Snaga pisane reči...

[kohili]

Često mi se dešava da snagu nečijeg karaktera sagledam u načinu na koji se izražava pisanjem.Ponekad mi se čini da iz samih slova ''čujem'' glas osobe koja mi se pismom obratila.Ponekad,pisana reč jednog pisca može da me za trenutak odvoji od stvarnosti,ili pak,ukoliko se radi o pisanim rečima kojima mi se neko direktno obraća,one mogu da me potpuno obuzmu parališući sva čula,ne ostavljajući mi prostora da mislim ni o čemu,osim o tim istim rečima,suštini poruke koju u sebi nose.

Da li vi osećate snagu reči,pisane reči?Da li postoje trenuci kada ste je svesni?

[starsica]

Da li vi osećate snagu reči,pisane reči?Da li postoje trenuci kada ste je svesni?

kako da ne kad god uzmem da citam neku knjigu koja me zainteresuje, isto kao i druge verovatno, mogu u momentu da se nadjem na tom mestu koje je pisac pominjao i slikovito opisao isto tako, neki citati, pamtim i danas iako sam knjigu npr. citala pre par godina.. doduse, to takodje znaci da je i sama knjiga ostavila utisak na mene.. svako ko voli da cita i svako ko pronadje adekvatnu knjigu ili pisca za sebe, to isto moze sigurno da kaze

[bellissima]

Pisana rec ponekad ima mnogo vecu snagu nego izgovorena,
pomeri ti granice misli,pomogne ti da bar na trenutak pobegnes,
od realnosti,mnogo jace osetis tudje emocije,
izmedju redova procitas i ono sto nije izgovoreno...

[makilli]

Zahvaljujući snazi pojedinih autora,obišla sam ceo svet,naučila kako miriše Pariz posle kiše,kako izgleda Rusija u snegu,kako bleštava svetla Njujorka umeju da zaslepe,...kako da spravim čaj u pet,preživim odlazak dragog mi bića,da se nosim sa sobom,...naučila sam da iz pisane reči izvučem svu tu snagu i uvučem je u kosti,zlu ne trebalo

[izabelitta]

Pisana reč može da me privuče emotivno ili intelektualno, a sve je do toga da li ono što neko piše više "osećam" ili nešto zanimljivo i novo saznajem. Moji omiljeni pisci uspeli su sve to odjednom.
Kao i svaki čitalac sam egoistična, pa očekujem da me reči na neki način probude. Mislim da oni najbolji uspevaju da pišu tako da svi misle da se baš njima obraćaju. Vrhunski majstor piše svojoj Nori, svojoj Lauri, svojoj Margariti, a cela planeta uzdiše i svojata napisano...
Poštujem i hrabrost da neko tera svoju priču bez obzira na sve kritike i osporavanja. Svi imaju pravo na reč, što je mnogo dobro. Nije dobro to što su mnogi nesigurni, bojažljivi ili lenji, pa ne daju pravo svojim mislima i osećanjima da zažive svoj novi zapisan život. Greh na dušu svima koji se ovde prepoznaju, jer su pod optužbom za brojne mentalne abortuse.

[Bombica]

uvek kad uzmem knjigu da citam, privuce me ili ne upravo zbog toga - snaga pisane reci autora koju osetim ili ne.
i zbog toga mi odredjene knjige postaju omiljene, pa znam da im se nekad vratim...
zadnja knjiga koja me je tako odusevila bila je Parfem...ko je citao zna o cemu pricam..
nacin na koji autor opisuje kako mirise (smrdi) ribni pijac u Parizu i jos mnoge scene, je jednostavno neverovatan...kao da u tom trenutku osecas i vidis to sto on opisuje....

sem knjiga, moc pisane reci oseti se i iz necije kratke sms poruke, koja je pazljivo napisana, sa puno emocija, moze bukvalno da me uzdrma...

[itebejac]

Izgovorena reč za mene ima svoju rečitost. Gledam osobu dok govori i mnogo toga saznam kako ga posmatram.
Ako čitam, to mi fali. Ali dobijam slobodu, da poruku autora doživim po svojim iskustvima.. Snaga pisane reči postaje moja snaga - moja snaga postaje snaga pisane reči.

Pisana reč ne može da se izbriše. Izgovorena reč, koja ima snagu, i ona će se utisnuti u table srca. Sve što vredi, dakle ostaje negde utisnuto, napisano.

[believer]

Često mi se dešava da snagu nečijeg karaktera sagledam u načinu na koji se izražava pisanjem.Ponekad mi se čini da iz samih slova ''čujem'' glas osobe koja mi se pismom obratila.Ponekad,pisana reč jednog pisca može da me za trenutak odvoji od stvarnosti,ili pak,ukoliko se radi o pisanim rečima kojima mi se neko direktno obraća,one mogu da me potpuno obuzmu parališući sva čula,ne ostavljajući mi prostora da mislim ni o čemu,osim o tim istim rečima,suštini poruke koju u sebi nose.

Da li vi osećate snagu reči,pisane reči?Da li postoje trenuci kada ste je svesni?

uvek sam je svesna
neophodna mi je i apsolutno moze najbolje da izrazi ono sto osecam
pisana rec je nacin mog funkcionisanja,i sa samom sobom i sa drugima

reci ,pisane i one druge,su nacin na koji lovim

[ZOE]

Ako ih nisam svesna, znaci da ne poseduju onu snagu za razliku od autora koji svojim pisanjem razbistre i najmutnije vode, koji otvaraju horizonte, pokrecu emocije, navode na dugo razmisljanje o procitanom. Svaka ima drugaciju crtu, drugi karakter, i svaka je neponovljiva u svom znacenju.

[vladapera]

Dešava mi se ponekad da ne mogu od knjige da se odvojim.
U poslednje vreme tu su i blogovi,� i forum,�naravno. Volim kad me stisne, vodi, pa ne mogu da se izmigoljim ni na
kakvu foru i moram do kraja pročitati misao vodilju. Imam naravno omiljene pisce, pesnike, blogere, forumaše,�
ali volim i da otkrijem neke nove nepoznate snage. Na blogu i forumu ih obavezno podržavam i ohrabrujem da pišu,
�tu se bar lako stupa u kontakt.
Na žalost nismo svi talentovani da pisanom rečju pokažemo svoj karakter i osećanja,�
uf kako sam ljubomoran sam te talentovane, a nekad bi� tako voleo da zabeležim neke stvari.
Bilo je pokušaja moram priznati, ali .
Tako da veličinu čoveka ne gledam samo iz pisane, važna mi je i izgovorena reč i fotografija i pozorište i muzika�
razne stvari me mogu zainteresovati u prepoznavanju karaktera.

�oš jednu karakternu o čemu ti pričam ? �bem mu karakter !

Mika Antić
MALI KAMERNI NOKTURNO

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.

Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.