i na delu budeš onakav isti kakav si bio kad se u tebi želja zametala? Ko kukavica živiš puštajući da tvoje "Hoću " služi tvojem "Ne smem" poput one bedne mačke iz priče...
- Molim te ćuti! - uzvraća on - Smem ja ono sve što dolikuje muškarcu. Ko sme više od toga, nije čovek!
- Kakva te je onda zver nagnala da ovaj poduhvat podmećeš meni?
On jedno vreme sedi nepomično kao da ne čuje moje jecaje, a zatim se podiže sa svog mesta, staje iza naslona moje stolice i tu stoji. Plačući i dalje ja kažem:
- Pre ni čas, ni mesto nisu bili pogodni, pa si ipak hteo oboje da podesiš, da bi se naš čin ostvario, a sada su se, evo, stekli sami od sebe oboje, a podesivši se, tebe su ukočili i razdesili...
Tada ja ustajem, razmičem jednu zavesu i odvodim ga za ruku u spavaću sobu, smeštam ga u postelju, pokrivam ga kao dete i tiho na uho, da ga uspavam, pevam Baha. Minotajev grudni koš izgleda kao da sadrži drveni kostur čamca, koji se lagano raskriljuje i skuplja. Iz postelje on gleda u mene kao da sam violončelo obučeno u žensku košulju.
Preko neba nad Kalemegdanom plovi na zapad oko dve stotine kilometara tišine izbrazdane protivavionskim projektilima koji love "Tomahavk". Na našoj zgradi stoji grafit: "Proleće je, a ja živim u Jugoslaviji".

M.Pavić iz romana ”Zvezdani plašt”

[Kitty]

Već neko vreme se nakanjujem da odgovorim na ovoj temi, ali kako krenem da pišem ... tako odustanem i kažem sebi "drugi put". Sve mi se čini da neću pronaći prave reči da opišem svoja osećanja prema toj veličini koja se zove
Milorad Pavić.

Milorad Pavić je i moja velika ljubav. Počela sam da ga čitam, sada već daleke, 1993. godine i prvi roman koji sam pročitala bila je "Unutrašnja strana vetra". Stil pisanja me je oborio s nogu. Nastavila sam sa "Predeo slikan čajem" i tek tada uzela "Hazarski rečnik". Između ostalih pročitala sam i "Zapis na konjskom ćebetu", "Ruski hrt", Poslednja ljubav u Carigradu", "Šešir od riblje kože" ... toliko mogu da se setim. I koliko god pokušavala da jednu knjigu izdvojim - ne mogu. Sve su divne ... svaka na svoj način ... i u svima taj neverovatan stil pisanja koji me iznova i iznova ostavlja bez daha. Kao da pisac hoda po nevidljivoj liniji između realnog i imaginarnog, gde se prepliću san i java.

I dan danas se divim genijalnosti pisca koji je u stanju da napiše roman koji se može čitati na toliko načina: od napred i otpozadi, kao ukrštene reči okomito i vodoravno, a isto tako i od početka do kraja. I kako god ga čitali, smisao ostaje nepromenjen, i priča ispričana od početka do kraja.



Pre nekoliko dana kupila sam za poklon prvu knjigu koju je Pavić napisao za decu ... za svoju unuku ... "Nevidljivo ogledalo / Šareni hleb". Dete me je pogledalo i reklo: "Keka, kakva je ovo knjiga i sa jedne i sa druge strane? I za dečake i za devojčice?" Nasmejala sam se njenoj zbunjenoj reakciji i rekla joj da se nadam da će joj se svideti ... a ja sam ostala prva na listi čekanja za čitanje. Na to je prokomentarisala: "Aaaaaaaa, ti si onda ova i za ostale".

[Bazarov]

Znate onaj fenomen: pročitate prvu knjigu nekog pisca i njegovo pisanje za vas bude tolika novina da vas ta prva pročitana knjiga (iako to nije najbolje delo tog pisca) toliko impresionira da tu knjigu navodite uvek ispred ostalih. Hazarski rečnik i u formalnom i u svakom drugom smislu (objektivno) možda jeste njegovo najbolje delo, ali meni je Predeo ipak bolji. Pročitao sam ga prilično kasno, posle srednje škole, ali me je oduvao skroz. Posle sam čitao Rečnik, Unikat, pripovetke... Malo se potrošio poslednjih godina, ali i da je napisao samo Predeo i Rečnik, dovoljno bi bilo da mu reputacija nikada ne bude ugrožena.

[kohili]

Moram da priznam kako pored sveg čitalačkog iskustva ja ne mogu da razumem Pavića,tačnije ponekad uopšte ne razumem o čemu piše?
Koliko vi razumete Pavića?Hvala.