Narodno graditeljstvo vojvođanskog sela

[nenad.bds]

Malo da se vide i

STUBOVI ZA KAPIJU

Dvorišta seoskih domaćinstava odavno se ograduju, ne samo da stoka ne izlazi već i dovoljno visokim ogradama da se ne gleda spolja šta se u dvorištu događa. Ograda od dasaka - taraba - skoro da i nema. Zidane odrade, pre svega što su trajne, su prevladale.

Uz visoke ograde idu isto toliko visoke kolske kapije. Za visoke i široke kapije neophodni su i stubovi koji će izdržati velika kapijska krila.

Kuća u Adi


U Banoštoru

Stubovi od cigala morali su biti masivni da bi izdržali sile koje krilo kapije stvara. I pored toga, na mnogim masivnim stubovima vidljivi su znaci popuštanja - što od težine kapije, što od sleganja terena, a najčašće od zuba vremena.

Kapije od dasaka su sada prava retkost. U svim ovim prolascima kroz vojvodjanska sela jedva sam uspeo da zapazim dve-tri.

Čurug


Đurđevo

Skoro je pravilo da i kapijski stubovi imaju estetske detalje, uglavnom u oblikovanju 'kape'.

Kuća i kućerak u Kovilju


Gospođinci


Žabalj


Kać

Oblikovanje 'kape' stuba ide od sasvim jednostavnih oblika koji pre svega imaju praktičnu stranu (da se voda ne zadržava na vrhu stuba) pa do složenijih.

Gardinovci

I ovakav izgled - podržavanje izgleda utvrđenja - nije baš redak.

Lok


Lok

Iako kvadratni izgled poprečnog preseka preovladjuje, neretko se vide i ovakvi - okrugli stubovi, kao sa ove dve slike iz Loka.

Kao i kod ostalih elemenata gradnje, i kod stubova se mogu zapaziti lokalni karakteristični izgledi.

U delovima Vojvodine gde je kvalitetno i lako dostupno drvo više korišćeno, bilo je mnogo više kapijskih stubova od masivnog drveta. Na žalost, zakasnio sam da slikam više takvih, a ostale su mi samo slike iz Kupinova.

Ograda i kapija sa rezbarenim hrastovim stubovima na svešteničkom domaćinstvu iz sredine XIX veka, pored crkve sv. Luke, kakve sam ih slikao 2004. zamenjena je običnom novom tarabom, iako je to etno-kompleks pod zaštitom.

Stubovi su ipak sačuvani i 2008. sam ih zatekao (na nesreću ili sreću) kao ukrase u etno-restoranu preko puta od prvobitne lokacije.

Koriščenjem armiranog betona, stubovi više ne moraju biti masivni, pa se sve češće ugradjuju na ograde ovakvi, izliveni u nekoj radionici. I ovi, novijeg datuma, nastavili su da tradicijom ukrasa na vrhovima ili i na telu stuba kao što je to na ovom, u Rumenci slučaj.

Rumenka

[nenad.bds]

ŠOP I ĆULA

U knjizi 'Terminologija kuće i pokućstva u Vojvodini' Gordane Vuković naišao sam na nazive za deo kuća čiji je zabat delimično ili u celini pokriven crepom.

Ovo: delimično ili u celini pokriven crepom , odnosi se pre svega na kuće 'na brazdu, na duž' jer je zabat na njima uobičajeni gradjevinski element.

Gornje dve kuće, slikane u Loku, imaju zabat u celini pokriven crepom. Takav zabat se naziva ćula ili maija.

Ako je zabat samo delimično pokriven crepom naziva se šop. Kuće sa takvim zabatom nazivaju se šopljena kuća, kuća na šop, kuća sa šopom.

Pošto kuće sa ovakvim izgledom nisu bile široko rasporstranjene, uobičejene u Vojvodini, nazivi za njih postoje u delovima Vojvodine u kojima su se takve kuće ćešće javljale. Nazivi u kojima postoji reč šop rasprostranjeni su u severnom Banatu.

Kuća u Mošorinu


U Malom Iđošu


Zmajevo

Kuća u Malom Iđošu najverovatnije nema izvorni oblik iako je zabat sa crepom verovatno izvorni. Kuća u Zmajevu je očigledno prepravljana da bi se na uglu otvorila vrata za prodavnicu, ali mi se čini da ipak dovoljno dobro može da ilustruje ovaj tip kuća.

[nenad.bds]

BADŽA

Otvor na zabatu koji služi za propuštanje spoljnjeg svetla u tavansku prostor - potkrovlje meni je bio poznat kao badža. No, taj naziv se koristi najčešće u jugoistočnom delu Bačke i susednim mestima Banata, kako se kaže u knjizi 'Terminologija kuće i pokućstva u Vojvodini' Gordane Vuković.

Gardinovci - jugostočna Bačka, tj. Šajkaška


Gospođinci - kuća iz 1890-te


Pačir - severna Bačka

Najrasprostranjeniji otvori na zabatu služe samo osnovnoj nameni - propuštanju svetlosti, i eventualno provetravanju.

Sećam se da se do masovnije izgradnje silosa i sušara i otkupa pšenice odmah posle žetve, tu negde do 70-tih, pšenica najčešće nosila na tavane, prostirala po podu, prevrtala svakodnevno drvenim lopatama i tako sušila. Kada je na tavanima ostalo pšenice i tokom zime, badža se obično zatvarala ciglom ili džakćetom punjenim slamom da golubovi ne naprave preveliku štetu. To se radilo i da ptice ne bi kljucale šunke i kobasice koje su se na tavanu čuvale.

Pored ovih badža, koje služe samo osnovnoj nameni pa i nemaju neki poseban izgled, slikao sam i otvore koji imaju, sem osnovne namene i estetsku.

Na ovoj kući u Pačiru je prelaz od običnog otvora ka onima koji ukrašavaju kuću.

U srednjoj Bačkoj (od Srbobrana ka Bačkoj Topoli) nailazio sam na otvore na zabatu koji nemaju mnogo sličnosti sa ovima na prvim slikama.

Srbobran


Srbobran


Srbobran


Mali Iđoš


Lovćenac

A u Lovćencu sam video veći broj otvora na zabatu koji predstavlju pravi ukras kuće.

Lovćenac


Lovćenac


Lovćenac

Sem naziva badža, badžura, ili u Banatu raspostranjenog naziva buša, pa i rupa, jama, i budža; otvor na zabatu se naziva i prozorić, pendžerak, pendžerić i sl. Ovi prozorići slikani na zabatima u Lovćencu objašnjavaju zašto im ne pristaje naziv badža.

Savino Selo - ovde sam video i nekoliko ovakvih kibli kakve drugde nisam video.


Savino Selo - krov je rekonstruiasan, sokla takodje, ali su ukrasi na fasadi u izvornom obliku i biće sačuvani - rekao nam je vlasnik.


Temerin

Povremeno se naidje i na ovakve, gipsane rozete, ali uglavnom na kućama koje imaju pretežno karakteristike gradski kuća.

Mali Iđoš

A ovakve češće nalazimo na nostalgičnim slikama naših sela nego one sa pendžerićima i raskošnijim ukrasima fasada.

[nenad.bds]

Malo slika iz avlija, malo više preko kapija, samo da bacimo pogled na

Tremove, gongove

iliti .... kako ih sve još krste (o čemu je već bilo govora).

Novi Slankamen


U Šajkašu


Mladenovo

Natkriveni prolaz u koji se moglo ulaziti pravo sa ulice, ne zalazeći u dvorište - da se obuća ne zaprlja (naročito kišne dane i u zimsko doba) pripada istovremeno kući i dvorištu.

Sem praktične namene, gong je bio i ambijent koji su domaćini uredjivali da ulepšaju svoju kuću, za sebe a i da se pokažu pred drugima.

Bačinci

Ušavši u dvorište u Bačincima jednim pogledom sam mogao obuhvatiti stvarnost, sadašnjost i budućnost našeg sela.

Velika, domaćinska kuća, čardak od najmanje 20 metara dužnih (uslikan, al prazan), betonirana avlija veličine omanjeg fudbalskog igrališta, nastrešnice sa mehanizacijom... I gong sakriven cvetnom zavesom.

Al tragova da se tu odvija život baš i nema.

Od ukućana - samo deda, tu negde moja generacija. Pomogao sam mu da udruženim snagama skinemo neki deo sa traktora (koji bi mladji sami časkom skinuli). Usput sam čuo da je u kući sam, da su mladji u gradovima. Dodju ponekad da i oni nešto u velikom domačinstvu porade.

Po svemu se vidi: svega ima, al čeljadi nema!

Ne vredli lamentirati nad sudbinom sela; ne zanositi se da se može sačuvati selo onakvo kakvog ga mi stariji još znamo. Progres, ono što vreme nosi ne može se sprečiti (bar ne trajnije). Domaćinstvo u farmerskoj poljoprivrednoj proizvodnji sigurno neće izgledati kao vojvodjanska paorska domaćinstva.

Savino Selo


Surduk

U Surduku smo zašli u negdašnje pravo paorsko gazdaško domaćinstvo. Kuća je sa početka XX veka. Sada u njoj potomak-penzioner, sa akademskim zvanjima i karijerom, Provodi letnje dane u miru rodne kuće i sela; čuva kuću od prebrzog propadanja i porodični špicnamet od zaborava.

Kovilj

Kuća u Kovilju, rekao nam je domaćin, je izgorela dobrim delom u Buni 1848. Ni on nije znao da li su masivne grede postavljene posle požara ili su ga preživele.

Kao što je sve češći slučaj, u novim kućama se živi, a stare se čuvaju kao pomoćni objekti ili iz čiste nostalgije i pijeteta prema rodnom pragu. Tako je i u ovom koviljskom domaćinstvu.

U Zmajevu

A služe gongovi i da se u njima proluftiraju table slanine iz špajza, perje ostavljeno za jastuke ...

Mošorin. U istoj ulici sam video još nekoliko gongova sa stubovima i gredama napravljenih rukom isog majstora.

Gongovi su najčešće mesto na kome su bile postavljene pletene stolice, udešeno za odmor u hladu. Ali, ne sećam se da li sam ikada video da se za odmor i koriste. Teško da uz domaćinstvo i kuću ima i vremena za odmaranje i uzivanje u ambijentu.

[nenad.bds]

Nije baš direktno o graditeljstvu, ali je možda u vezi sa njim.

Smucajući se Vojvodinom odjednom sam shvatio da uz kuće vidjam kruške. Obratio sam više pažnje na stara drveta u dvorištima, i stvarno jedini vršnjak kuće je bila

KRUŠKA

Savino Selo

Sliku dvorišta sa kruškom pored kuće u Savinom Selu sam već koristio. No, tu sam se prvi put raspitivao o starosti kruške jer je bilo očigledno da drugo drveće nije ni približno te starosti. Domaćini su mi tada rekli da su slušali da je kruška posadjena u vreme kad je kuća sgrađena, tj. pre oko 100 godina.

Sremski Karlovci

I u Karlovcima sam od domaćice u poodmaklim godinama čuo, da je kruška bila već podosta stara kad se ona u udala u tu kuću. I ona misli da su kuća i kruška vršnjaci, tj. preko 100 god.

Kisač

I u Kisaču su kruška i kuća vršnjaci - oko 60 godina.

Ono što mi posebno zapada u oči je da je pored kuće uvek samo jedno staro stablo kruške, po pravilu na istom mestu - metar dva od kuće.

Ako pored kuće nije kruška, to su stabla voća ili ukrasnog drveća ali mladja od kuće, tj. očigledno da sadjenje tog drveća predstavlja naknadno uredjivanje ambujenta.

Dalje, ne sećam se da sam u dvorištu vidjao još neku krušku uz ovakvu, vršnjakinju kuće.

Đurđevo

U velikoj švapskoj kući sa ajnfort kapijom, u Đurđevu, kruška je takodje najbliža kući.

Ja sam bio u uverenju da je orah (uz bagrem) drvo koje obeležava seoska dvorišta. No, baveći se ovo malo kruškom u dvorištima, uvideo sam da orah, i kad je tu, samostalno ili uz postojanje kruške, nije nikada ma mestu na kojem sam nailazio na krušku. Orah je iza ili ispred kuće, a ne uz nju.

Futog

Da li je lak hlad, prozračna krošnja i dugovečnost kruške isključivi ili samo jedan od razloga što ih nalazimo na tom, da tako kažem počasnom mestu uz kuću?!

Šajkaš

I u Šajkašu, u kući sa kraja XIX veka sam čuo da je kruška vršnjakinja kući.

Futog

Ova, futoška kruška, ima preko 120 godina. Vlasnik kaže da je 'karamanka' i da i danas bogato rodi. Kuća je zidana kad je kruška već bila podobro stasala, pa mogu da pretpostavim da je bila posađena ispred kuće koja je tu bila pre sadašnje.

Da me zaintrigiraju kruške uz kuću kriv je 'crv' koji mi je ušao u glavu.

Naime, ne verujem da je puka slučajnost što je ova voćka uz kuću. Kao ni da su samo njene objektvne osobine razlog za to.

Misao mi je da je moguće da je takvo mesto za krušku posledica nekog starijeg običaja, verovanja, neke simbolike, čak kulta. (Znam da kod slovenskih naroda postoje kultovi vezani za drveće, pre svag hrast.)

No, niko od onih koje sam pitao nije znao da mi kaže razlog zašto je baš kruška uz kuću, zašto samo jedno stablo bez obzira na veličinu dvorišta i kuće?! (A možda sam i ja u nehotičnom nastojanju da potvrdim hipotezu koju sam postavio, pronalazio samo takva dvorišta!)

Ako nešto o tome znate - izvolite!

[nenad.bds]

Куће
ШВАПСКЕ, А И НАШЕ (1)

Уваљујући се у ову тему имао сам углавном тачна али недовољно поткрепљена гледишта на традиционално градитељство војвођанског простора. Припремајући се за сегмент о 'швапским' кућама наишао сам на два или три веома корисна текста који се највећим делом уклапају у тему, а и нешто шире но што је сам приказ швапских кућа доприносе упознавању са традицијом народног градитељства која нас окружује.

Рад др Зорана Јањетовића преносим у целини. Моји делови текста биће писани курзивом (italic).

НЕПРОЛАЗНА СВАКОДНЕВИЦА:
НЕМАЧКИ ДОПРИНОС НАРОДНОЈ КУЛТУРИ ВОЈВОДИНЕ

(Др Зоран ЈАЊЕТОВИЋ - Институт за новију историју Србије; Source: Currents of History (Tokovi istorije), issue: 34 / 2008, pages: 214-224, on CEEOL)

У резимеу се каже:
''Немачки утицај на свакодневни живот Срба у Војводини је био врло разнолик и снажан. Он није био подједнак у свим сферама живота и Немци нису били једини који су �давали�, а Срби нису били само �примаоци� културних утицаја. Напротив, између припадника два народа се развила жива културна размена, која је уз размену са осталим народима у региону створила јединствену свакодневну културу Војводине која као појава дугог трајања у многим својим аспектима опстаје до данас, без обзира на све промене етничке структуре, друштвених односа и без обзира на технички напредак.''

Кућа какву називамо 'швапском' - на слици је само један од њихових облика. (Кућа у Куцури, власник Јохан Гоетел, 1912.)

Следи текст др Јањатовића:
''После ослобођења од Турака територија јужне Угарске била је прилично запустела, али није била сасвим пуста. Локално становништво (углавном Срби и Румуни) није било на високом културном ступњу, што се одражавало на његову економску продуктивност. Оно, међутим, није било ни потпуно нецивилизовано и било је спремно да учи од немачких и других колониста које су хабзбуршке власти и приватни велепоседници током XVIII и почетком XIX века доводили ради подизања нивоа производње.

Локално становништво је, живећи дуже у дотичним крајевима, познавало климатске, педолошке и географске одлике свог завичаја, локалну флору и фауну, и уопште поседовало знања која су била од користи и инородним насељеницима. Зато су од самог насељавања Немаца постојали услови за плодну културну размену, пре свега у домену гајења одређених биљака и животиња, коришћења пољопривредних алатки и метода, припремања хране, израде и усвајања неких одевних предмета, изградње и уређења кућа и организације свакодневног живота. При том се нису преносиле само материјалне тековине већ и речи, идеје, начин производње и живота. Кул- турна мешавина која је временом настала трајно је обележила културни пејзаж Војводине.

Оно што се у војвођанском пејзажу већ голим оком може приметити као специфичност су ушорена села, правилно просечених улица. Она су настала као последица интервенције хабзбуршких власти: стара, неуређена српска и румунска села су током XVIII века преуређена тако да су добила улице које су се секле под правим углом, или у којима је пут био главна улица у односу на коју су се све друге правилно шириле са обе стране. (Ово није био само урбанистички захват аустријског просвећеног апсолутизма: ушоравење села, и премештање у њих и становништва које је живело по ободима шума и ритова ради лакше заштите од Турака некада, а потом од разних разбојника, пре свега је био фискали мотив � прегледнија и лакша наплата дажбина.) Што се, пак, нових, колонистичких села или нових, колонистичких делова старих села тиче, она су од почетка планирана правилно. Иако су њихову форму наметнуле власти свом становништву без обзира на националност, домородно становништво ју је сматрало за нешто типично немачко. Паралелно са уређивањем села ишло је и уређивање атара, тј. расподела поља унутар њега.

Оно по чему се војвођанска (не само швапска) села на први поглед разликују од села у другим крајевима су и куће грађене по одређеном мо делу. Њега су хабзбуршке власти наметнуле, баш као и тип села. Спорно је, међутим, порекло овог типа кућа које се називају �колонистичке� или �панонске� (у немачкој, односно српској литератури). По једној тези, реч је о прилагођеној тзв. �франачкој кући�. Она се одликовала пре свега истим распоредом просторија као и код �колонистичке� односно �панонске� куће.

Куће су биле окренуте ужом страном према улици, а распоред просторија се састојао од једне (касније гостинске) собе према улици, са кухињом (у коју се улазило из дворишта) у продужетку. Касније, са порастом потреба и животног стандарда, дозидаване су у наставку прво једна, а затим још неколико соба.

Традиционалне куће у Швапској.

Постоје, међутим, и знатне разлике између �франачке куће� и њеног пандана у југоисточној Европи. Пре свега, у Немачкој и Аустрији радило се о чатмарама. У јужној Угарској, међутим, због несташице, дрво се користило само за оно најнужније (греде, врата и кровиште), док су зидови били од набоја а кровови од сламе, трске или шибља. То је био традиционални начин градње локалног становништва који су из нужде хабзбуршке власти примениле за изградњу кућа за колонисте. Друга битна разлика била је да су у Немачкој и Аустрији �франачке куће� већ од XV века биле куће на спрат, док су у јужној Угарској оне до краја остале приземне, односно тек су доста касније добиле таван.

Сефкерин


Шајкаш

Горње две куће се поприлично уклапају у опис кућа у време насељавања колониста - Немаца.

Уосталом, колонистичке(немачке) куће су испрва биле прилично примитивне и не много налик описанима, што сугерише да је у почетку локални допринос, а не немачки утицај, био одлучујући. Као српски допринос свакако треба истаћи и чињеницу да су велики део кућа за колонисте изградили Срби � кулуком или за плату.

Шид, са улице и ...

... и из дворишта; са гонгом у свом почетном облику.

Битна разлика у односу на наводни немачки прототип био је �гонг�� стреха дуж дворишне стране куће, која је током XIX века постајала све шира. Испрва није била ослоњена на стубиће, да би касније они постали обавезни. На тај начин је добијена нека врста веранде која је лети штитила од сунце (и где се у то годишње доба радило, јело и чак спавало), а у јесен и зиму од кише и снега. Простор испод ње је временом нешто издиг- нут и поплочан. Порекло �гонга� није сасвим јасно, али неки немачки аутори, упркос немачком називу, у њему виде српску творевину, можда донету са Косова.

Шајкаш


Гонг у свом развијеном облику. Касније може бити и до висине струка подигнута ограда према дворишту, делимично или у целини застакљен.

Није немачког порекла (него српског, мађарског или румунског) ни код Шваба толико омиљена летња кухиња која је била одвојена од остатка куће да се кућа лети не би загревала и да би домаћица тада, у доба највећих пољских радова, уштедела време за поспремање.


Из свега наведеног не може се тачно рећи каквог је порекла �панонска� или �колонистичка� кућа. Изгледа да се радило о креативном споју немачке и локалне градитељске традиције, наравно по упутствима хабзбуршких власти. Немци су дали основни нацрт куће (распоред просторија и организацију дворишта око куће) а Срби начин градње, материјал и по свему судећи �гонг�.

Првобитна �панонска/колонистичка� кућа се током XIX века даље развијала, губећи у својим новим формама неке одлике изворног типа (�ку ћа на лакат�) или бивајући временом замењена �кућама на фронт'. Типично је било то да су те новине (баш као и нове грађевинске материјале � циглу и цреп) увек прво уводили Немци јер су они по правилу били имућнији: Срби и припадници других националности су онда следили њихов пример када би им материјалне могућности то дозволиле. Међутим, куће по изворном нацрту, обогаћене �гонгом� и кровом од црепова, грађене су до средине XX века. То сведочи колико су оне биле добро прилагођене климатским условима Војводине, расположивим грађевинским материјалима и (што није неважно) дубини џепа људи који су их градили. Карактеристично је да се та врста кућа, баш из финансијских разлога, најдуже одржала код ненемачког, посебно српског становништва.

Што се немачког утицаја тиче, он је био одлучујући не само за распоред просторија већ и за њихово опремање: и ту су Срби и други са одређеним закашњењем усвајали немачке узоре у опремању куће. У целини узевши, сеоске куће у Војводини су настале као креативна мешавина елемената локалне архитектуре и немачких утицаја.

Ђурђево

Немачки допринос се много јасније видео у пољопривреди � која је била главно занимање већине припадника свих народа у Војводини. Постојала је, међутим, разлика утолико што су се Немци углавном досељавали као земљорадници, док су Срби јако дуго били претежно сточари. То је условило да многе тековине немачке земљорадње усвоје врло постепено и прилично касно. Ово је важило како за одређене пољопривредне културе тако и за технике пољопривредне производње. Техничке новотарије (вршалице, трактори) су Швабе прве уводиле пре свега због своје веће куповне моћи. Првих година по насељавању Немаца, сељаци нису имали слободу избора култура које ће гајити: о томе су одлучивале државне власти или надлежни феудални господар. А они су у то време били посебно заинтересовани за гајење кромпира и кукуруза. Кромпир су у Војводину донели Немци, о чему сведочи и његово име које се изводи од назива Grundbirne или Krummbeere. Изгледа да се његово гајење испрва доста споро ширило међу становништвом, за шта је био потребан и притисак власти. Кад се има на уму урођени сељачки конзервативизам, ово и не чуди � утолико пре што је притисак власти био нужан да се у исто време гајење кромпира прошири у неким деловима Немачке.

Немачки колонисти су у јужну Угарску донели и конопљу, чији су главни произвођачи остали готово до средине XX века. Нека швапска села су постала главни центри узгајања, прераде и продаје конопље. Иако неки аутори тврде да су Немци донели и кукуруз, по свему судећи он је у наше крајеве донет већ за турске владавине. С друге стране, немачко порекло (и то у аустријском или подунавско-швапском облику) српских назива за парадајз, карфиол, шпарглу, кељ, келерабу, (х)рен и друге, указује на то да су ове биљке донели швапски колонисти. Мартинов овим биљкама додаје и пасуљ, сочиво, шаргарепу и просо, али то не документује. Срби су многе од ових биљака преузимали врло постепено и спорадично, често само у граду. Поред различитих пољопривредних култура, немачки колонисти су донели и нове, модерније пољопривредне справе и технике обраде земље. Швабе су увеле тропољни систем (уместо двопољног који је до тада био уобичајен). Поред тога, оне су увеле и ђубрење, што је било управо револуционарно. Немци су временом све више смањивали део земље који је остајао на угару, а уместо тога на тим површинама су почели уводити гајење крмног и индустријског биља. Од новина које су они донели треба навести и оплемењивање семена, заштиту биља и примеренију обраду тла, као и стајски узгој стоке. Од техничких справа, Швабе су донеле плуг � до њиховог доласка Срби су обрађивали земљу мотиком.

Плугови из друге половине 19. века - само је мали део био метални. (Пољопривредни музеј у Кулпину.)

Треба ипак рећи да су и немачки плугови дуго били чисто дрвени и доста примитивни, те да су се тек временом развили до модернијих облика. Иако нису увели гајење винове лозе, Немци су га знатно унапредили новим методама рада и новим сортама грожђа. Срби су ове немачке новине усвајали постепено. С једне стране, они су били конзервативнији од Шваба, док их је слабије материјално стање, с друге стране, често спречавало да држе корак са техничким новинама. Па ипак, они су већином немачки начин привређивања готово у потпуности усвојили до почетка XX века. Оно што Срби, по оцени неких посматрача, нису преузели биле су немачка марљивост и штедљивост. У томе је лежао главни разлог што Срби нису успевали да издрже економску утакмицу са марљивијим Швабама.

Чуруг. Куће 'на фронт'.

У вези са пољопривредним културама и методама обраде земље, стоји наравно и припремање јела. У мало којој области свакодневног живота је немачки утицај био тако широк, дубок и трајан. Немачки колонисти су служили као преносиоци бечких и других средњоевропских кулинарских утицаја, који су веома обогатили кухињу средњег Подунавља. (Треба имати у виду да се затечено становништво претежно бавило сточарством и да је из тога простицао и избор намирница и традиција припремања хране ван сталних насобина � најчешће месо на отвореној ватри и млачне прерађевиве.) Ови утицаји до данас представљају основу војвођанске кухиње. Немци су били посредници у преношењу разних врста супа, резанаца, кнедли и јела од теста, сосова, прилога, разних врста салата, колача, торти и штрудли. Нека од ових јела нису била изворно немачка већ француска, али су у наше крајеве дошла немачким посредништвом. Поред припремања многих јела, Немци су Србе и друге научили и разним врстама конзервације хране � справљању компота, разних врста кобасица, шунке итд. Утицаји везани за храну нису били ограничени само на њено припремање или конзервирање, већ и на начин њеног конзумирања. Срби су од Шваба преузели и добар део посуђа (често заједно са називима), али и манире за столом.

Што се одевања тиче, ту су Немци преузели много више од својих комшија него обрнуто. Швабе су убрзо по доласку у нови завичај напустиле стару народну ношњу, прихвативши локалну која је била погоднија за живот и рад у другачијим климатским условима. Делови одеће, односно обуће коју су припадници других народа, па и Срби, од њих преузели представљају пре свега плаве ланене радне кецеље и дрвене кломпе. Ови предмети, међутим, никад нису постали општеприхваћени међу Србима као што су опанци, кожуси, пршњаци, бунде, шубаре, гаће итд. постали општераширен и међу Швабама.

Овакве, праве - са кожним ђоном, пожелео је и Бора Отић. Да ли је успео да дође до њих, не знам. А ја сам их купио пре 25 година видећи како су кожни ђонови све ређи. Коштали су као два пара пристијних ципела!

Поред предмета свакодневне материјалне културе, преузимани су модели понашања. При том су Немци били отворенији за усвајање модернијих форми свакодневног живота. Тако су Немци били главни заговорници инокосних породица � посебно у Војној граници � за разлику од Срба којима је често више одговарао живот у архаичним великим породичним �задругама�. Повезано са животом у нуклеарним породицама било је и ограничавање наталитета, коме су Швабе прибегавале да би спречиле распарчавање имовине међу више наследника. Ограничавање наталитета је важна одлика модерности, а Немци су били први који су га практиковали у Војводини. Временом ће и припадници свих других народа следити њихов пример. Немци су дали пример и за организацију еснафа, а донели су и многе нове занате. Будући да огромна већина како Срба тако Немаца није припадала занатском сталежу, овај утицај је остао ограничен на уске кругове занатлија који су тежили да се друштвено издвоје од сељачке масе. При том су занати остали у приличној мери етнички подељени, а у целини узевши, број немачких занатлија био је већи од броја српских.

Из свега изложеног се види да је немачки утицај на свакодневни живот Срба у Војводини био врло разнолик и снажан. Он није био подједнак у свим сферама живота, тј. био је јачи у оним областима где је постојало више простора за усвајање корисних новотарија. При том Немци нису били једини који су �давали�, а Срби нису били само �примаоци� културних утицаја. Напротив, између припадника два народа се развила жива културна размена, која је, уз размену са осталим народима у региону, створила јединствену свакодневну културу Војводине. Она као појава дугог трајања, у многим својим аспектима опстаје до данас, без обзира на све промене етничке структуре, друштвених односа и без обзира на технички напредак. Иако смо у овом раду покушали да истакнемо немачки допринос, који је био изузетно значајан и плодан, и овом приликом напомињемо да је он био само један од утицаја који су формирали свакодневну народну културу у Војводини.''

Уосталом, и наша реч паор (Bauer - земљорадник) је немачкг порекла.

Шајкаш. Препознајем је као прелазни облик предколонистичке и колонистичке куће. Година градње је 1895.

[nenad.bds]

Куће
ШВАПСКЕ, А И НАШЕ (2)

Као што је већ на преходном посту разјашњено, куће које зовемо швапске куће су уствари аутохтоне панонске, војвођанске које су се развиле из вековног искуства живота на овом просторима надограђеног изменама начина живота и привређивања које се догодило интензивнијим насељавањем колониста, пре свега из немачких земаља. Томе је погодовало наступање мирнијег и економски просперитетнијег периода после повлачења Турске после скоро три века присуства у Панонској низији.

У овом сегменту о швапским кућама користим још два текста која су у основи посвећена насељавању немачких колониста али у знатној мери пажњу посвећују насељима и кућама који се у том периоду уобличавају и у основи и данас живе као препознатљива слика Војводине.

Шајкаш. Швапска кућа и по типу и буквално - изградио ју је паор немачке народности.

��Pri raspodeli kuća vodilo se računa da komšije iz sela imaju i njive jedni kraj drugih. Tako su učvršćeni i susedski odnosi, jer se rad u kući i na polju bazirao na međusobnoj ispomoći � mobi. Za gradnju kuća jozefinskog perioda angažovane su zanatlije, a po predračunu rad i materijal koštali su 200 florina. Kuće su bile prepoznatljive i po arhitekturi � baroknom zabatu, na kom je ornametalni motiv obično bio božje oko, a nešto ređe sunce ili mesec...

Dok se u Vojvodini 18. veka, zbog lakše odbrane od neprijatelja, naselja grade na rubovima ritova ili rubu lesnih visoravni, gde ritski bunari obezbeđuju vodu, u 19. veku se podižu na samim lesnim visoravnima...Kolonizacija u ovom periodu ima uglavnom privredni karakter, a sprovode je spahije.

Da svoje posede učine što produktivnijim, oni imanja mahom nastanjuju nemačkim stanovništvom. U to vreme je naročito intenzivno kolonizovan Banat...

Novo Miloševo

Kuće iz ovog peroda su veće i građene od opeke i crepa. Za razliku od one iz 18. veka, dobijaju rogljasti produžetak, u kom su štale i šupe. Osnova im je u obliku obrnutog latiničnog slova L, pa je kućno dvorište potpuno odvojeno od ekonomskog dela parcele. Kuća ovog tipa, poznatija kao kuća na lakat, karakteristična je i za podunavsku zonu (između leve obale Dunava i jugozapadnog oboda Telečke visoravni), gde je i danas sačuvan naziv švapska kuća.

Savino selo - švapska kuća 'na duž'.

U drugoj polovini 19. veka bogatije seoske porodice dižu kuće koje se načinom gradnje, oblikom osnove i ukrašavanjem ulične fasade razlikuju od tradicionalnih uzdužnih. Prvo su ih gradili bogatiji Nemci, a kasnije i imućni pripadnici drugih nacija, ali su sve kolokvijalno zvane švapskim. Raspored im je tipičan, zbog izdavanja delova kuća (usled industrijalizacije, javlja se potreba za dodatnim stambenim prostorom za smeštaj porodica koje se doseljavaju radi posla) i želje da oženjeni sinovi koji su ostali sa roditeljima dobiju svoj prostor.

Srbobran - preka kuća.

Od druge polovine 19. veka podižu se i takozvane preke kuće, sa osnovom postavljenom na ulični front. U zavisnosti od načina oblikovanja uličnog krila, razlikuju se kuće s ajnfort kapijom i bez nje. (Ajnfort po nemačkom einfahren - uvesti /kola/)

Đurđevo


Futog

Kapije su dvokrilne, drvene, često u gornjem delu ukrašene vitražom. Nemci su malu kuću nazivali kuća za sina, budući da je bila namenjena odvajanju muškog deteta nakon ženidbe.

Đurđevo - ajnfort kapija sa stepeništima za veliku i malu kuću.

Između glavnog objekta i male kuće nalazi se ajnfort kapija, koja pokriva ulaze u obe kuće, koje imaju i zajednički tavan za skladištenje žita. Kroz ajnfort kapiju se ulazi u natkriveni hodnik, otvoren prema dvorištu. Za vreme žetve, seljak je ulazio u njega sa zapregom, ostavljajući kola na suvom, dok se žito ne bi odnelo na tavan. Na plafonu ovog hodnika nalazio se kružni otvor, kroz koji se žito sa tavana sipalo u džakove i tovarilo u kola. Hodnik je obično bio oslikan žanr-slikama ili pejzažima, koje su lokalni ili putujući moleri radili po uzoru na pejzaže sa razglednica ili litografija.

Đurđevo - unutrašnost ajnforta je molovana šablonom za trobojni moleraj.


Đurđevo - mala kuća u dvorišnom delu sa letnjom kuhinjom, špajzom ...


Đurđevo - pogled na anfort kapiju i dvorišnu (malu) kuću iz ekonomskog dvorišta.

U produžetku male kuće obično je letnja kuhinja sa šupom i štalom pod istim krovom. Kad nije bilo potrebe za zagrevanje male kuće, hrana se spremala u letnjoj kuhinji. Naspram male kuće bio je stambeni objekat sa osnovom u obliku slova L.

Pačir

Najviše ih je bilo u glavnoj ulici i blizu centra naselja, a njihov oblik i raspored odgovarao je potrebama zanatlija, lekara i trgovaca. Kad se kuće naslone jedna na drugu, nastaju novi izgled ulica i zatvorena ulična fasada, kao u gradovima.

Đurđevo

Ove kuće se izdvajaju i po fasadama ukrašenim u duhu vladajuće eklektike ili secesije. Fasada je horizontalno raščlanjena soklom i vencima, a vertikalno korintskim kapitelima. Kuće su prepoznatljive i po broju prozora (obično ih je osam), dok one s više soba imaju devet prozora s ulične strane.

Kibicfenster u Crepaji

Među njima se ističu kibicfensteri, čija bočna okna služe za provetravanje kuće. Na većim kućama su bila i po dva, uvek u sklopu najveće sobe, obavezno okrenute ka ulici. Ponekad je samo jedan služio za osmatranje, dok je u drugi domaćica stavljala saksijsko cveće.

Gospođinci

U 18. i u prvoj polovini 19. veka osnovni tip kuće starosedelaca i kolonista je tradicionalna panonska tzv. kuća na brazdu. Kasnije se pojavljuju tzv. preke kuće, karakteristične po položaju duž uličnog fronta. One pripadaju građanskoj arhitekturi i posledica su �povarošenja�. Uzajamnim uticajem narodnih graditelja i zanatlija, koji su sticali iskustvo u većim gradovima Evrope, tokom 19. i 20. veka pojavljuju se elementi visoke gradske umetnosti i vladajućih umetničkih stilova, koje interpretiraju seoske zanatlije. Oni im daju narodni oblik na fasadama i tremovima seoskih kuća, koje svedoče o vladajućem ukusu zajednice, često ukazujući i na etničku, profesionalnu i konfesionalnu pripadnost.

Petrovaradin - gradske i seoske švapske kuće se praktično spolja ne razlikuju.

(Objavljeno na sajtu Dnevnik.rs, 04.05.2009; U nastavku feljtona o podunavskim Švabama pod nazivom �Tata i sin trajno povezani tavanom� autora Bogdana Šekarića. Tekst sam neznatno skratio.)

Pačir

��O kolonizaciji Nemaca nakon odlaska Turaka iz Banata u Pregledu kolonizacije Vojvodine u 18 i 19 veku, posebnom izdanju Matice srpske iz 1961. stoji "Rat protiv Turske koji je vodio car Josif II u savezu sa caricom Katarinom II, jako je opustošio južne krajeve Ugarske, a naročito Banat. Trebalo je nadoknaditi gubitke u ljudstvu putem kolonizacije većeg razmera, ali s obzirom na nesigurnost života i imovine u ovim krajevima, pogotovo u Banatu, nije se moglo pridobiti ni približno onoliko kolonista koliko u terezijansko doba. Ovaj rat je potpuno otreznio Nemce iz snova o negdašnjem eldoradu u južnoj Ugarskoj. Koloniste je sada čekao naporan rad u podizanju jedne zapuštene zemlje, a uz to i stalna spremnost na borbu protiv pljačkaša iz turske carevine...

Potreba kolonizacije ovih krajeva, naročito Banata, postala je najaktuelnija u doba stalnih ratova protiv Napoleona radi povećanja ubojne snage graničara, s jedne strane, a sve većeg prinosa hrane za ishranu vojske i stanovništva, s druge strane".

Pačir. U sadašnjim, izmenjenim okolnostima, ajnfort kapije i dvorišta nemaju raniju funkciju, pa time ni izgled.

Poljoprivreda određuje i sam oblik naselja u vreme kada je formirana Sečenjifalva (danas seoce Duži u opštini Plandište, kome je i posvećen ovaj članak). Naselja su građena po planu i u kvadratnom obliku. Taj plan je predviđao sve teškoće saobraćaja vojvođanskih barovitih krajeva, naročito blatnjavog Banata, te tako omogućavaju naseljenicima da puteve u naseljima lakše popravljaju i kraćim putem izlaze na svoje oranice, stoji u Pregledu kolonizacije Vojvodine u 18 i 19 veku. U tu svrhu naselja su ispresecana mnogim uzdužnim i poprečnim ulicama, a radi sasušivanja puteva i iz higijenskih razloga ulice su kanalizirane pomoću jendeka (jarka).

Kuće iz tog doba su uglavnom od tvrđeg materijala i planski jednoobrazno su sazidane i u punom smislu imaju zemljoradnički karakter. Kuće su veće, od opeka i crepa, što je omogućilo njihovo rogljasto građenje. Sobe i nuz prostorije su veće i bolje osvetljene, štale na rogljastom produženju preglednije, odeljene od kuća u dvorištu. U njima nema više ognjišta već štednjaka u kuhinjama, dok su u sobama zidane pećke.

Šajkaš - u kući sa prve slike.

Iz tog doba je i otvoren hodnik u koji vode vrata sa ulice. Vrata, uvučena u zid sa dve do tri stepenice, daju i danas karakteristično obeležje švapskim kućama u Banatu (i uopšte u Vojvodini). Zvale su se Gangturhojzer (Gangturhauser), a po dugačkim hodnicima Laubenganghojzer (Laubenganghauser). Ove tradicionalne poprečne kuće građene su do prve polovine 19 veka, a kasnije zbog povećanog blagostanja i većeg prirasta dece nastaju kuće uzdužnog tipa paralelno sa ulicom i sa poprečnim rogljastim produženjem za štale i šupe. Poznate su pod imenom Langhauz (Langhaus) ili Gangzajtigeshauz (Gangseitiges Haus).
Nemačka kuća poprečnog i uzdužnog tipa u 19 veku ima i jednu karakterističnu novinu socijalnog značaja. To je kućica u dvorištu takozvana Klajnhauz (mala kuća). Pošto najstariji sin dovede ženu u kuću i preuzme gazdinstvo, njegovi roditelji mu predaju glavnu kuću, njive i celo gazdinstvo, a sami prelaze u malu kuću gde žive odvojeno, da ne budu ni u čemu na smetnji mlađima.

Golubinci. Mala kuća je desno, a dvorište je u ovom slučaju pregradjeno, odvojeno od zadnjeg dela i bašte, kotobanjom (čardakom).

Uz poprečnu kuću pravi se i poprečno dvorište ograđeno kućom samo sa ulične strane, sa rogljastom kućom rogljasto dvorište, sa dvorogljasto izduženom kućom dvorogljasto i trorogljasto dvorište ogtadjeno kućom sa tri strane. Postojalo je i zatvoreno dvorište ograđeno sa sve četiri strane. Dvorište je najčešće popločano opekama, a iza dvorišta je guvno za ambar, kotarku, svinjac, slamu, plevu i tuluzinu. Iza guvna obično je bio vrt. Tako su izgledala nemačka naselja u prvoj polovini 19 veka, dakle i Sečenjifalva, sada selo Dužine sa dvestotinak stanovnika. (Sa sajta Banaterra)

Šajkaš. I ovde je dvorište popločano (flasterisano) ciglom, ali pošto se ne upotreblljava intenzivno, obraslo je travom.


Šajkaš. Gong je popločavan običnom ciglom, ovakvom, specijalno za takve namene, ili kasnije, teraco-pločicama.

Kako vreme protiče i menja se način rada i života, sve je teže naići na kuće, sa, makar delimično sačuvanim izvornim oblikom i uredjenjem, organizacijom života.

[Invisibleman]

mislim da je ovo, ne jedan od, nego najbolji post ikada na ovom forumu...

[nenad.bds]

Na mnogim dosadašnjim fotografijama su i kapije na kućama. Ovog puta su

KAPIJE
u glavnoj ulozi

Kad se upotrebi naziv 'kapija' po pravilu podrazumevamo veća vrata predvidjena za prolaz vozila.

Kapije koje neposredno sa ulice vode u dvorišta se razlikuju od onih koje su na kućama - uvek su znatno jednostavnije i jeftinije izrade, a vek im je kraći jer su u potpunosti (po praviliu) izložene atmosferskim uticajima.

Ruski Krstur

Po logici stvari, kapije na kućama se nalaze na tzv. prekim kućama. Posle takve kapije je hodnik ('ajnfort') koji vodi do prednjeg dvorišta.

Mali Iđoš

Kapije mogu deliti kuću na dva dela (jednaka ili različite veličine) ili biti na bočnoj uličnoj strani kuće.

Petrovaradin


Ruski Krstur

Na prelasku iz XIX u XX vek u selima se sve češće kod najimućnijih domaćinstava javljaju kuće koje podražavaju arhitekturu svojstvenu gradovima. No, kapije zbog svoje funkcije i dalje su na kućama jer i takve, po izgledu 'nepoljoprivredne' kuće i dalje pripadju domaćinstvima koja su u potpunosti ili delom poljoprivredna.

Pačir

Kapije koje su manje ili više sačuvale prvobitani izgled (ukrašenost) najvećim delom su stare najviše stotinak godina.

Na ovoj u Pačiru, iako je prilično oronula, vidi se njena izvorna lepota, kvalitet materijala i izrade.

Kapije mogu biti sa dve jednako široka krila, ili kao ova, sa jednim krilom koje je predviđeno za ulazak pešaka, pa je uže.

Ruski Krstur

Na gornjoj slici se vide ostaci prvobitnog ukrasa. Čini mi se da je na srednjoj ploči docrtan floralni motiv kakvi su verovatno bili ranije. Ti raniji ukrasi, sudeći prema motivima u dva manja polja, su bili 'rezbareni'.

Kucura

Na žalost, sve su češće ovakve zamene. Nije to ni za osudu sadašnjih domaćina ni za čuđenje, jer trošak za valjanu obnovu tih starih kapija prevazileze sadašnje materijalne mogućnosti seoskog stanovništva. A i teško bi se našle zanatlije koji bi bili u stanju da to kvalitetno urade.

Bačko Gradište i Budisava

Na poprečnim, prekim kućama često nailazimo na kapije koje očigledno nemaju prevashodnu namenu da se kroz njih vozilima unosi teret u dvorište. Kroz ove na gornjim slikama mogu da prodju zaprežna vozila (sada putnički automobili) ali sigurno da nisu bile dovoljno prostrane da prodju taljige sa slomamom, senom, kukuruzovinom...

Takve, kapije srednje veličine, su ili na kućama koje su imale i još neki, stražnji ulaz u dvorište ili se vlasnici nisu bavili zemljoradnjom.

A kapije, veće od običnih pešačkih vrata, su verovatno gradjene iz estetskih razloga - da bi se održale proporcije izmedju visine fasade, prozora i ostalih gradjevinskih elemenata od značaja za skladan izgled kuće.

Kisač


U Crepaji i Lovćencu

Prostor na fasadi neposrednoiznad kapije je korišćen kao glavni za postavljenje simbola, 'grbova' i pravih grbova, natpisa o vlasniku i godini izgradnje. To se vidi i na većini slika u ovom postu.

Monogrami na kući sa zelenom kapijom u Pačiru i na ovoj u Lovćencu su najlepše urađeni od svih na koje sam naišao.

Zagledajući monogram na kući u Lovćencu osnovano se može zaključiti da je sačuvan samo gornji, centralni deo a da je okvir oko kapije naknadno ravno malterisan.

Posebno mi je intrigantno što je, po svemu sudeći, ukras sa monogramom izradjen od terakote, a to ranije nisam vidjao.

Pačir

Da kapije, koje su istovremeno i ukras, nisu samo na fasadama prekih kuća, pokazuje i ova na gornjoj slici. I nisu previše retke.

[nenad.bds]

Nije u potpunosti specifičnost seoskog graditeljstva jer se sreće u manje-više sličnom obliku i u većim mestima pa i gradovima. No, svakako je jedno od prepoznatljivih obeležja vojvođanskih kuća.

MOLERAJ

Sa molerajem se srećemo u unutrašnjosti kuća, ali veoma često i u otvorenim dvorišnim delovima - gongovima ili na dvorišnim zidovima.

Šajkaš (kroz vratanca na zidu se ložila zidana peć u sobi)

Na gornjoj slici je tipičan unutrašnji moleraj izveden istim gumenim valjkom u dva prelaza - bojom i 'srebrom'.

Ovakav način, sem estetskog ima i uzrok u materijalu i obradi zidova. Zidovi 'malterisani' blatom nikada ne mogu biti ravni i glatki kao oni sa pravim malterom, pa još uglačani - 'gletovani', te ovakve šare prikrivaju neravnine. Šare takodje umanjuju i uočljivost zaprljanosti zidova.

Unutrašnji moleraj su uglavnom radili zanatlije - moleri, ali i mnogi vlasnici kuća su sami to činili ili uz pomoć komšija kojima je taj posao išao od ruke. Stručni moleri su izvodili i čitava umetnička dela, ali o tome možda neki drugi put. Ovom prilikom više o onome što je vidljivije prolazniku.

Šid

I ne ulazeći u dvorišta vrlo često preko ograde vidimo omolovane zidove.

Bungula

Ovo je primer moleraja načinjenog šablonom.

Bingula

U ovom slučaju vidi se kombinovana tehnika: veći deo je radjen valjkom a venac na vrhu je rađen šablonom.

U Šajkašu.

Ušao sam u Šajkašu u dobro održavano kuću a najvećim delom u neizmenjenom stanju u odnosu na prvobitno. Ćaskajući uz razgledanje i slikanje zapitao sam ga i da li ima još da se nabavi šablona za moleraj. Spremno je otišao i doneo šabllone (drži ih na levoj slici gore) kojim on sam pravi šare u gongu (desna slika gore).

Šabloni su pre prodora plastike u naše živote pravljeni od navoštenog kartona. Živo se sećam da je na Ribljoj pijaci u N. Sadu, u lokalu u dugačkoj srednjoj budi, zanatlija koji pravi šablone i gumene valjke za molovanje, imao prodavnicu svojih prozvoda. Primao je i porudžbine za šare po želji mušterija. Te se prodavnice sećam još sredinom 60-tih.

Žabalj

Šare pravljene šablonom su najčešće u dve ili tri boje, kao i ovaj moleraj na gornjoj slici. (Prvo se radi šablonom za jednu boju pa se ona osuši, žatim ide drugi šablon i druga boja.)

Pregledajući već pripremljenu poruku pre slanja uočio sam da je za šare na kući u Žablju korišćen isti šablon koji u rukama drži domaćin u Šajkašu, tj. da je motiv isti! Verovatno je šablone pravio isti zanatlija.

Kisač

Pored kanala kod Kisača naišao sam na slikovit, simpatičanmali salaš. Kad sam prišao videlo se da je to ustvari vikendica, izgradjena ne tako davno, ali napravljena da izgledom potseća na salaše. Da pridjem bliže privukao me je bogat, svež spoljni moleraj.

Višebojno molovani cvetni motivi u 'ramfli' su u četiri varijacije boja.

Tapete nisu bile pogodne za zidove 'malterisane' blatom. Kad su tapete ušle u široku upotrebu zahvaljujući zidovima obrađenim malterom od peska i kreča, ukrašavanje najrazličitijom motivima i šarama postalo je jednostavno i jeftino, te je potisnulo i razloge i umeće tradicionalnog ukrašavanja zidova.

U postovima o švapskim kućama se pominje i da su gongovi i ajnforti ponekad ukrašavani i zidnim slikama.

Nekoliko tako ukrašenih se sećam: uglavnom su to bile slike urađene prema štampanim ilustracijama romantičarskih motiva (tipa: zamak na litici iznad jezera po kome su labudovi). Bilo je i takvih gde je vlasnik imao neki poseban zahtev, pa je na takve slike skretao pažnju posetiocima.

Smišljajući da moleraji mogu biti jedan segment ove teme, počeo sam da tražim gde još uvek ima tih zidnih slika. Na žalost, do sada nisam pronašao bogznašta.

Voganj

Na kući pored crkve u Vognju sam iz porte primetio da bi se moglo raditi o zidnim slikama u gongu. Prtpostavljam da kuća pripada crkvi (možda je parohojski dom i da je u renoviranju) ali je bilo zaključano pa sam slikao poizdaje preko ograde. Tri su slike - na desnom zidu se nazire jedna od njih.

No, ovih dana sam doznao za zidne slike u Đurđevu. Iako sam se razočarao što su stare tek 6 godina, koristim ih kao ilustraciju kako se to radilo.

Ovo je naslikan porodični salaš kakav je bio pre 70-80 godina i koga odavno nema.

I ova slika je načinjena prema staroj fotografiji, a na čezama je i vlasnik kuće u mladićkom dobu, naručilac da se ovo oslika. Vlasnik sa špicnametom Plavštuka, poželeo je da se i on nadje na fotografiji.

Gardinovci

Zagledajući u sporoj vožnji šta interesantno ima, primetio sam pored kuće u Gardinovcima alat za krčenje uz kuću.

Vlasnica više ne živi u selu ali je došla da pred seosku - crkvenu slavu osveži kuću.

Alat za krečenje - dve spojene četke na dugoj držallji su tradicionalni za taj posao.

Tako spojene četke su se kupovale kod četkara ili drugde. Nikada nisam uspeo da razjasnim zbog čega je takav alat bio najčešće korišćen. Meni se čini (i iz sopstvenog iskustva) da su četke na duguljastoj drvenoj podlozi, sa rupom u koju se držalja uglavljuje, mnogo praktičnije i da se njima brže kreči.