Kolumne

[DBlica]

Коментар дана

Љубиша Спасојевић
субота, 14. август 2010.

Продавац

Да, ја сам тај што продаје бубрег. Морам. Иде септембар, деца треба да пођу у школу, исекли су струју, тужила ме електродистрибуција, осудили ме да платим, нисам имао, па судија одрезао затвор. Позајмио сам паре од зеленаша, платио струју, морам да вратим, јер је дуг са камтом све већи. Знам да је бесплатно школовање, али ипак кошта. У почетку сам продавао крв али није дуго трајало. Двадесет евра по боци. Два пута сам тако па ме после одбили, кажу малокрван. А био сам добровољни давалац, дао сам је преко педесет пута. Па кад дам, онда нас послуже сендвичима и соковима, а ови сад ништа. Узмем паре па купим хлеб и шећер да деца имају шта да једу. За мене није важно.

Без посла сам. Нема га, ни оног најслабије плаћеног. Некад у оној старој СФРЈ сам радио на норму као металостругар. Победио на савезном такмичењу. Имао сам већу плату него директор. Директори се сад зову менаџери. Онај први што нас је купио није био лош. Примали смо минималце, додуше нередовно, а кад смо се побунили послао је приватно обезбеђење па смо се потукли са њима. Да смо знали шта нас чека ћутали би и трпели. Други нас је одмах све отпустио. Жалили смо се синдикату и држави, кажу да је све урађено по закону.Тако сам се нашао на улици, жена такође. Умрла је после пар месеци. Срце, рекли су. Никада пре није боловала од срца.

Ноћу излазим па претурам по контејнерима. Срамота ме по дану. Срамота ме је и ноћу, али немају деца шта да једу. Хвала Богу, одлични су ученици, све петице. Некад сам тако стварно могао да нас лепо нахраним. Бацали су људи и сухомеснато и полупоједно пиле, флаше у којима је још било кока коле и сокова. Сада има само побуђавелог хлеба. Ја то буђаво проберем, поједем, па оно што није буђаво дам деци.У почетку ми је било мука, сад сам навикао, постао отпоран, јер у буђи има пеницилина. Социјалну помоћ некад примимо, некад не. Траје још краће него пре, јер су и то смањили, а све је поскупело. Због кризе кажу.

Знам да ће нам бити боље кад нас приме у Европску унију. Уосталом гласао сам за странку која нас сигурно води у Европу. Док нису дошли на власт био сам на улици, протествоао, дувао у пиштаљке, јуришао на кордоне. И сад сам на улици, али разлика је у томе што онда нисам имао јасну европску перспективу, а сад имам. Ето још годину, две па ће нас примити у европску породицу. Ма знају боље ови наши кад ће да нас приме, него странци. Зато ћу опет да гласам за њих. А кад уђемо у Европу, тамо је све сређено. Зна се цена за све. Продаћу коштану срж из грудне и обе бутне кости. Па кад се од тих пара мало прехраним опет ће крв да ми ваља, па ћу и њу да продајем, али сада по европским ценама. Тако ћемо ја и деца да живимо живот достојан човека.

А дотле? Па дотле су ту приступни фондови. Европа као што сви знамо подржава права мањина, а у Европи једино у Србији има губаваца, значи да је у питању угрожена мањина. Ако будем имао среће да огубавим добијаћу и ја из тих фондова. Верујем без трунке сумње да ће се наша социјално одговорна власт изборити за специјалне повластице и примања из специјалних европских фондова за све губаве Србе. Тако ћемо ми српски губавци да живимо живот достојан човека чак пре него што уђемо у Европу. Остали нека се стрпе још годину, две или нека и они огубаве. Ако до тада не будемо у Европи бар ћемо имати нове изборе. И као што рекох, макар губав, опет ћу да гласам за ове наше.

НСПМ

[AdrijanKronauer]

Коментар дана

Љубиша Спасојевић
субота, 14. август 2010.

Продавац

Да, ја сам тај што продаје бубрег.

...

НСПМ

Uz gorak ukus u ustima, posle čitanja teksta, uprkos što sam bio svestan da je priča izmišljena, ali ne i nestvarna. Izmišljena barem kada se radi o prvom licu u kojem je pisana. Iz navike, proprativši link, pročitao sam i do sada objavljenje komentare. Jedan me se posebno dojmio, jer nikada nisam tako sagledao taj problem. I taj komentar mi je prooterao i suvu knedlu kroz grlo, jer verujem da je istinit, odnosno pisan u prvom licu na osnovu ličnog iskustva.

Џон Шепард
Горко. Гадно. Грозно.

Иначе, јел' заиста више не деле у Светог Саве сендвиче и сок када се да крв? Некада сам био давалац, имао сам и неке повластице (бесплатно здравствено осигурање и сл.), значка, сазнање да сам помогао некоме.

Не дајем је већ годинама, од како су ме уценили да скупим 5-6 кеса за операцију мог оца. Молио сам по фамилији за то као вампир-приправник. Срећом, немам превише алкохоличара по њој.

Када сам се мало присабрао, упитао сам се:

Како приватне хируршке ординације долазе до крви и прерађевина, када ИТКС (Институт за трансфузију крви - "National Blood Transfusion Institute"???) има монопол на прикупљање крви? КУПУЈУ од њих? Нећете ме икада више видети, велим.

Сада, видим, иду као просјаци по Егзитима, Бирфестовима и Гучама, па од пијандура и гостију искају крв, набијену етил-алкохолом. Ког ће то мученика да западне?

Прошле или претпрошле године су, као, делили карте за Егзит, ако дате крв. Сви знаменити другосрбијанци су се наређали на Тргу, да појачају ефекат. Када је карата нестало, а било их је ЈАКО мало... и даље су људима узимали крв, не говорећи им да неће добити ништа, па ни тај сендвич и сок. Многи млади су тек после тога схватили са киме имају посла. Јефтино су прошли, ни пола литре крви. Неки су дали сву, и живот приде!


А о латиници на њиховом сајту нећу ни да ланем овде. Кад може Телекоњ да се прави блесав на ћирилицу, кад може Прешједник БоТа да одбија ћириличне мејлове, могу и они.

[DBlica]

Како рећи �исправно је укидање косовског додатка�?

Ана Радмиловић
среда, 18. август 2010.


Када се до пре неког времена писало и причало о нереалним зарадама косовских Срба по занимању, већина се грађана све сиромашније Србије слагала са идејом да се са тим већ једном престане, да је доста више бацања пара у тај бунар без дна који поврх свега и не постоји а који се зове � српско Косово. Слагали су се и ужасавали када су читали о тим енормним сумама, милионима евра које Србија шаље на своје Косово, а Косово све мање српско.

Било је приче о лекарима, истовремено професорима универзитета, који не само што примају такозвани додатак на обе плате, него су узели и новац који им је дала Приштина, неких пар хиљада евра на име неисплаћених плата за непостојећи посао професора приштевског универзитета који је, са њихове стране гледано, косовски универзитет, а он није српски и српски професори нису тамо предавали. Било је приче о судијама са платама од по пар хиљада евра, па плус тај додатак а суд не ради, на посао се не иде десет година, до пре пола године, али тада се већ прича о енормним зарадама на радним местима под шифром �косовски Срби� приводи крају. Држава више не жели то да финансира. Држави је, заправо, и свеједно, али држава се много не пита. Него се питају њени ментори.

Затим, у незгодном тренутку, који је можда и прави тренутак, али не за оно за шта су нам говорили да се боримо; онда у том дакле тренутку, после оног мишљења Суда правде и наше резолуције а пре одлуке која ће бити пресудна, у УН, наш Уставни суд саопшти, оспори своју претходну одлуку о фамозном косовском додатку и та нова одлука ступи на снагу 10. августа.

Прва смањења дуплих плата (које нису исто што и �косовски додатак�) догодила су се нешто раније. Пре неких годину и по дана, када се по новинама много писало о тим истим енормним зарадама, од чега се обичним Србима који нису косовски Срби дизала коса на глави. То је било у време када су неки људи секли себи прсте и лежали на пругама. Тада сам први пут чула да су те дупле плате заправо једнаке нормалним платама у Београду, али о томе се није много писало. Дупле плате једнаке су нормалним платама због тога што су нормалне плате на Косову отприлике дупло мање од нормалних плата у Србији. Или барем у њеном главном граду. Да су све зараде у провинцији мање од плата у престоници није непозната ствар, али када је реч о Косову и енормним зарадама тада би ствари требало мало појаснити. То ће рећи да, када укинемо дупле плате на Косову, ми заправо људима који раде у институцијама државе Србије на Косову дајемо дупло мање плате него људима запосленим у државним институцијама у Србији. То је чињеница.

Чињеница је и да се косовским зарадама манипулисало и да је било великих злоупотреба од стране појединаца који су били у прилици да те злоупотребе врше. Већина, међутим, није никада била у прилици. Већина је живела просечно, ако се просечним животом може назвати ситуација у којој вам сваки час нестане струја, над кућом вам надлећу хеликоптери, сваки час вам неко прети неким нередима и очекујете већ неку �олују�, воде вас на митинге под претњом да ћете ако се не појавите остати без посла, а посао вам је заправо да изигравате глинене голубове и да данас�сутра будете предмет нечијих поткусуривања, колатерална штета или осведочени зликовац, ако вам падне на памет да се браните. Плата за такво радно место, а радно место �косовски Србин� је, када занемаримо сву иронију на коју човека може да подстакне помисао на једно такво занимање, плата дакле за такво радно место какво је �косовски Србин� � не би требало да буде једнака примањима социјалних случајева у Београду.

Када кажем социјални случај, не претерујем. Плата вишег референта у суду у Митровици износи читавих 12.000 динара, док нешто �срећнији� социјални случај у Београду може да прође и са 15.000. Са дуплом платом, која је умањена нешто раније, референт је био пун пара са 24.000 плус косовски додатак, у складу са висином зараде. Дакле мали. Пар хиљада. Када помислимо да је и то много с обзиром на то да овај референт није ишао ни на какав посао неких десет година, у праву смо. Али када помислимо да би, да су се сви ти референти иселили с Косова, не због рата него због глади, онда бисмо добили срамну чињеницу да Србе са Косова нису протерали никакви Шиптари него њихова држава. А када на све то додамо да је то та иста држава чији је председник дошао на једвите јаде на власт зато што се у последњем тренутку досетио да у своје изборне слогане мора да убаци и реч �Косово� � онда ми можемо да помислимо само то да живимо у лажи. А ако се сетимо и свега онога што је било пре, и да је председник само наследник једне вишедеценијске лажи � онда можемо да помислимо, и будемо са правом малодушни, да ми и треба да изгубимо Косово. И да је �изгубити Косово� оксиморон. Како да изгубиш изгубљено?

Ако се Србија бори за изгубљено Косово, онда Србија или: не зна шта чини или лаже. Ако не зна шта чини, што с понекад покаже и као паметан избор јер лудило често надвлада (лудилом су се и Албанци изборили за своје Косово), онда Србија не треба да игра своју вечиту двоструку игру. Да са једне стране шаље сигнале косовским Србима да се окрену Приштини, или да се иселе оданде, да раде шта хоће на крају крају крајева, али да јој се скину с грбаче, док са друге стране губи време и баца паре на бесмислену дипломатију и лаже народ да се бори за Косово. Ако дакле, што је са становишта Европске уније (која је наш званични циљ) чисто лудило, ако Србија жели да настави своју за свет неразумну борбу за Косово које више и није толико територија колико је мисао, и које више нису ни ти Срби који тамо живе, јер о њима сваким даном знамо све мање; ако та несрећна Србија има намеру да брани своје Косово � онда она не треба да доводи тај тамо народ на ниво социјалних случајева. Ако пак нема намеру, ако је дигла руке као што је, по свему судећи, дигла � онда нека већ једном стисне петљу и нека то каже. Нека призна независно Косово и нека види како да се избори за права српске мањине у тој новој држави.

Овако ће Србија отићи са Косова, правиће се да не зна да је тамо више нема, правиће се луда пред проблемима Срба на Косову, неће сведочити о њиховом страдању јер је и сама узрок тих страдања, препустиће их западним чиновницима који на Косово долазе као по казни, Албанцима и Богу.


Кратка прича о једној сеоској учитељици која нема, али и има везе са причом о свођењу косовских Срба на социјалне случајеве

Негде на почетку �свог Косова� била сам у селу које се зове Мала Бањска или Вучитрнска Бањска. Тамо постоји једна кућа од педесетак квадрата у вр' главе и у тој кући су сеоска амбуланта, школа и месна заједница. Поред пута, макадама, који води до села стоји једна спаљена црква. То је Свети Никола који тако стоји као костур усред разрушеног гробља. Куће, имања, велика дворишта, све оронуло, напуштено, изгледа надреално поред богатих, високим зидинама ограђених албанских имања која су свуда около те мале оазе остатка српског Косова. Учитељица, која је малтене истрчала из оне кућице када је чула звук мотора аутомобила којим сам долазила, са врата виче поздрављајући ме. И онда кува кафу. И каже �добро да си дошла, новинарка, да ти испричам... нама нико не долази� и онда почиње да прича. О брату којег су отели. Који је нестао нетрагом, као и многи на тој земљи. О мужу у којег су пуцали на њене очи, у башти. О томе како је последњи пут неко дошао у село кад су били неки Руси и донели помоћ. �Не треба нама ништа, само да неко дође.� Исто кажу и у Гојбуљи, у Прилужју, Гораждевцу, Лапљем Селу... И онда она наставља своју причу. Не допушта да одем. Прича о ученицама, о томе како сада у школи има само неке две мале девојчице и како је проблем јер једна прелази у пети разред у Митровицу и како ће ова друга мала, која је други разред, сада учити сама. И прича како су Албанци покрали све краве у селу, и кола, и коње и како сада не долазе често, сем да их плаше, јер више нема шта да се украде. Па како стану некад поред прозора, ноћу. И само стоје, а она не сме из куће јер се боји. И ја знам како су ми многи на Косову причали о несаници. И онда она почне да прича о оном спаљеном Св. Николи поред којег сам прошла. И каже како је тај Никола био на другом крају села, али како су Туркиње ту прале веш и намерно бацале нечисту воду на њега па је он једне ноћи само прелетео на друго место. На оно на којем су га 2004. палили, али га нису срушили него стоји тако као авет. И онда ја на крају ипак пођем назад ка северу, и станем поред Николе. Изађем из аута и први и последњи пут почнем да плачем као киша. То изругивање са лепотом, та незаштићеност, простодушност и нека храброст које вероватно нису ни свесни ти људи попут ове учитељице која верује у летећег Николу, и тај Никола на крају, који тако стоји тамо сам, и оно срушено гробље, и она прелепа, божанствена земља, возач који ми, тупо и без осећаја и као аутомат, понавља �ово је било српско� и �ово је било српско�, и �овде сам живео� и �овде смо се играли ко деца�... та ужасна незамислива самоћа оних људи у напуштеним селима који се радују јер је неко дошао, после ко зна колико времена...

А онда једна сцена у селу Гојбуља. Ђачки аутобус са решеткама на прозорима. Тако их возе у Митровицу, у школу, они иду тамо у страху јер их док пролазе кроз околна албанска села често гађају каменицама.

И сад, ако их то није отерало оданде, а све је водило томе да их отера, зашто их тера Србија својом лицемерном борбом за њихов останак тамо.

И на крају, ако је ово и патетично и не приличи ми после свега што сам са Косова писала јер сам видела, не могу а да се не сетим тих слика које ћу памтити док сам жива. И те љутње на ову српску лаж која се зове �не дамо Косово�.


НСПМ

[DBlica]

У-та-та УСС

Александар Б. Ђикић
среда, 18. август 2010.

Да је памети до суда, као од суда!
(Српска народна пословица)

У годинама најокрутније финансијско-инфлаторно-ратно-политичке кризе 1992. � 1995. у Србији, доминантан број контролора у возилима ГСБ[1] био је пореклом, и наглашено акцентом из Републике Српске и Републике Српске Крајине. Тадашњи Београђани, приморани да маркице за превоз које су ``добијали`` од још увек дишућих друштвених фирми, продају по ``зелењаку`` и ``бувљаку``, да би купили 6 виршли и 3 јогурта, а да се за узврат ``шверцују`` месец дана у препуњеним возилима ГСБ, са гнушањем су посматрали сународнике избегле из ратног подручја, који су контролисали ``шверцере``, те тако зарађивали виршле и јогурт за своје породице. Овај потез тадашњих власти генерисао је анимозитет локалних према прекодринским Србима, који су доживели и још увек доживљавају страшна искуства. Можда овај ефект није био изазван намерно, али је био изазван.

Сплаварење Уставом

Већ извесно време, па повремено и на страницама нашег часописа, пласирају се мишљења и информације које свакако ненамерно, али ипак утичу на замагљивање стварне судбине остатака метохијских и косовских Срба наших дана. Последња одлука Уставног суда Србије о укидању тзв. ``косовског додатка``, изазива одређену пажњу, (што стварну, што наложену), политичких и медијских кругова. Документарности ради: Уставни суд Србије је једну одлуку Владе Србије из 2003, којом се Србима преосталим након окупације Метохије и Косова, додељује одређена новчана помоћ, тзв. ``косовски додатак``, пре неки дан прогласио � неуставном, образлажући то ``позитивном дискриминацијом``, па ма шта то значило у конкретном случају. Као бродоломнику у водама уставног права није ми дозвољено да коментаришем поменуту одлуку Уставног суда те је морам сматрати исправном. Као капетану сопственог здравог разума, морам изразити нека, лаику интересантна запажања.

Уставни суд Србије је изазвао опште одушевљење грађана, јер ради пуном паром у време када смо сви ми џабалебароши на годишњим одморима. Овиме је УСС показао енорман степен компатибилности са методом МСП, који такође ``своје`` саопштење о Косову даје у време баш када српски бр 1, закопчава рајсфершлус путне торбе, са све Шаљићевим мелемом за сунчање. У оба случаја озбиљних реакција не може бити, јер су сви озбиљни аналитичари на одмору. Остали су само ретки , тзв.``лавораши``, који ризикују струјни удар изазван кратким спојем прстију на тастатури и оних у лавору, а који предвиђају да ће сеоски добошар на илинданском вашару у Муртеници 2011. саопштити да је Србија признала Косово.

Лаик попут мене не може да замисли да УСС заседа на неком савском сплаву, уз музику и весеље. Лаику попут мене је примерено да мисли да УСС заседа, у за то одређеној згради, на одређеном месту, на одређени начин (уз подразумевајућу киселу воду), мада се према садржају саопштења УСС не може са сигурношћу тврдити на који начин се све то одиграло. Зашто? УСС је укинуо неку одлуку Владе Србије из 2003. године. То је све што се зна. Не знају се узроци, а поготову не последице. Колико је познато неко је морао покренути иницијативу за оцену уставности неке одлуке Владе из 2003! Ко? Када? По ком важећем Уставу? То се из саопштења не види. Одговорно изјављујем да то нисам био ја! Сви ви који ово читате сте потенцијални покретачи иницијативе (што би лепо рекао друг Кардељ: ``сви смо одговорни``). Да је неко покренуо иницијативу пред УСС, УСС би рекао: ``на основу иницијативе Пере, Жике и Лазе о оцени уставности тога и тога, УСС доноси следеће мишљење``, итд. Елем, нико није покренуо иницијативу. Можда грешим, али из свега познатог, УСС је то урадио по службеној дужности, те је само могуће да се накнадно измисле покретачи иницијативе.

Већ сам изгубио смисао за хумор када је у питању Метохија, а Косово нарочито. Да није тако, слатко бих се ругао клинцима из неког колективног смештаја у Реснику, чији је ћале донео у бараку 80 евра косовског додатка: ``У та-та (УСС), ко вам је крив кад сте позитвно дискриминисани``!

Да се до краја разумемо, не ради се овде о количини новца или било каквих бенефиција. Ово све мирише на политички мотивисану одлуку Уставног суда, а пажљиви аналитичар ће се сложити да су сви политички мотивисани потези у другој половини ХХ века па до данас, а који се односе на делове наше земље као што су Метохија и Косово, обавезно противни интересима нашег народа и државе.

Чија уста, онога ливада

Да будемо голо искрени: Србија из много разлога не може да напуни сопствени буџет. Другим речима, не може сопственом снагом да плати: војску, просвету, здравство, пензије... Да би држава функционисала, принуђена је да добија помоћ ``уста на уста``, од стране ММФ-а. ММФ је, пак, институција чија политичка мисија до сада није била блиска српским националним интересима. Премијер и министарка финансија, сваки издах бирократа ММФ, доживљавају као златиборски ваздух, а бирократе ММФ могу да дишу, а и не морају. Није им нужда. Они својим дисањем и недисањем одређују наше судбине.

У овом тренутку ММФ условљава нашу Владу по следећем принципу: ``Ми вам не дамо паре за Србе са Косова. Они су грађани друге државе, ако желе. Ако не желе, то је њихов проблем. Ако ви гос-н Цвеле имате сопствене паре да их финансирате, ми се демократски слажемо. По нашим сазнањима, ви их немате. Строго вас молимо да нам сваких 5 минута шаљете извештај о стању вашег буџета (Ballance Sheet). Ако нам се само учини да сте неки цент уложили у Косово, доћи ћемо у Бгд, и нећемо дисати! Да се зна чији су наши новци, гос-н Цвеле!``

Е сад, шта је фалинка оваквих, употребићу турски израз, акшам[2] пресуда и саопштења (као МСП, УСС), или што би наши стари рекли:``по`ладу да их не познаду``? Не могу да очекују медијску подршку, јер и њихови медији имају душу. Морају мало у августу да џабалебаре. Форумисти Б92, Блица и Преса, су покушали да ову тему актуелизују коментарима који гласе од прилике: ``Ех, тек што сам након 15 година заборавио оног риџу[3] Босанца из четрес'седмице, а ови са Косова испадоше још гори``. Међутим не успевају. Нема одјека! Од свих актуелних министара једино се Ивица Дачић оглашава. Изгледа да само њега крајишки риџовани нису спопадали у четрес'седмици. Злобници кажу да је то зато јер је у то време користио нетипично превозно средство � аутомобил.

На крају крајева ово је тема која захтева веома много простора у српским медијима. Тог простора нема (сукоб Јелене Карлеуше са неким ``Пинк`` ликом је ипак знатно интересантнији, а и баш се ових дана потресам да ли ће Шехерезада и даље остати довољно заљубљена у Онура или ће мало смањити доживљај). Ово је тема која захтева пуно и времена.

Пет минута за Србију

Зоран Ђинђић је у Приштини (1990) рекао да је довољно да сваки Србин мисли о Косову 5 минута дневно (лично сам био присутан), па ћемо лако наћи решење. Ни сам не верујем да о Косову мислим 5 минута месечно.

Одлука УСС се може окренути у нашу корист ако је дата као саопштење, али не и као пресуда.

Да ли је она исправна? Мислим да јесте!

Да ли је политички мотивисана? Мислим да јесте!

Да ли стање у којем се налазе (или ће се налазити) делови наше државе, а чему ми Срби нисмо узрок, захтева специфичне мере наше државе? Мислим да да!

Да ли такво стање обезбеђује атмосферу за финансијске и друге малверзације? Мислим да да!

Да ли ``способни`` појединци то могу да злоупотребе? Мислим да да!

Да ли се то дешава у Метохији и на Коосву? Мислим да да!

Да ли се треба целом народу светити због тога? Мислим да не!

Да ли је то добар изговор српском политичком естаблишменту, за све неуспехе на свим пољима? Мислим да да!

На крају, да ли је држава Србија користила или користи физичке, интелектуалне, националне и стручне потенцијале метохијских и косовских Срба? Сигуран сам да не!

Да ли би требало? Више сам него сигуран да да!

-------------------------------------------------------
[1] Градско Саобраћајно Београд

[2] Турски израз АКШАМ, значи сумрак, замагљивање, заваравање чула вида, стање слабе видљивости...

[3] Риџа- у жаргону Београђана 70-их, контролор у возилима ГСБ. Именованио су по неком америчком команданту из корејског рата Риџвеју, познатом по окрутности

[Turkmenbashi]

Uz gorak ukus u ustima, posle čitanja teksta, uprkos što sam bio svestan da je priča izmišljena, ali ne i nestvarna.

A evo dobili smo i potvrdu stvarnosti priče, nije kolumna, nego živa istina:

Očajnički potez radnika iz Kikinde
Prodaje bubreg da vrati kredit

Kikinda - Nezaposleni Kikinđanin J. M. (47) odlučio je da proda bubreg kako bi vratio kredite u visini od 3.000 evra, koje su podigli on i njegova supruga. Njih dvoje su radili u dve različite firme, a kredit je najpre uzela ona, a potom i on. Uspeli su da vrate nekoliko rata, ali su u međuvremenu ostali bez posla. Trenutno jedva preživljavaju radeći fizičke poslove. (cela vest na Blic Online)

Bez komentara...

[DBlica]

Како ће изгледати владавина Томе Николића

Жељко Цвијановић
уторак, 17. август 2010.
(Стандард, 16.8.2010)

Ако вам је запело са доказима да је безмало цела српска политичка класа расположена према својим грађанима као вук према Црвенкапи, тада научите напамет ову скаску о правосуђу, тадићевцима и томистима. Требаће вам. Када је добро научите, тада ћете знати да није довољно поново изаћи или не изаћи на изборе, и да се у Србији ништа набоље неће променити док поново не узмемо ствар у своје руке, с тим што ће овај пут бити теже него икад пре.

Дакле овако: прво су тадићевци направили реформу правосуђа. Ишло им је одлично све до оног раскршћа где се разрешава хоће ли им правосуђе бити државно или партијско. До кадрова, дакле. Изабрали су, како то налаже партијски ред, своје, а оне за које им се учинило да нису њихови отерали су. Тако је отпало око хиљаду судија под провереном жутом девизом да они који нису с нама јесу против нас. Успут су Маловићка, Хомен и Ристић и међу овима које су изабрали притиснули неколико судија јер су се држали закона као пијани плота, да би у поновљеним поступцима ствар завршила онако како су то странци и партија наложили. Узгред, странци, рекло би се, немају ништа против таквог партијског правосуђа све док уредно пресуђује онима који угрожавају ведете и симболе оне Србије са којом они рачунају (види под Бранкица Станковић) и све док пресуђују онима са којима не рачунају, као што је Уставни суд пресудио против дуплих плата на Косову, чиме је Србија судском одлуком обрисала и оно мало колико је Косово држала мисионарским подручјем.

Хајде сада да видимо каква је порука грађанима од овакве реформе правосуђа? Једноставно, да тадићевци немају никакав реформски капацитет. А онај ко није успео да реформише правосуђе без уобичајених партијских свињарија, тај неће реформисати ниједну ни друштвену ни политичку област. А то значи да је до реформе правосуђа још и могло да се прода како Борисова власт постоји због грађана, после тога сви смо ми ту само да би они имали чиме да владају и задовољавају странце, и ни због чега другог.

ТОМИНО ПРАВОСУЂЕ � А онда су томисти реформу довели у питање са све побуњеним Цвијаном, који се с почетка силно секирао због партијског српског правосуђа. Али, кад се човек уписао у напредњаке, у партију дакле, тада се показало да он и Тома заправо нису били забринути за правосуђе, већ за себе. И тада се, ако је веровати Цвијану, од оних хиљаду отпуштених судија њих 650 уписало у напредњаке. И сад се ви питате шта ће судије у политичкој странци, тим пре што њихове жалбе да буду враћени на посао још нису формално стављене ад ацта?

Ствар је једноставна: судије који нису прошли жуто сито закључили су како их је омело то што нису били блиски странци на власти. Верујем да међу њима има и добрих и лоших, и савесних и несавесних, али сви они су, кад је о странкама реч, били сасвим у праву. И шта ћете логичније него да су решили да се приближе напредњацима, који нису у власти, али само што је нису зграбили. Дакле, када Борис има своје судије, зашто и Тома не би имао своје. Томине судије отуда знају да ће се вратити на посао кад Тома дође на власт, тим пре што је Маловићка, кад је чула да су ови код Томе, изјавила да је то само потврда колико је била у праву што је толике (крипто)томисте отпустила.

Видели смо шта нам је кроз правосуђе поручио Борис, хајде сада да видимо шта нам је поручио Тома. Поручио нам је да је Борис сасвим у праву, осим у једном: уместо својих судија требало је само да убаци Томине. Пошто то Борис није урадио, урадиће Тома кад буде могао. Што ће рећи да ћемо имати два правосуђа, која ће се мењати онако како се они буду смењивели, и, наравно, ниједно од та два правосуђа неће служити Србији, већ својим партијама, уз то што ће и једни и други служити странцима. Јасно? А то ће опет, ако ствар гледамо шире од правосуђа, рећи да ни томисти немају никакав реформски потенцијал и да је оно колико су они незадовољни Србијом, тек толико што нису они главни баје, већ тадићевци.

ТОМА У ВЛАСТИ � Размишљајте даље: у Србији ће се једног дана догодити избори и смениће се власт. Шта ће вам донети нова власт? Промене? Бољи живот? Правду? Реформе? Ништа од тога неће донети, и ви то добро знате. Проблем је, међутим, што вас то сазнање чини апатичним уместо да вас чини борбеним.

Томин прелазак из табора националиста у табор европејаца требало би да обезбеди финале једног система и да учини неповратним део оног процеса који су Брисел и Вашингтон наменили Србима а који се да свести у четири тачке.

Прво, Србија ће временом постати земља која ће схватити да јој одрицање од Косова значи много проблема мање, и то не са Косовом већ са западним земљама; друго, Србија ће временом постати земља довољно мала и неутицајна да неће бити у стању да омете промену односа снага у региону, где Вашингтон рачуна са Албанцима као главним фактором на који ће се ослањати; треће, Србија ће временом све своје привредне ресурсе и тржиште ставити у функцију страних компанија и капитала јер шта ће њој тако малој и неутицајној да има своју привреду и банке; и, четврто, иако ће ово из претходне три тачке за њу бити веома болно, никако не би смело да се догоди да је тај бол приближи Русији, јер би то могло да буде опасно за провођење тачака под један, два и три.

Е сад, сви српски лидери после Милошевића некако су веровали да се могу провући ако из овог свеобухватног програма испуне једну или две тачке, таман толико да не би испуњавали остале. Наравно, свака тачка коју би испунили чинила је оне које су одбијали мање брањивим: Ђинђић је веровао да ће, ако окрене леђа Русији, бити заустављено комадање Србије; Коштуница је мислио да ће, ако им преда економију, спасити Косово; Тадић је био убеђен како ће га то што је пристао на западну верзију балканских ратова учинити сварљивим за ЕУ, која неће правити питање око српског чланства.

Сваки од њих, када је долазио на власт, слао је сигнал странцима да ће дати више од оног пре њега и сваки је поручивао бирачима да ће спасити више него иједан пре њега. Који год да је долазио на власт, долазио је отварајући Србима неку наду и обећавајући странцима напредак. Био је то један непрекинути низ, један систем који се сада прекида. Како? Тако што је Тома први који ће све обећати странцима и ништа Србима.

ТОМА И ПРОМЕНЕ � Покушајте да замислите Тому Николића, који је пре неку годину напола поменуо да ће тражити ревизију процеса против Легије, па му се небо срушило на главу; упоредите дакле таквог Тому са овим који се данас залаже за партијско правосуђе и не догоди му се ништа. Наравно, он тада зна где лежи моћ, он зна да она није у изборима, у демократским нормама и поретку, већ тамо где је обећао да неће мрднути прстом за Косово и где се неће одмаћи ни педаљ од Брисела према Истоку, макар га никад тамо не примили.

Он ће доћи на власт изборима, али он ће добро знати ко га је изабрао, и он ће бити први српски постоктобарски владар који неће доћи на власт на том балансу својих обећања грађанима и обавеза према странцима; он се неће бавити глупостима попут реформи; он ће, ваљда вам је јасно из његове визије правосуђа, бити дужан само овим другим. Следећа ствар која ће његову владавину учинити посебном у односу на претходне састоји се у томе што се он појављује као последњи у једном низу, на зачељу једног система који се нашао на свом логичном крају, где после њега нема ничега осим нове поделе карата.

При томе, све ресурсе тог система потпуно је исцрпела Тадићева владавина, и народно стрпљење, и моделе функционисања система, и новац који га је одржавао. То ће рећи да Николић, осим подршке странаца и медија које контролишу, неће имати ништа. Имаће, наравно, своју жељу да влада, имаће и свој сан о бољој Србији, али имаће и списак налога које ће испуњавати и доказивати да је заиста постао европејац и да то није онај некадашњи Тома коме је радикализам изнова избијао као масна флека на кравати. И имаће мање времена да заврши посао него ико пре њега јер у Тому није уграђено западно стрпљење, већ манипулативна теза да се показује како у транзиционим земљама мање послова завршавају они који на власт дођу са неким моралним кредитом, него они који дођу без њега.

Томи дакле неће бити дато ништа да уради јер он неће бити никакав стратешки модел владавине Србима, већ човек који ће владати кратко, интензивно и који ће, одбачен и ислужен, завршити брже и лакше него иједан његов претходник.

Ако мислите да вам све ово пишем само да бих вам огадио Тому и учинио својој жељи да Борис влада доживотно, грешите. Јер управо такав Тома има своје необориве разлоге. Прво, Тома је успео да победи своју странку, док је од своје Борис изгубио, и у томе јесте добар део трагедија његове владавине. Друго, Борис јесте потрошио све ресурсе постпетооктобарске епохе, али само Тома ће потошити епоху саму. Треће, после Бориса Србија ће једино знати да је гладна и зајебана, само после Томе ће знати и ко јој је то урадио. Четврто, ако бисте данас пожелели да на улици рушите Бориса, странци би га бранили оружјем, само Тому неће бранити ничим јер ће га трошити брже него иког. Пето, Борис је Србију учинио гладном хлеба, само Тома ће је учинити гладном слободе, а то јесте неко усправљање. Шесто, после Бориса ће доћи Тома, а после Томе моћи ће да дође само Србија. Зато се не надајте добру од Томе, али се надајте да без њега нећемо прећи пут између овога што имамо и Србије коју сањамо. То неће бити лако, али ће тек са Томом иза нас бити изводљиво.

НСПМ

[Lilith_021]

Drago nas je sto u Bogoljuba ne mozemo da uocimo premacolovski i postmacolovski period.
I dalje je jednako zestok i jednako dobar.

Svojstva privatna, troškovi javni

Imaju li visoki državni službenici pravo da službeno upražnjavaju tehniku majmunisanja, rezervisanu za neka privatna stanja i svojstva

Ima jedna kulturna institucija, zgodno smeštena u strogom centru Beograda, koja redovno priređuje promocije knjiga, nekad manje, nekad više posećene; ima, međutim, bar jedan posetilac tog prostora koji nikada ne izostaje, ni po kiši, ni po žezi, ni po ledu. Tip sedne negde u drugi-treći red, pa pričeka da red dođe na "pitanja iz publike", ne bi li rekao svoje. Osim ako ga strpljenje ne izda, pa "uzme da se reče" i pre vakta, ne mogav da više izdrži svoj teški neizdrž na nervnoj bazi. Bilo da je u pitanju izbor iz haiku-poezije, politička publicistika, SF roman, studija o uticaju krompirove zlatice na sablasne nevene, lezbijska vestern komedija ili antologija estonske drame XVIII veka, Lik je uvek tu, i vreba dok ne uvreba priliku da iskaže svoju velevažnu i velemudru misao, tj. zgroženo-uvređenu pogrdu na račun izdavača, autora i svih drugih saučesnika u kriminalnom protivustavnom aktu: zašto ste, nesrećnici, pečatali knjigu na dušmanskom latiničnom pismu-nepismu, kad Ustav jasno veli da je ćirilica službeno pismo, vo vjeki vjekov, amin? Veselnik, eto, misli da su autorske umetničke, publicističke ili naučne knjige isto što i službeni akti državnih organa, čemu se možda i nije čuditi, pošto ovde malo ko razlikuje "službeno" od "javnog". Ne znam, doduše, šta Genije radi kad se predstavljaju knjige štampane ćirilicom: tada verovatno ode pre početka tribine, pošto, jbg, ostaje bez replike. Kako god, nakon što odvergla svoje, Lik možda ostane, a možda i ode, kako kad: njegova je Misija ionako ispunjena. Posedeo je visoko gore na Braniku Identiteta, prkoseći olujnim vetrovima rasrbljenja, od njega je dovoljno.

Zašto li mi je ovaj tip baš sada pao na pamet? To verovatno ima neke veze s onom doskočicom � seća li se neko ko li je se prvi setio? � da "svako ima pravo da se kreće i da bude kreten". Dobro, tip je gnjavator od one sorte koju svi mi koji imamo posla sa svakakvim svetom u internom žargonu nazivamo pacijenti, ali načelno je sasvim bezopasan: kako rekosmo, u svoje slobodno vreme svako ima pravo da se kreće etc.

Građanin Stojanović Dejan iz Zaječara sasvim je drugi slučaj od onog našeg veselog sugrađanina koji prekraćuje vreme na gore opisani način. To jest, nije da Stojanović privatno nema i ne treba da uživa ista ona prava kao i naš anonimni veseljak, tj. ono da se kreće i ostala po redu, ali nevolja je u tome što narečeni Stojanović odnekud misli da to pravo može da meraklijski uživa i u svom službenom svojstvu, u ime, za račun i na trošak države, tj. svih nas. Štono bi se reklo � na radnom mestu i u radno vreme. Naime, Stojanović Dejan zamenik je osnovnog tužioca u Zaječaru, a ovih se dana proslavio tako što novinarki B92 nije hteo da odgovori na pismeni upit glede nekakvog lokalnog kriminalnog slučaja odvrativši da "čita samo ćirilicu", pa pošto mu je dopis upućen na mrskom i neodgonetljivom latiničnom pismu (a pride i na nepoznatom jeziku, jerbo Majstor iz Zaječara patriotski zboruva samo srpski, a ono što latinicom ispisano jest srpski biti ne može), na njega nije u mogućnosti da odgovori. Viša sila, šta ćeš. Inače bi rado pripomogao.

Kako se zove ovakva reakcija zamenika osnovnog tužioca u Zaječaru Stojanović Dejana? Pošto biram reči, mislim da je najprikladnije nazvati je majmunisanje. Ovo je, kako da vam kažem, naprosto jedna žanrovska oznaka. Šta je, naime, majmunisanje? To je jedna od onih priprostih đilkoških podvrsta izmotavanja, osobito omiljena po prigradskim i pridrumskim mehanama "zapadnog Balkana", a i šire, naročito u dugim, mokrim časovima pred fajront. U tom ambijentu se to smatra osobito rafiniranom formom duhovitosti. Recimo, Vojislav Šešelj je internacionalni šampion tog žanra. Pre koju godinu, Vojvoda je u sudnici haškog Tribunala izvodio performans majmunisanja na slične jezičko-alfabetske teme: te ne razume šta je to "točka", te hoće spise na ćirilici (nije li to nedavno tražio i Tolimir, ako se ne varam?), te ovo, te ono. Pri tome je ključno ovo: apsolutno svi znamo � i Šešelj zna da svi znamo � da on odlično razume šta je to točka, kao i da Tolimir savršeno zna da razbira latinicu (to mu, uzgred, bilo službeno pismo u dičnoj JNA koja ga je odškolovala...). Bez tog znanja o znanju nema dobrog majmunisanja, jer bi ostalo bez (klibereće) poente. E, Stojanović upražnjava navlas istu tehniku: on, naime, savršeno dobro čita latinicu, u to možete biti uvereni. I nema indicija da bi bio tako glup da veruje da svi mi ne znamo za to. Naravno, jer Stojanović, sasvim verovatno, uopšte nije glup, nego samo na preekstenzivan � otuda i uzurpatorski � način tumači svoje pravo da se kreće i ostalo što uz to ide. Naime, neovlašćeno proširuje neotuđivo pravo na jedno privatno svojstvo u nepostojeće pravo da sa istaknute službene pozicije maltretira građane i da se simbolički iživljava na njima, umesto da naprosto radi svoj posao. Prostije rečeno: Stojanović Dejan ima svako pravo da, recimo, privatno ne podnosi latinicu, da ne čita novine i knjige na tom pismu, da kod kuće drži samo artikle čije je ime odštampano ćirilicom, da tvrdi da se čuveni crtani mornar zove Попече, da adrese sajtova na internetu "ukucava" isključivo ćirilicom etc. Međutim, Stojanoviću to nije dovoljno: on je namerio da nekim svojim privatnim i javnosti te građanima koji ga plaćaju savršeno nevažnim svojstvom masira i kinji građane.

Ako je Srbija država i ako u njoj postoji pravni poredak, Stojanović više nikada neće moći da čini ništa slično, jer neće biti na mestu sa kojeg bi to mogao da čini. Sve njegove idiosinkrazije biće njegova privatna stvar, otprilike kao u slučaju onog građanina koji od puste dosade i ispraznosti pohodi književne večeri. Međutim, avaj, Tomo Zorić, portparol državnog tužilaštva, govori da se ovde radi tek o "nesporazumu", zbog kojeg mu je silno žao. Je �l�?! A kako se tačno zove i u čemu se to tačno sastoji taj "nesporazum"�?! Nema tu nikakvog nesporazuma, razumeli smo se jako dobro, ima već dvadeset i kusur godina kako se odlično razume iz kojeg i kakvog sumraka izviru ovakvi tipovi. Nesporazum je možda jedino to što je poneko naivno pomislio da je njihovo vreme prošlo.

VREME

[bigrancer]

Odem ja tako na sajt Politike i gledam one kolumne
pa naidjem na onog DJ pa ga preskocim ( a sto bih drugo ? ) i tako
vez izgubio svaku nadu ...kad ono Marcelo !
I pise jos malo o Teofilu Pancicu i jos kojecemu ..
Dobro pise....sto i nije nista novo...

Ријалити патриотизам

Једно је помислити да таквој деци можда и нема помоћи, а друго је бити подстрекач њихове помахниталости и срамни профитер�Не вреди нам да поричемо. Изгубили смо. Једино чему сада тежим јесте да децу, чим малко одрасту, пошаљем преко.� То ми пре неки дан рече драги познаник, писац. А тамо преко, клинци су једнако медијски затровани: Ј. К. или Лејди Гага, иста је то лепота и просвећеност. Што ће рећи, цела планета је нађубрена савременим тиквама које мисле да су кондир, а то тиквице свих земаља копирају и на свакој тачки глобуса такве цурице, ако случајно и знају да изговоре компликовану реч као што је �либерално� а да не угану језик, на питање шта та реч значи кажу: �То је кад изгубиш невиност са 11 година, као ја�.

Свака глобална појава, међутим, далеко више узурпира нас него неку уређену државу, јер смо мали и бедни � а понајвише зато што се код нас од таквог будалања прави покрет, друштво активиста које из дана у дан постаје све милитантније а ми (се правимо?) блесави и окрећемо главу. Е тако је дошло до тога да кокетирање са естетиком деведесетих � вирус против којег је требало пелцовати нову децу на сваки начин � лагано узме маха и измутира их у мамлазе какве можда ни тих година нисмо видели. Ту је апсолутно све што је потребно да се напокон потегне термин �покрет�: имају своју идеологију, своје музичке химне, своју �униформу�, своје узоре (криминалце), даноноћно раде на томе да прошире своје убеђење на друге, и на крају, гле чуда: почињу да организују терористичке нападе на институције које им идеолошки сметају, како нам ових дана, нажалост, сведочи Теофил Панчић.

А држава својим млохавим реаговањем на све то само поткрепљује њихово убеђење да се �боре за ствар�. Погледајмо барем један од фактора који доприноси тој катастрофи: једно је напокон помислити да таквој деци можда и нема помоћи, а друго је бити подстрекач њихове помахниталости и срамни профитер, тобоже баш зато што смо изгубили и нема наде па, као, свако гледа своје дупе. Ту мислим баш на оне који се брину да ова нова герила уз песме креће у своје подухвате: на људе који их својом музиком подговарају да буду олош, јер у томе виде фину мамипару за себе.

Да ствар буде трагичнија, чак ни то није свугде случај: понеки ти �музичари� и сами су искрено социјално ретардирани и заиста верују у ствари које подвикују � то је макар поштено. Али. Оног тренутка када неко, намерно или несвесно, постане друштвена опасност, виша инстанца треба да га некако ограничи. Међутим, баш ту, баш тад, јадна наша готово у свему заостала отаџбина бира да један једини пут буде либерална и каже: �Свако има право да јавно говори шта хоће, јер то је слобода, то је демократија!� И милина једна: сви су патриоте да им нема равних ни у Домановићевој �Данги�, али само на речима � кад се треба стварно бринути о �онима на којима свет остаје�, онда су сви више ради да им отму џепарац или да их користе као топовско месо за своја вечита заслуживања �Царства небеског�.

Молим вас лепо, колико се јавних личности курва по �ријалити програмима� за паре и нимало их не дотиче погубан утицај тих емисија не само на младо него на целу нацију � где је ту тај вајни патриотизам? И какве се песме пласирају клинцима? Докле само пароле и позиви на некакве демонстрације и револуције? Што их неки врли Србин тим ентузијазмом на књигу не потера? Спомињао сам у једној колумни како су исто тако неки весели родољуби Ђуру Јакшића тукли јер је �угрозио нацију� својим писањем � само, зачудо, Ђуру данас спомињемо као часног Србина, а не те магарце.

Зашто се држава не побрине да сва деца знају за ту причу, која је само једна у мору сличних? Да знају то, можда не би хитали да оборе Панчића него онога ко их је подбо на такав чин. Не, земља допушта да најгледанији програм буде препун менталних олупина које профитирају на националној глупости и још тиме постају идоли � и модел родољубља! Ако се држава под хитно не побрине да објасни клинцима шта је патриотизам, једино �сутра� које ће нам сванути јесте грађански рат, па ћете гледати ријалити са својих прозора.

Марчело

Izvor ..Politika

[Lilith_021]

Profesija � pripadnik

Određene forme "multikulturalizma" su način da nacionalizam, doduše pomalo okrezubljen, bezbedno preživi ova vremena

Verujem da je svako u ovoj zemlji ko je stariji od, recimo, trideset pet-šest godina u stanju da prizove u svest istorijski trenutak kada je pitanje nečije "nacionalne" (tj. etničke, a bogme i konfesionalne) pripadnosti postalo eminentno politička stvar. Oni mlađi, pretpostavljam, tog trenutka ne mogu da se prisete jer taj trenutak za njih traje otkad znaju za sebe. Mnogi od njih otuda i ne veruju da bi uopšte moglo biti drugačije, jer im se čini da to ne bi bilo "prirodno". Ovo me podseća na naivno, a naizgled "zdravorazumsko" uverenje da ljudi u Australiji hodaju naglavačke, ili da su Sunce, Mesec i zvezde negde "gore" u odnosu na Zemlju.

Za takvo smo stanje odavno obvikli da optužujemo ono što, najšire shvaćeno, nazivamo "nacionalizam". Nije da je to pogrešno tumačenje. Ali, već me poduže opseda osećanje da "antinacionalistički" kritički aparat nekako šlajfuje, da je ostao negde u krvavim i sumornim devedesetim, pa otuda i ratuje jedino s nacionalizmom devedesetih, mada je pobedu u toj borbi u globalu izvojevao (a u bezbrojnim detaljima koji sačinjavaju naše zemne živote, avaj, izgubio).

Šta hoću da kažem? Ovo su drugačija vremena, tako da paralelno sa "staromodnim", glomaznim i gromopucatelnim nacionalizmom tradicionalnog tipa � štaviše, postepeno ga istiskujući � postoji i ideologija i praksa "multikulturalizma", koja se bar u ovom delu sveta uglavnom svodi na tzv. komunitarizam, kao svojevrsni plišani uzajamni aparthejd. Oh, ali nije li "multikulturalizam" vrednost upravo suprotstavljena nacionalizmu? Ma ne; to je blaženo naivno gledište. Naprotiv, određene forme "multikulturalizma" su način da nacionalizam, doduše pomalo okrezubljen, bezbedno preživi ova vremena. Nacionalizam starog kova kao ideal ističe etnički što "čišću" državu, u kojoj će svaka štrčeća Drugost biti ako ne sasvim poništena, a ono svedena na zanemarljiv nivo. Devedesete su na tome mnogo poradile, ali "uspeh" ipak nije bio potpun, ni u Bosni, ni na Kosovu, recimo, a kamoli u, sve u svemu, zadivljujuće žilavoj Vojvodini. Multi-kulti ideologija i praksa sada nudi načelno nenasilan pluralizovani nacionalizam: društvo u kojem totalitet ljudskosti neće postojati drugačije nego kao puka (i politički nerelevantna, neupotrebljiva) biološka činjenica zajedničke pripadnosti rodu homo sapiensa, društvo atomizovano na određen broj "nacionalnih zajednica" koje koegzistiraju na (jbg) manje-više zajedničkom lebensraumu, ali tako što zapravo žive paralelne živote (političke, kulturne, verske, jezičke, porodične etc.), gotovo bez ikakve interakcije, i uz što manje neposredovane međusobne komunikacije. Razume se, u takvom će društvu, podeljenom na "zajednice", vladati neka vrsta saveza plemenskih vodstava (to se danas u Vojvodini politički korektno naziva "nacionalni saveti"), jer će svaka "zajednica" u što je moguće većem broju pitanja, naročito onih navodno posebno osetljivih & identitetskih (kultura, prosveta, jezik, vera, mediji etc.) biti izručena na milost i nemilost sopstvenim etnopredvodnicima. Koje će neretko za takvo mesto preporučivati tek to što najglasnije i "najbolje" umeju da pripadaju svojoj zajednici. Tako načelno "urođena" i nebirana činjenica etničke pripadnosti jednom nastranom alhemijom postaje političko opredeljenje i vrednost "po sebi". Ili se to barem odnosi na "manjinske" zajednice; "većini" se još i gleda kroz prste.

Šta ovo zapravo znači? Ako ste pripadnik "većine", vi još i možete biti, recimo, liberal ili konzervativac, desničar ili levičar, monarhista ili republikanac etc., te s punim pravom očekivati da vaše slobodno životno opredeljenje bude dostojno reprezentovano, od parlamenta do, šta znam, medija; međutim, kao pripadnik kodifikovane "manjine", osobito etničke, trebalo bi da sav svoj politički identitet gradite ne na svojim inokosnim uverenjima i stavovima, nego na samoj činjenici pripadnosti određenom "manjinskom" etnosu. Šta je ishod ovog procesa? Kroz strogo institucionalizovanu "politizaciju" jedne mahom nebirane činjenice vaš se ljudski habitus zapravo supstancijalno "depolitizuje": načelno mu se ukida sloboda biranja alternative.

Povod ovim mojim dumanjima vest je da je u Bačkoj Palanci osnovana Stranka vojvođanskih Slovaka. Da se razumemo, u tome nema ničega spornog, nelegalnog ili nelegitimnog. Ni u primisli mi nije da osporavam taj čin i ljude koji su u njemu učestvovali. Na koncu, odavno postoje "etničke" stranke brojnijih vojvođanskih manjina (mađarske, hrvatske, romske etc.), tako da nema baš nijednog razloga da se nekom wannabe političaru vojvođanskom Slovaku odriče pravo na tu istu vrstu političkog, hajmo reći, etnopreduzetništva. Takođe, i "opšte" iliti mejnstrim stranke koje pripadaju tvrđoj desnici (poput radikala, DSS-a etc.) u osnovi su "monoetničke" (dakako, uz neizbežne "kertesovske" izuzetke), jer se rukovode vrednosnim sistemom koji po sebi implicitno isključuje "drugačije", one koji se ne identifikuju s etničkim Mi.

Ono što mi je zapelo za oko jeste neka vrsta podrazumevajućeg tona u iskazu g. Štefana Seča, predsednika nove stranke, koji nije odoleo da ne izrazi posebno zadovoljstvo zato što je stranci, navodno, pristupilo već mnogo vojvođanskih Slovaka koji su do sada bili angažovani u (ili su bar bili simpatizeri i sigurni glasači) DS-u, G 17 plus, LSV-u etc, dakle u načelno "nadetničkim" strankama. Naime, ispada da su ti ljudi do sada bili svojevrsna politička siročad, sirci tužni brez igđe ikoga, jer nisu imali svoje politički artikulisano etnopredstavništvo. A sada ga, eto, imaju, pa će uživati u neizmernoj sreći koja je zadesila druge manjine, a bogme i "većince", onoliko. Naravno, nije g. Seč učinio ništa što nije već viđeno od "većih". Ako je sistem takav, ako živimo u multi-kulti distopiji uzajamnog aparthejda onda, štaviše, nema ničega logičnijeg od onoga što je on učinio osnivanjem "etničke" stranke. Problem je samo u tome što sam taj sistem ništa ne valja, i ne vodi ničemu korisnom, pametnom niti dobrom. Ali, kao i onomad njegova montaža, tako i demontaža mora početi na nekim "jačim" adresama, a ne u nedužnim Gložanu ili Selenči. A hoće li? Ne, neće. Zašto? Zato što je etnoknezovima svih vrsta ovako kako je i dobro, i bolje, i najbolje.

VREME

[yossarian]

Profesija � pripadnik

Određene forme "multikulturalizma" su način da nacionalizam, doduše pomalo okrezubljen, bezbedno preživi ova vremena

Verujem da je svako u ovoj zemlji ko je stariji od, recimo, trideset pet-šest godina u stanju da prizove u svest istorijski trenutak kada je pitanje nečije "nacionalne" (tj. etničke, a bogme i konfesionalne) pripadnosti postalo eminentno politička stvar. Oni mlađi, pretpostavljam, tog trenutka ne mogu da se prisete jer taj trenutak za njih traje otkad znaju za sebe. Mnogi od njih otuda i ne veruju da bi uopšte moglo biti drugačije, jer im se čini da to ne bi bilo "prirodno". Ovo me podseća na naivno, a naizgled "zdravorazumsko" uverenje da ljudi u Australiji hodaju naglavačke, ili da su Sunce, Mesec i zvezde negde "gore" u odnosu na Zemlju.

Za takvo smo stanje odavno obvikli da optužujemo ono što, najšire shvaćeno, nazivamo "nacionalizam". Nije da je to pogrešno tumačenje. Ali, već me poduže opseda osećanje da "antinacionalistički" kritički aparat nekako šlajfuje, da je ostao negde u krvavim i sumornim devedesetim, pa otuda i ratuje jedino s nacionalizmom devedesetih, mada je pobedu u toj borbi u globalu izvojevao (a u bezbrojnim detaljima koji sačinjavaju naše zemne živote, avaj, izgubio).

Šta hoću da kažem? Ovo su drugačija vremena, tako da paralelno sa "staromodnim", glomaznim i gromopucatelnim nacionalizmom tradicionalnog tipa � štaviše, postepeno ga istiskujući � postoji i ideologija i praksa "multikulturalizma", koja se bar u ovom delu sveta uglavnom svodi na tzv. komunitarizam, kao svojevrsni plišani uzajamni aparthejd. Oh, ali nije li "multikulturalizam" vrednost upravo suprotstavljena nacionalizmu? Ma ne; to je blaženo naivno gledište. Naprotiv, određene forme "multikulturalizma" su način da nacionalizam, doduše pomalo okrezubljen, bezbedno preživi ova vremena. Nacionalizam starog kova kao ideal ističe etnički što "čišću" državu, u kojoj će svaka štrčeća Drugost biti ako ne sasvim poništena, a ono svedena na zanemarljiv nivo. Devedesete su na tome mnogo poradile, ali "uspeh" ipak nije bio potpun, ni u Bosni, ni na Kosovu, recimo, a kamoli u, sve u svemu, zadivljujuće žilavoj Vojvodini. Multi-kulti ideologija i praksa sada nudi načelno nenasilan pluralizovani nacionalizam: društvo u kojem totalitet ljudskosti neće postojati drugačije nego kao puka (i politički nerelevantna, neupotrebljiva) biološka činjenica zajedničke pripadnosti rodu homo sapiensa, društvo atomizovano na određen broj "nacionalnih zajednica" koje koegzistiraju na (jbg) manje-više zajedničkom lebensraumu, ali tako što zapravo žive paralelne živote (političke, kulturne, verske, jezičke, porodične etc.), gotovo bez ikakve interakcije, i uz što manje neposredovane međusobne komunikacije. Razume se, u takvom će društvu, podeljenom na "zajednice", vladati neka vrsta saveza plemenskih vodstava (to se danas u Vojvodini politički korektno naziva "nacionalni saveti"), jer će svaka "zajednica" u što je moguće većem broju pitanja, naročito onih navodno posebno osetljivih & identitetskih (kultura, prosveta, jezik, vera, mediji etc.) biti izručena na milost i nemilost sopstvenim etnopredvodnicima. Koje će neretko za takvo mesto preporučivati tek to što najglasnije i "najbolje" umeju da pripadaju svojoj zajednici. Tako načelno "urođena" i nebirana činjenica etničke pripadnosti jednom nastranom alhemijom postaje političko opredeljenje i vrednost "po sebi". Ili se to barem odnosi na "manjinske" zajednice; "većini" se još i gleda kroz prste.

Šta ovo zapravo znači? Ako ste pripadnik "većine", vi još i možete biti, recimo, liberal ili konzervativac, desničar ili levičar, monarhista ili republikanac etc., te s punim pravom očekivati da vaše slobodno životno opredeljenje bude dostojno reprezentovano, od parlamenta do, šta znam, medija; međutim, kao pripadnik kodifikovane "manjine", osobito etničke, trebalo bi da sav svoj politički identitet gradite ne na svojim inokosnim uverenjima i stavovima, nego na samoj činjenici pripadnosti određenom "manjinskom" etnosu. Šta je ishod ovog procesa? Kroz strogo institucionalizovanu "politizaciju" jedne mahom nebirane činjenice vaš se ljudski habitus zapravo supstancijalno "depolitizuje": načelno mu se ukida sloboda biranja alternative.

Povod ovim mojim dumanjima vest je da je u Bačkoj Palanci osnovana Stranka vojvođanskih Slovaka. Da se razumemo, u tome nema ničega spornog, nelegalnog ili nelegitimnog. Ni u primisli mi nije da osporavam taj čin i ljude koji su u njemu učestvovali. Na koncu, odavno postoje "etničke" stranke brojnijih vojvođanskih manjina (mađarske, hrvatske, romske etc.), tako da nema baš nijednog razloga da se nekom wannabe političaru vojvođanskom Slovaku odriče pravo na tu istu vrstu političkog, hajmo reći, etnopreduzetništva. Takođe, i "opšte" iliti mejnstrim stranke koje pripadaju tvrđoj desnici (poput radikala, DSS-a etc.) u osnovi su "monoetničke" (dakako, uz neizbežne "kertesovske" izuzetke), jer se rukovode vrednosnim sistemom koji po sebi implicitno isključuje "drugačije", one koji se ne identifikuju s etničkim Mi.

Ono što mi je zapelo za oko jeste neka vrsta podrazumevajućeg tona u iskazu g. Štefana Seča, predsednika nove stranke, koji nije odoleo da ne izrazi posebno zadovoljstvo zato što je stranci, navodno, pristupilo već mnogo vojvođanskih Slovaka koji su do sada bili angažovani u (ili su bar bili simpatizeri i sigurni glasači) DS-u, G 17 plus, LSV-u etc, dakle u načelno "nadetničkim" strankama. Naime, ispada da su ti ljudi do sada bili svojevrsna politička siročad, sirci tužni brez igđe ikoga, jer nisu imali svoje politički artikulisano etnopredstavništvo. A sada ga, eto, imaju, pa će uživati u neizmernoj sreći koja je zadesila druge manjine, a bogme i "većince", onoliko. Naravno, nije g. Seč učinio ništa što nije već viđeno od "većih". Ako je sistem takav, ako živimo u multi-kulti distopiji uzajamnog aparthejda onda, štaviše, nema ničega logičnijeg od onoga što je on učinio osnivanjem "etničke" stranke. Problem je samo u tome što sam taj sistem ništa ne valja, i ne vodi ničemu korisnom, pametnom niti dobrom. Ali, kao i onomad njegova montaža, tako i demontaža mora početi na nekim "jačim" adresama, a ne u nedužnim Gložanu ili Selenči. A hoće li? Ne, neće. Zašto? Zato što je etnoknezovima svih vrsta ovako kako je i dobro, i bolje, i najbolje.

VREME

Занимљиво је да је ову причу с "националним саветима" и гетоизацијом мањина почела управо власт ДС... а чини се да се политичарима из "мањинских" странака прилично свиђа све то.
Тотални идиотизам... од Тадића и компаније... опет...
Један солидан текст о томе:
Национални савети – проблем уместо реше�šа | Политички живот