Ni sa tobom ni bez tebe

[bellissima]

I da nastavimo da živimo bez jednog dela sebe. I da ponovo smognemo snage da nateramo srce da kuca. Za sebe, za nekog drugog, za neke druge nas.

Ziv se covek na sve navikne.
I sve sto je nemoguce, brzinom svetlosti postaje moguce.
I sve sto boli, boli ... ali i prolazi.

O tom srcu ... mogla bih svasta napisati.
Probala sam da ga iscupam.
Trudila se.
Kao i uspomene, kao i reci.
I neke dogadjaje.
I sitnice, koje su tad bile samo sitnice, a sad najvaznije postale iz ove perspektive.
Potrebno je vreme, mnogo vremena.
I pomogne.
Ponekad, bar da ne boli to ludo srce na pomisao o nama.
Na dve budale, tako svoje, tako iste.
Na dve budale, koje su se pogledom razumele.
Na dve budale, kojima reci nisu bile potrebne.
Ali nismo mogli, zajedno, a ne mozemo ni odvojeno.
Cudna igra.
I niko ne dobija, a oboje gubimo.

[Sunflower]

Desilo mi se nešto za što sam mislila da se u meni nikada desiti neće.
Osjetila sam beskrajnu sreću zbog nekoga ko mi je značio sve, pa me izgubio...i nakon mnoštva međusobnih ponižavanja, tjeranja maka na konac...ćutanja...ja sam "popričala" sa samom sobom...i došla do nekih zaključaka...jednostavno sam se preporodila u vezi našeg odnosa....elem, potvrdilo mi se ono što znam već neko vrijeme. On je sretan. A to nisam ja. A ja sam sretna zbog njega.
Prvo sam pomislila da sam prolupala, da su me oteli vanzemaljci i nešto mi uradili.
Ali nisu. Sleglo se sve. Odrasla sam po pitanju našeg odnosa. On mi znači...ja i on ne možemo biti MI, to se pokazalo nemogućom misijom, ali možemo imati normalan odnos. Na kraju krajeva, uvijek je uspijevao da me nasmije. To mi je dovoljno da zaboravim sve ono ružno. Jbte...happy sam što voli drugu osobu. Iskreno sam sretna.

[Katharina]

Dugo, dugo stvari prolaziše pored mene, ili ja pored njih, ponekada i protrčah kao na onoj traci za trčanje, i ništa se nije dešavalo. I tako dok su moji poznanici vrištali iz strasti na svoje partnere, dok su osećali neverovatno ushićenje, meni su se veze dešavale po sistemu pismenog zadatka iz srpskog, uvod, razrada i zaključak, sa evidentnom porukom na kraju "više sreće u narednom izvlačenju".
I koliko god sve to, bre, bilo lepo, htela sam i ja da osetim tu sreću, htela sam i ja da poletim do neba, pa ako treba, posle i da tresnem dole, a ne da sam tresnula, nego sam poljubila beton samo tako. (a i nije mu neki ukus )
Niotkuda, pojavio se on, dobro sad, nije baš niotkuda, iskočio mi sa chata i navalio da se vidimo. I tako kreće bajka o Snežani gde sam se ja vrlo često osećala kao veštica.
Tek sam tada shvatila koliko se voli, i šta znači voleti. Razumno, nije bilo razloga da ga volim, nismo bili slični i nije mi se dopadalo mnogo stvari, i od starta su nastajali problemi, ali ja sam nastavljala da ga volim. Čak i kada znam da ne mogu da dam odgovor na pitanje "zašto" opet sam volela. U životu se sa onom drugom osobom nisam svađala, ovde nisam prestajala. Ne možemo zajedno, a ne možemo ni odvojeno. Ožiljci od pada na beton će zauvek biti tu, al' dobro, ne žalim, kafa bar više nije mlaka, shvatila sam da može biti i vrela i da opeče, i shvatila sam da sam živ stvor koji ume da ujede, bude ujeden i opet da preživi sve to.

[Meggy]

Postoje te, kako ih ja zovem, fatalne ljubavi. Puno emocija, puno strasti, ali i puno trzavica, puno bola. Veze iz kojih je teško otići, a ne vidiš perspektivu u njima. Ne funkcionišu zajedno, a i ne mogu jedno bez drugog.
Rekla bih da ovakvim vezama najčešće sledi kraj, dug, iscrpljujući, ali ipak kraj. Nekom trebaju meseci i godine da krene dalje. Znam i one koji su, lečeći se, uleteli sa prvom osobom koja ima se našla u brak. Neko pak uleti u drugu vezu povređujući tu drugu osobu svojim neraščišćenim emotivnim ja.

Uci u novu vezu (ili cak brak ) tako brzo, a da ne rascistis sam(a) sa sobom neke stvari je bezveze i ne vodi nicemu, samo bespotrebnom samoobmanjivanju. Kad u onu kolonu "protiv" iz dana u dan pocne da dospeva sve vise stavki, trebalo bi da znas da si rascistio/la sam/a sa sobom i da mozes da krenes dalje.