Borislav Pekić

[Kalina]

Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici.



Živeo je u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić - Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine živeo je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Od 1948. do 1953. je bio na izdržavanju kazne u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš kao pripadnik SDOJ. Bio je osuđen na petnaest godina strogog zatvora, ali je 1953. godine pomilovan.

Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta.

Radio je od 1958. do 1964. godine kao dramaturg i scenarista u filmskoj industriji i bio je autor je brojnih filmova. Prema njegovom tekstu Dan četrnaesti snimljen je film koji je predstavljao Jugoslaviju 1961. godine na filmskom festivalu u Kanu.

Prvi roman, Vreme čuda, objavljuje 1965. godine. Od 1971. godine živeo je i radio u Londonu.

Pekić je već Vremenom čuda izazvao veliko interesovanje široke čitalačke javnosti. Narednim knjigama svrstao se u vodeće i najplodnije jugoslovenske pisce. Nakon prve knjige objavio je portret Hodočašće Arsenija Njegovana (1970) za koji dobija NIN - ovu nagradu za roman godine, novelu Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana (1975), novelu Odbrana i poslednji dani (1977), sotiju Kako upokojiti vampira (Prva nagrada Udruženih izdavača 1977), i roman Zlatno runo, fantasmagoriju u sedam tomova (1978-1986, za koji dobija 1987. Njegoševu nagradu), a koji mnogi smatraju jednim od najznačajnijih savremenih proznih ostvarenja kod nas. Po mišljenju žirija ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih od 1982. do 1992. godine. Žanr romanom Besnilo (1983) Pekić je iz istorijske tematike odstupio i sačinio delo sa elementima trilera koji se zbiva na jednom od najvećih svetskih aerodroma - londonskom Hitrou. To je svojevrsna apokaliptična vizija sveta u kojem živimo. Knjiga je doživela je brojna izdanja. Pored Zlatnog runa i Godina koje su pojeli skakavci i ovaj roman je ušao u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnost od 1982. do 1991, po mišljenju čitalaca. I u sledećem objavljenom antropološkom romanu 1999, Pekić je ostao na tragu te negativne, često fantastične utopije (nagrada godine za naučnu fantastiku 1985).

Krajem 1984. godine, u izdanju "Partizanske knjige", izašla su Pekićeva Odabrana dela u 12 knjiga, za koja je dobio nagradu Udruženja književnika Srbije. Časopis Književnost dodeljuje mu 1986. "Povelju" povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa. Isto tako, za epos Atlantida (1988 ), dobija "Goranovu nagradu".



Godine koje su pojeli skakavci (knjiga prva), prema anketi dva beogradska dnevna lista, proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini. Knjiga je u kraćem vremenskom periodu doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom 1989. dobija nagradu za memoarsku prozu "Miloš Crnjanski". Zbirka gotskih priča Novi Jerusalim izdata je 1989. godine. Povelju "Majska rukovanja" za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od doma omladine "Budo Tomović" iz Podgorice.

Pisma iz tuđine (1987), Nova pisma iz tuđine (1989, nagrada Sent-Andreje "Jaša Ignjatović") i Poslednja pisma iz tuđine (1991. godišnja nagrada Grafičkog ateljea "Dereta" za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u publicistički domen ovog pisca. Esejistička proza, Sentimentalna povest britanskog carstva, objavljena u izdanju BIGZ-a (1992), doživela je tri izdanja. Posthumno je dodeljena počasna nagrada izdavača ovom delu 1993. Potom je BIGZ objavio knjigu Vreme reči (razgovori s Pekićem, priredio Božo Koprivica, 1993.), Odmor od istorije (eseji, priredio Radoslav Bratić, 1993), roman Graditelji (1994.) koji je 1995. godine bio BIGZ-ov bestseler, kao i Rađanje Atlantide (komentari, priredila Ljiljana Pekić, 1996.) takođe bestseler ovog izdavača. Dnevničke zabeleške Skinuto sa trake (izabrao i priredio Predrag Palavestra, 1996), bile su na bestseler listi "Narodne knjige" 1997. godine. Prvi tom komentara za Zlatno Runo pod naslovom U traganju za Zlatnim Runom (priredila Ljiljana Pekić) štampan je 1997. godine.




Pekić je autor oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio - televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Između ostalih Generali ili srodstvo po oružju (1972; Nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 186. stepenik - (1982; Prva nagrada Radio Zagreba). Povodom Dana Radio televizije Beograd dodeljena mu je 1987. diploma za osvojenu I nagradu na konkursu u kategoriji radio-dramske emisije. Drami Kako zabavljati gospodina Martina dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada "Knjeginja Milica" od strane pozorišta u Kruševcu 1991. godine, a novembra 1991. godine dobio je plaketu "Pečat" Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge.

Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski.

Od 1968. do 1969. bio je član uredništva Književnih novina, a u 1990. učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista Demokratija, organa Demokratske stranke, čiji je bio jedan od osnivača, potpredsednik i član Glavnog odbora. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik PEN-a. Centar Beograd, član PEN-a Centar London, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Posthumno ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa od strane "Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni" povodom 50. godišnjice Jugoslovenskog igranog filma.

Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu.

izvor:projekat rastko

[Kalina]

Ako razumem zašto Sloveni za svaki postupak razloge kopaju po nebu. Nikad sebi ispod tura. Uvek to mora biti nešto veliko i univerzalno. Nikad malo i lično.

Čovečanstvo koje bi umiralo postepeno, ličilo bi na samrtnika koji vas i posle godinu dana dočekuje doručkovajući konjak. Ako vas je prvi put i rasplakao, drugi put se prosto pridružujete terevenki.

Ono što se nasleđuje, prosečnost je. Kao i u prirodi, ne nadživljavaju najjači. Najjači i najslabiji nestaju. Ostaju oni sa zlatne sredine, oni prosečni. Prosečnost se uvećava: postaje sve prosečnija, jer u prosečnom svetu nestaju najmanje prosečni, a ostaju oni koji su to najviše. Ostaje čovek za jednu sezonu, prosečan otpadak vrste.

Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se smrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje boga.

Kad čovek ostane u mraku, ne traži onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću.

Besnilo

[lepa seka]

Ne mogu da ne primetim kako se, osim bio-bibliografije Pekiceve i anegdote o njemu, nista o delima njegovim nije napisalo. Buduci da je knjiga njegova, cudesna zbirka, "Novi Jerusalim", predmet mojih razmisljanja i promisljanja, ne mogu a da se ne zapitam kako je odjeknula u dusama i mislima vasim.

[Kalina]

Ne mogu da ne primetim kako se, osim bio-bibliografije Pekiceve i anegdote o njemu, nista o delima njegovim nije napisalo. Buduci da je knjiga njegova, cudesna zbirka, "Novi Jerusalim", predmet mojih razmisljanja i promisljanja, ne mogu a da se ne zapitam kako je odjeknula u dusama i mislima vasim.

Nisam je jos uvek procitala do kraja, tako da ne mogu jos da dam svoj sud, al evo nekoliko citata koji su mi preivuli paznju do sada....


Ima ljudi ciji je zivot trag vrelog zeleza u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo jos vredja oci. Oni su kao zvezde cije radjanje vidimo milionima godina posto su zgasle al ga nikada ne cujemo. Smrt starog sunca izgleda kao radjanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je radjanje novog i neizvesnog.
Oni su bica Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.

Sve, na zalost, kraj ima, i Kir Angelos je bio tamo gde svaki umetnik zudi da bude, mrzeci cas u kome ce do njega neibezno doci.

Ima ljudi cije stope u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi zivoti. Ako tim tragom podjmo, necemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osecaju se u tudjim tragovima, naziru u tudjim smerovima.
Oni su bica Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.

[DrinChe]

Ne mogu da ne primetim kako se, osim bio-bibliografije Pekiceve i anegdote o njemu, nista o delima njegovim nije napisalo. Buduci da je knjiga njegova, cudesna zbirka, "Novi Jerusalim", predmet mojih razmisljanja i promisljanja, ne mogu a da se ne zapitam kako je odjeknula u dusama i mislima vasim.

Da, u pravu si. Suvoparno je, dosadno i nekreativno prepisivati od kreativnih, ali ne vidim tvoje odjeke, da utreš put i možda oslobodiš neki stidljivi, skriveni talenat ili bilo šta drugo dobro.
Ovako mi liči samo na nekonstruktivno zapažanje.

~

Zdrava bolest


- Odakle si došao?
- Niotkud. Ja sam odavde.
- Kako to da te nikad nisam sreo?
- Nisam izlazio.
- Bio si bolestan?
- Ne, bio sam zdrav.
- Pa, zašto nisi izlazio?
- Pa zato. Zato što sam bio zdrav.
- A sada, zašto si sada izašao?
- Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi, niko me neće primetiti.

- Šta bi se desilo da te primete?
- Proglasili bi me za zdravog.
- Je li ti rđavo?
- Kako gde. U bolesnom svetu, svakako.
- I šta bi sa tobom radili?
- Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo.
- Ali, ti si već bolestan, zar nisi?
- Od svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove ...
(Klinički razgovori)

( "Tamo gde loze plaču")

[Lilith_021]

U susret godisnjici oslobodjenja Beograda.. Kako ga je doziveo jedan od titana dvadesetog veka:

Petnaest godina imam. Zadusnice su, 20. oktobar 1944. Datum koji ce u povest naroda uci kao dan oslobodjenja Beograda a u moju biografiju kao jedno od najtuznijih iskustava. Duga okupacijska noc zavrsena je, ali u ovoj sobi, uspomenama osvecenoj kripti mog detinjstva, jos je polumrak. Prozori su zatvoreni, zavese spustene, bronzana hetera iz gole ruke ne rasipa svetlost. Struje nema. Kadaverican sjaj karbidne lampe dodiruje lice prijatelja u fotelji. Do mene, kraj prozora, ne dopire. Cutimo. Sve sto se imalo reci, receno je. Vremena vise ni za sta nema. Buducnost ne postoji. Mi smo mrtvi. Ako i prezivimo, i kad prodju godine poklonjenog zivota, pa i ako prema nekom velikodusnijem buducem kantaru budemo proglaseni zivima, mrtvaci cemo biti. Ne zato sto nam je drugi zivot darovan, nego sto ni prvi nismo iskoristili.

S ulice se cuje bat nogu i pesma. Cetiri godine cekala se pesma, cetiri godine bat nogu. Ni ova pesma, ni ove noge. Koja i kakva se pesma ocekivala, nije uvek jasno bilo, uopste nije bilo jasno, ali ova - nije. Reci se ne razabiraju, ali ih znamo. Culi smo ih od onih koji su hteli da budu pobednici pre pobednika. Sve su ruske. I ova koja se Krunskom spusta ruska je pesma.

Nema jezika koji moze opisati tragediju oslobodjenja koje se ne deli. Sloboda koja je dosla nije bila i nasa. Na robiji se tako osecate kad sa glasnogovornika slusate imena pomilovanih medju kojima nema vaseg. Tesi vas mogucnost da ga cujete iduce ili neke od narednih godina. Ali, ako ste na dozivotni zatvor osudjeni, ni tog olaksanja nema. Svaka od tih sloboda drugome ce pripasti, nijedna vama. Osecali smo se kao vecitasi u tamnici koju su svi drugi kaznjenici vec napustili. U tom trenutku nismo znali sta nas ceka, niti smo znali da cemo dobar deo toga sto nas je cekalo sami izabrati. U tom cudesnom trenutku dusevne entropije, u kome se s druge strane prozora, jedine nase brane, odvijala istorija, nas dvojica, dva odrasla deteta, sedjasmo skamenjeni, mrtvi, ubijeni pre nego sto je ikome na pamet palo da uopste i zivimo.
...

[Lilith_021]

Utvara novog Beograda

Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je da sačuva goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi ...
(DNEVNIK, 1979)

Neizrecive istine može biti u svačijoj sudbini, pa i u sudbini nepoznatog čoveka pored koga se odmarate u parku na klupi, ali vi niste na klupu seli da je saznate, nego da se od sudbine odmorite. Po pravilu, ne ulazi se u taksi da bi se saznalo koliko malo njegov vlasnik zarađuje mesečno, ni šta on misli o manama gradskog saobraćaja.

Lečite zube zbog njih, a ne da biste naučili nešto o nesrećnom stanju naše medicinske službe. Kod poslovnog saradnika dolazite da obavite neki posao, a ne da mu budete psihijatar. Savršeno sam svestan žalosne činjenice da, kao i svi mi uostalom, i čuvar klozeta ima svoje neprilike, ali vi usluge njegove ustanove tražite da biste mokrili, a ne izmenjivali primedbe na račun života. Ustajete s bolom u glavi ali sa čvrstom namerom da bar ovog dana, za razliku od svih ostalih, budete iznad stvarnosti jednog velikog grada u "punom urbanom poletu". Ako zanemarite neprilike u sopstvenoj kući, u kojoj bar polovina čuda savremene civilizacije ili rđavo funkcioniše ili ne funkcioniše uopšte, i suprotstavite se jedino neprilikama spoljnjeg sveta, imaćete ih dovoljno da biste se već oko podne vratili u krevet i ostatak dana prespavali.

Izaći ćete najpre u ono što optimisti zovu vazduhom. Ukoliko vam pođe za rukom da duševno i fizički neoštećeni prođete između automobila, koji se poletno i u svim smerovima kreću ulicama i trotoarima, stići ćete do kioska vašeg prodavca novina. Njegova apsolutna neljubaznost biće opomena koju vi nećete razumeti. Delimično zbog nesnosne buke, a delimično zbog toga što ne podnosite bližnje.

Pošto iz novina budete doznali kakve su se nesreće i katastrofe desile, te kakvi su zločini, pogreške i gluposti počinjene tokom samo jednog obrta zemlje oko sunca, upustićete se u čekanje autobusa i već samim tim činom izgubili svaku želju da se njime vozite. Odlučićete se za taksi. Ovaj će vam redovno otvoriti prednja vrata kao da je najprirodnije sedeti na mestu na kome se najviše gine.

Tokom vožnje, u kojoj će vas vozač " blagodareći tome što smo i tu najbolji na svetu" bar tri puta oprostiti život prolaznicima, a bar dva puta vas lično od pogibelji spasiti, doznaćete za sve ružne strane života i za nekoliko psovki za koje nikad ranije niste čuli. Da vaš vozač nema sitno, takođe.

Ustanova u koju odlazite da posao obavite biće svakako u stanju reorganizacije. Neke u koje godinama svraćam u tom turbulentnom stanju su neprestano. Zatičem, doduše, uvek iste ljude, ali oni zauzimaju uvek različita mesta. Ono što se ne menja je vaš neuspeh da posao obavite kako ste zamišljali.
(DNEVNIK, 1979)

[Lilith_021]

Izgubljen je samo onaj ko je izgubio sebe. Sve ostalo može biti povraćeno ili zamenjeno.

Jedino u sebi zaustavljen, ja sam nestao..

Zaustavljen u nečemu što je izvan mene, ma koliko me se ticalo, ma koliko se sa tim identifikovao, odvijam se i dalje..

[Lilith_021]

Poziv u 29. novembar. Ne kaže se zašto. Ne govorim roditeljima. Nisam uznemiren. Ništa nisam učinio. Ali groblja su puna onih koji ništa nisu učinili ...

Oblačim plavo odelo. Vezujem kravatu. Kad sam to pokušao u noći između 6. i 7. novembra 1948, rekli su mi da nije potrebna. Stvarno nije bila. Kućni kaput, koji sam posle nedelju dana od kuće dobio, doneo mi je ime "popa". U njemu sam bio smešan, ali me je grejao.

Pretpostavljam da je malo zatvorenika sedelo na podu ćelije u vlastitom kućnom kaputu. U njemu, međutim, ima nešto čudesno. Toplota doma je u sitnim stvarima. Otpor je u onim najsitnijim. U redovnom brijanju pod bombama. U presvlačenju za večeru u sred džungle. U učtivostima dok ste u govnima do guše ...

Tamo gde loze plaču

[Lilith_021]

Cak i najsavršeniji svetac ima po neku slabost, manu izmedju bezbroj vrlina, ali ce se pisac, budite ubedjeni, zalepiti baš za nju, a vrline prepustiti brizi crkve. Nema države pa ni one najgore, koja ne uradi ponešto pametno (Hitler je, na primer, gradio dobre puteve i držao u redu javne klozete), ali ce pisac, s nepogrešivim instinktom balegara, cak i kod idealne pasti iskljucivo na njene promašaje.