Kada dođe kraj....

[Mish]

Kad prođe doba nežnosti i strasti, kada utihnu i svađe, kad ostane mučna tišina i velika rupa u razumevanju, kad sve ukazuje na kraj, potreban je jedan korak, vaš ili vašeg partnera, da vam donese olakšanje.

Šta tad činite?

Okrećete leđa, zatvarate ili tek priškrinete vrata, u tišini ili uz galamu? Ostavljate li mesta za predomišljanje ili definitivno stavljate tačku na ono što je nekad bilo lepo? Da li nekad time tek opipavate koliko drugoj strani značite i dajete mu mogućnost da traži iznova novu šansu?

Ili čekate da neko drugi načini prvi korak, �objavi� kraj i da mu vi gledate leđa? Da li vam taj potez daje otvorena vrata da sva nakupljena povređenost bude izgovorena, da saspete sve iz knjige uvreda i bola nekom u lice? Da li je to samo džoker koji danas skupljate, a sutra, ukoliko se predomislite, iskoristite uz izgovor �nisam ja rekao/rekla kraj�, i zakucate ponovo na ona vrata koja su nekad bila vaša?

Umete li da odete?
Umete li da ispraćate?

[memento]

Gledao sam da uvek odem prvi, čak i onda kada sam ja taj koji je bio suštinski ostavljan. Ne zato što sam sujetan već zato što sam jako mrzeo svađe, objašnjenja, traženje krivca...

Kraj se dogodi, nezavisno od naših želja i kada se prepozna tu nema mesta nikakvoj priči. Zato sam uvek bio tih i malo govorljiv u takvim prilikama, a posebno ne žučan i nepristojan..,.

Kada bolje razmislim, nikada za sobom nisam zalupio vrata. Nisam o tome u tim trenucima mislio, ali tako je uvek ispadalo i drago mi je zbog toga...

Ali, kraj ne mora uvek da bude kraj. Međutim, to je možda za neku drugu temu...

[vladapera]

Iz iskustva znam da je definitivan kraj kad prestane komunikacija!
Najlakše je kad se prepozna da dalje nema smisla, pa gotovo.
Najviše boli kad goriš, a nalećeš na zaledjen zid.
Znam i za kad zajedno tonemo, pojačan adrenalin, svadje, čarke,...pa tišššina.
Ništa ne boli kao ta tišina koja ostane posle svih nerazumevanje, svadja, uvreda.
Kad dodje do toga da ti svejedno bude i nema više ni svadje, samo tišina...e tu je kraj.
A moja su vrata teška i zato su uvek otvorena,...baš se teško zatvaraju.
Onima koji se baš potrude da ih zatvore, pomognem,... okrenem se i odem,...pravim se da tako najmanje boli .

[AmIa]

kad odem ,otisla sm
i nisam rekla zbogom..al' sam se lepo pozdravila ...
ipak moja mora biti poslednja ili zadnja ,,,kako god

[Vojvotkinja]

ja tobož odem (tiho i nenametljivo kao što sam došla), al me duhovi proganjaju i ne ostavljaju oni mene...u vidu 'vaskrslih' na vratima - iznenadnim dolaskom, neočekivanih smsova, mailova i sl...Možda da sam malo više sirovija i surovija ne bi imali ni tu šansu, ali..valjda trebam prvo da raskrstim sa sobom, pa sa njima...Dajem ljudima šanse iznova, spuštajući neke moje granice dostojanstva i principa, a zašto ne umijem ni sebi to da objasnim..Valjda što vjerujem u ljubav i ne očekujem samo lijepe stvari u istoj..jer ko ima takva očekivanja da je ljubav uvijek i samo lijepa stvar, taj zaista nema pojma o ljubavi...
Meni dosta treba da zauvijek i bespovratno okrenem svoje debelo prkno na praseći način..a kad to uradim, zaista mirno i čistog obraza mogu drugoj strani da poručim, da odluka nije zbog toga što ja tako hoću, nego što iz sveg priloženog tako jednostavno mora..Za Ljubav, svađu, seks, raskid je potrebno dvoje..ja sama to ne mogu..druga strana pomaže - svjesno ili nesvjesno...
Umijem da odem i kad mi se pokažu vrata i u slučaju da sama znam 'put' do izlaska..
Kad su 'ispraćaji' u pitanju, tu sam malo neorganizovana..tj.uvijek su se 'iskradali' nenadano i neočekivano, tako da ne znadoh što me snađe , ali sam mogla da nanjušim 'pakovanje' kofera pred odlazak...

[love hunter]

Pročitavši uvodni post, setio sam se jedne teme na jednom mestu, davno, koju je otvorila friška obožavateljka salse (nije slučajno što se nešto gotive ona i MiShonja, je li), a zove se "Umete li da odete" i jednog odgovora koji mi se sve ove godine sačuvao u mislima (ponekad jesam slon, stvarno):

Greenisgoodforeyes
(03.05.2006. 13:14)
Umete li da odete?

Ne odlazim, definitivno ne, "na vreme". Odlazim tek kad i poslednji tračak nade da će moja strasna i iskrena posvećenost nekome koga volim izazvati sličan odgovor (što se, naravno, ne može desiti ako potencijal ne postoji). Ili... ima i ili

Odlazim bez reči, jer reči presuše. Drugačije i ne može biti kada govoriš - na sve vrste govorenja mislim - a pustinja samo upija. Pa ti presuši grlo i ukoče se prsti. A nema ni smisla. A i ne želiš više ništa. Samo da nestane.

I posle čekaš da prestane bubnjanje u ušima. Što u mom slučaju traje prilično.

Verovatno ne umem da odem.

Možda sam nekad bio ovakav.

Možda sam još uvek, ponekad.

Možda.

[leptiric]

Obicno (kazem sa moje tacke gledista) je bivalo da se moje nezadovoljstvo javlalo pre..nego s' druge strane...
Onda bih danima "trpela" laskave (a meni nimalo prijatne) izjave...
U sebi bi mislila...cemu sve ovo?!
Zasto ne reci...da nije to TO?
Ali...slaba sam u tom pogledu...
Jednostavno ne volim nikoga da povredim...
Sta onda radim?
Postajem nemoguca....svoje ponasanje dovedem (smisljeno) do krajnjih granica koje se karakterisu sa "nemogucim"...postajem "teska" samoj sebi...i....
Kao rezultat...ON odlazi...
I vuk sit (tada) i oFce su na broju
Ne da bih imala adute u rukama....vec naucila da su slabiji (i sujetniji) pol....a i sebe postedim kasnijih maltretiranja....

[believer]

Ponekad,kad sam suvise loshe,kad pocinje da boli koliko je loshe,odem
pa ipak,nista to ne znaci
to sto odem
to sto necu da se vratim
to sto sam jos na nogama
odem,jer je otisla pre mene nada
pa iako svima izgleda kao da sam otisla,i njemu,i drugima....
ja zapravo ostajem zarobljena,ponekad godinama...
i nista ne mogu da promenim u vezi s tim s kod sebe
a zarko bih zelela

[Sivi]

Kod mene je bilo mešovito . Dok sam bio mlađi...većinom sam "terao do daske" iako sam bio svestan da je kraj blizu. Nisam jurio da prvi dam "korpu"...već sam želeo da probamo zajedno da savladamo probleme. I da...jako teško sam podnosio raskide, mesecima "nisam bio svoj" .
Kasnije sam većinom ja bio taj koji je odlučivao da li je kraj jer , verovatno, nisam želeo da "trošim život" na nešto što ne smatram PRAVIM. Zanimljivo...ne pamtim da sam se ikada razišao uz svađu . Mnogo je bolje sesti i popričati...čuti ili reći šta je dovelo do te odluke. Time će svako od vas sačuvati dostojanstvo i moći lakše da napravi korak dalje.
Ne, nisam onaj koji zauvek zatvori vrata (jer ljudi se menjaju...i nikad ne reci nikad) tako da je uvek bilo moguće da budem u korektnim odnosima sa bivšim ljubavima. Samo,sem u jednom slučaju ( pet puta smo "polazili" i raskidali)..nije se dešavalo da "pokušamo opet".
Mišljenja sam...da treba karte staviti na sto..i time poštedeti i sebe i drugog neke agonije (jer čekati do samog kraja...iako je jasno da neće uspeti je mazohizam).
Kada se osvrnem...sada ne pravim razliku..."ko je potegao ručnu". Važnije je da je ona potegnuta na vreme, dok još jedno drugo koliko-toliko poštujete nego kada dođete do ivice...pa je sve mnogo i teže i manje prijatno oboma .
P.S. Nije baš tačno da onaj ko prvi ode...ne žali. On je samo birao "brzu smrt veze" umesto "mrcvarenja".

[Becar]

A ja tih problema nemam.Ali ranije dok sam bio u fazonu jedna danas,druga sutra i tako onda vucem ih ja paralelno naravno tajno i kad osetim da to ne ide,ja obicno prvi najavim taj kraj i pre nego sto dodje.