Sve ove slike, gde se smejes ...

[bellissima]

" ... sve ove slike gde se smejes,
sve cu da bacim u zrak,
nikad mi nije bilo teze ..."


Posle ljubavi ...
Sta radite sa slikama, gde ste nasmejani, sretni?
Cuvate li ih sakrivene u nekoj prasnjavoj kutiji, gde ih niko nece naci i ponekad kad vas osecanja ponesu, bacite pogled na njih, da se prisetite perioda kad ste nekom pripadali i taj neko vama, kad ste mislili da imate ljubav od sudbine jacu i da je vas citav svet?
Ili bacate, jer ne zelite da se secate?

[misti]

Nikada ne bacam slike,niti ih sakrivam. Zašto bih? Čuvaju sećanja na lepe trenutke.
Čak i sad u novčaniku,pored ostalih slika,imam i nekoliko slika od bivših.

[BoginjaMarija]

Ne,nikad ne bacam nista.
Secanja su tu bez obzira na slike,a iste te slike gde se smejemo,podsecaju na lepe trenutke,koje ne zelim da zaboravim.
I ma koliko bolno bilo...rado ih prelistavam

[biterlemon]

nemam srca da bacim...
spakujem ih u limenu kutiju i zalemim...
zivotno iskustvo mi je pokazalo da je u tim kutijama zao duh i nikad vise se ne smeju otvarati...

[Sunflower]

Samo sam slike sa prvim momkom osakatila..tj. iskružila njegovu glavu sa svih slika.

Od onda sve čuvam...ali ih rijetko gledam, jer se u neku ruku rastužim, kao da to nismo mi na slikama...pa je bolje da imaju svoje mjesto, ali da nisu na oku.

[starsica]

Ne bacam slike, niti ih skrivam. Vec rekoh, svoje srce nosim zadenuto za pojas, jer sam hrabra budala koja se svoji osecanja ne plasi. Samo sam jednu sliku pocepala, moju i njegovu.. ali imala sam 14 godina, razumem se imam parcice te slike, taman kad ih uklopim vidimo se mi, zagrljeni, a meni, jbt, isijava ona prva radost iz ociju. Njega sam mnogo volela, a jos gore me je povredio.
Sve ce te slike jednog dana biti zlata vredne, ako vec i nisu. Mislim, meni jesu, ali zelela bih da to gledaju moja deca, moji unuci.. da kazu da im je mama ili baka imala jednu lepu mladost koje se nije stidela

[Goga]

Čuvam ih... jer su čuvari jednog 'davno prošlog vremena...
Vraćam im se, kada mi je dosta svega, kada mi je potrebna doza pozitivne energije...
Nasmejani, sa sjajem u očima... Kao da nas niko i ništa ne može razdvojiti...
Čuvam ih, i kao nauk... da je sve prolazno...
Kako dobro... tako i ono manje dobro...

[maski]

ne chuvam. ne bacam. nemam posebno mesto za nih. ne pravim shrine. ne znam ni gde su. one shto su u digitalnom obliku su ili obrisane ili na nekim diskovima koje nikad nechu pregledati...

imam uredno sachuvane slike borkovog oca u ulozi oca. i to je to.

ti su ljudi za mene stranci. chak i oni s kojima sam ostala u prijateljskim odnosima stranci zu za mene u kontextu para, dechka...whatever...
pamtim neke trenutke ali i sechanje brzo izbledi nakon shto se oprostim i produzzim dalje.

[memento]

Nemam neki definisan odnos prema takvim fotografijama, niti ih čuvam niti bacam. Nemam pojma šta je sa njima. Koliko vidim, nema ih. One mi zaista ne znače ništa. I inače, stvari mi ne znače ama baš ništa u mom životu.

Ali, sve te uspomene na bivše veze, ma kakve one bile i ma koliko su nam u nekom trenutku značile, su po meni često svojevrsno samomučenje, žilavljenje, agonisanje, mentalno i emotivno triperisanje. Život ide dalje, sadašnjost i budućnost su uvek važnije od prošlosti...

Koga nema, bez njega se može. Surovo? Samo na prvi pogled!

[little fairy]

Niti ja nikada neću razumjeti čemu bacanje slika ili drapanje istih? Ako sam proživjela lijepe trenutke, želim ih se i nakon 20 godina prisjetiti njih. Slike meni nisu ništa krive i imaju svoje mjesto u mojem albumu jer srce i razum je varljivo i zna zaboraviti lijepe trenutke ukoliko se mi sami trudili jako. A slike ostaju. Kao i slova na papiru.