Todora Škoro

[tetkaD]

ТОДОРА ШКОРО
Рођена у Добром Долу, у Шумадији, гимназију и Филолошки факултет (на групи за југословенску и општу књижевност) похађала у Београду. Новинар je и писац. Објављене су јој четири књиге - збирка прича "Варке душе" и поезије "Неизмер" 2009, а у коауторској збирци "Под небом Србије" песме су јој препеване на италијански и немачки језик (2010.).Ове године објавила је и збирку поезије - "Суђаја ми дала". Аутор блогова "Школа душе", "Плави круг", "Колумна" и "Српкињица". Живи и ради у Београду



UMIRANJE


Na naš sims je sleteo crn
zlokoban
Istinu mi pljunuo u lice
Nahranih ga parčetom otkinutog srca
(valja hraniti gavranove)
On uzlete u vreme
Ja se okretoh bolesničkoj postelji
Da uhvatim poslednji dah
i grč sa lica umiruće drage
pretvorim u večnost
I čekanje

Todora Škoro

[tetkaD]

Nestvarna

kći bogojavljenske noći,
tanana, prozračna, ledna,
zarobila je lepotom neveste
tvoje oči
da su sijale, žarile, gorele
a nisu smele,
ne u toj magičnoj noći -
koja na nebu ispisuje
sudbina stope -
da greju, da do poslednje kapi
je istope i zgasnu
kao dva sunca začuđena
što je više nema

Todora Škoro

[alpinista]

Pisano 21. 05. 2010. u 6:48 pm


МАГНОЛИЈА



Можда је био знак што ми је тога дана, не знам како, руку допала књига Далај Ламе о срећи. О количини среће коју сваки човек поседује и која мало има везе са спољашњим околностима. Која, због нечег лепог, или ружног што се деси, може на трен да се увећа, или се замагли, али се врло брзо враћа на свој устаљени, ваљда унапрерд дати ниво среће.

Можда, кажем, можда ми је и та књига била знак, који нисам пратио. Ипак, знам да ми није живот у том дану променио умни Далај Лама, есеј о срећи је остао недочитан. Живот ми је променила комшијина магнолија, разграната тик испод мог прозора која ме, руку на срце, већи део године нервирала, клопарајући својим оголелим гранама у моје прозорско окно, будећи ме често, а њена сенка ме неретко плашила лелујајући се у прозору.

Нисам разумео комшијину фасцинацију магнолијом коју је ту, на корак од моје фасаде посадио боктепитакад. Није ми било јасно његово одушевљење детета с којим је, трошећи лепе мајске дане, ишчекивао да она развије своје, истина, дивне двобојне тамно и светло љибичасте цветове, сваке године све веће, био је убеђен, усхићен. Мени су увек били исти. И, не бих их ни приметио да нисам данима њега очараног гледао како завирује испод стабла свако боговетно јутро, ишчекујући.

- Процветаће магнолија и ако је не загледате толико – рекох му једном.

- Хоће, знам то и сам. Али, јесте приметили како само једног јутра, одједном, осване расцветана! Свакоме другом тај моменат промакне, не и мени. Ја знам, ја тачно знам у којој ноћи ће она да отвори своје дивне цветове и ујутру постане раскошна лепотица. Али чак ни мени који стално на њу пазим не да да видим тај моменнат њеног преображаја, а годинама покушавам то. Не да ми, не да, чаробница… Али бар зато могу да уживам први у том њеном кратком цветном животу… Не замерите. – рече ми.

Нисам замерао.. Нисам га ни разумео. Затворио сам прозор то вече, али ипак нисам склопио жалузине.

Ујутро, моје прозорско окно било је препуно најкрупнијих двобојних љубичастих цветова. Опет је био у праву, одмахнуо сам бунован, а осмехнут, и гледао га како нежно гледа и милује сваки цвет своје магноилије…

Било је то протеклог маја, сад је новембар. Прохладан, сув и сунчан, више је личио на септембар. У мој прозор ударале су гране огољене магнолије. Комшија је већ читав месец био у болници. Нешто гадно населило се у његово тело, метастазирало, претило да га убије.А у његове очи населила се туга.

.- Кажу да може да цвета два пута, и у јесен. Моја није никад цветала двапут. Можда ће сад. Ако вам није тешко, погледајте је, уместо мене, па ако вас неко јутро пробуди расцветана, моћна, сад док чекамо снег, јавите ми… Хоћете? – молио ме заверенички.

Климнуо сам главом.

За разлику од мог доброг комшије кога је почео да једе рак, мене је млео живот. Остао сам без посла, деонице које сам имао, пропале су не знам како. Ауто су ми украли мангупи, а онда јавили да ће ми га вратити ако за њега дам откуп. Нисам имао пара за откуп. Кад ме је убрзо потом оставила жена, невешто објашњавајући да то нема везе са мојом економском пропашћу, само сам одмахнуо руком, олакшавајући јој тако одлазак. И помислио:

„Одлично! Ко каже да живот носи енигме и недоумице? Све је савршено јасно, јасно шта треба да се ради!“.

Наручио сам омиљени стејк и вино које ми момак брзо донесе из ресторана. Жвакао сам лагано, златасто вино пио још лаганије, трудио се да избацим из главе било коју мисао, док сам прербројавао таблете расуте из бочице на столу.

„Двадесет пет. Биће довољно за сан. За најлепши, најдужи, најнеизвеснији сан без повратка.“

Негде пред поноћ отишао сам до улазних врата, откључао их и мало одшкринуо, сваратио до купатила, очешљао се, избријао , чак и намирисао, стресајући са себе мисао о смрти која воња.

„Али не одмах“, тешио сам се. Наћи ће ме брзо, верујем.

Није ми ни пало на памет да пишем опроштајно писмо. Коме бих писао? И – шта?! Никоме то не треба. Довољно ће онима који се ту затекну и осете како „треба да ми дођу на сахрану“ бити неугодно и због саме моје смрти, макар да сам је сам хтео, да бих их још оптерећивао и осећајем кривице нечим што бих написао, не знам кога прозивајући и упирући у њега као кривца.

Нисам тражио кривца, није га било. Вратио сам се у собу, уредно почистио сто од мрвица после вечере, опрао тањир и нагнуо још једном велики гутљај вина, гледајући двадесет пет малених пилула на столу. Долио сам још једну чашу вина, било је баш укусно. Па још једну. И још… Пилуле су на столу лагано бледеле, умножавале се, залелујале а рука је била тешка, немоћна да их скупи и убаци у уста…

Куцкање, ритмично, пробудило ме је. Једва. Отвориох очи. Дан, сив, новембарски, несметано је улазио у моју собу, жалузине нисам био склопио. А заједно са њим, тим сивим, предснежним даном, махале су ми, њихале се, куцкале у стакло и нешто ми шапутале комшијине двобојне велике магнолије. Заплакао сам гледајући та жива величанствена бића, изникла само у једној ноћи, ни из чега, ни за шта. Осим да ми нешто можда кажу, мишљах. Погледах на сто. Расуте, куглице које су могле да буду смрт такође су биле љубичасте. Али оне ми ништа више нису казивале.

Позвах болниицу, нестрпљив да обрадујем комшију новим животом, магнолијиним, и мојим.. Нисам могао то. Његов живот угасио се те ноћи, рече ми дежурна сестра.

- Помињао је неке магнолије. Баш чудно – рече ми, жваћући.

На погребу, мој венац је био најлепши. Од светло и тамно љубичастих магнолија. Сам сам га направио.

Тодора Шкоро

[tetkaD]

SIROTI PAS

kišno i sivo
podne
bez suza
bez jecaja
samo mali pas
cvili tiho
kraj krsta
u blato zabijenog jako
da je bolelo

Todora Škoro

[alpinista]

TREPTAJ

Kad zvezda nova
zasija,
to pogled jedan
se ugasio,
a drugi suzom
zaiskrio.
To beskraj je
samo trepnuo,
odoru promenio
i nastavio
da svetli.

[tetkaD]

Prvi stid


Mazila je nežno unutrašnju stranu butine, od ruba šarene haljine, pa do savijenog kolena. Tu bi napravila krug dlanom i prešla nazad, gladeći sad spoljašnju stranu natkolenice. Posmatrao sam je. Činila je to bezbroj puta. Zanesena, odsutna, isturene brade i glave blago podignute kako joj nemirna kosa ne bi padala preko lica, pa se činilo da gleda u nebo. Okružena bujnom, naraslom travom, podignutog kolena koje se njihalo levo-desno, sedela je na drugoj, savijenoj nozi, i bila nesvesna svega oko sebe. Sva se pretvorila u taj ritmični, zanjihani pokret. Ličila mi je na leptira koji sklapa i rasklapa krila. Potpuno me opčinila.
Kad je zaduvao vetar zlatasta kosa se zavijorila, haljina od pamuka zalepršala, a ona, zatečena, zastade u pola pokreta. Haljina joj se zadiže sve do prepone, ona je brzo navuče preko kolena, zacrvene se i, dok je ustajala, pogleda me skoro uplašeno. Nasmešen, već sam bio skrenuo pogled. Ona, vijoreći kosom i nemirnom haljinicom, potrča za loptom koju joj dobaciše druga deca.

Todora Škoro
__________________________

[alpinista]

Posle zadušnica

Zgasnule sveće
voštanim suzama
romore krivicu živih
presvučenu u bol
Pognuto cveće
vapije oprost davno dat
dok poslednjim mirisom
izdiše
A gavran crn, spokojan,
sit mrva i straha ljudskoga,
nad carstvo seni
se uzdiže

Todora Škoro

[tetkaD]

Utihnuti pesnik


Sa moga dlana
prhnuše u svet
kao golubice

Rekoše mi,
neke su postale
kukavice,
neke zanemeše,
nekima krla
polomiše.

A ja ih više
ne poznajem,
potonuo u ćutanje -

te moje reči,
varalice.

[tetkaD]

Bratu u tuđini


Dva brodolomnika
iz iste utrobe tople
smo ti i ja;
dva sužnja surove igre bogova
ili slučaja;
dva putnika besmisla,
razdvojeni morima i stenama;
spojeni tek osmehom
i mladežom iznad usana
nekog dalekog pretka
što je tebe i mene izabrao
da u nama živi,
kao na požutelim slikama
sa duvara rodnog doma.
što nas čeka.

[tetkaD]

RUŽE BOLA MOG


Željna
Svakoga maja
Pupoljke ruža
Razvijam
Kao čeda naša
Nerođena
Ne dam da ih beru
Ne dam da uvenu
Zalivam ih bolom
Na grudi ih svijam
Trn srce probija
I krv poteče vrela
Kao suza
Neusahla
Za ružama
Za tobom