Ravnodusnost...

**makilli** · 23.12.2006, 17:34

Sta raditi kada dodjete u situaciju da prema voljenom bicu osecate jedino ravnodusnost...

Od pocetne euforije zaljubljivanja,preko leptirica u stomaku pa sve do prave ljubavi,a onda preko mrznje do ravnodusnosti,zaista ne treba puno vremena.Sta je zaista ono sto nas dovodi u ovakvo stanje?Mozda nedostatak tolerancije,postovanja,komunikacije,...ili je u pitanju nesto zaista drugo.Jezivo tanka nit deli granicu ljubavi sa mrznjom.Posle izvesnih razocaranja postaje izvesno da ljubavi vise i nema,ali je stadijum ravnodusnosti poslednja kap koja preliva casu.

Zar je moguce da se moze toliko pogresiti u proceni drage nam osobe ili samo dobro osmisljene maske padnu i tresnu nas nasred cela?Namece se jos zanimljivije pitanje,da li je uopste moguce prevazici taj osecaj?

**Lillith** · 23.12.2006, 18:52

makilli kaže:

Sta raditi kada dodjete u situaciju da prema voljenom bicu osecate jedino ravnodusnost...

Od pocetne euforije zaljubljivanja,preko leptirica u stomaku pa sve do prave ljubavi,a onda preko mrznje do ravnodusnosti,zaista ne treba puno vremena.Sta je zaista ono sto nas dovodi u ovakvo stanje?Mozda nedostatak tolerancije,postovanja,komunikacije,...ili je u pitanju nesto zaista drugo.Jezivo tanka nit deli granicu ljubavi sa mrznjom.Posle izvesnih razocaranja postaje izvesno da ljubavi vise i nema,ali je stadijum ravnodusnosti poslednja kap koja preliva casu.

Zar je moguce da se moze toliko pogresiti u proceni drage nam osobe ili samo dobro osmisljene maske padnu i tresnu nas nasred cela?Namece se jos zanimljivije pitanje,da li je uopste moguce prevazici taj osecaj?

U svemu ovome meni jedino nije jasno zasto se truditi prevazici ravnodusnost?Zasto pod svaku cenu ostati u vezi sa osobom prema kojoj ne osecamo apsolutno nista?
Btw,mislim da ne mozemo nazivati voljenom osobu prema kojoj smo ravnodusni

Sto se tice same ravnodusnosti mislim da se javlja usled prezasicenja emotivnim stanjem u kojem se nalazimo...

**SansRomantic** · 23.12.2006, 19:08

Eh..ostajemo u vezi čak i kada osetimo da postajemo ravnodušni,
iz navike,
iz straha od promene,
iz straha da će se osećanja vratiti pa nam neumitno sledi kajanje...

Toliko ima razloga (čitaj opravdanja) da ostanemo u vezi čak i onda kada nam zdrav razum govori da bi najbolje bilo pokupiti prnje i poželeti jedno drugom sretan put...

Tako radimo ili smo radili svi u jednom trenutku svog života...

Međutim, poenta i jeste da ostaješ sve dok debela lejdi ne zapeva!

Hoću reći..bez obzira na ravnodušnost koja dolazi u naletima,
pa se smenjuje sa onim što mislimo da je ljubav i sa onim što mislimo da je mržnja, bes revolt...
tek onda kada ravnodušnost nastupi kao trajno stanje, onda smo spremni da bez osvrtanja idemo dalje.

A opet - uvek se pitamo - kako to odjednom?
Mslim da se radi o činjenici da se svi mi menjamo vremenom,
menjaju nas ljudi, situacije kroz koje prolazimo, nova iskustva koja stičemo...
Kako se menjamo mi, menja se i osoba sa kojom smo u vezi (ili braku)..
Pitanje je samo koliko smo u stanju da promene prihvatimo
i naravno, koliko je ta druga osoba u stanju da naše promene prihvati..

Sve dok to teče koliko toliko usklađeno..nema ravnodušnosti...

**sladoledzija** · 23.12.2006, 19:20

Istrosila si emocije.
Da sam na tvom mestu izasao bih sto pre iz te veze, nema sta tu vise traziti.

**euridika** · 23.12.2006, 21:55

Za mene je mnogo veći problem taj prelazni period koji se zove mržnja. Ravnodušnost samo znači da smo raskrstili sa nečim što je bilo deo našeg života, i da smo spremni za nove momente, nove ljubavi, mržnje

... A kako je izbeći, to je mnogo komlikovano, kao i sam život. Ako se prepozna da je taj neko vredan, i možda neko sa kim bismo mogli da delimo dobar deo života onda mora stalno da se žonglira, da se radi na sebi, za sebe, za voljenu osobu, da se veza neguje, oplemenjuje svakim danom, ne valja se ušuškavati, sklanjati u svoju ljubavnu tvrđavu i smatrati posao završenim, nikada nije završen, to je proces koji traje onoliko koliko trajemo mi.

**SansRomantic** · 31.12.2006, 10:54

euridika kaže:

Ako se prepozna da je taj neko vredan, i možda neko sa kim bismo mogli da delimo dobar deo života onda mora stalno da se žonglira, da se radi na sebi, za sebe, za voljenu osobu, da se veza neguje, oplemenjuje svakim danom, ne valja se ušuškavati, sklanjati u svoju ljubavnu tvrđavu i smatrati posao završenim, nikada nije završen, to je proces koji traje onoliko koliko trajemo mi.

šampionski, nema šta

E baš zato što se 1001% slažem sa gore citiranim, upravo zbog toga i ne verujem da je moguće istrošiti emocije ili se zasititi voljenog bića...
OndaK to ipak nije bilo To...
i to voljeno biće ipak nismo Toliko voleli..

Opet ja sa svojim idealizmom..ali čini mi se da Ljubav rađa Ljubav..
mislim na pravu ljubav, ne na sva ona međustanja koja smo skloni da nazovemo imenom Ljubavi...
ili za sve one koji tragaju za dlakom u jajetu...pozitivna emocija pospešuje pozitvnu emociju (kao i negativna negativnu, btw)
I ne može nas ugušiti, ne možemo je se zasititi..
jer postajemo zavisni od nje..postajemo zavisi od nežnosti i pažnje i topline...
i nikad nam nije dosta...

Ko se još toga zasitio?!?
Zar to nije ono za čim svi mi tragamo..ono što priželjkujemo..
da damo i dobijemo...?!?

**Sanja** · 07.01.2007, 22:56

Ravnodusnost je poslednja faza. Cini mi se da tek tada shvatamo da je zaista dosao kraj, mada neki ljudi sa tim osecanjem provedu i ceo zivot. Vrlo retko mi se desavalo da iz neke veze izadjem bas zbog toga. Moja osecanja obicno menjaju oblik i formu, retko se desava da se zaista ugase.

**nattydread** · 08.01.2007, 17:56

više volim kad osjećam nešto, ma makar to bili i negativni osjećaji tipa mržnje, prezira, razočarenja ili tome slično. jedino gore od toga mi je kad ne osjećam ništa, a tako ja doživljavam ravnodušnot. onda sam sigurna da je sve definitivno otišlo u...

**Neuhvatljiva_** · 31.03.2007, 23:05

Pa obično mi taj osecaj ravnodušnosti bude kao znak da nastavim dalje...
Tad znam da jednostavno u vezi u kojoj se nalazim nema ljubavi...makar ne obostrane...i da se sve jednostavno ugasilo...