Borisav Stanković

[zjovan29]

IZ PERA JOVANE - devojka iz VRANJA (1)

Уметност Борисава Станковића

Целокупно књижевно дело Борисава Станковића испуњено је са око шест и по хиљада различитих лексичких јединица. Уколико би се сужен допринос списатељске лексике Борисава Станковића објашњавао искључиво оскудношћу личног речника, сигурно је да би се тиме, добрим делом и унапред, признала проста сразмера броја употребљених речи и постигнутих значења. Све то посредно значи да се у маси, а нарочито у карактеру језичких потреба објекта и субјекта приказивања скривају и одгонетка и смисао парадоксалне чињенице да се у једном, не само квалитетном него и обимом немалом књижевном делу, не може избројати више од шест и по хиљада различитих речи. Свет коме се Станковићева уметност тематски обраћа, устаљен је и ограничен у толикој мери да је унеколико већ самим тим природно што се његов литерарно транспонован облик не одликује великом лексичком разноврсношћу.

Хроници је познато да су прототипови Станковићевих јунака покривали ћутањем своје интимне светове. Друго решење има најдоследнијех демонстратора у лику Митка у драми „Коштана“. У прототипске особености које су несумњиво утицале на језички менталитет Станковићевог дела спада и историјски осведочена извесна затвореност свести патријархалног човека.

Како је тај семантички слој, иако основни, најсиромашнији – јер је својствен речима које нису ступиле у интензивније међусобне односе – разумљиво је што приповедач у њиховом мноштву не тражи нова семантичка изворишта. Живот му није нудио истину као исказану, него као прећутану реч, и он је за њом пошао у тамни вилает онемелости да би је, понекад, ишчупао сву изнакажену из негви страха, стида, немоћи, сујеверја... а чешће да би је спознао неопреднећену и оставио у нептокинутом муку. Имају ли се у виду још и уске, једностране представе о животу, танка знања и интелектуална пасивност патријархалних људи онога времена – постаје, бар са становишта животности приказивања, још јасније због чега ти људи ни у Станковићевој причи нису могли бити обдарени штедријим и разноврснијим говором. Како је богатство или сиромаштво језика који је у служби уметничких слика могућно измерити искључиво обухватношћу, дубином и животношћу изражених садржина, то се у предузетом испитивању не сне поћи од простог реципроцитета лексичке масе и семантичке количине. Станковићев језик одаје својеврсно богатство у укупном читалачком доживљају. И с реда истргнут фрагмент илустроваће ту пишчеву вербалну опредељеност за конкретно и појединачно, његову стваралачку амбицију да и оно што у животу остаје нематеријализовано, речју и речима именује тако да се учини видљивим и готово опипљивим: „После вечере целе ноћи Магда би код ње предремала, тобож да јој је на услузи, а у ствари чувајући је. Јер, Софка, поред свега што се упињала, не подавала, ипак, ипак, сваке ноћи као да је била у грозници. Не зна које је већ доба, тек осећала би око себе како је сва врела. Из уста почео би да је пали дах. Окретала би главу прозору, и тамо на небу, међ облацима, одмах би тако јасно и истински видела како се оцртава и издиже он. Јак, висок, са јаким рукама. И онда он почиње к њој да долази.

Узима је на своје руке и не сагибајући се, толико је снажан, приноси је себи, и љуби је, тако да би му чак и врх носа осећала“. Како свет емоција, страсти и маште заузима централно место на иначе уском мотивском простору Станковићеве уметности, то је по вишезначност њеног приказивања спасоносно што приповедач све „преводи“ на језик реалитета, и што не приступа уопштавању накнадним сажимањем збира сродних појединости у један довољно обухватан и стога неизбежно апстрактан односно категоричан појам. Борисав Станковић ретко кад у целости дефинише приказивану појаву.

Избегавши једнострукост апстрактних значења и сведеностпримарних, Станковићева реч је прнашла свој еликсир у непосредности, у присности с појавом коју одређује, а своју ризницу вишезначности у неисцрпној слојевитости потенцијалних, секундарних сементичких вредности. Захваљујући пишчевој усресређеностина конкретно и појединачно, на сликање уместо психологизовање – душевна стања, на пример, најчешће се материјализују у карартеристичан покрет, дрхтај – ова лексика је и малим бројем јединица могла обухватити посве сложене садржине; могла је и у малобројности пронаћи семантичко обиље. Исказни капацитет је права мера богатства Станковићеве лексике, а он је, без сумње велик.

Упадљиве и честе дијалекатске примесе представљају другу битну особеност речника Станковићеве уметности. „Борисав Станковић је рођен у крају и описује крај чији језик није апсолутно ни у каквим везама са књижевним језиком нашим. Отуда је његова реченица сва испрекидана, неуравнотежена, задихана, и врло често као разобадана. Тако исто и његова граматика, и нарочито синтакса, носе тако много особина језика којим се говори у његовом крају да читање његових дела може да буде врло досадном каквом површном читаоцу који говори чистим књижевним језиком.“ (Бранко Лазаревић „Огледи“ –Борисав Станковић). У сваком случају, логично је да та жица буде путоказ анализи естетских функција, а самим тим донекле и естетских вредности свих некњижевних појава и допунских, некњижевних извора у приповедном језику. Иако је животност, а не веродостојност приказивала основни принцип лексичких одступања уметничке књижевности од књижевно санкционисаног речника, овом приликом ваљаће се позабавити и неким маргиналијама позитивистичке природе: „Врање је било једна од најзначајнијих тачака балканског хаоса: многострука међа на којој су се додиривале и мешале толике расе: Срби, Бугари, Турци, Грци, Цинцари, Цигани, толики менталитет класа, од аристократије и буржоазије до сељака и просјака...“ (Милош Савковић „Бора Станковић“ предговор „Нечистој крви“ и „Коштани“).

Стекавши говорну навику у једној таквој средини, у средини у којој се мешају словенски и несловенски језици, у којој се и данас чује најстарији штокавски говор, и у којој се створио прави језички конгломерат, Борисав Станковић неће моћи ни касније преласком у Београд, да знатније култивише своје језичко осећање. Али, како је већ речено и за оскудност лексике, то није ни једини ни први разлог што се у књижевном делу Борисава Станковића испољавају регионални црте његовог матерњег дијалекта. У одгонетању овог парадокса, свакако је значајна чињеница да је наш приповедач био тематски прирастао за свој завичај као ретко који други, и да је своје земљаке познавао у „душу“. Докле је одступање од књижевног језика последица ропског подражавања покрајинског говора, а одакле резултат стваралачког настојања да се што изворније изрази живот, немогућно је да се глобално одреди. Концентрација локалних израза у књижевном делу Борисава Станковића није равномерна, много је већа у директном говору јунака, него у приповедачевом говору. Као што се у Станковићевом епском делу дијалог губи у маси приповедачевим речи, тако се и дијалекатска обележја у укупном читалачком утиску чине мање изразитим него што стварно јесу. Примерима се не дају ни илустровати, а камоли исцрпети сви појавни видови језичких одступања.

Да је Борисав Станковић осећао извесну обавезу према изворном говору доказују приметне разлике између говора сељака – чивчија и чорбаџија, између дошљака и оџаковића... Дугове ове врсте, приповедач понекад може одужити и са само неколико карактеристичних речи. Полазећи од претпоставке да локални колорит у управним говорима Станковићевих личности прелази меру која је допустива са становишта потреба просте језичке аутентичности једног књижевног дела према говору краја у који је тематски постављено, остаје да се испита постоје ли неки други разлози бројних пишчевих прекршаја језичке норме. Станковићеве личности се најчешће међусобно споразумевају погледима, мимоком и покретима. Велики познавалац људске душе добро је знао, и у неколико наврата напомињао, да човек проговара „својски“ тек онда кад је под каквим душевним теретом. Зар би нам иначе говор врањског севдалије Митка, иако много чиме далек од књижевног језика, и данас био тако близал? Ако је вишеструко објашњиво и лако појмљиво што оне говоре „својим“ језиком, није тако једноставно открити довољно јаке естетске разлоге који варваризмима, архаизмима и локализмима пружили гостопримство и у оквирима приповедачевог говора , који овде не само што није узоран, него је према општој оцени – сиров, груб, натруњен свакојаким језичким отпатком. Приповедачко дело Борисава Станковића писано је књижевним језиком кад год и колико год је то било могућно у присуству наглашених и бројних накњижевних особености прототипског говора.

[zjovan29]

IZ PERA JOVANE - devojka iz VRANJA (2)

Поред некњижевних извора Станковићеве лексике, од којих је дијалекат најснажнији, естетским мотивима може се образложити и претежан део других језички нерегуларних појава. Показана несигурност у конгруенцији, рецимо, никако бије ствар списатељске „дискреционе“ слободе, већ његове личне несмотрености или његовог личног незнања. Због свега тога сасвим је разумљиво што се повремено наилази на непрецизне, нејасне и двосмислене реченице, које заузврат не нуде ни прецизност, ни јасност, ни смисленост у домену својих естетских функција. Широм свога дела, наш писац учестало понавља поједине речи и изразе, што изазива монотонију и замор кад год није у функцији наглашавања. Присутни су и неприкладни изрази који нису последица пишчевог нестизања да неђе праву формулацију, него су последице недовољне истачности његовог слуха за нијансе значења. Грешке које су овде илустроване примерима – устаљане су.

Већину осталих језичких прекршаја ваљало би подврћи коначнијем квалификовању тек у светлу естетске функције коју врше. И заиста, готово свака Станковићева реченица садржајан је пример како се и преко језикословних норми може се само поштовати налог стваралачког тренутка него, у извесном смислу, и култивисати дух језика. Упарљива је Станковићева склоност да учестало користи перфекатске облике, а још чешће перфекатска значења. Изван критичког домашаја језикословних закона стоје и вербалне знаке оних психичких стања за која међу постојећим, граматички санкционисаним формулама није било одговарајућих. Ослобађајући велико семантичко богатство у оквирима уског лексичког опуса, обилато се користећи допунским изворима песничког језика, и често прелазећи преко језикословних принципа, закона и норми, Борисав Станковић је том својом „немутношћу“ и „муцавошћу“ једним делом стваралачки смело испуњавао специфичне захтеве инспиративних садржина, а другим, знатно мањим показивао личну непоузданост у владању језичком материјом. Саздана од бројних и наглашених особености, лексика Станковићеве књижевности у ствари одражава бројне и не мање изразите особености света који исказује.

Посматрана граматички и уско стилистички Станковићева синтакса одаје полуписменог човека који се, наочиглед читалаца, мучи да склопи реченицу. Иако је, дакле реченица претрпела највише преправки у процесу граматичког „упристојавања“, ипак је сачувала довољно „слабости“ које сигурно предводе наслућивање оригинала.

„Његове реченице – вели Владимир Ћоровић – ћошкасте, с пуно јеѕичких грешака, испреплетане чудном инверзијом апозиција и адјектива, а оскудне нарочито помоћним глаголима, изгледају као да замуцкују, као да се тискају једна уз другу, као да им нестаје даха. Али се зато доимају и потпуно су личне.“ Станислав Винавер узрочно –последично повезује граматичку преступност Станковићеве реченице с карактером садржине коју таква реченица исказује.

Такво гледање је све чешће и све непоколебљивије у нашој критичарској мисли. Ово је само мали исечак из панораме различитих мишљења о Станковићевој синтакси.

Што је овај проблем привукао толику радозналост и изазвао толико противречности критике, може се објаснити његовом изразитошћу у прози која је сачињена углавном од приповедечевог говора, а тај
говор је, опет, највећим делом саздан од веома развијених сложених реченица.

Нарушавајући основне законе уобичајене логичке и формалне уређености, сложена реченица ту непослушност јаче испољава испресецаношћу главног мисаоног тока бројним уметнутим реченицама, нескладом појединих делова, учесталим инверзијама,
нагомиланим апозицијама, предикатима, објектима и другим додацима субјекту и предикату. Несметан реченични проток отежан је великим бројем уметнутих реченица које су се огроздале готово око сваке независније мисаоне целине. У приповеци „Покојникова жена“, на пример, сложени односи удовице Анице и света који је окружује су слојевите у композицији, него у непосредном значењу
реченице. Нагонски тежећи естетском сродству начина и предмета приказивања, наш приповедач је ишао дотле да је занемарио чак и слагања времена. Права је реткост реченица са хармонично развијеним зависним и независним деловима. Наш приповедач је био до краја заокупљен предметом мишљења тако да није ни могао хајати хоће ли његова мисао стати у такав синтаксички калуп, или симетрично испунити такав реченички образац.

Открити мотивисаност наведених одступања од граматичких налога за јасношћу, чистотом и правилношћу реченице, готово да значи донети суд о стилској вредности Станковићеве синтаксе у целини, јер се њена естетичност управо најочитије приказује у њеним преступним облицима. Да тако гломазна и несређена реченица није пишчев манир, сведочи његова спремност да је пресече кратком и монолитном реченицом кад год то наложи карактер тренутка. До општег утиска о неуравнотежености и несразмери долази се, и изван оквира и склопова јединачних синтаксичких целина, под утицајем наглог смењивања дугих и кратких реченица. Изломљеност конструкцијске линије реченице која својим избочинама, умецима и привесцима ритмички изворно заступа ускомешаност, узнемиреност и растрзаност у човеку – „изнутра“ је мотивисана.

Бесконачно ширење реченичког обухвата у складу ја и са пишчевом амбицијом да човеков свет изручи интегрално, да чиниоцима тог света наметне што присније заједницу и да их узрочно – последично што тешње сконча. Претрпана и разбокорена, а понекад и сасвим стихијна, Станковићева реченица одаје еруптивног писца који се излива и ничим не каналише, и који је свој слободан начин мишљења и осећања прихватио као начин приповедања. Његова реченица се много чиме, а нарочито диспропорцијом делова и логичким опкорачењима, изједњачава са својим мисаоним прототипом који је, захваљујући потпуној конспиративности, разрешен и писаних и усмених синтаксичких узуса. Ова појава, међутим, има и своје наличје – списатељску немарност, аљкавост и непознавање језичких начела и граматичких прописа. Анализа ширих контекста из којих су преузети ови наводи не указује ни на какве суштинске разлоге који би упућивали писца на реченице крцате двосмисленицама и готово неразговетне

[zjovan29]

IZ PERA JOVANE - devojka iz VRANJA (3)

Инверзија је још један чинилац неуређености и „испресецаности“ Станковићевих реченица. Књижевно дело Борисава Станковића обилује инверзијама, јер је у целини израз поремећених односа, душевне ускомешаности и трагично неприродног човековог положаја у друштву; али, разуме се, и стога што је писац тежио лирској непосредности у исказивању такве садржине. Особености Станковићеве синтаксе доприноси и гомилање субјекта које се на први поглед може учинити као школски пример плеонастичког прекршаја. Претераном употребом апозиције испресецан је и испреграђиван и иначе спор и кривудав реченички ток, али тиме није зајажена мисао. У улози апозиције често се налазе заменице.

Лако, и не увек баш безразложно, ова би се појава дала објашњавати неистачним језичким слухом самог приповедача и његовом неупућеношћу у синтаксичке норме, али би се такво тумачење убрзо и претежним делом изопачило у групо упрошћавање које не пружа одговор на основно питање: како је онда реченица са таквом деформацијом естетски одржива? У реченици „Зато је одмах по ослобођењу и он са осталим беговима и Турцима отишао и пребегао у Турску да како зна и како хоће он то свршава и расправља“, други, поновљени субјекат „он“ могао би се испустити, а да се при том сачувају и логика и континуитет мисли, али би тиме био угрожен смисао реченице који добрим делом извире баш из поновљеног субјекта „он“, са егоцентричним призвуком лично.

Могућно је ову појаву, додуше парцијално, тумачити и специфичним детаљима прототипске основе Стаковићевог књижевног дела као што је, на пример, овај: кад год је у позицији субјекта једна од оних личности која се, из патријархалног страха и поштовања, помиње шапатом, њено име се јавља више информативно – ради избегавања забуне, а заменица му се придружује да на тој линији ближе одреди карактер владајућих односа. Понављање субјекта у заменичком виду одаје недовољност одређивања субјекта усамљеном именицом, а поготово само глаголским лицем. Атрибутска функција заменице показних, придевских и других, такође је овде синтаксички феномен: обичавао је писац „Нечисте крви“ да се показном или придевском заменицом позива на оно што је читаоцу потпуно непознато. Уместо да атрибутом описује субјекат, Станковић у једној заменици сажима све особине субјекта, смело претпостављајући да ће контекст определити читаоца да из сопственог познавања дате појаве изабере најинтересантнију и најактуелнију особину.

Станковић се усуђује на оваква решења чак и онда кад им не претходе најнеопходнији елементи, заправо, кад нису познати не само карактер замењеног субјекта или објекта него ни сам субјекат, односно објекат. У поетском настојању да субјективизује све чега се пером дотакне, наш приповедач с разлогом налази прихватљивију формулу појма у заменици него у именици. Истовремено, овако специфична употреба заменице ознака је више да је Станковић заиста изворно изражавао лексику и ритам неизречене мисли у којој је умањена употреба за пуном информативношћу, и у којој је заменица довољно јасна одредница и у субјекатској, и у апозицијској, и у атрибутској функцији. Станковићеву синтаксу одликује још једна специфичност –нагомиланост предиката синонимског или градирајућег значења, на крајевима реченица, што ствара утисак незавршености радњи, стања и бивања: „Као брат, друг старији, понашао се, шалио задиркивао...“. Велика удаљеност, некад с краја на крај реченице, између субјекта и предиката, ритмички оджава велику и стварну удаљеност између субјекта као потенцијалног или, што је ређе, стварног вршиоца радње и самог радног чина. Сличну функцију обавља и перфекат из кога је повучен помоћни глагол. У привидној, а понекад и стварној дезорганизованости, Станковићева реченица доследно показује једну врсту конструкцијског схематизма који се не може тумачити само личним пишчевим афинитетом за одређен поредак синтагми него и устаљеношћу идејних релација у самом делу. Стилска функција ове синтаксичке појаве може се најједноставније објаснити на једном од њених облика. У том погледу илустративни су ритмичко – интонациони доприноси асиндета и полисиндитета.

Ако се при том узме у обзир да Станковићеви јунаци врше радње које су пре израз збуњености или свесне жеље да се интимни мотиви прикрију и преруше, него да се изворно објаве, асиндет се онда указује као заиста ритмички подобан облик алузивног скретања пажње са исказног и илустративног на прикривено и суштинско. Сан, та неугасива патња и узданица свих Станковићевих личности, обилује кондиционалним садржајима који се никада не могу и неће остварити у свим слободно претпостављеним могућностима. Стална смењивања плима и осека у души патријархалног човека који не даје од себе гласа, психолошки су основ убрзаним, односно успореним тактовима асиндета и полисиндтета широм приповедачевог говора. То индиректно посведочава и проређеност полисиндетски огранизованих градација. Душевни бродолом оца који сазнаје да је његова миљеница „погрешила“ са слугом, у приповеци „Јовча“, исказан је реченицом: „Нити се диже, ни прошета, ни уздахну, ни затражи свеће, постеље, ништа“. Подижућим или спуштајућим тоном, Станковић динамизује таутологије и перифразе којима је преплављена његова проза: „И као да је он крив што је умро, као да је он сам хтео да умре, остави их, отиде од њих, и то као зато што му није било добро код њих, што га они нису много волели, чували, пазили... увређен тиме, зато отишао од њих, умро, оставио их...“. Без оваквих узбуркавања („... почела би да га утишава, пригрљава, меће у скут“), Станковићевом прозом сигурно би овладала монотонија.

Мада прост троп, епитет је у Станковићевом делу један од функционално најсложенијих. Посматрана са синтаксичког становишта, учесталост атрибута је готово неизбежна последица разгранате реченице, а Станковићева реченица је управо таква – разностраног и широког обухвата, у сталној потреби да понавља субјекат ли да га апозицијама и атрибутима учвршћује, закрчена предикатима и објектима. Потпуно је разумљиво што је наш приповедач постизао највећу концентрацију епитета уз ослоне појмове у реченици – њих је требало објаснити до танчина и изложити што свестраније.
Овде читаоцу није препуштено као у другим сложенијим метафоричким, па и метонимијским обртима, да сам распреда клупко секундарних значења; епитетом му сам писац одређује којим ће асоцијативним путем кренути. Кад се у Станковићевоj прози нађу епитети уз један појам, они најчешће делују здружено, јер су смислом синоними или сродних значења. Чак и кад семантичка различитост удружених епитета наговести извесну раштрканост одређења, сабере их и учврсти коначни
смисао синтагме у пуном контексту. Навођењем се не дају исцрпети све форме овог феномена, али се неколиким примерима узетим из романа „Газда Младен“ могу поткрепити бар најтипичније: „Баба полако, чисто, својим скупљеним, опраним,
старим прстима умаче хлеб у јело...“. Чак и кад се појединачна епитетска значења нађу у контраверзним односима, смисао ширег контекста обједини њихова дејства. Али како објаснити целе низове атрибута са синонимским значењима?
Понављајући или парафразирајући једно од својстава појаве, наш приповадач у ствари тежи нијансирању у већој прецизности одређења. Принципијелно исти карактер имају и дословна понављања епитета у најужем контексту, понекад и по
неколико пута у једној реченици. Превладавши ту опасност, Станковић се излаже још једној – устаљеност епитета. И кад се не јављају као незаменљиви пратиоци појединих појмова, епитети изазивају утисак устаљености, пре свега – својом
бројношћу. Како је епитет прост троп, и како, у принципу не преузима пренесено значење, него у присуству основних значења појма уз који стоји упућује на једно његово секундарно својство, то он, по намени, не делује изненађујуће, иако тежи
откровењу. У приповеци „Покојникова жена“, Станковић сам образлаже одважну дружбу епитета „пространо“ и глагола „запевати“: „... запева тако пространо, да се Аници учини да он сад први пут зато тако пространо, радосно, пева, што су се
од ње курталисали, удали је, зато што им је она досад, као девојка, код куће, пречила, стајала на путу, те им није било све равно, равно чак до Косова!“. Права естетска вредност епитета са оваквом функцијом искрсава тек у светлу ширих целина којима служе. Можда и несвесно следећи Мопасову мисао о нужности посматрања и добро познате животне појаве све док се у нечему не учини новом, или док не покаже неку црту невидљивом површном посматрачу, Станковић је долазио до епитетских решења која, мада неуобичајена а понекад чак и „препадна“,не делују као пука стилистичка егзибиција. Иако епитети у реченици Борисава Станковића остварују своје функције на два готово неспојива начина – нагомилавањем и устаљивањем, и неочекиваним спреговима – они су подједнако снажно мотивисани.

[zjovan29]

IZ PERA JOVANE - devojka iz VRANJA (4)

Поред ових општих карактеристика устројства и функција Станковићеве реченице, постоје и друге које се дају једино диференцирано установљавати, зависно од тога да ли реченица припада управном или приповедачком говору. Писани облик овако испресецане, безглаголске реченице мора бити сав избраздан интерпукцијским знацима. У дијалошкој функцији, реченица је по правилу редукована, и то најчешће тако да су глаголи изостављени и да је тежиште значења пребачено на именице. За разлику од директног говора у коме испуштање, односно пресађивање глаголских у именичка значења представља израз какве унутрашње сензације и у коме доприноси убрзавању ритма, у оквирима приповедачевог говора ствара утисак епске спорости, извесне одмакнутости и неодређености трајања радње. Гледано граматички и уско стилистички, Станковићевој реченици је с правом или не замерано на многим прекорачењима синтаксичких и других језикословних норми: на нескладу делова, на бројним умецима и дигресијама, на непрегледности и на целом мноштву осталих огрешења о правило и меру. Кршећи конвенционалне синтаксичке норме и пропорције, Станковићева реченица увела је у нашу уметничку књижевност виши обзир према изворном процесу мишљења.

Већ сам графички изглед Станковићевих епских радова одаје велику проређеност и крајње сиромаштво дијалога који је, уз то, најчешће саздан од кратких одсечених реплика и испресецан заповедничким, или бојажљивим „ћут“! Овако упадљива сведеност дијалога поготово је морала „бости очи“ читаоцима оног доба који су у усменој књижевности, а потом и у приповеткама и романима Јакова Игњатовића, Милована Глишића, Јанка Веселиновића, Стевана Сремца и других наших реалиста, били навикли на дуге разговоре.

Ова особина Станковићеве прозе запажена је рано – чим су се појавила његова значајнија дела. Међутим, овако значајна и овако доследно спроведена појава не може бити последица случајности, па ни површан знак списатељске технике. Будући да су људи носиоци дијалога и у животу и у књижевности, узроци његовог помањкања крију се пре свега у самим субјектима говора и у најужим околностима које их предодређују и одређују. Ако је језик, како Маркс каже, практичан облик свести човекове, а свест патријархалног човека карактеришу скученост сазнања и представа, неразвијено апстрактно мишљење, ускост моралних назора, уходност логичких процеса – онда би било природно да буде веома оскудан и језик којим тај човек мисли и говори. Коначно, тражење пуких реципрочности између количине дијалошких фраза у животи и у књижевности није прихватљиво и стога што већина романа и приповедака Станковићевих претходника хипертрофише дијалог, премда слика још затворенију сеоску средину. Тачно је да се дају запазити извесне разлике и у квантитету и у квалитету разговора који воде на једној страни чорбачије, а на другој чивчије и жене, али, свеједно, у поређењу са традиционалном прозом, и једни и други остају подједнако шкрти на речима. У тумачењу овог феномена заводљива је још једна пречица: више од половине Станковићевих приповедака писано је у првом лицу, што је несумљиво условљавало извесну проређеност дијалошке фразе.

Посвећујући се људским драмама које се, својом природом, нису лако дале дијалошки празнити, и које су својим интимитетом, према узусу патријархалног реда, биле више за ћутање него за казивање, Станковић их пригушује парафразом која је интонирана тако да непрекидно опомиње на тајност казивања и на присуство онога што је формално остало неречено. Према неписаном патријархалном кодексу, јединка узима право на лични живот само у оној мери у којој не повређује задружни адет и обичајни ред. „Судбина“ је била осветољубива према сваком ко јој не угађа, а поготово према ономе ко се дрзне да јој се гласно успротиви: наслућујући најцрњу вест – да је продата, Софка се обраћа мајци не толико зарад помоћи колико утехе ради, али се мати окреће од ње и бежи. Стално ћутећи и плачући, не зато што нема шта да каже, него зато што је реч недолична и залудна. Кад и поред свих устезања и самосавладавања ипак прокину опну ћутања и проговоре – њихова реч заискри искреношћу и снагом дуге суздржљивости. Све то ипак не значи да се оне међусобно не споразумевају. Материјално и морално дубоко зависна, личност је кроз времена потискикава своју интиму упињући се свим силама да без остатка стане у калупе наслеђених дужности и права, односно да се као субјекат до краја идентификује с чланом колектива. И данас се може проверити, нарочито у забитнијим срединама у којима су се патријархална схватања потпуније чувала, да је оновремском човеку било зазорно да речима испољава и поверава свој лични, посебно емотивно свет.

Али, како је баш љубав мушкарца и жене мотивска окосница највећег и најзначајнијег дела Станковићеве књижевности, то су њени актери морали и у том својству и на тој релацији успостављати говорне контакте. У роману „Нечиста крв“, писац вели за Маркову жену да је само два пута у животу, коју јој већ измиче, дозволила љубавној нежности да се излије у речи – први пут у току свадбене ноћи, и други пут кад је сазнала да је постала свекрва.

Шећир-бег у приповеци „Стојанке, бела Врањанке“ сажео је у две речи свој големи љубавни јад „Изеде ме!“. Ни Нушка, у истоименој приповеци, није речитија. Све су то разлози што је мало која дијалошка фраза логички и граматички завршена. Њихова реч није зауштена тек да буде шлагворт сабеседнику или нечему за шта писац тражи бар вербалан повод, што хоће по сваку цену да саопшти; није изговарана ни да би се њоме појмовно одредило какво расположење.

Једино оно што је рутинско и неисповедено, понекад се говорно пробије у целости, у пуном и повезаном значењу. Кад баба-Стану, у истоименој приповеци, запитају: „Како си баба-Стано? Шта радиш?“, она нема шта друго одговорити до оно што се обично казује кад се нема шта рећи, или кад се жели избећи одговор: „Добро“, „Ништа“. Чудно је, али и у драмама, где је изговорена реч основно средство приказивања, стиче се утисак да је једна исцеђена. И неуспеле драме „Ташана“ и „Јовча“ посведочавају, мада на супротан начин, психолошку основаност крњег дијалога и мисаоно недокрајчене реплике, јер дијалози у њима што су дужи повезанији и мирнији, то су епски тромији и неузбидљивији. Према томе, проређен и крњ дијалог у књижевном дијалогу Борисава Станковића истовремено је и јединствено произишао из спонтане стваралачке одговорности пред естетски потентним прототипским истинама и из лирских особина пишчевог надахнућа и пишчевог стваралачког чина.

[zjovan29]

IZ PERA JOVANE - devojka iz VRANJA (5)

По старом школском правилу, приповедачев говор је узор чистог књижевно језика и такозваног „лепог писања“. Разуме се да су логиком овог правила много схватљивији муцавост и неуредност дијалога и монолога у Станковићевим приповеткама, романима и драмама, него синтаксичка нерегуларност приповедачевог говора.

Узимајући скривени човеков свет за идејно – тематски стожер свог стваралаштва, Станковић је песничку улогу тумача заменио улогом водича кроз тај „тамни вилајет“. Песник Врања није, дакле, побегао у приповедачев говор зато што је страховао од дијалекатских застрањивања до којих би свакако у већој мери морало доћи у развијенијем дијалогу. Одавно је примећено, општеприхваћено и овде већ поменуто да се у књижевном делу Борисава Станковића: „Први пут у српској књижевности... у прози пева и и њоме изражава не само снажна драматика већ и лирика високог квалитета...“ (Аритон Михајловић, „Борисав Станковић – песник старог Врања“).

Рођењем лирик, Станковић се није упуштао у неутралну нарацију која би га завела у психологизовање. У сећањима и белешкама из београдског живота, мада исприповеданима у првом лицу, има мање лирског и личног, него у уметничкој прози и кад је формално приповедана у трећем лицу. Обухватност и карактер приповедачевог говора заиста сведоче да се наш приповедач као мало који други у своме свету, без рационалног остатка идентификовао са предметом приказивања.

Понекад је предмет приказивања суштински одређен искључиво ритмичким и интонационим наговештајима, па и подржавањем његових специфичних особина, чиме непосредна значења односних речи и реченица могу бити чак и демантована. Једино је уживљеност, блиска потпуној идентификацији, с предметом приказивања, нашем приповедачу могла омогућити да очува његову оригиналну композицијску и ритмичку структуру. Нису изнимно случајеви чак и дословног преузимања у приповедачев говор речи које њему најпре граматички не припадају, а потом, којима би, по свему судећи, могло говорити само понеко лице које је већ карактерно и психички заживело.

И дескрипција мртве природе подлеже тој свеопштој ритмичко – интонационој преквалификацији трећег у прво приповедно лице: Софкине хаљине не описује као радознао посматрач, одмичући се да их боље види, него као зналац њене девојачке интиме, као сведок њеног доживљаја руха којим лепоту скрива да би је истакла. Посебан вид субјективизације приповедачевог говора представља пишчево обраћање субјекту у другом лицу, чиме се однос субјекта и објекта приповедања чини приснијим и лирски појачава: „Његов сахат мећеш ми у недра...“; „ Твоја мајка иђаше једнако у сељачком оделу...“.

Ни у дескриптивним и наративним тренуцима који нису најнепосредније везани за психоемотивна расположења личности, Станковић свој говор не кроти граматичким и стилистичком правилима. Ако је у животу природно да узбуђен човек занеми, или да се изрази неповезано и неправилно, онда је то, у извесном смислу, естетски „природно“ и за приповедачев говор који је знатнијим делом преузео улогу директног обраћања таквог човека. Станковићева прича нема ничег реторски самодопадљивог; нема вербалних украса ни високопарне слаткоречивости. Међутим, овакву нарацију прате неке досад мање примећене појаве које су изван језичког и уско стилистичког домена, и о којима је доиста тешко донети вредносни суд.

Све у свему, Станковићев лик приповедача уверава нас својом упечатљивошћу да има доста истине у оном: „Дело чини писца у оној мери у којој је писац њега створио“. Захваљујући спонтаној одлучности у оглушавању о ауторитет правила „лепог писања“ песник Врања је могао непатворено и докраја извршавати налоге свог талента. Осведочило се да су проређеност, елиптичност и полуартикуларност управног говора, као и хипертрофираност и синтаксичка неуредност приповедачевог, тек лишени „лепоте“ која би се на њима исцрпљивала, могли истински послужити једној вишој лепоти – уметничкој.

Богатство звучних промена, полифонију и сложену ритмичност прозног дела Борисава Станковића, једва је могуће наћи у лирици његових сувременика.

Сав урањајући у унутрашње светове личности, наш приповедач као да је писањем само прослеђивао дамарање њихове немирне крви по широком регистру: од тихог монолошког шапутања, прожетог призвуцима мисаоне помиреностима са „свим што бива и што може бити“, до анималног крика.

Интонација и ритам Станковићевог приповедања живи су и нестилизовани као да су говорне а не писане природе, што је и разумљиво кад се зна да је приповедачев говор овде преузео интонацију и ритам појединачних говора и ћутњи приказиваних лица много потпуније, него у писаца који су се епски одмицали од предмета приказивања, и у којих је каткад и говор лица стилизованији, него Станковићев говор приповедача.

Иако је у епском и драмском облику, Станковићева уметност може одолети мерилима звучних и ритмичких вредности која се примењују на лирске форме. Изобилни, разноврсни и брзи интонациони успони и падови, испољени већ у реченици, представљају окосницу особеног динамизма Станковићеве нарације.

[zjovan29]

IZ PERA JOVANE - devojka iz VRANJA (6)

Један од таквих елемената свакако је понављање појединих речи, обрта, реченица, реченичних група, радњи и ситуација. Додуше, постоје и понављања образложива једино наметљивошћу круга појмова и образаца који су се, једном употребљени, задржали у пишчевој свести, те својом „готовошћу“ препоручивали и кад нису аутентична решења. Кад год понављање произилази из психолошке ретардације, оно је функционисано и не изазива ни застој ни ону врсту досаде која нас сколева при читању каквих слабијих епских народних песама. После две пуне деценије ефенди-Митиног скривања у ћутању, чак и од Софке, једине своје нежности коју је са висине големашке гордости и осионости понекад признавао, нарочито док је још била мала, наишао је тренутак кад су речи покуљале.

Такво понављање је непосредан израз очајничког ефенди-Митиног врћења у кругу једне идеје и ужижености у једну мисаону тачку, па је и естетска вредност тог понављања – прворазредна. У приповеци „Први поздрав“, кад Тошке дозна да је његова љубав „несуђена“, готово несвесно и бесмислено понавља: „Ти, ти удата? Ти удата, ти?“. Јетко понављајући само две речи, баба-Стана у истоименој приповеци исказује гнушање и презир према свим претњама страшним судом и оним светом, претњама којима су је целог века опомињали на овоземаљски ред и морал: „Који онај свет? Чији онај свет? Твој онај свет?“ Даља анализа поновљених израза у дијалошком и монолошком облику потврдила би психоемотивну и идејну мотивисаност овог интонационо-ритмичког феномена, који је иначе школски пример стилског бумеранга.

Понављања нису ништа ређа ни у форми приповедачевог говора, што је сасвим разумљиво с обзиром на већ толико пута примећену експресивну интонацију Станковићеве нарације која добрим делом преузима функције и карактеристике дијалога и монолога. Следећи фанатички доследну животну филозофију Младенову у роману „Газда Младен“ писац само на једном месту четири пута понавља: „...да ће бити онакав какав треба да је син на коме остаје кућа...“.

Затомљеност и монотонија живљења патријархалне врањске средине и у њој утамничени Младенов живот „оправдавају“ цео низ устаљених околности, радњи и речи које, поиздаље гледано, чине овај роман тромо вођеним дневником. Велике интонационе могућности понављања нарочито се показују када је градно огранизовано; да је Борисав Станковић умео градацију да утка и у дословна понављања, прегледно илуструје завршни акорд приповетке „Нушка“. Узастопност појединих слика каткад је композицијски израз приповедачеве нераскидиве тематске везаности за веома узан круг животних појава, за један мало предео и за једно доба на измаку. Стално затегнута струна носталгичног обраћања прошлости најсонорније је треперила предсмртну агонију старог Врања и староврањанаца који су са собом односили у гробље топле приче о величини и сјају дана и ноћи преко којих је већ била „попанула“ прашина заборава, али који у њиховим срцима нису избледели. Да је понављање слике и реплике унеколико устаљивала сама конзервативност животних сутуација, сведоче до подударности истоветни описи сцена на гробљу у приповеткама „Покојникова жена“, „Задушница“ и у другима, као и призори умирања у приповеткама „На онај свет“ и „Увела ружа“.

Како је љубав готово искључив мотив у Станковићевом делу, а уз то су и љубавне перипетије типизоване, највише поновљених места има у
описима женске лепоте, заљубљеничких снова и брачних разочарања. Занимљиво је да писац понављањем каткад интонира заокруженост и завршеност радње: у тренутки кад Софка креће на одсудни разговор са оцем „...ни мртво падање воде са чесме не узнемири је“. Међутим, ваља приметити и неколике случајеве пишчевог подавања инерцији слуха. Уз то, сравњивањем понеких поновљених места доспева се до грубих противречности и лапсуса за које у самом делу нема мотивације. Али такве колизије, које безразлошно омаловажавају читалачку илузију да је „у књигу уписано“ сушта истина, узнимне су баш као и понављања иза којих не стоји какав естетски разлог.

Продорна пишчева сасређеност на један релативно узан круг појава осведочила је да се и у маломе и у поновљеноме може огледати универзум живота. Тражећи да микроплану макроодговоре, наш приповедач са спонтаном разложношћу определио за узастопност варирајућих покушаја да на стежњеном тематско - мотивском простору што окомитије продре унутра, у дубину.

Посебно место у интонационо - ритмичкој структури Станковићеве уметности заузимају песма и певање. Мелодијски чисте, ритмички из дубине бректаве, ове песме су звучни ехо јужњачког менталитета „прекрштеног“ патријархалном психологијом. Песма је једино уточиште већини Станковићевих јунака кад не знају куда са нараслом жудњом, једина гласна исповест, једина одушка која их пред светом не унижава.

Како би Станоја, у истоименој приповеци, могао и смео да призна свој јад због неуслишене љубави другчије доли песмом чији је анакреонски призвук само само плашт којим преикрива љубавни бол. Учитељ Николча у роману „Нечиста крв“ сакрио се чак иза црквене певнице и светих псалама да отуда изјави љубав Софкиној прабаби Цони. Сви би да у песму забраде незадрживе тајне можда баш и зато што знају да их она ипак проваљује, проговарајући топлије и убедљивије од било какве изјаве или исповести. Потреба за песмом без речи јесте истовремено и знак неверице у могућност постојања довољно обухватне вербалне дефиниције за садржаје који изнутра вапе да буду изручени.

Инстинктом правих песника, којима је песма уз то занат, Цигани на свој начин поштују ову преку жељу за песмом, а нарочито захтеве дережљивих врањских севдалија који вапе да им се створи песма без имена и речи, само од исказно моћног и довољно обухватног ритма.

Песма и певање у Станковићевом књижевном делу јесу израз чежње, али и резигнираног помирења с његовог неостварљивошћу. Ако се у драмама Станковић подједнако ослањао на значење речи и на мелодију која са сцене допире у гледалиште,у епским формама је рачунао претежно на применљив смисао навођених стихова.

Функција и значај песме и певања, тек се у драми указују и потпуности, јер мелос тек ту добија своју највиталнију димензију – звучну. Судећи према оценама позоришних рецензената који су пратили бројна постављања „Коштане“, многи ансамбли не само што нису умели да избегну ову опасност него су на њој градили целокупну представу. Мелодрамске опасности не прете искључиво од репродуктивне неинвентивности појединих извођачких ансамбала. Да Коштана не живи од песме, већ за песму и у песми, да у њу уноси себе и да се њоме исказује, чак и кад јој други наређују кад ће и шта ће певати, знак је и то што је непрофесионално равнодушна према наградама које јој нуде и дају. Упоређење Коштаниног лика који се указује читањем драме с Коштаниним ликом на сцени, истиче изванредну драмску функционалност певања, у првом случају, Коштанин лик је релативно сиромашан и не оправдана насловну улогу;

у другом, захваљујући првенствено певању и игри, равноправан је с ликом Митка, једним од најмаркатнијих ликова у нашој драматургији. Драма „Ташана“, као и „Коштана“, носи у поднаслову пишчеву напомену: „Комад из врањског живота с певањем“; међутим, у њој је драмска функција песме и певања неупоредиво мања и своди се на озвучавање последњег сценског плана.

[zjovan29]

IZ PERA JOVANE - devojka iz VRANJA (7)

Функција песме у епским формама друкчија је него у драми већ самим тим што је лишена певачког извођења. Ускративши јој вокалну и инструменталну непосредност, епски контекст тражио је од песме стриктнију применљивост лексичког значења на контексну ситуацију.

Функционалност песме у епским формама могућно је, отуда, потпуније него у драмама, измерити њеним доприносом разјашњавању расположења појединих личности, па чак и оних сижејних појединости које су наративно заобиђене; у недовршеној новели „Певци“, Стојан се дуго и постиђено двоумио да ли да запева. У приповеци „Увела ружа“ (прва верзија), претучена Паса проклиње судбину песмом, и свој живот приповеда:

„Мајка моја, црна била,
што ме даде за недраго
за недраго на далеко..“

Замандаљен пред светом као и његово чекмеџе, песми није одолео чак ни газда Младен. Није ништа мање личан и ништа мање непосредна ни Јованкина песма у истом роману:

„Што се, лудо, млад не жениш?
Што се, лудо, млад не жениш?“

И у драми и у епским делима Борисава Станковића, песма је лирски израз емотивне пренапегнутости патријархално васпитаног човека коме друштвене конвенције не дозвољавају пуну акциону одушку и искрене дијалошке изливе.

Зачудо, ова лирска предиспозиција Станковићевог талента нашла је свој прави и једини израз у епици и драми. Та спонтана Станковићева амбиција да све, и живо и мртво, до дна субјективизује,што је основна амбиција модерних романсијера, тражила је лирску интонацију, а њу је било тешко континуирано остварити на већим епским просторима и у повезанијој нарацији, па је приповедање мастимично испрекидано и неповезано.Зато се одавно примећена појава фрагментарности у књижевном делу Борисава Станковића не може тумачити пишчевом неукошћу и произвољном склоношћу ка невезаним елементима, или његовим недостатком смисла за такозвана лигаментна ткива, за прелазе који су од романсијера одувек захтевали највише времана и
умешности. Слажући у слику детаљ до детаља , Станковић не поравњава њихове слојеве, па се свака од тих мозаик-коцкица тродимензионално укључује у општу ликовну представу, чинећи је пластичном до пуне рељефности. Укупан резултат
таквог слагања слика очитује се у привидној независности ликовних ефекатаМинијатурне пластике врањских ентеријера у дане празника, акварели пчињских винограда, густа уља осамљеничких сутона, енгровски прецизне и проницљиве графике гробљанских „масовки“, широка платна призора у амаму, и на свадбама...
смењују се у динамичном ритму. Ритмичке односе ликовних маса у замашнијим делима Борисава Станковића карактерише неуравнотеженост, односно наизменичност минијатура и пространих планова. Устојство и распоред слика у краћим приповеткама, које су најчешће композицијски упрошћене и сведене на један,реевокативан тон, не нуде довољно јединственог материјала за закључке. Како сложеност овог дела маргиналног садржи и карактеристике ликовног обликовање мањих целина, то је упутно да се главни интерес обрати на њега. Стога се још једном ваља оградити од сваког критеријума који механичку симетричност делова узима за априоран знак ритмичке организованости и склада. Први део романа
„Нечиста крв“ претежним делом је посвећен Софкиним интимама. Већ први Софкин излазак из чауре сна и тихих, несметаних поседа маште, прво отворено суочавање са окрутношћу животне збиње, оличене у трагедију њеног оца, Мите, наговештава
нешто дгукчију „причу“ њене даље историје. Други део романа је триптихон који се широко раскриљава и обухвата три свестрано развијене сцене: у амаму, венчање и свадбену ноћ. Полазећи од чињенице да је у првом делу романа „Нечиста крв“, Софкина душа треперила, обамирала и најзад отупела, другом делу није преостало ништа друго сем да буде велико опело Софкиног тела. Софкина ломача за коју су је, како то већ хипокризија патријархалног реда налаже, лепо обукли, извија се у диму густих амамских испарења, окађена је у цркви загушљивим мирисима тамјана и воска, осветљена је џиновским ватрама Маркових сељака који дивљачки урличу док пламен прождире некадашља невестина уздања. У другом делу романа „Нечиста крв“, приповедач је прешао са задржане унутрашње радње сликане лирски минуциозно, на манифестациону која је допуштала мирнији тон и епски пространије захтеве. Нов угао посматрања отворио је нов видокруг размакнутијих и
прегледнијих облика. Следствено томе, једино је варка могла кумовати мишљењу да се роман дао завршити на крају првог дела, без већих последица. На основу свега тога може се закључити да Станковићево најзначајније дело, роман „Нечиста крв“, заиста „нема чврсту композицију и поступно, повезано излагање“ (Боривој Стојковић – „Један поглед на књижевни рад и вредност Борисава Станковића“), али само у односу на класичне и традиционалне пропорције и ритмове композицијских
решења. У драми „Коштана“ још су изразитије разлике у ликовном третману појединих сцена, и још је неуједначенији распоред драмских маса: после фолклорног шаренила у првој слици, уследила је патетична сцена материнске клетве и покајања која, на први поглед, нема ни психолошке ни акционе везе са претходном, и коју је тешко помирити са још присутним ехом распеваних кликтаја тек разбежане младежи. Мозаички састав и непропорционалност делова, јединствена
су карактеристика Станковићевог начина компоновања – од реченице до романа и драме. Има много примера који показују да епизоде у књижевном делу Борисава Станковића нису знаци анархично разгранате сижејне крошње, него су знаци
бокоровитости психолошког корена којим се дело храни. Будући да ритмичко-интонациони елементи у Станковићевом књижевном делу нису орнаменти који би, по цену оптерећења, украшавали литерарну грађевину, функционалност је
права мера њихове естетске врдности. Ритмичко-интонационе вредности књижевног дела Борисава Станковића одају потпуну песничку самониклост.

sledi nastavak !!!

[Isahara]

U tinejdžerskim danima, bila sam opčinjena Stankovićem.
Sećam se, za neku Novu godinu mama mi kupila komplet, bolji poklon nisam mogla dobiti.
Od tog kompleta danas imam tek pokoju knjigu, pozajmljivala sam, ne znam ni sama više kome..
Elem,
Stanković je mestralno opisivao ljudske strasti, ostvarene ili neostvarene, nije ni važno. Strasti koje nisu fikcija salonskih pisaca i otmene buržoazije, nego jedne orijentalne kasabe i prostih, neukih ljudi. To nisu puke seksualne aspiracije i prazna pohota, nego izistinska strast, muka, jad, čežnja sve ono što od vajkada ne prestaje da mori ljude ovog podneblja. Namerno stavljam akcenat na podneblje jer Stanković je bio pre svega pisac svoje čaršije, svog naroda koji je tako dobro poznavao i opsivao, da mu nakon mnogo čitalačkog iskustva (nisam lažno skromna) ne mogu naći pandan.
Mnogo je gazda Mladena oko nas, mnogo Tašana i mnogo žala za ovim ili onim.
Mislim da je Stanković neopravdano skrajnut, kako bi neki drugi pokupili lovorike..