Naše srednjevekovne i starije crkve

[nenad.bds]

Temu naslovljavam ovako neprecizno i rastegljivo imajući u vidu, pre svega, da ovo nije forum stučnjaka, već najvećim delom, nas forumaša laika za ova pitanja.

Ovako rastegljivo data tema usmerava da se ovde nadju:

- hramovi izgradjeni pre formiranja savremene srpske države, kao i crkve gradjene u XIX veku koje su u znatnoj meri zadržale karakteristike ranijeg perioda;
- hramovi svih religija iz tog razdoblja na tlu Republike Srbije;
- hramovi Srpske pravoslavne crkve iz navedenog razdoblja a koji nisu na teritoriji Republike Srbije.

Za Vojvodinu je posebna karakteristika da postoji veći broj nešto mladjih hramova od velikog značaja, a oni su uglavnom izgradjeni od XVIII do XX veka i karakteirše ih barkoni stil. (Nailazim na popis da u Vojvodini postoji oko 200 crkava kategorisanih kao onih koje su 'izuzetnog značaja' i 'velikog značaja'.) Stoga sam da otvorio i temu 'Crkve Vojvodine XVIII i XIX veka'. U nekim slučajevima granica u pitanju stila ili istorijskog peroda neće biti oštra i jasna, pa će se možda dešavati da postavljač posta bude u dilemi na koju temu da postavi neku crkvu. Ne mari za to - ako bude jačeg razloga, post će se premestiti na temu kojoj više pripada.

[nenad.bds]

Započinjem temu sa crkvom pored koje svi novosadjani a i mnogi dugi svakodnevno ili ponekad prolaze, gedaju je s druge strane Dunava ili vide na slikama. Malo nas o njoj zna i nešto više, iako njena lepota teško prolazi neprimećenao.

Ova crkva je i dobar primer za problem stilskog ili istorijskog svrstavanja: arhitektonski pripada moravskom stilu, znači srednjevekovoj gradjevinskoj baštini (s tim da taj stil nije imao zvonike) dok je unutrašnjost tipična za barok koji je na naše prostore u vreme gradnje i ukrašavanja nadirao.

Crkva
ROĐENJA PRESVETE BOGODORICE
u Sremskoj Kamenici


Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

Crkva je izgrađena na mestu ranije crkve Vavedenja Bogorodice.
Ktitor je bio Živan Crnogorac, protoprezviter karlovački.

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

Pravoslavna crkva Rodjenja presvete Bogorodice građena je izmedju 1737. i 1744. a ukrašavanje je većim delom završeno 1758. godine. Poslednja je crkva podignuta u moravskom stilu.

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

Vrednost i lepotu crkve potvrdjuje i podatak da je od 1949. godine crkva zaštićena kao spomenik kulture zajedno sa ikonostasom i ikonom svetog arhandjela Mihajla.

Najzaslužniji za to je Milan Kašanin (*1895-1981.*) koji je okarakterisao je ovu crkvu kao remek delo arhitekture u starom srpskom stilu. On je bio srpski istoričar umetnosti, književnik, istoričar književnosti i kulturni radnik. Njegovim zalaganjem već 1949. je stavljena pod zaštitu države.

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

U crkvi se od leta 2002. godine nalazi i deo moštiju svete Petke,
najpoštovanije svetiteljke u Srba. (Na slici se vidi mali plavi kivot sa delićem moštiju. Mošti Svete Petke se čuvaju u Jašiju, u Rumuniji.)

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

Ikonostas u duborezu je iz druge polovine 18. veka i ima veliku umetničku vrednost.

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

Gornji red i većinu ikona je oslikao Teodor Kračun; deo ikona je delo Amvrosija Jankovića, a ikonostas je dovršio 1800-te Stefan Gavrilović.

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

Jedna od porodičnih kamenih klupa na spoljnom severnom zidu. U tekstu je uklesana godina 1773.

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

Lep kamenorešački rad me je privukao da slikam ovu klupu.

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

Ovako reprezentativna građevina bila je u skladu sa potrebom da Kamenica povrati ugled napredne i bogate varoši koji je imala pre turskog razaranja 1520. i dvovekovne turske vlasti. Oslobađanje od Turaka Austrija je izvela 1702. Izgradnja je započeta 35 godina posle toga.

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

Ikona je iznad ulaza u crkvu u tremu ispod zvonika.

Ovde se čuva ikona Arhanđela Mihaila koju je slikao Steva Todorović 1856.
Pored umetničkog, značaj te ikone je što su se pred njom zaverenici zakleli da će zbaciti kralja Aleksandra Obrenovića. Učinili su to u atentatu 1903.Ta zavera je izmenila tok istorije Srbije. (Arhanđel Mihajlo je pobedio Lucifera - verovatno je ta simbolika motivisala zaverenike da se pred tim svecem zakunu.)
Za podatak o ikoni nisam znao u vreme kad sam načinio fotografije, pa je nisam ni trašio u crkvi.

��Подигнута је 1737�58. у духу српске традиционалне архитектуре са елементима барока. Једнобродна грађевина пресведена је полуобличастим сводом, а плитки правоугаони певнички простори са севера и југа стварају утисак слободног крста. Велика олтарска апсида, споља петострана, засведена је полукалотом. Припрату од наоса одвајају стубови међусобно спојени луковима. Куполу на десетостраном тамбуру и кубичном постољу, носе четири слободна ступца. Споља је украшена лименом капом у барокно-класицистичком духу. Фасаде цркве, зидане опеком и каменом, украшене су кордонским венцем и двоструким фризом неједнаких слепих аркада. Уз западно прочеље дозидан је средином XВИИИ века камени троспратни звоник са тремом и барокном капом. Првобитни иконостас (1753) као и живопис у полукалоти апсиде и своду наоса (1754) осликали су Јов Василијевич и Василије Остојић, покушавајући да споје традиционални православни иконопис са барокним колоритом и перспективом. Олтарска преграда, резбарски рад Марка Вујатовића (1797), декорисана је у барокном маниру, али наглашене симетрије блиске класицизму. Иконостас с краја XВИИИ века, готово рокајно прозрачног колорита, остварио је 1802. Стефан Гавриловић. Каменичка црква поседује и икону арханђела Михаила, рад Стеве Тодоровића (1856), која поред ликовних има и историјске вредности. Конзерваторско-рестаураторски радови вршени су на троновима и певницама у два маха, 1968�69. и 1994, а санациони радови на архитектури изведени су 1996. године. �� (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе, 2007.)

Црква је споменик културе од великог значаја.

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

Zgrada prve srpske narodne škole - pre obnove. U štampi sam čitao da je oko obnove došlo do spora izmedju crkvenih vlasti i Zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji se, koliko znam, loše završio po očuvanje nekadašnje školske zgrade.

U crkvenoj porti nalazi se objekat u kojem je jos 1701. godine bila prva srpska narodna škola. Tokom nedavne obnove sačuvani su samo temelji starog objekta, na kojima je podignuta nova zgrada.

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

Kamenička pravoslavna crkva lepo se vidi sa Ribarskog ostrva ...

Crkva Sremska Kamenica - Црква Сремска Каменица

... a i sa Štranda, odakle je ovo slikano.

[nenad.bds]

PETROVA CRKVA U RASU
(Crkva svetih Apostola Petra i Pavla ili Petrova crkva u Novom Pazaru)

Црква у Расу Петрова - Petrova crkva Ras Novi Pazar

Crkva svetih Apostola Petra i Pavla ili Petrova crkva iz IX ili X veka u Novom Pazara predstavlja najstariji spomenik crkvene arhitekture na prostoru Srbije i prvobitno je sedište raške episkopije.

Црква у Расу Петрова - Petrova crkva Ras Novi Pazar

Na njenom mestu se nalazio ranohrišćanski objekat koji je podignut u VII veku na prostoru ilirskog kneževskog tuluma iz V veka p.n.e. čiji ostaci su otkriveni 1957.godine.Posle detaljnih arheoloških istraživanja,crkva je konzervirana 1960.godine.Po načinu gradnje slična je crkvama sa prostora Gruzije i Jermenije koje su datovane od VII do IX veka,ali je usled prepravki i dograđivanja postala jedinstvena,što je bio jedan od razloga da se nađe na UNESKOvoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom Stari Ras.

Zanimljivo je predanje o kome sam našao po jedan-dva retka tragajući za podacima o manastiru Sv. Mihajla na Miholjskoj Prevlaci ('Ostrvo cveća' kod Tivta). Kaže se da je prvobitno svetilište crkve na Miholjskoj prevlaci podignuto u ranim srednjem veku na mestu na kome je Sveti Pavle propovedo hrišćanstvo. Po tom predanju Sv. Pavle je ovde stigao iz Rasa a i tamo je na mestu gde je propovedao podignuto svetilište na čijem mestu je kasnije sagradjena crkva Sv. Petra i Pavla.

Prilikom arheoloških istraživanja sprovedenih 1957.godine na tom prostoru je otkriven veći broj grčkih vaza, srebrnog posuđa, zlatnog nakita, bronzanih predmeta, staklenih i ćilibarskih predmeta i ukrasa koji su od izuzetne naučne vrednosti.

U VII veku je nad nekadašnjim kneževskim grobom podignut ranohrišćanski objekat koji je u IX ili X veku,moguće za vreme Časlava, pretvoren u crkvu koja je kasnijim doradama dobila današnji izgled.

Crkva ima osnovu rotonde sa upisanim četvorolistom nad kojim se uzdiže osmostrana kupola nejednakih strana koja nije postojala u prvobitnoj fazi. Sama kupola je poduhvaćena sa četiri konhe i počiva na ugaonim trompama,kao i same konhe,a unutar nje se,osim sa oltarske(istočne) strane,nalazi galerija.

Neki od elemenata crkve svojom konstrukcijom i oblicima ukazuju na svoje preromansko poreklo iz Primorja.

Фреско декорација у цркви из најстаријег периода (10. век) очувана је само у фрагментима које чине орнаменти и неколико остатака сцена Великих празника.

Олтарски простор живописан је у 12. веку. Трећи слој фресака вероватно је настао крајем 13. века.

Једине очуване делове чине представа Богородице, стојеће фигуре апостола и других светитеља, архијереја из поворке светих отаца у Служењу свете литургије и делови ктиторске композиције.
Постоје различита мишљења о томе ко је био ктитор овог сликарства (краљ Урош I или краљ Драгутин), с обзиром да је ктиторска композиција у великој мери оштећена и насликани портрети не могу се са сигурношћу идентификовати.

Петрова црква била је оштећена у 17. веку и обновљена почетком 18. века, што се види из натписа изнад улаза у цркву. Почетком 19. века коришћена је као турско војно складиште.


Петрова црква је најстарија сачувана српска црква. Рестаурирана је после другог светског рата када је откривено и конзервирано њено фреско сликарство из 13. века.

По писаним изворима Стефан Немања је крштен управо у овој цркви ...

''U to vreme Stefan Nemanja je verovatno već bio u Raškoj, kao i njegova cela porodica. Po povratku u Rašku, ne znamo da li odmah ili malo kasnije, Nemanja se krstio u hramu sv. Petra i Pavla. Ovaj hram se nalazi na ušću reke Deževe u Rašku, na ulazu u današnji Novi Pazar. Podignut je između VI i VIII veka, a obnovljen je tokom IX veka. Kao takav on je najstariji sačuvani spomenik u Srbiji iz vremena od pre Nemanjića.

Na Nemanju je ovaj hram ostavio moćan utisak i upravo zahvaljujući njemu on će postati važan duhovni centar. Tu činjenicu još je više uvećavalo i to što je to bila jedina episkopska crkva u Raškoj.

Црква у Расу Петрова - Petrova crkva Ras Novi Pazar

Krstionica u kojoj su kršteni Nemanja i Rastko.

Krstionica se nalazi (gledano prema oltarskom prostoru) na desnoj strani naosa, u podu, široka i duboka je oko 1,5 m. Krštenje se obavljalo potapanjem u vodu ili tako da je onaj ko se krsti stajao u vodi do grudi.

Nemanjino prekrštavanje ne treba da iznenadi. On je došao iz Zete koja je bila katolička zemlja i to što je tamo kršten po katoličkim običajem jeste sasvim normalno, kao što je i prekrštavanje takođe sasvim u skladu sa običajima koji su tada vladali u Raškoj, koja je u odnosu na Zetu bila mnogo konzervativnija zemlja i u kojoj katolika skoro da i nije bilo. Osim toga Nemanja je pripadao jednoj izuzetno ambicioznoj porodici kojoj ništa nije bilo strano kada je u pitanju njihov lični interes. Nemanja i nije mogao drugačije napredovati na političkoj sceni; u Raškoj se nije mogao zauzeti iole važniji politički položaj bez podrške pravoslavne crkve.'' (Citat je iz Istorije Srpskog naroda V. Ćorovića)

Петрова црква је постала главно црквено седиште његове нове државе Рашке (средњовековни назив српске државе), с обзиром да је лоцирана недалеко од његове престонице Раса и да је већ од раније била епископско седиште грчке цркве.

Сви државни сабори током Немањине владавине одржани су у овој цркви у којој се налазио по свој прилици и његов владарски престо. Она је вероватно била и крунидбено место српских владара у Расу пре него што је манастир Жича био саграђен и промовисан у седиште Српске архиепископије. У првој четвртини 13. века Петрова црква је постала катедрална црква рашких епископа, што је Свети Сава као први српски архиепископ потврдио правилима о црквеној организацији и устројству независне српске цркве уздигнуте на степен архиепископије. У 15. веку Рашка епископија уздигнута је на степен митрополије, да би у 18. веку била прикључена Призренској епископији.

Unutrašnjost kružne galerije oko kupole, iznad naosa.

Kružni hodnik je uzak i nije viši od 1,7 m. Prema unutražnjosti hrama su mali prozori kroz koje se može posmatrati i slušati šta se dešava u hramu, a da se ljudi koji su u galeriji ne vide.

Prilikom posete 2002. sveštenik nam je pričao da je ta galerija imala ulogu u vreme primanja pagana u hrišćanstvo. Naime, nekršteni nisu mogli ulaziti u crkvu i prisustvovati obredima, ali su mogli slušati i posmatrati obrede iz galerije. To je bila svojevrsna pripema za krštenje, verovatno rezervisana za viši stalež jer prozorčića a ni prostora u galeriji nema mnogo.

Црква у Расу Петрова - Petrova crkva Ras Novi Pazar

U starijim opisima Petrove crkve uobičajeno se navodi da je u Rasu, ili samo pored Novog Pazara. Prilikom posete 2002. crkva je bila na obodu grada, ali je danas već u gradu. Novi Pazar sada ima oko 120.000 stanovnika i u jakoj je ekspanziji.

[nenad.bds]

Crkva Sv. Marije u Moroviću

Rimokatolička Crkva Sv. Marije nalazi se u Moroviću kod Šida. Poznata je i pod nazivom 'Crkva Marije Terezije'.

Od Bosuta je deli samo put, a oko crkve je groblje.

U popisu kulturnih dobara u Vojvodini kategorisana je kao objekat od velikg značaja, ali, na žalost, na Internetu nisam pronašao ništa više o njoj.

Црква Моровић католичка - Morović crkva katolička

U sećanju mi je ostao podatak, ne znam odakle, da je izgradjena u XII veku, pa to treba uzeti s rezervom. Crkva ima odlike romaničkog stila, a kao što se i na slikam vidi sazidana je od opeke.

U svakom slučaju, crkva ima tesne veze sa istorijom i značajem Morovića. Naime, prva utvrdjenja u Vojvodini ( Morović, Vrdnik, Titel, Petrovaradin) grade se posle mongolske najezde u XIII veku.

Sadašnji Morović je selo nastalo na razvalinama srednjovekovnog grada koji je pripadao 1332 - 1476. vlasteli porodice Morović, a nešto kasnije je bio u posedu Stefana Štiljanovića koji se proslavio u ratovima s Turcima (o njemu ima nešto više i u opisu manastira Šišatovac).

Црква Моровић католичка - Morović crkva katolička

Morović je do raspada SFRJ bio mesto sa znatnim brojem Hrvata - katolika, a sad je njihov broj neznatan. Tako su i katolička crkva, i groblje oko nje zapušteni.

Na Internetu sam našao nedavnu vest da je MZ Morovića donela odluku da se izradi projekat zaštite crkve. To je svakako dobro da se zaustavi propadanje ovako stare crkve, ali mi nije baš jasno da li je jedno selo u mogućnosti da to samo učini, a crkva je ipak od šireg značaja za kulturu i istoriju Vojvodine.

Црква Моровић католичка - Morović crkva katolička

Oštećeni kip (verovatno) Bogorodice je pred ulaznim vratima na kojima se videlo (2004. - kad smo to slikali) da se ne koriste često.

Црква Моровић католичка - Morović crkva katolička

Početkom 2010. sam naišao na podatke o ovoj crkvi koje uzimam za najpouzdanije:

‘‘Selo Morović se nalazi na ušću reke Studve u Bosut, petnaestak kilometara južno od Šida. Na groblju van naselja sačuvana je rimokatolička crkva Sv. Marije, jedna od najstarijih sakralnih građevina u Sremu. Dve graditeljske faze, stilski vezane za romansko odnosno gotsko arhitektonsko nasleđe, svakako određuju njen nastanak u vreme mnogo pre prvih pomena crkve u pisanim izvorima XVII stoleća, dok legende navode niz istorijskih ličnosti kao moguće ktitore. Današnji hram predstavlja plod intervencija koje su vršene tokom vekova njegovog postojanja. Najstariji deo crkve je svetilište sa polukružnom apsidom i romanski obrađenim prozorskim otvorima, dok se na zapadnoj strani nadovezuje nešto širi i viši naos čiji su prozori završeni gotski prelomljenim lucima, a nadvišeni okulusima sa kamenim četvorolisnim rozetama. Uz zapadno pročelje je kula kvadratne osnove koja iznad drugog nivoa prelazi u osmostranu. Pored prozora, jedini arhitektonski elementi koji oživljavaju fasadna platna predstavljaju masivni kontrafori, bez jasne konstruktivne uloge. Jednostavno rešene kamene fasade crkve u Moroviću doprinose njenom rustičnom izgledu koji je u saglasju sa starinom ovog spomenika. Konzervatorski radovi su izvođeni u periodu 1968–72. ‘’ (Izvor: Spomeničko nasleđe Srbije, Republički Zavod za zaštitu spomenika kulture, 2007.)

Crkva je spomenik kulture od velikog značaja.

[nenad.bds]

ЛАЗАРИЦА

"Велики и славни Лазар, у свом животу сазда тврде градове, сазда и звани Кршевац, у коме подуже најкраснију цркву великоме првомученику архиђакону Стефану, ради молитве за увек спомињање сина свога.''
(Константин Филозоф 'Житије деспота Стефана Лазаревића')

Црква Лазарица Крушевац - Crkva Lazarica Kruševac

Грађење цркве се непосредно везује за подизање престонице кнеза Лазара. Он је, као ктитор, посвећује архиђакону Стефану, иначе патрону династије Немањића, а у славу свога прворођеног сина Стефана, наследника престола.

Црква Лазарица Крушевац - Crkva Lazarica Kruševac

Саграђена у језгру крушевачког великог града, Лазарица припада групи придворних, односно престоних цркава.

Подизање Лазареве придворнице могло доста поуздано сместити у временски оквир 1377/78 – 1380. године.

Од коначног пада Крушевца под турску власт, 1455. године, све до првих деценија XVIII века, оскудни историјски извори не допуштају да пратимо догађаје везане зе Лазарицу. У описима Крушевца које су из тог времена оставили путописци налазимо само упутна казивања о постојању “лепе цркве“. Могуће је предпоставити да је убрзо по успостављању турске власти у Лазарици замрзла богослужбена активност, јер су се Турци настанили у тврђави и црква је постала неприступачна за Србе. Помиње се да је у време турске владавине коришћена као стаја за коње. Првобитни кровни покривач Турци су скинули искористивши олово за сарај великог везира Соколовића на Каба-Сакалу. У таквом стању, изложена падавинама и немарности турских властодржаца. Лазарица је морала запустети.

За време за Србе повољне, али краткотрајне аустријске власти у Крушевцу, или нешто касније, осликана је Лазарица. По свој прилици у време живописања, на цркви су извршене најнужније оправке. Лазарица је убрзо поново запустела и доспела у веома рђаво стање, о чему говори део текста војно-географског описа Србије пред Кочину крајину из 1784 године: “У овом месту налази се 120 хришћанских и 150 турских кућа, једна црква до сада у добром стању и једна врло велика, зидана, готово пропала црква, која је била дворска црква српскога (кнеза) Лазара... “.

Краткотрајан препород Лазарица је доживела у време четвртог аустријско-турског рата (1788-1791). Задужбина кнеза Лазара је тада очишћена, у олтару постављена часна трпеза и после тога одржана служба. Вероватно је дошло и до промене црквене славе Лазарице, која се посвећује Рођењу Богородице. Догодило се то сигурно пре 1812 године, јер је тада Карађорђе поклонио звоно које је до данас сачувано - “Церкве храма Рождество пресвјатија Богородици“. Већ 1791 године Турци су поново запосели Крушевац и у Лазарицу сместили барут, што траје до коначног ослобођења града од Турака 1833 године. Тек од тада се могу са више извесности, јер постоје нешто подробнији изворни подаци (архивска грађа, цртежи, гравире, путописи), пратити многе промене на архитектури Лазарице, настале као плод добронамерних, али нестручних обнова предузетих током XIX века.

У Лазарици је вршено богослужење до почетка друге обнове, која је уследила 1843 године, непосредно по ступању кнеза Александра Карађорђевића на престо Србије. Ова обнова, коју са нескривеном горчином описује Феликс Каниц, означила је почетак знатнијег нарушавања аутентичног изгледа цркве. Живописне фасаде су премалтерисане и прекречене, преко пропалог живописа из XVIII века извршено је, на грубом малтерном слоју, делимично осликавање цркве.

Постављен је раскошан иконостас, урађен 1844 године заслугом крушевачких еснафских удружења који је до данас сачуван.

У неко време, између 1844. и 1857. године, дошло је до извесних промена на архитектури,

Последњу обнову у XIX веку Латарица је доживела 1884/1885 године, уочи велике прославе петстогодишњице Боја на Косову (1889), о чему сведочи Тителбахов цртеж цркве из 1885. и неколико фотографија насталих пре 1902 године, које га у целини понављају. Западна купола је уклопљена и уместо ње поново је постављен торањ са сатом, веома налик оном из 1858. године. Фасаде Лазарице у односу на 1858 нису претрпеле значајније промене, оставши и даље под кречним премазом све до 1902 године.

Под руководсрвом архитекте Министарства грађевина Пере Ј. Поповића. 1904. године започета је рестаурација.

У унутрашљости цркве Поповић је одстранио фреске из 1843 године и обио малтер са намером да открије стари живопис. О томе бележи ''...При обивању малтера нисам могао наићи на стари живопис, јер је приликом обнове њене стари леп (малтер) са живописом обивен до зида!'' Остатке фресака из XVIII века пронашао је у отворима припрате и западног улаза и такође их уклонио.

Поповићев рад на рестаурацији Лазарице, и поред неких пропуста, свакако заслужије повољну оцену. При томе се мора узети у обзир да је то био пионирски рад ове врсте у Србији, са далекосежним значајем за укупан развој конзерваторско-рестаураторске службе, и да је изведен стручно, савесно и темељно. Такође, морамо се сложити да је овом рестаурацијом Лазарици у највећој мери враћен првобитан изглед.

Лазарица какву данас видимо углавном је задржала изглед који јој је дао Пера Поповић.

Црква Лазарица Крушевац - Crkva Lazarica Kruševac

Она несумљиво припада скупини раних моравских цркава, што подразумева целокупно градитељство настало у сливу Морава до 1389. године, историјске границе која се битно одразила на каснији развитак стила моравских грађевина. Ране моравске цркве (Дренча, Наупара, Велуће и сл.) завршавају дуготрајнији процес развитка архитектуре у Србији, а оне најрепрезентативније (Раваница) сасвим јасно одређују стил, као завршни чин једног осмишљеног, архитектонски логичног система у елевацији, који своју потпуну зрелост достиже на Лазарици. Без обзира што Раваница и Лазарица представљају прототипе кад је у питању одређивање стила моравског градитељства, према којима се и од којих морају кретати размишљања о изворима и развитку, оне се, самим тим, не могу налазити на почетку моравске архитектуре.

Црква Лазарица Крушевац - Crkva Lazarica Kruševac

Начин зидања Лазарице је у основи византијски : наизменично смењивање хоризонталних редова камених тесаника од беловодског пешчара са по три реда опеке повезане дебелим малтерним спојницама.

Црква Лазарица Крушевац - Crkva Lazarica Kruševac

Црква Лазарица Крушевац - Crkva Lazarica Kruševac

Црква Лазарица Крушевац - Crkva Lazarica Kruševac

Црква Лазарица Крушевац - Crkva Lazarica Kruševac

На Лазарици је остварен и потпуно довршен систем декорације фасада, које обилују типичном моравском плиткорељефном каменом пластиком. Керамопластични украс од крстастих лончића редовно прати линију архивилте или круга розете. У нижим зонама клесани украс је згуснутији да би постепено, идући у висину, постајао све шири и крупнији ради прилагођавања оку посматрача. Таква градација, примерена оптичким законитостима, после Лазарице није остварена у архитектонској пластици на подручју византијског културног утицаја.

Лазарица је велико дело српске средњевековне архитектуре и позне византијске архитектуре у целини, јер има одлике које су изнад општег, изнад типичног - изузетну хармоничност целине, потпуну зрелост и довршеност. Високе вредности њене архитектуре у идеалном односу структуре и облика, односима делова према деловима и целини и рафинованој обради детаља, најбоље се осете у поређењу са споменицима ранијег или познијег периода на простору византијког културног утицаја. На Лазарици је до краја заокружен сасвим нов градитељски и ликовни поглед на свет, који је, иако нов, израстао из старије српске традиције и најбољих искустава византијске уметности.

У Лазарици је постојао стари живопис из времена кнеза Лазара, који је неповратно изгубљен.

Црква Лазарица Крушевац - Crkva Lazarica Kruševac

За разлику од фрагментарних остатака живописа из XVIII века иконостас Лазарице је сачуван у целини. Широк је 3,70м, висок 4,35м а висина са крстом износи 6,50м. Иконостас Лазарице је међу првим у низу иконостаса насталих до краја XIX века у Крушевцу и његовој околини. Није реч о сликарству високих домета, али оно има културно-усторијску вредност, уз то је и особено за једно шире подручје у унетрашњости Србије, па не би смело и даље да остане изван интересовања истраживача.

Црква Лазарица Крушевац - Crkva Lazarica Kruševac

Датуми и година настанка појединих икона упућују на закључак да је иконостас урађен 1844. године.

Црква Лазарица Крушевац - Crkva Lazarica Kruševac

Остаци Лазаревог града скоро у центру Крушевца ...

Црква Лазарица Крушевац - Crkva Lazarica Kruševac

... и скулптура Лазара Хребељановића у његовом граду.

[nenad.bds]

Crkva SVETOG AHILIJA
Arilje

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Crkva Svetog Ahilija je zadužbina kralja Dragutina Nemanjića. Najpre je bila katedrala moravičke episkopije, a zatim i mitropolita. Ovde su u XI veku pronašli utočište izbegli stanovnici iz Tesalije, a mošti svog sveca Svetog Ahilija, koje su poneli sa sobom, položili u postojeći hrišćanski hram, tako da je i crkva posvećena episkopu Ahiliju iz Larise (Grčka).

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Kada i kako su na uzvišicu u Arilju stigli prvi grčki monasi iz Vizantije teško je reći. Ukoliko posveta crkve Svetom Ahiliju datira iz njihovog vremena moglo je to biti krajem X i početkom XI veka kada je i u Makedoniji podignut jedini očuvani hram koji slavi istog zaštitnika. Da je prvobitni Vizantijski hram postojao i u vreme kada je Sveti Sava, po povratku iz Nikeje osnovao Srpsku autokefalnu crkvu i uspostavio dvanaest episkopskih sedišta u graničnim oblastima ondašnje srpske države, nesumnjivo je. Smeštanje episkopija na nemirnu granicu izloženu neprekidnim udarima mahom divljih, paganskih osvajača imalo je jasnu duhovnu, ali i svetovnu poruku, crkva kao branik vere i vera kao branik države i naroda.(T.Ognjević, Sveti Ahilije u Arilju-crkva na nemirnoj granici, Arilje 2000.)

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Godine 1219. Sava Nemanjić je ariljski manastir proglasio za sedište moravičke episkopije, koja se prostirala na teritoriji ariljskog, užičkog, valjevskog i čačanskog kraja. Prva katedrala moravičkih episkopa je uništena u 13 veku posle čega je kralj Stefan Dragutin preduzeo građenje nove katedrale na istom mestu. (Dragutin – Stefan Dragutin Nemanjić sin Stefana Uroša I i Jelene Anžujske. Kralj Srbije (1276-1282.); kralj Srema, 'Sremski kralj' (1282-1316.))

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Zbog bolesti posle jednog teškog pada s konja, Dragutin je prepustio mladjem bratu Milutinu presto Raške. Ipak se ubrzo oporavio i preuzeo kralljevanje severnim delovima, od kojih je mnoge dobio od ugarskog kralja posle ženidbe sa njegovom ćerkom, princezom Katalin. Tadašnji i današnji pojam Srema se veoma razlikuju. Dragutinova prestonica je bila u Debrcu, negde u Mačvi.

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Dragutinov ktitorski portret sa modelom hrama u rukama na južnom zidu unutrašnje priprate nesumnjivo ukazuje da je on preduzeo obimne radove na crkvi, ali to nipošto ne znači da je on zidao iz temelja. U vreme kada je živopisan hram Svetog Ahilija u Arilju braća Dragutin i Milutin su živela u slozi. Na južnom delu unutrašnje priprate, iznad mirotočivog groba mlađeg Dragutinovog sina Urošića, kao nedvosmisleni dokument kraljeve ktitorske aktivnosti i ilustracija uzajamnog uvažavanja, nalazi se jedan od najpleših, idealizovanih portreta vladarske braće, Milutina i Dragutina u pratnji žene, Ugarske princeze Kataline. (Na slici gore.)(T.Ognjević, Sveti Ahilije u Arilju-crkva na nemirnoj granici, Arilje 2000.)

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Vreme podizanja postojeće crkve je oko 1284. godine, a unutrašnjost crkve je živopisana 1296. godine i iz tog razdoblja potiču svi sačuvani ostaci fresaka.

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Ariljska crkva prema svojim arhitektonskim svojstvima pripada Raškoj graditeljskoj školi koja je obeležila XIII vek, koherentnim spojem romaničke obrade spoljašnosti i vizantijskog prostornog koncepta. Ariljska crkva je jednobradna, jednokupolna građevina sa spoljnjom i unutrašnjom pripratom, naosom, bočnim pevnicima postavljenjim u ravni središnjeg traveja i tročlanim oltarskim prostorom čija se apsida završava polukružno, dok su istočni zidovi proskomidije i đakonikona ravni. Koncept istočnog, oltarskog dela hrama, odstupa od uobičajnog programa samo u delu u kome se nalazi đakonikon, obzirom da se otvara jedino prema oltaru i nema uobičajnog ulaza iz južne pevnice na osnovu čega jasno proističe da je primarno imao ulogu skevofilakiona (riznice). (T.Ognjević, Sveti Ahilije u Arilju-crkva na nemirnoj granici, Arilje 2000.)

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Episkopi moravički i Arhiepiskopi srpski ispod Uspenja Bogorodice.

Njena duga istorija prožeta legendama i stradalništvom monaha i naroda ovog kraja, sačuvala se u fragmentma oštećenog živopisa sa kraja XIII veka, ostacima srednjovekovnog utvrđenja i staništa manastirske zajednice, mnoštvu kostiju mučenika rasutih u danačnjoj porti, ali i bez najmanjeg pisanog dokumenta iz vremena svog nastanka.

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Ostaci grada i manastirskih objekata - sa jugoistočne strane crkve.

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Arheološka nalazišta svedoče da je plodna zelena dolina u slivovima nepredvidljive Moravice i kristalnog Rzava, gde stoji crkva Svetog Ahilija, bila naseljena još u antička vremena.

Kakva je sudbina prvobitnog vizantijskog hrama i kakve je radove na njemu obavio Sveti Sava pretvorivši je u sedište episkopije u Moravici oko 1220 godine pitanja su na koja još uvek nema valjanih odgovora.

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

U znatno oštećenom zapisu sa kraja XIII veka, koji se nalazi visoko u prstenu tambura kupole, stoji da je po zapovesti Kralja Dragutina, a u vreme Kralja Milutina, 1296. godine živopisan hram Svetog Ahilija u Arilju.

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Ovo je naspram Urošicovog groba i ktitorske kompozicije Dragutina sa Milutinom i Katalin.

Na severnoj strani nalazi se scena upokojenja episkopa Merkjurija, koji je zajedno sa episkopima Gerasimom i Jevsevijem imao značajnu ulogu u radovima na hramu Svetog Ahilija.

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Ono što Ariljski hram nedvosmisleno izdvaja od ostalih zadužbina Nemanjića nastalih u istoj epohi je pored njegove svojevrsne visine, nedostatak kule zvonika nad spoljnom pripratom što je bila karakteristika svih episkopskih sedišta, glavni ulaz na južnoj strani spoljne priprate umesto uobičajenog na zapadnoj, izuzetno masivno kvadratno postolje koje nosi kupolu oslonjeno na svodove pevnica sto je konstruktivno rešenje bez prethodnika.(T.Ognjević, Sveti Ahilije u Arilju-crkva na nemirnoj granici, Arilje 2000.)

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Portal izmedju spoljne i unutrašnje priprate je čadjav od dugogodišnjeg paljenja sveća u spoljnoj priprati (gde se i sada to čini).


Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Za razliku od ostalih crkvi Nemanjića građenih u XII i XIII veku, koje nisu bile katedralni hramovi namenjeni velikom broju vernika, crkva u Arilju sazidana je na uzvišenju sa kog je bila vidljiva iz daleka, kao vodič slučajnom prolazniku. Ukupni utisak bio je dodatno naglašen slikanim dekorativnim ornamentom terakot crvene boje, čiji se ostaci i danas vide na tamburu kupole i kvadratnom postolju na koje ovaj naleže, a koji je bio nanešen na svetlo oker ili bledo ružičasti malter. Takav izgled i položaj hrama morao je u posmatraču, pristizao on iz ma kojeg pravca, izazivati osećaj bogobojažljivog divljenja, ushićujući i neponovljiv. (T.Ognjević, Sveti Ahilije u Arilju-crkva na nemirnoj granici, Arilje 2000.)

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Sveti Konstantin i Jelana, Sveti Jovan Zlatousti i Bogorodica sa Mladencem Hristom.

Neuobičajen je u Ariljskoj crkvi i odabir svetitelja u donjoj zoni južne pevnice, u prostoru gde je stajao kralj tokom liturgije. On je sa svog mesta gledao u lik ozbiljnog, asketskog Hrista ogrnutog modro plavim himationom. Iza vladara nalazila se Bogorodica sa Božanskim Mladencem na rukama iz čijeg zagrljaja zrači živonosno svetlo kojim su pobeđeni Ad i Smrt. Veliki liturgičar, Sveti Jovan Zlatousti, kao i prvi hrišćanski carski par Sveti Konstantin i mati mu Sveta carica Jelena, naslikani pored Bogomajke simbolišu premudrost. U istoj pevnici naslikani su osnivači hrišćanske crkve na zemlji, apostoli Petar i Pavle, a na istočnom zidu pored Hrista stoji patron hrama Sveti Ahilije i Jovan Preteca.

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Severni zid.

Na istočnom zidu unutrašnje priprate, iznad ulaza u naos ilustrovana je starozavetna priča o žrtvi Avramovoj. Loza Jesejeva kao geneološko stablo Hristovo postavljena nasuprot žrtvi Avramovoj, dodatno podvlači ideju o dobrom rodu koji može proizići samo iz dobrog korena. (T.Ognjević, Sveti Ahilije u Arilju-crkva na nemirnoj granici, Arilje 2000.)

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Na južnom delu zida grupu apostola umesto apostola Pavla predvodi izdajnik Juda Iskariotski, jedini među Hristovim učenicima naslikan bez oreola. U srednjoj zoni zapadnog dela naosa, na južnom delu dominira remek delo najboljeg slikara Ariljske crkve, Rođenje Bogorodičino. (T.Ognjević, Sveti Ahilije u Arilju-crkva na nemirnoj granici, Arilje 2000.)

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Arhanđeo Gavrilo iz Blagovesti - poznat kao Plavi Anđeo.

Pokazali su mi, na jednom o stubova na severnoj strani naosa, deo freske. 'Za Belog Anđela iz Mileševe svi znaju, a mi imamo Plavog Anđela'. Pošto se sa poda nije mogla dobiti dobra fotografija, iz monografije Tamare Ognjević sam kopirao bolji fotos. Iz te monografije citiram:

''Eterični, onosvetovni arhanđeo Gavrilo, poetično nazvan Plavi Anđeo, otmenog, svetlog lika, u blistavoj jednostavnoj tunici, inkarnacija je ideje Gospodnjeg poverenika nestvarne lepote i veličanstvene plemenitosti.''

U doba Cara Dušana, Moravička episkopija podignuta je u rang mitropolije, po proglašenju Srpske Patrijaršije 1346. godine.

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Mitropolija u Arilju i manastirsko bratstvo podelili su sudbinu svog naroda i države u naletu Osmanlija vođenih Mehmedom II Osvajačem Carigrada. Morala su da prođu skoro dva veka da bi tek krajem četrdesetih godina XVII veka ponovo oživela mitropolija u Moravici. Ali, ne zadugo. Stalni sukobi između Austrije i Turske biće pogubni po Srbiju. Ariljska zvona oglasiće se ponovo tek 1833. godine. No ovog puta ne sa mitropolijske već samo sa parohijske crkve.
Sredina XIX veka predstavlja u svakom pogledu prekretnicu u trajanju Ariljskog hrama, učinjene su mnoge popravke, kupola je izmenjena. Ove opravke učinile su da crkva pretraje ali ne i da povrati stari sjaj.

Tek sredinom XX veka stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije uspeli su da i pored manjka izvornih dokumenata povrate dobrim delom nekadašnji izgled episkopske crkve. (T.Ognjević, Sveti Ahilije u Arilju-crkva na nemirnoj granici, Arilje 2000.)

Црква Ариље Ахилија - Crkva Ahilija Arilje

Ceo okolni ambijent je vrlo lepo i ukusno uređen za varošicu veličine Arilja.

''Arilje je najpoznatije po crkvi Svetog Ahilija.''

‘’U centru Arilja, na uzdignutoj zaravni dominira crkva Sv. Ahilija, zadužbina kralja Dragutina. Podignuta je krajem XIII veka na ostacima starijeg hrama episkopije Moravice. Oslikavanje Dragutinove zadužbine završeno je 1296, što je zabeleženo natpisom. Oblikovana je kao jednobrodna građevina s kupolom, pripratom i nešto kasnije dozidanom spoljnom pripratom. Ima trodelini oltarski prostor i pravougaone pevnice. Shemom osnove i prostornim sklopom pripada razvijenom obliku raških crkava, a među njima je jedinstvena po svojim vitkim, izduženim proprocijama i fasadama raščlanjenim pilastrima i slepim arkadama. Ariljsko zidno slikarstvo oslanja se na tokove monumentalnog, plastičnog stila XIII veka. Sačuvalo se samo delimično u naosu, nešto više u priprati i samo neznatno u spoljnoj priprati. U apsidi su evharističke teme, a u đakonikonu ciklus sv. Nikole. U višim zonama naosa su Veliki praznici, Stradanja Hristova i scene iz Bogorodičinog života, dok su u prvoj zoni stojeći svetitelji iz povorke Nemanjića i srpskih arhiepiskopa i episkopa kao simbolična potvrda saglasja srpske države i crkve. U priprati su izuzetni portreti kraljeva Dragutina i Milutina, kraljice Kateline i Dragutinovih sinova. U višim zonama ilustrovane su starozavetne teme i vaseljenski sabori. Crkva je konzervirana i prezentovana 1996. ‘’ (Izvor: Spomeničko nasleđe Srbije, Republički Zavod za zaštitu spomenika kulture, 2007.)

Crkva je spomenik kulture od izuzetnog značaja.


Odavno sam imao u planu da do Arilja stignem, ali sam to učinio tek sada, planirajući put umesto Ibarskom magistralom baš ovuda. Ovom posetom samo sam potvrdio sebi da sam propustio što i pre nisam stigao do ove znamenitosti i lepote. Ako mi se posreći, neće ovo biti i zadnje vidjenje sa crkvom Sv. Ahilija.

Crkva je smeštena u samom centru mest, na zaravni uzdignutoj iznad prostrane rečne doline reke Moravice i Velikog Rzava i predstavlja najdominantniji objekat u vizuri Arilja.

[nenad.bds]

Crkva Sv. LUKE - Kupinovo

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

Zadužbina je despota Đurđa Brankovića, poznata među seljanima kao Despotska crkva.

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

Crkva Svetog Luke nalazi se na jugozapadnoj periferiji sela Kupinova.

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

Sagrađena je polovinom XV veka (datuje se u 1451. godinu) te smatra za najstariju pravoslavnu bogomolju u krajevima severno od Save i Dunava.

Despot Đurađ Branković je 1453. doneo mošti Sv. Luke u Smederevo, a koje su od IV v. bile u Carigradu. Po padu Smedereva mošti su čuvane u Kupinovu. Mošti ovog sveca imaju izuzetan ugled, pa i njihovo smeštanje u ovoj crkvi ukazuje na značaj koji je imala.

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

U fasadu crkve ugrađeni su fragmenit starih reljefa.

Posle smtri Vuka Grgurevića, ugarski kralj Matija Korvin ponudio je Đorđu Brankoviću despotsku titulu u Ugarskoj. Tada je majka Angelina (udovica oslepelog despota Stefana, majka Đorđa) u crkvu Sv. Luke prenela 1486. Stefanove mošti.

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

Ostaci grada Kupinika su na par stotina metara severozapadno od crkve.

Pored Kupinova su ostaci grada Kupinika (izgradjenog 1388. g.) sedišta srpskog despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića posle pada Smedereva pod Turke.

Godine 1521. Turci su do temelja razrušili Kupinik i tom prilikom je verovatno stradala i crkva svetog Luke. Na osnovu izvora iz XVIII veka može se zaključiti da je crkvenu građevinu obnovio kapetan Mihailo Vasić zajedno sa žiteljima sela , izmedju 1726. i 1730.godine.

Danas je crkva zajedno sa baroknim ikonostasom Jakova Orfelina iz 1780.godine zakonom zaštićena.

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

U poseti 2004. naišli smo na krštenje, pa je to bila zgodna prilika da slikamo.

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

Ovog puta crkva nije bila otvorena, pa nismo mogli videti da li je ikonostas Jakova Orfelina osvežen, kao što je u medjuvremenu uradjeno u mnogim crkvama.

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

Na zidovima priprate su slike premeštene sa nekog drugog mesta u crkvi. O njima nisam ništa saznao.

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

I ikona Tri jerarha je u Priprati.

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

Sadašnji hram je jednostavna jednobrodna gradjevina sa zvonikom pored nje.

Na ovoj slici iz 2004. je stari zvonik na kome je zvono, koje je, kako su nam rekli, crkvi darivao Karađorđe u vreme kad je trgovao svinjama sa Austrijom. Do obale Save je oko 2 km. a na drugoj strani je selo Skela, do koga se i danas skelom pevoze ljudi vozila jer mostova nema u blizini.

Kada smo ovo slikali, u crkvi je bilo pripremljeno i novo zvono, a i gradaja za zvonik je bila tu. Da li je i staro zvono u novom zvboniku - nisam zagledao.

''Скромна архитектонска целина цркве Св. Луке, коју је средином XV века подигао деспот Ђурђе Бранковић, превасходно је значајна због своје историјско-документарне вредности. Купиновски храм помиње се 1486. и 1502. као гробна црква сремских деспота Стефана и Јована Бранковића. Разрушена и запустела 1502. после турског освајања Срема, двапут је обнављана, почетком XVIII и крајем XIX века. Истраживањем грађевинског корпуса утврђено је да није претрпела велике измене током свога постојања. Једнобродна црква масивних зидова, подигнутих од камена и опеке, данас је у целини покривена равном дрвеном таваницом. Дубока олтарска апсида у ширини брода има полукружни облик, а наос је од припрате одвојен ниском зиданом тројном аркадом. Богато резбарен барокни иконостас, настао пре 1780. у целини затвара простор између наоса и олтара. Осликан је 1729. у барокном маниру, рокајне палете, а према новијим аналогијама дело је Јакова Орфелина. Радови на текућем одржавању и делимичној обнови грађевинског корпуса вршени су од 1952, а археолошка истраживања 1994, када је црква архитектонски снимљена и сачињен попис сликарских радова.'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе, 2007.)

Црква је споменик културе од изузетног значаја.

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

Uz severnu stranu crkve je sosko imanje, odskora proglašeno za etno-kompleks. U poseti 2004. oko crkve smo zatekli par istoričara umetnosti koji su pripremali stručni rad o crkvi i od njih smo čuli da je to bilo domaćinstvo sveštenika izgradjeno sredinom XIX v. Sada na velikoj novoj tabli samo stoji da je to seosko domaćinstvo. Jedna od zgrada je dobila novi trščani krov a i još ponešto je uradjeno na očuvanju ovog lepog ambijenta.

Црква Купиново - Crkva Kupinovo

Ruševina crkve Sv. Duha je oko 300 m. od crkve Sv. Luke, preme centru sela.

''Crkva Sv. Duha u Kupinovu, sagrađena je 1803. U nju su prenete iz crkve Sv. Luke sve dragocene starine iz despotskih vremena. Jedanaestog jula 1944. godine crkva je minirana i veoma oštećena, a svi predmeti iz nje isčezli su i upropašćeni. Zemaljska komisija za kulturnu štetu , obzirom na to da su u pitanju starine viševekovnog datuma i ogromnog kulturnog i istorijskog značaja , utvrdila je štetu u visini 26.579.750 efektivne štete i 55.739.250 dinara kulturne štete. U svojoj odluci o proceni štete Zemaljska komisija izričito ističe: " Radi se ovde o takvim stvarima i starinama koje potiču iz jednog čudesnog svetlog perioda srpske povesti, kada su zadnji ostaci srpske države , na svom sutonu davali maksimum svog životnog značenja na kulturnom , istorijskom i umetničkom polju , a Kupinovo je kao ondašnji smanjeni centar srpske države koja je tonula , privlačio najbolje umetnike one epohe".''

''Паљена у II светском рату, црква је сачувана као рушевина без звоника и западног дела наоса. О Купинову, као и о његовој цркви сачувано је доста историјских извора. Смештено на левој обали реке Саве код Обедска баре, југозападно од Београда, Купиново је у средњем веку било у поседу угарских краљева који су га доделили деспоту Стефану Лазаревићу, а потом је било у рукама деспота Бранковића. Турци су га освојили и запалили 1521. Обновљено Купиново развијало се и у новијој историји. Почетком XIX века мештани су отпочели са припремама око изградње новог храма. Уговор о изградњи цркве, склопљен 1802, није реализован. Сачињен је 1810. нови уговор са земунским градитељима Михаилом Сајдлером, Андреасом Хинтермајером и цимермајстором Јоханом Мајером, који су 1814. завршили храм Св. Духа. За обнову цркве 1835. ангажован је новосадски цимермајстор Стефан Ланг. Црква је обликована као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на истоку и звоником на западној страни. Фасаде су украшене профилисаним кордонским венцима и рашчлањене удвојеним пиластрима једноставно профилисаних капитела. Полукалота олтарске апсиде рашчлањена је на сферне троуглове са ојачавајућим луцима. Брод цркве пресведен је сводом који носе луци ослоњени на скраћене удвојене пиластре постављене у вишим зонама подужних зидова наоса. У храм се улазило са северне, јужне и западне стране. Резбарију за иконостас завршио је до 1844. дрворезбар Георгије Девић.'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе, 2007.)

Црква Св. Духа је споменик културе од великог значаја.

Црква Купиново - Crkva Luke Kupinovo

U blizini su i ostaci Manastira Obed iz 1501. g. Tamo je izgradjena kapela kao spomen na manastir.

Do Kupinova se uobičajeno dolazi preko Pećinaca, a put za Obedsku Baru (na kojoj je i Kupinovo) je dobro obeležen.

[nenad.bds]

Hram vaznesenja Hristovog
- Bogorodica Gradačka u Čačku -

Црква Чачак - Crkva Čačak

Ktitor je knez Stracimir, brat velikog Župana Stefana Nemanje. Hram je građen od 1180. do 1190. godine.

Knez Stracimir je umro oko 1190. godine, dok je manastir završen neku godinu ranije. U Studeničkom tipiku, sačinjenom između 1204. i 1207. godine, kada je Sveti Sava bio iguman ovog manastira, Bogorodica Gradačka se pominje kao jedno od šest crkvenih središta čije starešine učestvuju u izboru studeničkog igumana.

Црква Чачак - Crkva Čačak

Osnova crkve je pravougana, dužine 29,75m. Po arhitekturi, to je veoma prostran hram sa trodelnim oltarskim prostorom na istočnoj strani, sa zvonicima i visokom središnjom kupolom čiji je raspon skoro 12m.

Turci su delimično rušili i od nje pravili islamsku bogomolju, no Srbi su je uporno obnavljali. Prva obnova izvršena je 1834. godine, a druga znatno obimnija, 1856. godine. Radikalno je promenjen spoljašnji izgled hrama. Uverenje da barokni stil ne odgovara staroj čačanskoj crkvi, pokrenulo je novu restauraciju da bi joj se vratio srednjevekovni oblik. Uzorci su traženi u starim raškim hramovim.

Црква Чачак - Crkva Čačak

Ikonostas čačanske crkve izuzetno je velika, razvijena, višespratna celina koju čine pet oslikanih zona, u raskošno rezbarenom tkivu oltarske pregrade smešteno je 48 ikona.

Црква Чачак - Crkva Čačak

Veličina ikonostasa, očigledno je uslovljena prostranošću unutrašnjosti crkve i organizacijom tog velikog prostora.

Ovde su nađena stara zvona zakopana u zemlji. Na jednom od njih otkriven je natpis na staroslovenskom, koji kaže da je zvono poklonio gradački mitropolit Nikifot, a na drugom da je zvono dar Presvetoj Bogorodici Gradačkoj iz 1454.godine. Zvono je jedno od najstarijih u Srbiji.

Црква Чачак - Crkva Čačak

Slikano iz dvorišta Muzeja.

U riznici čačanske crkve nalazi se više starih rukopisnih knjiga. Najznačajnije je četvorojevanđelje, poznato u nauci kao �čačansko�.

Црква Чачак - Crkva Čačak

Bogorodica Gradačka poznata je kao nekadašnji manastir Gradac.

''Današnja čačanska crkva podignuta je na ostacima Bogorodice Gradačke, zadužbine župana Stracimira, brata Stefana Nemanje, s kraja XII veka. O ugledu manastira, sa crkvom posvećenom Uspenju Bogorodice, svedoči Studenički tipik s početka XIII veka, po kome je gradački iguman učestvovao u izboru studeničkog starešine. U povelji Stefana Prvovenčanog, na zidu žičkog zvonika, Stracimirova zadužbina je izjednačena sa Studenicom, Sv. Đorđe u Rasu i Hilandarom. O njenom reprezentativnom izgledu svedoče sačuvani fragmenti arhitektonske plastike. Za vreme vladavine Turaka, od 1459. do 1834. čačanska crkva je tri puta pretvarana u džamiju. Njen sadašnji izgled je posledica velikog broja obnova, od kojih je poslednja bila između 1926. i 1929. pod rukovodstvom arh. Petra Popovića. Crkva je jednobrodna, sa razvijenim oltarskim prostorom koji čine tri apside, prostranom pripratom i bočnim ulazima. Centralni prostor hrama natkriljuje neuobičajeno velika kupola, oslonjena na duboke trompe sa posuvraćenim lukom, što je odraz vremena u kome je crkva bila džamija. Ulaz na zapadnoj strani flankiran je dvema visokim kulama. Fasade su oživljene dvostrukim slepim arkadama i visokim, uzanim, lučno zasvedenim prozorima. Monumentalni ikonostas, rad Živka Pavlovića iz Požarevca, potiče iz vremena obnove od 1834. do 1846, koja je preduzeta pre svega zahvaljujući užičkom episkopu Nićiforu Maksimoviću.'' (Izvor: Spomeničko nasleđe Srbije, Republički Zavod za zaštitu spomenika kulture, 2007.)

Crkva je spomenik kulture od velikog značaja.


Ovaj naziv upućuje na postojanje naselja u blizini bogomolje podignute krajem 12. veka.

Црква Чачак - Crkva Čačak

Muzej grada Čačka.

Prvi pomen o slovenskom naselju na mestu gde je danasnji Čačak nalazimo u Studeniničkom tipiku, koji je pisao Sveti Sava.

Црква Чачак - Crkva Čačak

Na levoj strani je zgrada Opštine (na njoj je zastava).

Crkva se nalazi u samom centru Čačka.

[nenad.bds]

Crkva Svetog Nikole
STARI SLANKAMEN

Црква Сланкамен - Crkva Slankamen

Crkvu Svetog Nikole prema predanju sagradio je 1468. godine Vuk Grgurević u narodu poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk, unuk Despota Đurđa Brankovića. To je najstarija crkva u Fruškogorju i jedna od najstarijih u Sremu.

Iako je dograđivana i doterivana, i danas predstavlja veliku kulturnu i istorijsku vrednost. Crkva je sagrađena u stilu moravske arhitektonske škole, kao trikonhalna građevina sa kubetom nad centralnim delom koji je kasnije uklonjeno. Njena kulturno-istorijska vrednost je u tome što predstavlja obrazac prema kome su građene crkve u Sremu među kojima je najpoznatija manastirska crkva Krušedola.

Црква Сланкамен - Crkva Slankamen

Crkva je na zaravni ispod zadnjih, istočnih, obronaka Fruške Gore i dominira panoramom Starog Slankamena.


Црква Сланкамен - Crkva Slankamen

Unutrašnjost crkve živopisana je krajem XV i početkom XVI veka. Ostaci živopisa danas nalaze u prvoj zoni severoistočnog stupca, sa zapadne strane (stojeće figure Tri Jerarha- Vasilije Veliki, Jovan Zlatousti i Grigorije Bogoslov - ). Freska je najverovatnije rađena 1470.

Црква Сланкамен - Crkva Slankamen

Tri jerarha

Unutrašnjost crkve je obnavljana u drugoj polovini XVIII veka. Tada je nastao izrezbareni ikonostas baroknih i rokoko formi. Slike na ikonostasu je radio Stefan Tenecki (1764), poznati aradski slikar. (U drugom izvoru se navodi da je ikonostas rad Dimitrija Bačevića ili Dimitrija Popovića iz sredine XVIII v. ali se ne navodi da li se radi o rezbarskim ili slikarskim radovima)

Црква Сланкамен - Crkva Slankamen

Црква Сланкамен - Crkva Slankamen

Tron na južnom zidu

Црква Сланкамен - Crkva Slankamen

Ikona ruskog porekla iz XVIII v.


Црква Сланкамен - Crkva Slankamen

Sredinom 2008. preduzeti su radovi na osvežavanju unutrašnjosti i popravkama na prilaznom stepeništu i ogradi.

Црква Сланкамен - Crkva Slankamen

Pored bogate biblioteke sa retkim knjigama, u njoj se nalaze mnogi važni rukopisi iz srednjeg veka i mnoge crkvene dragocenosti.

Црква Сланкамен - Crkva Slankamen

‘’Prema predanju, podigao ju je Vuk Grgurović, u narodu poznat kao Zmaj Ognjeni Vuk. Najstariji pisani pomen o crkvi iz 1501. potiče sa zapisa popa Đorđa na četvorojevanđelju pivskog manastira. Svoj današnji izgled dobila je u XVIII veku, posle mnogobrojnih obnova. To je jednobrodna izdužena građevina sa osnovom u obliku trikonhosa. Konhe su spolja i iznutra polukružne. Crtež iz 1739. i ostaci potkupolnih stubaca svedoče o nekadašnjem postojanju kupole. Prvobitna priprata, odvojena od naosa zidom, zamenjena je novom koja ima tribinu drvene konstrukcije. Visokom baroknom zvoniku 1795. preuređena je limena kapa. Višestruko profilisan krovni venac i naglašena vertikalna podela fasada potiču iz vremena barokizacije crkve. Ostaci arhitektonske plastike, kojisu nađeni tokom obimnih istraživanja započetih još 1954, ukazuje na tradiciju moravske škole. jedina sačuvana freska sa predstavom Tri jerarha pomaže datovanju slankamenske crkve na kraj XV ili početak XVI veka. Autor ikonostasa iz 1764. je nepoznat. Figure apostola u trećem i četvrtom redu mogle bi pripadati Stefanu Teneckom, ali za sada to je pretpostavka koja se zasniva isključivo na komparaciji. Četiri prestone ikone sa starijeg ikonostasa, iz 1749, pripisuju se početnoj stvaralačkoj fazi Vasilija Ostojića. ‘’ (Izvor: Spomeničko nasleđe Srbije, Republički Zavod za zaštitu spomenika kulture, 2007.)

Crkva je spomenik kulture od izuzetnog značaja.


Vuk Grgurevića (Zmaj Ognjeni Vuk) je koristio Slankamen kao bazu za četovanje protiv Turaka. Poznata je knjiga o tome Apostol iz Slankamena (1514).

U naselju, koje više ne postoji, kod Slankamena je rođen naslednik Svetog Save arhiepiskop Arsenije (1234-1263).

Arheološka iskopavanja pokazuju da je na obali Dunava kod Slankamena postojalo naselje još u antici, a Slankamen je imao veliki značaj i za vreme Rimljana.

Црква Сланкамен - Crkva Slankamen

Na slici je i ušće Tise u Dunav, ali se ne može odvade razaznati. Utvrđeni Slankamen na geografskoj tromeđa Banata, Bačke i Srema je bio od rimskog doba značajna strateška tačka. U levom uglu slike su ostaci utvrđenja.

Slankamen je pripadao Sremskoj kraljevini kojom vladao kralj Dragutin Nemanjić (1282-1316), a dobijaju ga na doživoto uživanje despoti Stefan Lazarević (1404) i Đurađ Branković (1427).

Iz duge i burne istorije tog kraja treba znati i da je veliki tursko-austrijski rat odlučen je bitkom kod Slankamena 19. avgusta 1691. godine, gde je Ludvig Vilhelm Badenski pobedio Mustafa pašu Ćuprilića, velikog vezira. U austrijskoj vojsci borio se i odred od 10.000 Srba predvođen Jovanom Monasterlijom koji je presudno uticao na pobedonosni ishod bitke, i kojom su Turci definitivno zaustavljeni u pohodu na srednju Evropu. Zbog iskazane velike vojničke sposobnosti odred je kao takav odmah raspušten jer je predstavljao opasnost po austrijsku vlast. U spomen ove bitke podignut je 1892. monumentalan spomenik. Tom prilikom pevao je hor kojim je dirigovao Stevan Mokranjac, a na spomeniku su ispisani stihovi Zmaj Jove Jovanovića: „I hvala i slava junacima hrlim, padom uzdignutim, smrću neumrlim“.

Spomenik pobedi nad Turcima kod Slankamena je oko 2 km na severozapad od Starog Slankamena.

Karlovačkim mirom granica je povučena tik uz Slankamen, koji je pripao Austriji.

Polovinom XVIII veka Slankamen, sa pravoslavnim stanovnišptvom, uključen je u Vojnu krajinu, gde ostaje do njenog ukidanja 1881. godine. 1783. osnovan je Novi Slankamen, radi jačanja Vojne krajine. Prvi stanovnici bili su Hrvati iz Dalmacije i Like, a zatim su doseljeni Nemci i Slovaci.

Crkva je u vreme kad smo posetili bila otvarana samo nedeljom pre podne kada je sveštenik iz Novog Slankamena dolazio da održi službu.

Crkva se nalazi u Starom Slankamenu do koga se dolazi sišavši sa autoputa Beograd - Novi Sad na petlji za Inđiju, tj. Slankamen.

[nenad.bds]

Sretenjska crkva u Krušedolu

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Ova crkva je prvobitno bila osnovana kao ženski manastir. Između 1512 . i 1516 . godine podigla ga je Angelina Branković i to nakon svog povratka iz Vlaške.

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Još 1509. godine ona je poslala svog duhovnika Evgenija ruskom velikom knezu Vasiliju Jovanoviću tražeći od njega pomoć. U svojoj molbi je navela da ima nameru da podigne crkvu posvećenu sv. Jovanu Zlatoustom gde bi smestila mošti svog supruga Stefana i sina Jovana. Mesto za crkvu već ima - kupila ga je za 100 dukata. Veliki ruski knez se ovoj molbi odazvao i poslao kože od samurovine i nešto novca. Osim crkvice sagrađene su i ćelije za monahinje.

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Kad automobilom prolazite kroz Krušedol, crkvi i prilaz ugledaćete samo nakratko, i to ovako, kao na slici.

Prepodobna mati Angelina, svetovno ime Angelina Branković, (umrla 30. jula 1520) je bila kći Đorđa Arijanita Komnina, albanskog gospodara Konjuha u oblasti Škumbe i supruga Stefana Brankovića, sina srpskog despota Đurađa Brankovića.

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Obnovljeni krov i novu bakarnu kapu na zvoniku crkva je dobila nedavno.

U roditeljskom domu stekla odlično obrazovanje i vaspitanje. Ljubav prema knjizi ispoljila je još u ranoj mladosti, o čemu svedoče i tragovi njene biblioteke u manastiru Krušedolu. Na poslednjim stranicama Lestvice, koju je napisao u Smederevu 1434. godine inok David, po narudžbini njenog svekra srpskog despota Đurđa Brankovića, sačuvan je zapis: �Sija knjiga despotice Angeline monahinje".

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Za slepog Stefana, izgnanog srpskog despota, se udala novembra 1460. U Albaniji su ostali kratko vreme, dok im se nije rodio prvi sin Đorđe. Godinu dana docnije (1461) su napustili Albaniju i po preporuci Skenderbega, Angelininog zeta, otišli u Italiju i u Furlaniji kupuju stari zamak Beograd na reci Taljamentu. Tu je u siromaštvu Angelina provela šesnaest godina, sve do smrti despota Stefana 1476. godine. Tu je rodila još jednog sina, Jovana, i kćer Mariju, koju je udala za monferatskog markiza Bonifacija, dalekog potomka Paleologa.

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Na poziv mađarskog kralja Matije Korvina, Angelina je krenula sa dvojicom sinova preko Beča i Budima za Srem. Sa moštima svoga muža je u Srem stigla februara 1486. godine. Prvo stanište bilo joj je Kupinovo, gde je ubrzo podigla crkvu Svetog apostola Luke i položila u nju mošti svoga muža. Despot Đorđe, koji je od kralja Matije dobio na upravu deo zemlje kojom je upravljao Vuk Branković (�Zmaj Ognjeni Vuk"), ubrzo se povukao sa despotskog položaja i oko 1497. godine primio monaški čin dobivši ime Makaš. Nasledio ga je 1493. godine drugi Angelinin sin Jovan, koji je umro 1502. godine.

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

U jednom izletovanju Fruškom Gorom 2004. rešili smo da 'pronadjemo' staru crkvu u Krušedolu (tada smo o njoj samo toliko znali). Kad smo je pronašli primetili smo da sveštenik odlazi prema selu; požiri smo i otac Sava se vratio da otvori i pokaže nam crkvu.

Ni otac Sava nije znao da objasni kako to da je Sretenjska crkva, iako nedaleko od manastira Krušedol i njegova vršnjakinja, sasvim nepoznata i tada i nije bilo ovakvih posetilaca kao što smo mi.

Činjenica je da ni kasnije, pa zaključno sa sredinom leta 2008. kada sam zadnji put prolazio tuda, nije bilo nikakve oznake da je tu, na koju stotinu metara, u Krušedol-selu crkva izuzetne istorijske vrednosti.

Ne zna se pouzdano kada se Angelina zamonašila - možda još ranije, odmah po dolasku u Srem. Podigla je ženski manastir posvećen Sretenju Gospodnjem, nedaleko od budućeg manastira Krušedola, gde provodi ostatak života u molitvi, bdijući nad moštima supruga i sinova. Preminula je 30. jula 1520. godine i sahranjena je najpre u svom manastiru Sretenju (koji je udaljen svega nekoliko stotina metara od krusedolskog manastira), a potom su njene mošti prenete u manastir Krušedol i položene u kovčeg zajedno sa moštima njenog sina Jovana. Turci su 1716. zapalili manstir Krušedol zajedno sa moštima svih Brankovića.

Žitije prepodobne Angeline napisano je vrlo rano; jedno je sačuvano u Mineju za juli - rukopisu iz 16. veka. To Žitije preveo je na savremeni srpski jezik episkop Mitrofan Šević. Isto Žitije prepodobne Angeline nalazi se u Rimničkom i Moskovskom Srbljaku, dok je u Beogradskom njeno prološko Žitije nešto drugačije.

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Služba prepodobnoj Angelini takođe je rano sastavljena i nalazi se u sva tri Srbljaka pod 30. julom, datumom njene smrti. Kroz celu Službu Angelina se oslovljava kao mati, prepodobna, preblažena, prisnoblažena, dostoblažena i blažena. Himograf joj nije sastavio poseban tropar, već je, s obzirom na njen težak i mučenički život, pozajmio tropar od Teodore, hrišćanske podvižnice iz 5. veka. U Službi se ističe da je muški, u smislu izdržljivosti, provela svoj život iako je bila žena. Naglašeno je da poklonici stoje oko njenih moštiju kao nekada oko kovčega Starog zaveta i da njene mošti isceljuju. Himnograf poziva: �Priđite u novi Izrailj, i sve okolne zemlje i gradovi zajedno zbor sastavivši na spomen prepodobne matere naše Angeline, radosnom dušom i srcem božanstvenu grobnicu njenu obgrlimo, blagodat isceljenja primajući.� Kroz Službu prepodobne Angeline, iskazane su i njene hrišćanske vrline: čistota podvižničkog života, bezgranično milosrđe, strpljivost i mudrost, odanost supruge i požrtvovanost majke, jer �svu sebe predala jesi Bogu". Prepodobna Angelina pominje se i u Službi njenog sina - svetog Jovana - i u Zajedničkoj službi svim svetim Brankovićima od nepoznatog krušedolskog monaha iz 16. veka.

Kult prepodobne majke Angeline rano je izgrađen. Povod tome je njen težak život; nadživela je muža, oba sina i kćer Maru. Tri puta je prenosila mošti svoga muža - svetog Stefana Slepog - i dva puta sina, i to u velikoj oskudici. Za njihove kivote vezla je zlatnim i srebrnim nitima prekrivače.

U Kupinovu, blizu crkve Svetoga Luke, sve do 1930. godine postojala je crkva posvećena Prepodobnoj Angelini. Toma Vučić Perišić podigao je 1858. godine u selu Zakuti (Gruža) crkvu posvećenu Majci Angelini.

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Majka Angelina na slici Paje Jovanovića u Vršcu

Lik prepodobne Angeline nalazi se na svim ikonama svetih Brankovića. Prikazana je u crnoj shimničkoj rizi kao monahinja, sa krstom u desnoj ruci. Na zidnim slikama mati Angelina prikazana je u Rivcu, na južnom zidu, zatim Neredinu, Bokovcu, Golubincima, Jasenovu, Uljmi, Rumenki, Kaću, Sabornoj crkvi u Beogradu, priprati Pećke patrijaršije, u glavnoj crkvi manastira Hilandara, priprati Saborne crkve u Šapcu. U manastiru Klisuri njen lik naslikan je u južnoj pevnici. Na ikonama prepodobna Angelina prikazana je u Maradiku, rad J. Orfelina 1776. godine; Srpskoj Crnji, rad Đure Jakšića 1853. godine; Sabornoj crkvi u Vršcu, rad P. Jovanovića; Ostojićevu, rad D. Aleksića 1871/72. godine. U Parti i Radojevu predstavljena je na pevnicama zajedno sa ostalim Srbima. Ikona Majke Angeline nalazi se još u Kulpinu, Čurugu, Starom Bečeju, crkvi Svetitelja Nikolaja na Novom Groblju u Beogradu, zatim u Malom Bečkereku (Rumunija) i Aradu. Grafička predstava sa njenim likom nalazi se u Rimničkom Srbljaku ispred njene Službe. Po ovom predlošku urađena je jedna ikona za manastir Pakru, koja se sada nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.

Srpska pravoslavna crkva je proslavlja 12. avgusta/30. jula, i 23/10. decembra.

''Цркву Сретења Христовог подигла је 1512�1516. деспотица Ангелина Бранковић као храм некадашњег женског манастира посвећеног св. Јовану Златоустом. Није познато када је црква променила патрона, мада се као храм Сретења помиње и пре 1633. Једнобродане је основе, засведена полуобличастим сводом, са олтарском апсидом споља петостраном, а изнутра елипсоидном, коју покрива издужена полукалота. У периоду између 1753. и 1839. дозидани су егзонартекс и звоник квадратне основе са два кордонска венца, а простор старе припрате и наоса је обједињен. Делови живописа очувани су само у нижим зонама зидних површина. Старији, настао 1633/34 налази се у некадашњој припрати, а новији, с почетка XVIII века, у наосу и олтарском простору. Значај овог сликарства, које у целини припада поствизантијској традицији, представљају његове иконографске особености, мада га изразита линеарност са наглашеном декоративношћу сврстава у просечна ликовна остварења. Иконостас скромнијег типа олтарских преграда сведеног програма, осликао је 1763. Димитрије Бачевић, вероватно уз сарадњу Теодора Крачуна. Иако се уочавају архаична решења при обликовању ликова и неспретност у композицији, иконографски образац има одлике развијеног Бачевићевог стила. Конзерваторски радови на живопису обављени су 1961, а иконостас је рестаурисан 1963.'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе, 2007.)

Црква је споменик културе изузетног значаја.

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Црква Стетењска Крушедол - Crkva Krušedol

Sretenjska ckva nalazi se u selu Krušedol, nekih 600 metara stazom preko brdašca, ili putem oko 1,5 km od manastira Krušedol. Ako hoćete da je vidite morate je potražiti i naći sveštenika da vam ju otvori (ukoliko ne naidjete u veme kada se održava služba).