Ni sa tobom ni bez tebe

[Aiko]

Ih, jedna..svaka moja veza je bila takva i to najviše mojom krivicom..
teška sam, priznajem..

[Sunflower]

Čini se da nije dovoljno kada te lupi po sred face da je osoba sa kojom si disala dugo vremena, pretvorena u monstruma. Uvrede, proganjanja...maltretiranja, sve me navede da pobjegnem sa lica Zemlje i započnem život negdje sa vanzemaljcima...a onda, kada prođe par minuta, sve se briše, i opet osjećam neku privrženost toj osobi...opet bih mogla dati šansu. Ili sam ja mazohista, ili me često puca kratkoročna amnezija, jer postoje neki bivši ljudi u mom sadašnjem životu koji bi i nakon crvenih kartona mogli zaraditi produžetke. Eee pameti, nisi skupa.
Da ne spominjem duga, bolna prekidanja i mirenja.

[Mrak]

Da..to je bila veza prepuna emocija..sve je islo kako treba..i samo je odjednom dosao kraj,ni ona ni ja ne znamo zasto..
Tesko mi je mnogo i svaki dan mi je sve teze..non-stop mi slike prolaze kroz glavu i secanja mi vade dusu i cepaju na parcice..
Pitanje je dal cu ikad preboleti..

[neprimetna]

Dani nejavljanja,patnje,uzasnog bola...onda odjednom,kao da nije bilo ni sekunde prekida...dolazak ...Bol jos boli...jako.

[bellissima]

Postoje te, kako ih ja zovem, fatalne ljubavi. Puno emocija, puno strasti, ali i puno trzavica, puno bola. Veze iz kojih je teško otići, a ne vidiš perspektivu u njima. Ne funkcionišu zajedno, a i ne mogu jedno bez drugog.

Mucno i iscrpljujuce, vidis sve, znas sve, a nemas hrabrosti.
Negde u dubini srca jos uvek verujes u cudo, a cuda se ne dogadjaju ....
Otici jeste tesko,ali jos teze je ostati u takvoj vezi i muciti sebe, vecitim dilemama i trzavicama.

Desilo se jednom.
Razmirice, svadje, drugaciji pogledi na zivot,mirenja, pa u krug, sve je to unistilo i ubilo u meni, zelju da se borim,da sacuvam nesto sto je od samog pocetka bilo osudjeno na propast.
Bilo je tesko.
Mnogo.
Posle svega je ostao samo ukus gorcine i neka glupa secanja, jer mozda je moglo drugacije biti.Ili nismo bili dovoljno dobri igraci da shvatimo igru zivota.

[maski]

sve to nije ljubav nego ovisnost. simple as that.

to je kao kad kazzesh: kashljem, bole me plucha, znojim se, umoran sam, smrdi mi kozza i kosa, imam podochnjake al ne mogu bez cigareta.

naravno da mozzesh. kao shto se mozze i bez svake patoloshki bolesne veze. treba samo rechi - ne hvala.

[Sivi]

Postoje te, kako ih ja zovem, fatalne ljubavi. Puno emocija, puno strasti, ali i puno trzavica, puno bola. Veze iz kojih je teško otići, a ne vidiš perspektivu u njima. Ne funkcionišu zajedno, a i ne mogu jedno bez drugog.

Da, postoje, i život nam ih "namesti" tako da dugo vremena nam treba da se "izujemo" iz njih. Bio sam pristalica (kao i Memento) da lako i brzo rešim vezu, upravo da bih izbegao agonije kojih se gnušam.
Ipak, par puta u životu, sam se lepo "iskidao" . Sada...sa neke distance umišljam i da znam zašto te ljubavi postoje.
Postoje, da bi nam dale reper šta je sve snaga ljubavi . Jer nikada do tada nismo radili neke stvari, za mnogo manje excese smo odlazili ne okrećući se, za mnogo bezazlenije stvari smo odbacivali i sve ostalo...ali tada...sve je bilo moguće . Doživite zvezdane trenutke..i jako brzo budete proterani kroz lični pakao ! Milion puta ustanete i napravite korak ka "finito" (koji ste već odavno znali da sameljete i opstanete) ali...nešto u vama i nešto u njoj ZNA da biste se čitav život vajkali, sećali i žalili što niste dali još jednu šansu ..i "Jovo nanovo".
Iz jedne takve sam se baš teško "iščupao"...trebale su mi godine da najzad postane samo sećanje.
Iz druge, je bilo mnogo lakše. Shvatili smo šta nas spaja, a šta drži "u gardu" i uspeli da mnogo bezbolnije to rešimo.
Samo...znam jedno.
Kada izađete iz takve veze...morate da "iščupate srce" (drugačije je nemoguće).

[starsica]

Vec dve godine smo povremeno zajedno, i za to niko ne zna, osim mojih drugarica. Dve godine se vidjamo, a ponasamo se kao ortaci.

On je neko ko me poznaje bolje nego sto sam to mogla i da pretpostavim.
Neko ko mi zavrsava recenice.
Neko ko zna sta volim, ko ume da me nasmeje, ali pre svega da me dovede do granice ludila od besa.
Neko ko mi nedostaje kad nije pored mene, a kad je tu, iznerviram se.
On je neko zbog koga se radujem izlasku vikendom, jer cu ga videti u gradu, a kad ga vidim, popizdim, iako bih se smorila kad ne bi bio tamo.
On je neko koga ne zelim kod sebe na kafi, a potajno u sebi konstruisem razgovor koji bi tekao kad bi dosao.
On je neko sa kime umem da se posvadjam cim progovori, a opet volim da ga slusam dok prica i gledam kako se njegove usne pomeraju.
On je neko ko ume da mi bude sve, a onda vec u sledecem momentu da me o'ladi najstrasnije.

Ali, ima caka.
Nismo spavali za ove godine. Svega je bilo, osim toga. Znam njegove tacke i zelje i on zna moje, ali se to nije desilo. Ne zelim da se desi tako.

Sinoc smo se posvadjali u kaficu. Zvao me je da idem kod njega, ali sam ga odbila, ne zato sto ne zelim, nego zato sto ne mogu.. jer da sam otisla, bila bih tamo celu noc, a morala sam da ustanem u 9 zbog silnih obaveza.. i on je to shvatio pogresno. Nije vredelo to sta mu objasnjavam, svaku rec mi je prevrnuo (jos jedna osobina koju prezirem) i kad mi je rekao da ne marim za njega, pred punim kaficem sam ga poljubila. Nisam se obazirala na muk ljudi, nisam se obazirala na reci iza mojih ledja, bili smo bitni on i ja, i taj momenat. Kad smo se razdvojili, samo sam mu rekla: "E.. to je poslednji put da tako nesto cujem od tebe."

Sad vise nismo tajna, sad smo glavna prica u selu. Bole me brige.
Ne zelim da se upustam u nesto sto mi moze doneti vise bola nego srece.. a da provedem jos vremena u nekoj bezizlaznoj vezi, ne zelim.
A ne mogu bez njega.

[blue13]

...srecem lepse,razgovaram sa elokventnijim,poznajem pametnije,obrazovanije,duhovitije,kreativnije,pazl jivije...
I sve su bile neprimetne pored nje...da li zbog toga sto je umela onako da me gleda dok smo guzvali jastuk...zbog reci koja drhti,ili tisine koja je bila sadrzajnija od mnogih razgovora,ili zbog iskre u njenom oku,ili zbog svake suze...ne znam.
I nebo se zapalilo i gorelo je i ja sam bio tamo i nije me bilo briga sto gori...i lepo je gorelo,isijavalo i uklapalo se u vreme i prostor.
Posle vatre,dosle su reci koje cine cuda,reci koje pogadjaju kao munja,kao bodez...i nestao je taj ritam u venama i vatra se pretvorila u led.
Eto,ostale su samo uspomene a ja bih svakome pozeleo MISS fatalnu jer je osecaj poseban.

[Mish]

Kada izađete iz takve veze...morate da "iščupate srce" (drugačije je nemoguće).

Tačnije od ovog mislim da nisam pročitala. I mislim da bez obzira koliko je to srce kucalo ili kuca za nekog i kakve god da su se reči i postupci kao bodeži zabili u njega, osnova je naš strah da iščupamo srce. I da nastavimo da živimo bez jednog dela sebe. I da ponovo smognemo snage da nateramo srce da kuca. Za sebe, za nekog drugog, za neke druge nas.