Manastiri Srbije

**nenad.bds** · 22.04.2008, 09:44

Manastir VOJLOVICA

''Према предању, манастир са црквом посвећеном светим арханђелима Михаилу и Гаврилу код Панчева основао је деспот Стефан Лазаревић. Претпоставља се да је једна од шест повеља које је деспот Стефан издао разним манастирима 1405. и она повеља о оснивању Војловице, Најстарији писани помен налази се на крају прве странице Зборника Божидара Вуковића, штампаног у Венецији 1536–8. и гласи „Ја грешни јеромонах Партеније, игуман манастира Војловице, купио сам ову књигу... 7050. године од стварања света а 1542. године од рођења Христа“. Једнобродној црквеној грађевини са полукружном олтарском апсидом, правоугаоним певничким просторима, осмостраним кубетом над наосом и слепим кубетом над припратом, дозидана је још једна припрата 1752. за време игумана Пајсија Милутиновића. Приликом изградње високог барокног звоника са делом нове припрате 1836. западни зид Пајсијеве припрате је уклоњен. Барокном изгледу цркве, поред карактеристичног звоника, доприноси и низ полукружних аркада на стубићима изнад кордонског венца на Пајсијевој припрати. Крајем XVIII века, за време игумана Јоаникија Миљковића, изграђени су конаци, осликани унутрашњи зидови храма и начињен високи барокни иконостас, коме се као аутор помиње молер Аксентије из Панчева. У периоду од 1964. до 1987. манастир је био неактиван због окружења Рафинеријом нафте Панчево. Обнова и реконструкција, започете 1987. и завршене 1991, удахнуле су му живот. Током 1999. изведени су санациони радови на архитектури конака.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

Манастир Војловица је споменик културе изузетног значаја.

Manastir Vojlovica Манастир Војловица

Prema predanju sagrađen je 1393 godine. Manastir je nekoliko puta paljen i obnavljan. Njegova osnova pripada raškoj školi. Pominje se u mnogim ranim dokumentima i pretstavlja jedan od najstarijih arheoloških spomenika Pančeva
Prvi put na posredan način Vojlovica je zabeležena 1530 god. Reč je o najstarijem pouzdanom pomenu današnjeg Pančeva, za koji se navodi da potiče iz manastira Vojlovica. Najstariji sigurni pomen manastira Vojlovica potiče iz 1542. Za vreme drugog svetskog rata, do internacije u logor Dahau, u Vojlovici je bio zatvoren zajeno sa svojim saradnicima, tadašnji srpski patrijarh Gavrilo Dožić.

Manastir sa crkvom i brojnim bratstvom stradali su 1716 godine prilikom povlačenja Turaka iz ovih krajeva. Za vreme austo-turskog rata, 1738 god, crkva je ponovo stradala. U vreme rata sa Turcima 1788 manastir je nastradao. Crkva i zgrade konaka porušeni su i spaljeni. Verovatno, u poslednjim decenijama prošlog veka, osmostrano kube, zidani poluobličasti svod i polukalotanad oltarskim prostorom, kao i svodovi nad pravougaonim pevnicama, stradaju.

Manastir Vojlovica Манастир Војловица

Godine 1738. crkva je nakon stradanja iste godine obnovljena. Do veće obnove došlo je, za vreme igumana Pajsije Milutinovića. 1752 on je uz crkvu prizidao današnju predpripratu dužine tri i po hvata (oko 6,65 metara). Posle stradanja 1788 tek 1791 iguman Nikanor opravlja crkvu i konake u dužini od 13 hvati (oko 24,65 metara). Pod upravom igumana Joanikija Miljkovića, nastojatelja manstira postao 1796, konaci su dozidani a crkva ukrašena iznutra. Ovaj iguman je 1808 pomenut i kao jedne veće ikone na platnu.
Današnja časna trpeza, od mermera, potiče iz 1816 godine.

Manastir Vojlovica Манастир Војловица

Visoki zvonik sa delom nove priprate prizidan je uz crkvu (Pajsijevu pripratu) 1836 godine.Iz 1841 godine potiče novonačinjeni ili nazidani konak na zapadnoj strani.1890 godine na manastirskom posedu osnovana je mala "kapela nad vodenicom" koja i danas postoji.

Manastir Vojlovica Манастир Војловица

Konačni izgled zgrade manastirskih konaka dobile su doziđivanjem i prepravkama iz 1909-11 godine, što potvrđuje i sačuvani situacioni plan iz tog vremena. Manastir je posednji put obnovljen i rekonstruisan u periodu 1981-88godine.

Postoji nekoliko predanja o nastanku manastira Vojlovica:
- manastir je osnovao despot Stefan Lazarević, sin Kneza Lazara, kada se osamostalio i dobio od Ugarske upravu nad Beogradom i Mačvom;
- Manastir Vojlovicu su osnovale posle bitke kod Lebana, izbeglice prešavši Dunav sa Nikolom Skobaljićem, vazalom despota Stefana. Predanje je vezano za kraj XIV veka, moguće oko 1393 godine. Pomenuti preseljenici poneli su sa sobom ikonostas manastira Vojlovica, po kojem je današnji manastir dobio svoje ime.
-Predanje sa kraja XVIII veka kaže: da je manastir Vojlovica sa crkvom posvećenom arhistratizima Mihajlu i Gavrilu (od pečene opeke u obliku krsta) osnovao 1405 godin
e despot Stefan Lazarević.
-Za istu 1405 godinu vezana je i legenda da su manastir osnovali srpski monasi, prebegli iz južnih krajeva u Ugarsku i potpomognuti od despota Stefana Lazarevića.

Manastir Vojlovica Манастир Војловица

Manastir Vojlovica nalazi se severoistočno od Pančeva, u krugu Rafinerije "Pančevo", na oko 5,5 km prema Starčevu, i na 4 km od ušća Tamiša u Dunav.

Snimci su iz posete 2o. aprila 2008.

**nenad.bds** · 22.04.2008, 14:10

Manastir MESIĆ

Manastir Mesić je ženski manastir Srpske pravoslavne crkve u banatskoj eparhiji.

Manastir Mesić Манастир Месић

Seoce Mesić - na istoimenom potoku - je desetak kilometara od Vršca. Verovatno je naše najistočnije mesto. Manastir je stotinak metara od ulaza u selo.

''Jedan je od najznačajnijih manastira u jugoistočnom Banatu, nastao najverovatnije u XV veku, mada ga po lokalnoj legendi osniva 1225. godine Arsenije Bogdanović Hilandarac koga je lično Sv. Sava postavio za igumana manastira. Druga verzija ima najviše verovatnoće, naime po njoj je manastir Mesić osnovao Jovan Branković, poslednji iz loze Brankovića, krajem XV veka. Prvi pisani dokumenat koji pominje manastir Mesić je katastig Pećke patrijaršije iz 1660. i 1666. godine.

Manastir Mesić Манастир Месић

To je vreme osnivanja prvih srpskih manastira na teritoriji južne Ugarske tokom XV i XVI veka, u vreme velikih migracija srpskog naroda u ove krajeve. Takođe, iz ovog dokumenta se saznaje da je Mesić bio rezidencija vršačkih episkopa u vreme odmah nakon velike seobe, kada je privilegijama austrijskog cara Leopolda I potvrđeno postavljanje Spiridona Štibice za vršačkog vladiku. Manastir je rušen u nekoliko navrata 1716. i 1788. od strane Turaka ali i ubrzo obnavljan, drugi put trudom vršačkog episkopa Josifa Jovanovića Šakabente, kao i u zemljotresu 1892. godine kada je najviše oštećenja u manastirskom kompleksu imala sama crkva.

Manastir Mesić Манастир Месић

U crkvi posvećenoj Sv. Jovanu Preteči, nalaze se ostaci ranijih fresaka iz XVII veka (detalji u naosu), kao i freske koje su nastale u XVIII veku i koje karakteriše izvesna konzervativnost i oslanjanje na ranije srednjevekovno iskustvo i veliki otpor ka nastupajućoj baroknoj umetnosti.

Manastir Mesić Манастир Месић

Crkva je, kao i većina crkava u Vojvodini, pretrpela intervenciju u vidu dodavanja baroknih zvonika, koji kasnije menja svoj prvobitni oblik nastao po planu majstora Antona Blobergera.

Manastir Mesić Манастир Месић

Manastir u svojoj riznici čuva više vrednih rukopisnih i štampanih knjiga, kao i niz slika poznatih slikara kao što su Jovan Popović iz Opova ("Portret J.J.Šakabente"), Johan Tobias Kaergling, Arsenije Petrović, Pavel Đurković i drugih manje poznatih autora.'' (Vikipedija)

Manastir Mesić Манастир Месић

''Подигнут источно од Вршца, по предању основан је у време српских деспота у XV веку, мада први писани подаци о манастиру потичу из катастига Пећке патријаршије из средине XVII века. Више пута рушена и обнављана, црква посвећена Рођењу Јована Претече, добила је данашњи изглед крајем XVIII века, када су према пројекту А. Блобергера уз храм у облику слободног крста са куполом дозидани ексонартекс и високи барокни звоник. Конаци западно од храма дограђивани су средином XIX века у стилу позног класицизма. Цркву је 1743. живописала група зографа – Петар, Андреј и Јован – о којима нема писаних података. Иконографски и стилски, ово сликарство представља традиционални рад, линеаран и занатски сигуран, без већег темперамента и индивидуалности. Обиман иконографски програм, сачуван готово у целини, ослања се на традицију српског средњовековног сликарства, са извесним барокним утицајима у ликовном изразу. Иконе на високој олтарској прегради извео је средином XIX века, Василије Јанковић, аутор несигурног цртежа и скромног сликарско умеће, у погледу колорита, пропорционисања. У манастиру се чува значајна збирка портрета архимандрита и игумана као и библиотека са рукописним и штампаним књигама. Превентивна конзервација живописа започета је 1949. На основу претходних истраживања, током 1970. обављена је делимична реконструкција и заштита архитектонског корпуса. Нов икоконостас постављен је 1995, а 2005. изведена је санација западне фасаде са звоником.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика кулутр РС)

Манастир Месић је споменик културе изузетног значаја.
Snimci iz posete 2004.

**nenad.bds** · 22.04.2008, 14:46

Манастир Бођани Manastir Bođani

Manastir BOĐANI

''Недалеко од Бача подигнут је 1478. манастир Бођани. У својој дугој историји манастир је више пута рушен и обнављан. После обнове с краја XVII века постаје седиште бачке епископије. Данашња манастирска црква, посвећена Ваведењу Богородице, саграђена је 1722, трудом Михаила Тамишварлије. То је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и плитким певничким просторима које надвисују барокни фронтони са волутама. Засведена је полуобличастим сводом, са масивним кубетом на четири слободна ступца. Високи барокни звоник дозидан је 1755-6, када су надзидани и зидови забата. Живопис из 1737. је највећим делом сачуван и рад је Христифора Жефаровића, који је у традиционалну византијску уметност унео нове идеје западне цивилизације, чиме је започео барокизацију српског сликарства XVIII века. Иконостасна преграда, са мноштвом елемената надолазећег барока, заједничко је дело руских сликара, са Јовом Василијевичем на челу, и домаћих иконописаца, од којих се издваја Василије Остојић. Свој коначни изглед комплекс манастира Бођана је добио у периоду од 1786. до 1810, када су обновљени изгорели манастирски конаци.'' Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

Манастир је споменик културе од изузетног значај за РС.

Манастир Бођани Manastir Bođani

Manastir Bođani, posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice, nalazi se u Bačkoj u uglu gde Dunav kod Vukovara skreće ka istoku, dvanaest kilometara daleko od rečne obale, između sela Vajske i Bođana.

Манастир Бођани Manastir Bođani

Манастир Бођани је споменик кулуре од изузетног значаја.

‘’Недалеко од Бача подигнут је 1478. манастир Бођани. У својој дугој историји манастир је више пута рушен и обнављан. После обнове с краја XVII века постаје седиште бачке епископије. Данашња манастирска црква, посвећена Ваведењу Богородице, саграђена је 1722, трудом Михаила Тамишварлије. То је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и плитким певничким просторима које надвисују барокни фронтони са волутама. Засведена је полуобличастим сводом, са масивним кубетом на четири слободна ступца. Високи барокни звоник дозидан је 1755-6, када су надзидани и зидови забата. Живопис из 1737. је највећим делом сачуван и рад је Христифора Жефаровића, који је у традиционалну византијску уметност унео нове идеје западне цивилизације, чиме је започео барокизацију српског сликарства XVIII века.

Манастир Бођани Manastir Bođani

Иконостасна преграда, са мноштвом елемената надолазећег барока, заједничко је дело руских сликара, са Јовом Василијевичем на челу, и домаћих иконописаца, од којих се издваја Василије Остојић. Свој коначни изглед комплекс манастира Бођана је добио у периоду од 1786. до 1810, када су обновљени изгорели манастирски конаци.’’ (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиру споменика културе Србије.)

Манастир Бођани Manastir Bođani

''Istoriju manastira saznajemo iz zbirke zapisa koja se nekada čuvala u manastirskoj biblioteci, a koji potiču iz manastirskih rukopisnih bogoslužbenih knjiga. Ovi zapisi su objavljeni u Letopisu Matice srpske u Budimu 1827, a odavde ih je objavio Lj. Stojanović u svojim Zapisima.

Zapisi svedoče da je manastir Bođani sazidan novembra 1478. godine, u dvadesetoj godini od početka vladavine, a u četrnaestoj godini od krunisanja ugarskog kralja Matije Korvina. Povod je bio sledeći: neki trgovac iz Dalmacije po imenu Bogdan prolazio je ovim krajevima radi trgovine, i na mestu gde je danas manastir Bođani zastao je da se odmori od napornog puta. Tu iznenada oboli na očima, te mu se zamuti vid. Na mestu gde je sada crkva, bio je izvor vrlo dobre vode za piće, i na tom izvoru pomoli se Bogdan Bogorodici sa zavetom da će, ako se isceli ovom vodom, o svom trošku tu podići crkvu u čast Bogorodice. S tom verom umi se vodom, i vrati mu se pređašnje zdravlje, i on izvrši svoj zavet.

Манастир Бођани Manastir Bođani

Bogdanov izvor je ispod konaka, levo od ulaznih vrata u manastir. Iiznad izvora je unutar konaka sagrađena kapela Svete Petke. Izvor smo zatekli u obnovi.

Mirjana Đekić u knjizi ‘Vodice u Vojvodini’ navodi:
Po predanju, manastir Bođani nastao je kao vodica. Putujući kroz današnju Bačku, krajem XV veka, neki Bogdan, trgovac iz Dalmacije, iznenada se razboleo. Poremetio mu se vid. Na mestu današnjeg manastira Bođani naišao je na izvor, oprao oči tom vodom i pomolio se Bogorodici za ozdravljenje. U molitvama se zavetovao da će, ako ozdravi, na mestu tog izvora podići crkvu ili manastir. Pošto je, po predanju, ozdravio, zatražio je dozvolu od tadašnjeg mađarskog kralja Matije Korvina da na tom mestu podigne crkvu i opravi isceliteljski izvor.

Godine 1896. ponovo je popravljena kapela posvećena sv. Petki, a oštećeni živopis obnovio je monah Rafailo Momčilović.

Манастир Бођани Manastir Bođani

I kapela se obnavlja.

Манастир Бођани Manastir Bođani

Zidne ikone u kapeli.

Ikone na svodu kapele.

''Tadašnjem srpskom knezu Dimitriju Jakšiću, Bogdan je izložio svoj slučaj sa bolešću, isceljenjem i zavetom, i zamolio ga da mu pomogne da svoju nameru ispuni. Knez je to i učinio izradivši mu kod kralja Matije pismeno odobrenje, i tako je Bogdan počeo da gradi hram u čast Vavedenja Presvete Bogorodice.

Sazidao je i četiri kelije sa istočne strane hrama, kupio za ishranu monaha grunt zemlje čija je granica sa severa bila selo Bela Crkva, sa juga Nemčaci, sa istoka Bač. Prvi iguman manastira je bio jeromonah Nikanor, postrižnik manastira Resava, a bratija manastira su bili jeromonasi Nikodim, Filotej, Gerasim i Teofilakt, jerođakon German i monasi Elevterije i Aksentije. Po ktitoru Bogdanu, manastir je nazvan Bođani.

Zapis u Letopisu iz 1827. i zapisi Lj. Stojanovića govore da su Turci, kada su pokorili Mađarsku 1565, opustošili i razorili mnoge hramove i manastire, među njima i manastir Bođane. Kaluđeri su kasnije obnovili crkvu i od tadašnjih turskih vlasti izmolili za manastir grunt koji su i ranije držali, i slobodu. Ovo je bilo za vreme igumana Vasilija Požarevljanina, koji je to zapisao svojom rukom 1579. godine, a ovo posle prepisao iz starih protokola Mojsije Petrović, bivši žitelj šanački i iguman manastira Bođana.

Tronovi su različite veličine i ukrašenosti.

Манастир Бођани Manastir Bođani

Bogorodičin tron.

Godine 1575. bođanski kaluđeri su izbegli u obližnji rit sa zapadne strane zvane Okruglica i tamo ostali tri godine. Godine 1578. opet se vratiše kaluđeri u svoj manastir i počeše ga obnavljati jer je bio sav spaljen i ništa celo nije ostalo u njemu osim nekih sitnica, nešto knjiga sa zabeleškama i protokola, koji su sačuvani. Ovo je prepisao iguman Mihailo, postrižnik mileševski.

Patrijarh Arsenije, organizujući Srpsku Crkvu pod austrijskom vlašću, tražio je 28. juna 1694. da rezidencije svih episkopa, prema tradiciji Pećke patrijaršije, budu u manastirima, te tako i bačkoga, pri Svetoj Bogorodici u Bođanima, ali se to nije moglo održati. Još za patrijarhova života, počelo se sa premeštanjem episkopskih stolica iz manastira u gradove. Četvrtog marta 1695. godine postavio je car Leopold Prvi za bačkog episkopa Jevtimija Drobnjaka (+1708.), koji je imao rezidenciju u manastiru Bođanima.

Godine 1695, za vladavine cara Leopolda, koji je prognao Turke, opet je bila razorena manastirska crkva. Potom je bila podignuta treća, manja, drvena crkva.

Krajem sedamnaestog i osamnaestog veka, bila je u Bođanima škola za parohijske sveštenike u Sremu.

Манастир Бођани Manastir Bođani

Gornji deo ikonostasa.

Манастир Бођани Manastir Bođani

Detalji gornjeg dela ikonostasa.

Godine 1711. beše velika poplava u manastiru, tako da je voda ušla u crkvu i načinila veliku štetu. Zbog poplave izbegoše kaluđeri sa ljudima koji su živeli blizu manastira u Čair, na svoje parloge, gde su prvo bili manastirski vinogradi, i tamo napraviše crkvu od dasaka u kojoj su neko vreme služili i molili se. Kada se voda povukla, kaluđeri se opet vratiše u svoj manastir, a ljudi ostadoše na tom mestu, koje se i nazva manastirskim imenom Bođani.

Godine 1714. doseliše se devet porodica da budu pod manastirom, a manastir ih primi i dodeli im mesto s južne strane na gruntu, pored manastirskih parloga, gde su prvo bili vinogradi, i nazva se to selo manastirskim imenom Bođani.

Манастир Бођани Manastir Bođani

Opis manastira od 25. januara 1756. načinjen je verovatno po zapovesti Pavla Nenadovića. Ovde je opis crkve, popis bratije, inventar, itd. Među monasima su bili iguman Joasaf Stefanović iz Sente i dva jeromonaha: Janićije Tomašević iz Kragujevca i Efrem iz Segedina, postrižnici manastira Resave. Inventar manastira iz 1761. načinjen je po zapovesti Mojsija Putnika, a na kraju inventara zapisani su prilozi manastiru.

Манастир Бођани Manastir Bođani

Iz ovih zapisa vidimo da je manastir Bođani bio u vezi sa manastirima Manasijom i Mileševom, i da su postrižnici i monasi ovih manastira dolazili u Bođane, gde su i ostajali, a katkada i igumani postajali. Iz Mileševa su donošene knjige i druge stvari potrebne za manastir.

Godine 1848. manastir je postradao od mađarske vojske, a 1876. je bila velika poplava, tako da su crkva i donji sprat konaka bili u vodi, zbog čega je manastir oštećen.

Манастир Бођани Manastir Bođani

Zapadni zid sa poznatom Žefаrovićevom predstavom Uspenija Bogorodice. Ispod nje je natpis o podizanju crkve o kome je u donjem pasusu reč.

Iznad ulaznih vrata, na zapadnom zidu u crkvi, nalazi se natpis iz koga vidimo da je današnju crkvu manastira Bođana, posvećenu Vavedenju podigao 1722. godine o svom trošku Mihailo Temišvarlija, žitelj kraljevske varoši Segedina, i da je 19. septembra 1737. završen živopis, takođe njegovim troškom, za vlade Karla Šestog, a u vreme patrijarha Arsenija Četvrtog i episkopa bačkog Visariona Pavlovića.

Crkva je od osnova sazidana pečenom ciglom i ima sledeće dimenzije: dužina deset hvati, širina tri hvata i dva šuha, visina do svoda tri i po hvata, visina kubeta sedam hvati. Uz crkvu je sazidan zvonik.'' (Gornji tekst u navodnicima je sa sajta SPC Altena.de)

Манастир Бођани Manastir Bođani

Цркву је осликао Христофор Жефаровић.

''Када се у тридесетим годинама 18. века појављује у српској средини Христофор Жефаровић, процес раскидања с традиционалним уметничким наслеђем још није попримио онај замах и ону снагу коју ће му он дати, забележивши у живопису манастира Бођана у Бачкој 1737. рођење једне нове сликарске епохе. У 18. веку, Жефаровић је био први који се у српском сликарству јасно определио за ново и свакако слободније схватање форме и боје. Реч је о мајстору који се, с нескривеним темпераментом, смело упуштао у напоре да целокупну организацију слика подреди колористичким слободама што су у том облику биле непознате у српској уметности до средине 18. века. Већ најранији истраживачи наше уметности новијег доба истакли су да је бођански живопис извео сликар од маште и темперамента, који тежи к новом, личном и експресивном. Тада је речено да је црква у Бођанима једно од места у коме се родило наше модерно сликарство.'' (Одломак из текста 'Ликовна уметност 18. и 19. века' Дејана Медаковића са сајта Пројект Растко.)

(О значају Жефревићевог дела у Бођанима говори и чињеница да је копија овог живописа у природној величини, скоро у целости, у сталној поставци Галерије Матице Српске у Новом Саду, у великој улазној дворани.)

Hristofor Žefarović (rodj. oko 1710. umro u Moskvi 1753) srpski slikar, zograf, kasnije postao bakrorezac i kaligraf.

Rođen je krajem XVII ili početkom XVIII veka, kraj Dojranskog jezera u Makedoniji, u svešteničkoj porodici, od oca Dimitrija i majke Đurđice. Hristofor mu je bilo monaško ime. O njegovoj mladosti se malo zna. Smatra se da je u očevoj kući izučio knjigu, tj. naučio da čita i piše. Najpre pošao u neki obližnji manastir da postane jeromonah, ali je došao samo do čina jerođakona. Ne zna se u kojoj je zografskoj družini izučio živopis, ali, kada tridesetih godina XVIII kreće na sever već je bio obučeni živopisac. Preko Pećke patrijaršije stiže u Beograd gde je slikao ikone i držao učenike. Tada je radio za mitropolita Vikentija Jovanovića. Radovi iz tog perioda nisu poznati. Prelazi potom u Sremske Karlovce i Novi Sad, gde posredstvom eposkopa Visariona (Pavlovića) dobija posaop živopisanja manastira Bođana, sagrađenog 1722. Bođanski živopis se smatra jednim od njegovih najznačajnijih dela.

Kao i u ostalim vojvođanskim manastirima freske nisu rađene klasičnom fresko-tehnikom (slikanje u vlažnom malteru) već ulljanim bojama po osušenom zidu.

U konaku smo 2003. razgledali bogat i stručno uređen muzej sa mnogim starinskim gravirama, uljanim slikama, crkvenim posudama, štamparskom presom i sl. U manastiru se čuvaju i brojni predmeti doneti iz manastira Manasije. No, kako smo u posti krajem leta 2009. čuli, za sada neće biti obnavljana za izlaganje postavka manastirskih dragocenosti i istorijski vrednih predmeta.

U manastirskom dvorištu - parku ima mnogih drveta koja nisu uobičajeno na ovim prostorima. Vredi videti park u ranu jesen kad lišće bude u svim bojama. Na žalost, slike iz jedne takve posetu su propale u kompjuterskoj havariji, a ove su iz 2009.

Манастир Бођани Manastir Bođani

Manastir je od izgradnje u XV veku pa sve do 1991. god. bio muški manastir. Od 1991. god. kraće vreme ga preuzimaju ga monahinje, a sada ga opslužuju monasi manastira Kovilj.

Манастир Бођани Manastir Bođani

Do sela Bođani, u kome je manastir stiže se kroz Bač, sa puta Bačka Palanka - Sombor.

Izgled spoljašnosti pre nedavne obnove fasade konaka.

Манастир Бођани Manastir Bođani

**nenad.bds** · 22.04.2008, 15:08

Manastir FENEK
Jakovo - Surčin

Manastir Fenek je muški manastir u sremskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve.

Манастир Фенек Manastir Fenek

Manastir se nalazi u blizini Jakova, 25km od Beograda, nekada opština Zemun a sada Surčin. Iako geografski ne pripada Fruškoj Gori postoji velika istorijska povezanost sa fruškogorskim manastirima. Manastirska crkva posvećena je svetoj mučenici Paraskevi (praznuje se 26. jula odn. 8. avgusta po novom kalendaru).

Prema narodnom predanju manastir je sagrađan u drugoj polovini 15. veka a osnovali su ga Stefan i Angelina Branković. Prvi pisani zapis o manastiru nalazi se u mineju jeromonaha Zaharija iz 1563. Za razliku od fruškogorskih manastira Fenek je ostao pod turskom vlašću sve do 1717. Zapisi iz 18. veka svedoče o tome da je stara manastirska crkva bila podignuta u drugoj polovini 15. veka u duhu srpske srednjevekovne arhitekture. Nova crkva podignuta je u periodu 1793-1797. i osveštana je za vreme igumana Vikentija Rakića koji je napisao istoriju manastira. Manastirska kapela posvećena sv. Petki sazidana je 1800. na mestu stare, nad bunarom za koji se veruje da ga je sagradila mati Angelina Branković. Za ovu vodu se u narodu verovalo da ima čudotvorna lekovita dejstva.

Манастир Фенек Manastir Fenek

Krajem 18. i početkom 19. manastir Fenek je bio u centru nekoliko istorijskih događaja. U njemu su se 1788. sastali knez Aleksa Nenadović i austrijski car Josif II. Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. u njemu su mesec dana boravili vožd Karađorđe i njegov sin Aleksa, o čemu postoji i spomen ploča. Takođe tom prilikom sve do 1815. ovde su boravili studenički monasi zajedno sa moštima sv. kralja Stefana Prvovenčanog (u monaštvu Simona). Tu je bio i jedan Karađorđev susret sa protom Matejom.

U Prvom svetskom ratu manastir je zapaljen, a u Drugom 1942. godine gotovo sasvim razoren.

Manastir je obnavljan 1991. i sada je u potpunosti obnovljen. U njemu je do 2006. bilo žensko monaštvo od tri starije monahinje od kojih se jedna upokojila a preostale dve su raspoređene u Hopovo i u Radovašnicu. Odlukom nadležnih episkopa sremskog Vasilija i raško-prizrenskog Artemija u manastir je sredinom 2006. došlo novo muško monaštvo, Mihailo i Evsevije iz Sopoćana i Makarije iz Dečana. Od tada je posećenost manastira porasla i u toku je obnova konaka.

Tekst je iz Vikipedie, a gornje fotografije iz posete 2003.

Dodajem fotografije iz 2009. uz obimniji tekst:

Према предању, манастир Фенек са црквом посвећеном св. Параскеви, у близини Јакова, основао је деспот Стефан Бранковић са женом Ангелином. Први писани помен о њему потиче из 1563. Данашњи изглед добио је у обнови из 1793�7, за време игумана Вићентија Ракића. Црква је конципирана као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и плитким правоугаоним певницама. Осмострано кубе је несразмерно мало у односу на масивну архитектонску конструкцију.

Западно прочеље је наглашено троспратним звоником. Китњаст изглед прочеља чини склад са умиреномдекорацијомподужних зидова, рашчлањених по вертикали пиластрима који прате унутрашњу поделу простора.

Аутор сликане декорације и позлате иконостасне преграде је Петар Рaдосављевић из Панчева, свршени студент бечке Академије, коме је ово једино потписано дело. Дрворезбарске радове је обавио Аксентије Марковић. највећи део иконостаса је страдао током I светског рата, када су уништене и зидне слике Димитрија Петровића из 1859.

У близини цркве подигнута је 1800. гробљанска капела Св. Петке. Према легенди, саграђена је над лековитим бунаром из времена деспотице Ангелине. Важност коју манастир Фенек ужива у народу настала је и из његове историјске улоге, када је крајем XVIII и почетком XIX века био центар српске политичке емиграције. Судбину разарања за време II светског рата доживео је и Фенек.
(Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' � Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.)

Манастир Фенек са црквом посвећеном св. Параскеви (Петки) једини је манастир у Срему који се не налази у Фрушкој гори, већ лежи у Доњем Срему између села Јакова и Бољеваца. Не зна се ко га је и када сазидао. Могла га је основати мајка Ангелина са својим синовима, јер су они подигли манастир Обеду, који је био филијала манастира Фенека. У овом манастиру су од 15. века па до 1521. године лежале мошти св. Петке. Први поуздан помен о овом манастиру потиче из 1563. године. У карловачкој Горњој цркви има минеј који је те године писао јеромонах Захарије у Фенеку, а у крушедолској библиотеци чува се Типик Саве освећеног написан у Фенеку 1574. године.
За време игумана Вићентија Ракића, српског књижевника, порушена је 1793. стара црква и подигнута је 1797. нова.

1813. године у Фенеку су неко време живели као интернирци Карађорђе, Јаков Ненадовић, Младен Миловановић и поп Лука Лазаревић, а у исто време доселили су се и монаси манастира Студенице са својим архимандритом Мелентијем Никшићем. Они су ту били донели и мошти краља Стефана Првовенчаног. Студеничани су ту остали до половине 1815. године.

Икона заштитнице манастира Св. Петке и кивот са делићем њених моштију

Иконостас је резао Аксентије Марковић 1798., познати мајстор иконостаса карловачке Саборне цркве, новосадске Успенске и Алмашке цркве, беочинске сеоске цркве, земунске Успенске, вршачке, и других. Иконе је сликао 1820. Петар Радосављевић. Зидне слике сликао је Димитрије Петровић.

За време Првог светског рата аустроугарска војска запалила је манастир. Игуман Данило Брзаковић је обновио манастир 1921. године. За време Другог светског рата конак манастира је порушен, а црква је сачувана. Конаци се у данашње време оправљају.
(Са сајта ИВ АПВ)

Po svom geografskom položaju Fenek ne spada strogo u fruškogorske manastire, ali uvek ide uz njih kao sremski manastir. Nalazi se u oblasti Zemuna, blizu reke Save, nedaleko od sela Jakova.Nepoznat je njegov osnivač kao i vreme postanka. Istorijski se prvi put pominje 1563. godine u mineju koji je ispisao jeromonah Zaharije za vreme igumana Save. Sličan je i pomen iz 1573. godine, Veoma malo podataka sačuvano je iz XVII veka. Godine 1605. iguman mu je Georgije, a 1646/7. Neofit. U XVIII veku brojni su pomeni o raznim stvarima i prilikama. Imamo i dva opisa i popisa manastira iz 1735. i 1753. godine. Zanimljivi su dogadjaji u njemu s kraja XVIII i početka XIX veka. U manastiru se nalazilo vojno stovarište koje je služilo za vreme rata izmedju Austrije i Turske. Tu je dolazio i car Josif 1788. godine i sastao se sa knezom Aleksom Nenadovicem. Za vreme prvog ustanka Fenek je veoma aktivan i preko njega se održavaju veze i snabdeva Srbija oružjem i municijom. Tu su izbegli vodji prvog srpskog ustanka posle pada Srbije 1813. godine: Karadjordje, Matija Nenadović i mnogi drugi. Karadjordje je proveo mesec dana u Feneku. U manastir su dosli i monasi manastira Studenice sa mostima Stevana Prvovenčanog i ostali ovde do 1815. godine.

Godine 1793. porušena je mala i sazidana nova crkva. Ovde je igumanovao u dva maha, 1796. i 1813-18. godine knjiľevnik Vićentije Rakić, pisac prve istorije Feneka.
Fenek je teško stradao za vreme oba svetska rata, spaljen je bio 1914. i 1942. godine. Oba puta, samo zahvaljujući slučaju, crkva sa ikonostasom ostala je neoštećena.
Hram Feneka je u baroknom stilu, krstoobrazne osnove, polukruľne aspide i plićih pevničkih ispusta, sa jednim dekorativnim osmostranim kubetom i visokim zvonikom. Većih je dimenzija, snaľnih zidova od opeke i maltera. Fasade su nešto oľivljene pilastrima sa kapitelima, a unutrašnjost takodje pilastrima, lukovima i svodovima. Manastir ima posebnu kapelu u obliku ladje.

Drvorezbariju za ikonostas nove crkve uradio je poznati novosadski "piltaor" Aksentije Marković, majstor ikonostasa karlovačke Saborne crkve, novosadskih Uspenske i Almaške, beočinske seoske crkve, zemunske Uspenske, vršačke, kao i izvesnih crkava u rusinskim grčko-katoličkim crkvenim opštinama. Zapis o njegovom radu iz 1798. godine nalazi se u soklu ikonostasa, a postoje i arhivska dokumenta o tome. Slikarski rad je mnogo poznijeg datuma. U pomenutom zapisu spominje se i Petar Radosavljević kao slikar ikonostasa koji je u periodu od 1818-1820. godine ispunio slikama pripremljene drvorezbarene ramove. Petar Radosavljević je bio poznati pristalica Karadjordjevog ustanka. Poreklom iz Pančeva, sin Atanasija, umetničkog stolara i duboresca. Sa bratstvom manastira Feneka sklopio je ugovor da za sumu od 350 dukata u zlatu izradi ikone za ikonostas, te da pozlati i oboji ikonostas. Ikonostas je dosta stradao, naročito njegove donje zone, u prvom svetskom ratu, od Austrijanaca.

Zidne slike bio je ovde izradio 1859. godine zemunski slikar Dimitrije Petrović, sin poznatog zemunskog slikara Živka Petrovića. No, od zidnih slika nisu sačuvani ni tragovi.

Za manastir Fenek izradjen je bakrorez sv.Petke, u čijem je donjem delu i izgled manastirskog kompleksa iz 70-tih godina XVIII veka. Modelacija i grafički izraz upućuju na likovni jezik Zaharija Orfelina, ali je njegov autor do danas ostao nepoznat.
(Sa sajta �Virtualni grad.com�)

Bunar majke Angeline
Pored manastira Feneka, nedaleko od raskrsnice puteva jakovačkog, fenečkog i boljevačkog, �na kraku�, u nekadašnjem ritu, u hrvatskoj šumi, nalazi se danas kapela na vodici, kao i crkva manastira, posvećena svetoj Petki. Prema predanju, prvobitni zidani bunar sagradila je nad ovom vodom majka Angelina u isto vreme kada i manastir Fenek, krajem XV ili početkom XVI veka.

U narodu se verovalo da je voda čudotvorna jer su ovde počivale mošti svete Petke pri njihovom prenosu kroz Srbiju. Zabeleženo je da su bunar osvetili i blagoslovili patrijar Kalinik i mitropoliti Mojsije Petrović, Vikentije Jovanović i Pavle Nenadović. Zidani bunar bio je ograđen 1753. godine i pokriven šindrom.
(Iz feljtona na osnovu knjige �Vodice u Vojvodini� Mirjane Đekić)
Pri poseti 2003. kapela je bila u jako lošem stanju. Kao što se na slikama vidi, sada je kapela obnovljena.
O ovom bunaru biće više na temi posvećenoj Vodicama.

[FONT=Arial]

**nenad.bds** · 23.04.2008, 00:21

Manastir HOPOVO (novo)

Osim što je materijalno dobro stajao, manastir Novo Hopovo uvek je bio i jako kulturno središte, izvesno vreme i sedište episkopa.

Manastir Hopovo Манстир Хопово

Manastir se nalazi na putu Irig - Iriški Venac. Ovo je izgled iz 2008.

Manastir Novo Hopovo je osnovan početkom XVI veka mada se jedno vreme mislilo da je crkva sv. Nikole podignuta 1576. godine. Tu zabunu je uneo natpis nad zapadnim ulazom iz crkve gde se navodi da je te godine (1576) crkva podignuta od strane Lacka i Marka Jovšića, stanovnika Gornjeg Kovina (mesta na ostrvu Čepel kod Pešte gde su se naselili Srbi iz Kovina) . Danas se zna da ovaj podatak nije tačan i da je Novo Hopovo starije i da je te 1576. godine umesto starije sagrađena nova crkva. Natpis se upravo odnosi na taj događaj, preciznije rečeno crkva potiče iz starijeg vremena. Da je to tako vidi se i iz nekih starijih zapisa. Tako postoji navod u Hopovskom mineju (iz vremena igumana Pavla) da je manastir postojao još 1541. godine i da su te godine u njemu živopisani oltar i kube, dok zapis iz 1555. godine (u vreme igumana Stefana) navodi Hopovo u vezi prenošenja moštiju sv. Teodora Tirona. Sudeći po tome manastir je postojao još od početka XVI veka, pa se izvodi zaključak da je morala postojati i neka starija crkva na kojoj leži sadašnja.

Kako o vremenu gradnje manastira tako i o njegovom osnivaču postoji više verzija. Po tronoškom rodoslovu manastir je osnovao slepi Stefan Branković (1420-76). S druge strane žitije srpske despotice Angeline, kao osnivača navodi despota Đorđa Brankovića (vladika Maksim) i to u vremenu od 1496. do 1502. godine. Po tome izvoru manastir Novo Hopovo jeste njegova prva zadužbina. Danas se zvanično smatra da je manastir zadužbina despota Đorđa Brankovića.

Manastir Hopovo Манстир Хопово

Osim što je materijalno dobro stajao, manastir je od samog početka bio i jako kulturno središte tako da se tokom 1578. godine manastir Novo Hopovo u putopisu Stefana Gerlaha (1573-78.) pominje kao mesto gde postoji monaška škola. Crkva (oltar i naos) je po prvi put oslikana 1608. godine. Ne zna se ko su bili autori, ali se pretpostavlja da su to bili neki slikari iz Svete Gore. Manastiru svakako nije bilo teško dovesti slikare iz tih krajeva budući da su stalno održavane tesne veze sa Svetom Gorom. Same slike su veoma interesantne i nadasve neuobičajene jer daju mnogo novina za ono doba. Možda baš i zato se smatra da su radovi ovih slikara veoma kvalitetni. Laici to ne mogu da primete, ali dobri poznavaoci umetnosti manastira na Svetoj gori veoma lako prepoznaju to da su umetnici čitave kompozicije iz svetogorskih manastira preslikali na zidove u Novom Hopovu. Upečatljiv je primer slike "Pokolj vitlejemske dece" koja je u potpunosti preuzeta sa iste takve freske u Katolikonu crkve manastira Lavra. Slično je i sa nekim drugim freskama.

Manastir Hopovo Манстир Хопово

Priprata je živopisana mnogo kasnije - tek 1654. godine. Čini se da su te freske bile i pozlaćene, međutim vremenom pozlata je ili propala ili bila ostrugana. Ono što je interesantno jeste to da umetnici koji su radili freske u priprati nisu sledili novi pravac kao slikari koji su radili naos, već su se vratili tradiciji, ali, moguće baš zahvaljujući tome, ostvarili su daleko kvalitetniji rad (postoje i suprotna mišljenja) nego njihovi prethodnici u naosu. Ko su bili oni, ostaje tajna. Samo se pretpostavlja da bi to mogli biti isti oni umetnici koji su radili živopis crkve manastira Pive u Crnoj Gori.

Manastir Hopovo Манстир Хопово

Zapadni zid priprate.

Monasi iz Novog Hopova su često odlazili u Rusiju po pomoć. Da su tamo ne samo rado primani već i veoma cenjeni vidi se iz gramate (povelje) koju su dobili 1641. godine od ruskog cara, da novohopovski monasi (bilo ih je tada šezdesetak) mogu svake sedme ili osme godine dolaziti za pomoć u Rusiju. Manastir je teško stradao 1684. i 1688. godine od Turaka i tada su monasi sa moštima sv. Teodora Tirona bežali u Šabac (bilo ih je preko sto), a onda u manastir Radovašnicu.

Manastir Hopovo Манстир Хопово

Obnova je započela već sledeće godine, ali tek provizorno. Tek od 1693-95. godine kada su sređeni odnosi sa turskim vlastima moglo se misliti o trajnijim radovima na manastiru. I tih godina manastir stoji dobro jer po navodima opata Boninija poseduje oko 1800 jutara poljoprivrednog zemljišta, kao i četiri mlina. Krupniji građevinski radovi su morali da sačekaju do 1728. godine kada je izgrađena trpezarija, gostinska odeljenja i manastirski konak na istočnoj strani (dozidan uz stari iz 1641. godine), zapadna strana konaka je zidana 1733. godine, a dozidana je 1750. godine. Jedan zapis iz 1771. godine tvrdi da je u to vreme manastir bio okružen konacima sa sve četiri strane. Upravo od tada konaci imaju svoj današnji barokni izgled. Treba obratiti pažnju na njihov specifičan oblik koji dolazi zbog toga što je teren na kojem su izgrađeni nešto nagnut pa su graditelji morali da mu se prilagođavaju.

Manastir Hopovo Манстир Хопово

Po toku gradnje zvonika, a autor ovog posta, videvši i druge u fruškogorskim manastirima, nedvosmisleno smatra da je postojalo nadmetanje među manastirima u dimenzijama zvonika.

Zvonik je zidao majstor Vencl Novak iz Petrovaradina, a dovršio ga Facel Nikolaus. Prilikom gradnje kada su majstori došli već do trećeg sprata, episkopu Sofroniju on se učinio uzak i mali, pa je bio kompletno srušen i ponovo zidan. Na zvoniku u visini prvog sprata nalazi se mala kapela.

Manastir Hopovo Манстир Хопово

Crkveni ikonostas je rezan u periodu između 1754-70. godine, a barokni uticaj je sasvim vidljiv (rad Paula i Antona Raznera). U svakom slučaju radi se o umetnički veoma vrednom radu tim više što je celokupni ikonostas bio pozlaćen. Godine 1770. ikonostas je oslikao Teodor Kračun. Na žalost danas od ikona ima veoma malo - od ukupno 61 ikone spaseno ih je od ratnih razaranja tek 19.

Manastir Hopovo Манстир Хопово

Novo Hopovo je negovalo kult sv. ratnika Teodora Tirona i u njemu se danas ispred oltara u jednom, velikom kivotu čuvaju njegove mošti.

Manastir Hopovo Манстир Хопово

Kivot sa moštima Teodora Tirona.

U drugom svetskom ratu manastir je porušen, ikonostas demontiran i oštećen, a pokretni materijal odnesen. Na rekonstrukciji crkve radi se od 1949. U toku obnove otkriven je 1953-60. stari živopis. Arheološka istraživanja 1978-79. godine otkrila su ostatke jedne od starijih crkvenih građevina.

Slava manastira Novo Hopovo je Prenos moštiju sv. Nikole - 22. (9.) maj.

Manastir Novo Hopovo je imao bogatu istoriju. Jedno vreme je u njemu bilo sedište episkopa pa se po njemu Sremska eparhija nazivala Hopovskom. Osim toga u njemu je postojala i monaška škola (spominje je putopisac Stefan Gerlah). U periodu 1757-60. godine u manastiru je boravio Dositej Obradović, ali se tu nije dugo zadržavao. Ipak, ove tri godine provedene u manastirskim ćelijama ostavile su u njemu dubok trag. Da je manastir bio rasadnik kulture vidi se i po tome što je 1846. godine njegov iguman Irinej Radić napisao monografiju Novog Hopova.

Manastir Hopovo Манстир Хопово

Ikonostas je oštećen i demontiran za vreme II svetskog rata, a ikone su sklonjene u jednu od iriških crkava. Od 1955. sve ikone, osim prestonih, čuvaju se u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture, gde su i konzervirane. Tokom 1952. godine izvršene su konzervatorsko-restauratorske intervencije na crkvenoj građevini.

Manastir Hopovo Манстир Хопово

Okolina manastira je i prijatno izletište.

Manastir Hopovo Мансстир Хопово

Fotografije su načinjene u toku poseta 2004 - 2008.
--------

Dodajem nešto fotografija napravljenih posle postavljanja prikaza manasitra:

Манастир је споменик културе од изузетног значаја за Републику Србију.

''Још 1555. у старију цркву Новог Хопова донете су мошти чувеног светог ратника Теодора Тирона, што је осигурало посебно место хоповској међу другим фрушкогорским монашким заједницама. На месту старе цркве су Лацко и Марко Јовшић из Горњег Ковина, подигли 1576. нову цркве Светог Николе, најрепрезентативнији храм своје епохе. Развијене триконхалне основе са куполом и пространом припратом, храм и обрадом фасада тежи декоративности моравског градитељства које је имао за узор. Појединости, какве су витке слободне колонете које оперважују тамбур куполе, на пример. сведоче о инвентивности мајстора новога доба. Живопис цркве извела је 1608. грчка путујућа сликарска радионица, која је далеко на север пренела особене критске и светогорске иконографске обрасце. Фреске у припрати, јединствене по стојећим фигурама распоређеним у два појаса, обухватају ређе приказиване циклусе, каква су Дела апостолска. Насликали су их неки други грчки мајстори 1654. Столећима тесно везан за влашке и молдавске дародавце, манастир је процват доживео током XVIII века, када је основана сликарска школа Арсенија и Нила, изграђени нови конаци (1728–60) и звоник пред припратом (у 6. деценији) као и барокни иконостас са дуборезом Паула и Антона Резнера (1768.) и иконама Теодора Крачуна (1776). Просветитељ Доситеј Обрадовић ту се замонашио и три године боравио у Новом Хопову. Више пута разаран, манастир је погром доживео током II светског рата, а конзерваторско-рестаураторски радови изводе се почев од 1950.'' Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиtу споменика културе РС)

Све фотографије - потписане и непотписане су моје, из више посета 2004-2010. године.

**nenad.bds** · 23.04.2008, 01:08

Manastir STARO HOPOVO

Manastir Hopovo staro Манстир Хопово старо

Istočno od manastira Novo Hopovo na maloj zaravni, izolovan ali ne i nepristupačan, leži manastir Staro Hopovo ili kako se često naziva "stari manastir". Do njega nije sasvim lako doći, ne toliko zbog teško pristupačnog terena, već uglavnom zbog toga što se ide delimično stazom kroz šumu - ukupno oko 2 km. pešačenja od Novog Hopova. (Ovaj opis lokacije manastira je stariji. Početkom 2008. deo automobilskog puta je već bio u voznom stanju, a u izgledu je da se put osposobi do samog manastira).

Manastir Hopovo staro Манстир Хопово старо

U sklopu obnove crkve izgrađen je i mali konak pošto stari, teško stradao, nije ni vredelo obnavljati. Pored njega je, uporedo sa zavšekom obnove crkve izgrađen natkriveni prostor namenjen gostima.

Staro Hopovo je podignuto između 1496. i 1520. godine od strane despota Đorđa Brankovića (Maksima). No, predanje koje to navodi je dosta nesigurno pa je i danas to pitanje otvoreno. Turski spisi ga pominju u više navrata (1545-48, 1566-69, 1578.), a domaći čak i nešto ranije. Od prvobitne crkve posvećene sv. Nikoli (za koju se misli da ju je izgradio despot Đorđe Branković) nije ostalo ništa i ona je potpuno razrušena. Kako je bila sagrađena od drveta, a pokrivena crepom, to je veoma lako stradala od zemljotresa 1751. godine.

Manastir Hopovo staro Манстир Хопово старо

U prvoj poseti - 2004. - ovakvu smo crkvu zatekli.

Umesto nje je nikla nova crkva 1752. godine posvećena sv. Pantelejmonu (u vreme igumana Zaharija). To je crkva koja i danas postoji, ali treba znati da ona nije podignuta na istom mestu gde je bila prvobitna crkva već nešto malo dalje.

Manastir Hopovo staro Манстир Хопово старо

Opis fruškogorskih manastira (1753.) već spominje Staro Hopovo kao metoh manastira Novo Hopovo. U to vreme crkva nije bila oslikana, već samo okrečena belo, a nije imala ni ikonostas.

Manastir Hopovo staro Манстир Хопово старо

Današnji hram je malih razmera (jednobrodna bazilika koja počiva na kvadratnom tamburu ukrašena slepim arkadama), sa desetostranim kubetom (iznutra kružno) na uglovima ukrašenim kolonetama. Zidana je od tesanog kamena i opeke. Kube zbog svoje veličine i oblika na neki način dominira nad celom zgradom i počiva na lucima a ovi na pilastrima. (A za moj ukus, u neskladu je i krst, prevelik za dimenzije crkve.)

Manastir Hopovo staro Манстир Хопово старо

Na svakom zvonu je ispisano ko ga je darivao manastiru.

Crkva je zidana od kamena. Zvonik ne postoji niti ga je ikada bilo. Slično kao u Novom Hopovu fasada crkve je podeljena jednim vencem, a gornji deo fasade je ukrašen slepim arkadama, a u donjem su otvorena tri prozora i vrata. Postoji samo jedna apsida (oltarska) na istočnoj strani. Unutrašnjost crkve je veoma jasno izdeljena na pripratu, naos i oltar. U jednobrodnoj crkvi sa kupolom bogato rezbareni ikonostas slikao je 1793-1800. godine iriški moler Jefrem Isajlović. Ikonostas je, zbog lošeg stanja crkve pre restauracije 50-tih, bio demontiran i sklonjen u depoe Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Manastir Hopovo staro Манстир Хопово старо

Kada smo 2004. prvi put slikali, obnova je bila u početku. Ispred crkve se vide ostaci razrušenog konaka.

Manastir Hopovo staro Манстир Хопово старо

Dve godine kasnije...

Manastir Hopovo staro Манстир Хопово старо

... i u vreme novogodišnjih praznika 2008.

''Onog momenta kada ugledate Staro Hopovo nećete žaliti zbog svih onih napora koje ste morali da podnesete, jer on poseduje neku atmosferu koju nećete imati prilike da osetite u mnogo većem Novom Hopovu.''

Manastir Hopovo staro Манстир Хопово старо

Opis pod navodnicima iznad ove dve slike sam preuzeo od, za mene nepoznatog autora. Mogu reći da nije plod 'pesničkog' raspoloženja niti preterivanje, nego naprotiv, vrlo uzdrzan opis. Lepota proplanka u gustoj šimi, veliko jato morki, ćurki i kokoši koji pasu po njemu, rojevi vilinskih konjica, potoci u jarugama i izvor u blizini... čini Staro Hopovo za jedno od najlepših skrivenih mesta Fruške Gore.

Nadam se da obnova manasrtirskog života i veći broj ljudi oko njega neće umanjiti draž ovog mesta.

Manastir Hopovo staro Манстир Хопово старо

Ovo je izvor lekovite vode iznad potoka Jelenac, uredjen pre 5-6 godina. Do njega se stiže senovotom stazom posle stotinak metara od proplanka na kome je manastir. Na drugoj obali, stotinak metara niz potok je mali izvor lekovite sumporovite vode.

Manastir Hopovo staro Манстир Хопово старо

Do manastira se stiže i obeleženom planinarskom stazom (4,5 km.) od Elektrovojvodine na Iriškom Vencu.

Gornji snimci su iz poseta 2004, 2006. i januara 2008.

--------
Новембар 2010. :

''Манастир Старо Хопово са црквом посвећеном св. Пантелејмону, смештен на источној страни Фрушке горе, према легенди основао је деспот Ђорђе Бранковић. први писани податак о манастиру потиче из Сремског дефтера, најстаријег турског пописа Срема из 1546. У попису из 1753. види се да је метох суседног Новог Хопова. Од манастирског комплекса данас је остала само црква из 1752, подигнута на месту старије која је страдала у земљотресу. Црква Св. Пантелејмона је једнобродна, правоугаона грађевина, са споља петостраном а изнутра полукружном олтарском апсидом и десетостраним кубетом. У односу на мале и складне пропорције цркве, несразмерна величина кубета потенцирана је и са 10 уских и високих прозорских отвора. Декоративност фасада и кубичног постоља истакнута је фризом слепих аркада. Сликана декорација иконостасне преграде из 1793. приписује се Јефрему Исаиловићу, док је богата барокна резба рад Томаса Фиртлера из Осијека. пресликавање и позлату иконостаса обавио је Христофер Петровић из Ирига 1837, а 1902. Васа Ешкичевић је добио налог за још једно пресликавање иконостаса. Истраживање и конзервација иконостаса вршени су током 1990. и 1991. Том приликом су откривени делови иконостаса који би могли бити рад Јанка Халкозовића. Систематска обнова комплекса изведена је 1953–86, а најновији конзерваторско-рестаураторски радови 2004.'' Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиру споменика културе РС)

Манастир је споменик културе од изузетног значаја.

Dopunjavam и novijim fotografijama:

U desnom uglu se nazire gradnja ulazne kapije.

Do manastira se sada stiže asfaltnim putem.

**nenad.bds** · 23.04.2008, 18:41

Manastir PETKOVICA

Manastir Petkovica Манстир Петковица

Najintenzivniji život u manastiru Petkovici vođen je krajem XVI veka. Kasnije je, zbog smanjivanja bratstva, sve više zapuštan, da bi već na početku XX veka bio posećivan samo na dan slave hrama.

Izgrađen je na jugozapadnom delu Fruške gore, uz potok Remetu, između sela Divoša i Šišatovca. Manastirska crkva posvećena je sv. Petki (14/27. oktobar).

Manastir Petkovica Манстир Петковица

Iznad ulaza iz priprate u naos.

Prema legendi, osnivanje manastira pripisuje se Jeleni Štiljanović, udovici despota Stefana Štiljanovića, koja je, navodno, tu preživela svoje poslednje dane kao monahinja. To je moglo da bude u prvoj četvrtini XVI veka. Tačno vreme gradnje, međutim, nije utvrđeno. Prvi put se pominje u turskom katastarskom dokumentu 1566-67, ali samo u vezi sa manastirskim imanjem. Zapis ia zapadnom zidu naosa petkovačke crkve govori da je živopisanje hrama završeno 1588, za vreme igumana Akakija, kada je izgrađena i manastirska trpezarija.

Manastir Petkovica Манстир Петковица

Posle toga, u skromnoj i tihoj istoriji ovog spomenika nema mnogo događaja. Zna se da je krajem XVII veka Sinan-beg mitrovački, u želji da sebi zida dvor, hteo da do temelja poruši opustele manastire Kuveždin i Petkovicu, ali je na molbu mitropolita Pajsija odustao, pod uslovom da mu se isplaćuje po 100 groša godišnje.

Manastir Petkovica Манстир Петковица

Za vreme Arsenija III Čarnojevića Petkovica je zapuštena, pa je patrijarh savetovao kuveždinskom igumanu da je obnovi.

U XVIII veku najviše podataka o Petkovici pruža opis crkvene vizitacije iz 1753, na osnovu kojeg saznajemo da je ikonostas rezan 1735. ktitorstvom Milinka Vučkovića iz sela Šuljma. Ikonostas je uništen u Drugom svetskom ratu; sačuvan je samo veliki rezbareni krst, koji se nalazi u crkvi sv. Stefana u Sremskoj Mitrovici. U istom izveštaju detaljno su opisani crkva i konaci sa zapadne i južne strane. Konaci zapadno od crkve su zidani kombinacijom kamena i opeke, kao i crkva, a konak sa južie strane predstavljen je kao mala zgrada od drveta i pletera, pokrivena trščanim krovom. Prve promene na južnom konaku zabeležene su u „Opisu fruškogorskih manastira" iz 1771, gde se navodi da to krilo čine tri kelije i da je sazidano od kamena. U istom opisu je Petkovica zavedena kao filijala manastira Šišatovca, a taj je status zadržala i tokom XIX veka.

Manastir Petkovica Манстир Петковица

Manastir je prvi put obnovljen 1884, u vreme šišatovačkog igumana Amfilohija Jeremića. Dvadeset godina kasnije konaci su srušeni, pa je Sergije Popić, tadašnji šišatovački iguman, zatražio pomoć za njihovu obnovu. No, podataka o obnovi nema sve do 1927, kada je, to se jedino pouzdano zna, obnavljana samo crkva. U Drugom svetskom ratu crkva je ponovo stradala.

Manastir Petkovica Манстир Петковица

Petkovačka crkva pripada tipu jednokupolnih građevina s osnovom kombinovanog upisanog krsta i trikonhosa. Tambur kubeta je osmostran, a apsidalnih konhi četaorostran. Mali zvonik izgrađen je nad pripratom. Na južnom zidu su tri niše, čija je konstrukcija izvedena u formi saracenskog luka, što predstavlja neobično rešenje. Osnovni arhitektonski elementi petkovačke crkve ukazuju na to da je njen graditelj možda našao uzore u arhitekturi crkve Lazarice.

Manastir Petkovica Манстир Петковица

Program i raspored živopisa, završenog 1588, tipični su za doba turske vladavine. Ikonografijom, prilagođenom relativno skučenim površinama, dostignuto je jedinstvo teološke ideje. Kao osobenost, uočeni su naglašen graficizam, ponavljanje fizionomija, preterana ilustrativnost i nespretnost u podeli planova. U stilskom pogledu izdvajaju se tri slikarska rukopisa. Slikarstvo gornje zone naosa u kupoli živopisao je talentovani slikar, dok je ostale delove naosa slikao jedan (ili možda dvojica) slikara slabijeg kvaliteta. Za slikarstvo Petkovice je rečeno da ga „pre svega krasi potreba za što življom pričom, direktnom komunikacijom slike sa vernikom, kao i neposrednost umetničkog izraza koja eliminiše slikarske nesigurnosti".

Manastir Petkovica Манстир Петковица

Posle Drugog svetskog rata brigu o manastiru (jednom od prvih), čija je crkva bila veoma oštećena i sklona rušenju, preuzeo je Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu. Prve konzervatorske korake Zavod je preduzeo 1950, kada je uklonjen krečni premaz sa zidova oltarske apside, proskomidije i đakonoikona. Radovi su nastavljeni 1952, kada je skinut kreč sa fresaka u naosu. Konzervacija živopisa i crkve traje od 1981. Saniran je krov nad naosom i apsidama crkve, živopisanim sa unutrašnje i delom sa spoljašnje strane. Konak je delimično obnovljen za potrebe manastira i za deponovanje i tretman živopisa koji će morati da se skine sa zidova tokom sanacije.

Manastir Petkovica Манстир Петковица

Na osnovu ispitivanja nivoa podzemnih voda i oštećenja zidova hrama, a prema statičkom projektu prof. Dimitrijevića, pristupilo se 1995. statičkoj sanaciji i drenaži crkve.

Manastir Petkovica Манстир Петковица

Crkva je do danas zadržala prvobitni izgled, jedino je drveni zvonik u drugoj polovini 18. veka zamenjen zidanim. Manastir danas čini crkva i novoizgrađeni konak. Hram je obnovljen a vojska je izgradila i put kao i ribnjak. (Ribnjak se nalazi u dolji koja se nazire na slici ispod manastira.)

Manastir Petkovica se nalazi na jugozapadnom delu Fruške Gore između sela Divoša i Šišatovca.

Fotografije unutrašnjosti su iz posete 2004. a ostale iz 2007.

**nenad.bds** · 23.04.2008, 19:07

Manastr RAKOVAC

Манастир Раковац Manastir Rakovac

Na severnim obroncima Fruške gore nikao je manastir Rakovac, odmah uz Rakovački potok. Po staroj legendi, zapisanoj 1709. godine u manastirskom Letopisu igumana Teofana, sačuvanom u prepisu Isaije Parivodskog iz 1767, Rakovac je podigao izvesni Raka, komornik Jovana Brankovića, na mestu gde je jednom prilikom ubio jelena. Ubistvo jelena shvaćeno je kao grešan čin, zbog čega se komornik zakleo da će izgraditi manastir. Ova legenda ima opravdanje, imajući u vidu da je u hrišćanstvu jelen simbol žudlje za Bogom, samoće i čistote monaškog poziva.

Pored ovog i još dva nesigurna podatka, manastir Rakovac se prvi put pouzdano pominje u turskom popisu Srema 1546. godine, kao poreski obveznik. Turski izvori beleže Rakovac još tri puta u XVI veku istim povodom, ali više podataka o njemu potiče tek iz XVII stoleća. Na osnovu zapisa jeromonaha Simeona iz 1656-57. godine, zna se za obiovu rakovačkih konaka, koji su pre bili zapušteni nego razoreni, po nekim pretpostavkama. Po zapisu iz 1687, Turci pale manastirsku crkvu i konake, koji izgorevaju do temelja. U to vreme je turska vojska, nakon neuspele opsade Beča 1683. i poraza na Mohaču 1686. godine, počela da se povlači preko Srema, paleći i pljačkajući sve na šta su naišli.

Манастир Раковац Manastir Rakovac

Potom je Rakovac, po svemu sudeći, neko vreme bio nenastanjen. Posle velikog požara, prve vesti o manastiru datiraju tek iz 1692-93, kada je iguman Teosran dobio od sultana Ahmeda zaštitni ferman i započeo obnovu zdanja. Crkva je dobila pokrov od šindre, a konaci su uređeni. Time počinje uspon manastira, koji privlači sve više tadašnjih javnih ličnosti. Snalažljivi iguman Teofan je boravio u Rusiji, odakle je doneo novčanu pomoć, knjige za bogosluženje i predmete za crkvu. Kada su se Turci povukli iz Srema, Rakovac počinje da se gradi mnogo brže. Zahvaljujući ktitorskoj pomoći Nikanora Dimitrijevića, izgrađeni su 1715. trpezarija i podrum.

Манастир Раковац Manastir Rakovac

Obrise baroknog izgleda Rakovac dobija doziđivanjem zvonika na zapadnoj strani crkve 1735. Tada mitropolit Vićentije Jovanović nije darovao novac samo za zvonik, već i za izgradnju porušenog kubeta na crkvi, zajedno s visokom baroknom kapom. Unutar zvonika je sagrađena kapela posvećena sv. Nikoli, a živopisana je pod pokroviteljstvom Josifa Jovanovića iz Dalja 1743. godine. Tu su šest godina kasnije prenete i mošti ktitora Vićentija Jovanovića. Uporedo je Rakovac dobijao i nove konake. Severno krilo je delom izgrađeio 1736, a dovršeno do 1742. Dozidani su i konaci južno i zapadno od crkve.
Građeni su od opeke i kamena, a gravura Hristifora Žefarovića iz 1743. pokazuje kako su tada izgledali. Crkva je dobila bakarni krov zahvaljujući Milošu Bačliću iz Futoga, bratstvu manastira i monahu Joanikiju.
Rakovcu je XVIII vek doneo veliki napredak.

Манастир Раковац Manastir Rakovac

Znatni novčani prilozi su stigli u manastir, što se posebno odrazilo na ukrašavanje zdanja. Donatorstvom monaha i slikara Amvrosija Jankovića postavljen je mermerni pod u crkvi 1763. godine. Ikonostas je platio mitropolit Pavle Nenadović, a ikone na njemu oslikao Vasilije Ostojić. Pred kraj sedme decenije XVIII veka Amvrosije Janković je o svom trošku ukrasio zidnim slikama manastirsku trpezariju.

Na manastirskom groblju je 1751. sazidana mala kapela, ktitorstvom Hadži Joanikija, za koju su minijaturni ikonostas oslikali Vasilije Ostojić i Janko Halkozović. Po obliku je podsećala na crkvice u Dalmaciji. Izveštaj kanonske vizitacije spominje i izmene na konacima: srušene su stare ćelije na istočnoj strani i umesto njih podignut je ogradni zid. Trostrani oblik su manastirski konaci zadržali do razaranja u Drugom svetskom ratu.
O Rakovcu se, u spisima iz XIX veka, saznaje samo nekoliko šturih podataka. Krov je promenjen 1821. U kanonskoj vizitaciji 1846. godine zabeležen je kao najsiromašniji manastir na Fruškoj gori.

Манастир Раковац Manastir Rakovac

Samo tri godine kasnije, zahvaljujući mitropolitu Josifu Rajačiću i rakovačkom arhimandritu Lavrentiju Grešiću, na promenjenoj kapi kubeta nacrtani su srpski i grb Patrijaršije. Njihova imena su zlatnom bojom ispisana ispod grbova.

Манастир Раковац Manastir Rakovac

Veća obnova manastirska usledila je tek 1913. Pred sam Prvi svetski rat, freske na zidovima rakovačke crkve su prekrivene novim dekoracijama, a kapa kubeta je izmenjena zaslugom tadašnjeg igumana Dositeja Popovića i njegovog brata. S ratom je nastupilo i prvo veće stradanje manastira u XX veku. Austrougarski vojnici su skinuli grbove s kubeta, dok su zvona zaplenjena radi vojnih potreba. Manastir je potpuno opljačkan. Odneti su predmeti iz riznice, ikone i sasudi iz crkve, uljani portreti i deo arhiva. Ni Drugi svetski rat nije doneo ništa dobro Rakovcu. U jesen 1943. crkva i zvonik su minirani, jer je otkriveno da se u njoj krila partizanska štamparija. Spaljeni su krovovi konaka, dok su biblioteka i ostatak arhive uništeni.
Po završetku tog rata brigu o Rakovcu je preuzeo Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture. Obnova počinje 1953. godine. Sazidana je ponovo crkva s pokrivenim kubetom. Sedamdesetih godina je delimično obnovljeno severno krilo konaka. Arheološkim istraživanjima 1986-89. otkriveni su temelji stare građevine, ekscentrični u odnosu na tlocrt današnje crkve. Sanirani su i temelji stubova kubeta, krov je prepokriven, a otkrivene su i konzervirane slike u tamburu kubeta. Freske na stubovima su takođe konzervirane, dok je pod crkve ponovo prekriven mermernim pločama. Nakon konzervacije šest ikona, počela je 1993. obnova preostale 31 ikone i zapadnog krila konaka.

Manastirska crkva, posvećena sv. Kuzmanu i Damjanu, jednokupolna je građevina s upisanim krstom. Kupola je oslonjena na lukove, koje nose četiri stuba kvadratnog preseka. Uočena je sličnost između rakovačke crkve, krušedolske manastirske i crkve sv. Nikole u Slankamenu - sve su nastale po uzoru na moravsku arhitektonsku školu.

Манастир Раковац Manastir Rakovac

Prvi podaci o postojanju zidnih slika u crkvi manastira Rakovca zabeleženi su u „Opisu fruškogorskih manastira" iz 1753. godine. Crkva je u to vreme bila „molovata sva, oltar, trulo, cerkov i preprata, starom molerajom". U nekoliko navrata je do 1900. reparirana, popravljana i menjana. Te godine je okrečena; po svemu sudeći, tada je uništen životopis s likovima svetih Kuzmana i Damjana i drugih svetaca.

Od nekadašnjeg freskoslikarstva ostali su, zbog prečestog razaranja, samo fragmenti. Sačuvane su slike u kaloti, tamburu kubeta i na severoistočnom i jugoistočnom stupcu. Nedavnim čišćenjem je u kupoli otkrivena scena nebeske liturgije ispod Hrista, a u tamburu kubeta stojeće figure proroka. Pretpostavlja se da to slikarstvo potiče iz XVI veka, mada nije istraženo potpuno. Ikonostas Vasilija Ostojića, visokobarokni i izuzetno kitnjast, uništen je u Drugom svetskom ratu i o njemu postoji tek nekoliko arhivskih fotografija.

Манастир Раковац Manastir Rakovac

Na ikonostasu je u pet zona bilo raspoređeno 56 ikona. Danas su sačuvane svega tri ikone: „Jeremija" iz zone proroka se nalazi u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici, dok su fragmenti scene „Sretenje" i „Krštenje Hristovo" u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.

Za vreme Srugog svetskog rata manastir i je teško stradao, konaci su spaljeni a zvonik ni danas nije obnovljen.

Манастир Раковац Manastir Rakovac

Za manastir Rakovac je vezan niz znamenitih ličnosti iz srpske istorije: episkop budimski iz XVII veka Sevastijan, episkopi Vićentije Jovanović, Pavle Nenadović, Danilo Jakšić, Sinesije Živanović, čuveni živopisac Amvrosije Janković, prvi slikar Kosovskog boja i drugih dela, Mojsije Putnik, Živan Hajdarević Bajac, Josif Šakabenta, Pantelejmon Živković i Georgije Hranislav. Svi oni su živeli u XVIII i XIX veku, a neki su u Rakovcu i sahranjeni.

Do manastira se stiže sa puta Novi Sad - Beočin, pa kroz selo Rakovac putem za Zmajevac na Partizanskom putu, tj. na putu za Vrdnik.

Poslednjih šest-sedam godina u toku je izgradnja konaka ispred manastirske crkve, na dve strane gde su i ranije bili.

Манастир Раковац Manastir Rakovac

Манастир Раковац Manastir Rakovac

Манастир Раковац Manastir Rakovac

Fotografije unutrašnjosti crkve su iz 2003.

**nenad.bds** · 23.04.2008, 19:35

Manastir JAZAK

24. 03. 2008. silvia kaže:

Jazak

Manastirska crkva je posvećena sv. Trojici. Manastir je osnovan 1736. ktitorstvom bogatih građana Novog Sada, Baje, Osijeka, Šida i Šašinaca. Crkva sa tradicionalnim arhitektonskim oblicima srednjovekovne srpske sakralne gradnje završena je 1741. Visoki barokni zvonik izgrađen je 1803. Trostrani manastirski konaci građeni su između 1736. i 1761. Ikonostas je slikao Dimitrije Bačević 1769. Manastirski kompleks je obnovljen između 1926. i 1930.
U Drugom svetskom ratu stradali su samo manastirski konaci. Manastir je delimično obnovljen.

Evo da i ja dodam opis i istoriju manastira iz izvora koji koristim i za druge fruškogorske manastire, pa da tekstovi budu ujednačeniji po količini informacija. Naravno, dodajem i moje fotografije.

''На јужној падини Фрушке Горе, недалеко од запустелог и урушеног манастира Стари Јазак, започета је 1736. године градња манастира Нови Јазак, чију архитектонску целину чине цркве Св. Тројице окружена са три стране конацима и високи зид који затвара порту. Храму триконхосне основе, са кубетом на десетостраном тамбуру, дозидан је почетком XIX века троспратни масивани звоник уз западно прочеље. Сликарску целину високе барокне олтарске преграде извео је 1769. Димитрије Бачевић са сарадницима. Настала у традицији украјинског барока, неуједначеним стилским особеностима указују на утицаје српског сликарства прелазног периода XVIII века. Осим представа светаца и јеванђелиста у медаљонима на пандатифима, које је извео Павле Чортановића око 1899, зидних слика нема. У манастиру се чувају три раскошно декорисана барокна трона украшена иконама: трон цара Уроша (1776), Богородичин (1779) и архијерејски трон (1784). Манастир је више пута обнављан, а последњи обимнији радови на архитектури изведени су 90-тих година. Током 2003. реконструисан је прилазни пут манастирском комплексу.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

Манастир је споменик културе од изузетног значаја.

''Po narodnom predanju, Stari Jazak je osnovao srpski despot Jovan Branković, mlađi sin despotice Angeline i despota Stefana Slepog. Crkvište starog manastira, koji je bio posvećen Vavedenju presvete Bogorodice, udaljeno je oko kilometar od današnjeg manastira Jaska. (Na tom mestu je neki vojnik koji je tu bivao na dužnosti, nedavno postavio improvizovani krst - obeležje mesta gde je manastir bio.)

Sagrađen posle propasti srpske srednjovekovne države, manastir se u letopisima prvi put pominje u XVI veku, kada je, kako ističu izvori, u njemu bila razvijena prepisivačka delatnost. Iz XVII veka nisu sačuvana svedočanstva o manastiru, pa se pretpostavlja da je zapusteo. Oživeo je u vreme Velike seobe Srba 1690, kada nastaju bolji dani za ovu fruškogorsku svetinju.

Манастир Јазак Manastir Jazak

Godine 1705. monah Hristifor je preneo iz Nerodimlja mošti svetog cara Uroša, što je bilo od velikog značaja za dalje duhovno napredovanje manastira. U to vreme Jazak uživa naročit ugled, a brojni hodočasnici iz Srema i drugih srpskih krajeva dolaze da se poklone moštima svetog cara. Mala crkva i skromni konaci nisu više zadovoljavali potrebe naglo poraslog značaja manastira, pa je 1736. odlučeno da započne izgradnja prostrane crkve i većeg broja konaka.

Манастир Јазак Manastir Jazak

Na novoj lokaciji, izgradnja crkve, zvonika, zapadnog i severnog krila konaka započeta je za vreme beogradsko -karlovačkog mitropolita Vićentija Jovanovića i manastirskog igumana Stefana Dimitrijevića.

Манастир Јазак Manastir Jazak

Uz zadržavanje imena Jazak, u novoizgrađenu crkvu, koju je 7. juna 1758. osveštao mitropolit Pavle Nenadović, prenet je inventar starog manastira. Nakon preseljenja monaha i moštiju cara Uroša u novu crkvu, Stari Jazak je pretvoren u ženski manastir. Uredbom o redukciji manastira, kojuje donela carica Marija Terezija 1773, monahinje su raseljene, pa je nenastanjeno zdanje ubrzo postalo ruševina.

Манастир Јазак Manastir Jazak

Novi Jazak je podignut zahvaljujući prilozima uglednih Srba iz Novog Sada, Baje, Osijeka, Šida, Šašinaca i ostalih mesta Srema. Manastirska crkva, posvećena silasku Svetog duha, građena je u tradicionalnom stilu, naizmeničnom upotrebom kamena i opeke. Gradnja baroknog zvonika ispred priprate završena je 1753.

Манастир Јазак Manastir Jazak

U desnom delu, u plavom kivotu, su mošti zadnjeg Nemanjića - Uroša V - Nejakog.

Visokorazvijen barokni ikonostas, delo Dimitrija Bačevića i njegovih pomoćnika Teodora Kračuna i Dimitrija Popovića, rađen je između 1759. i 1769. godine. Za razliku od crkve Starog Jaska, za koju postoje podaci da je bila živopisana, unutrašnjost crkve novog manastira bila je samo okrečena sve do 1899. godine. Tada je iguman Sava Orloaić dao da se izvede jednostavna ornamentalna zidna dekoracija, a slikar Pavle Čortanović uradio je uljane zidne slike s pojedinim likovima iz nacionalnog i opšte hrišćanskog svetiteljskog panteona.

Vrata ispod zvonika i ispod južnog konaka.

Манастир Јазак Manastir Jazak

Srpskom svetiteljskom panteonu se na baroknim ikonostasima, kao i u monumentalnom slikarstvu, postepeno dodeljuje sve više i sve značajnije mesto. Na ikonostasima u razvijenijoj formi srpski svetitelji se prvi put pojavljuju upravo na soklu ikonostasa hrama manastira Jaska. Da bi se istakao verski i politički kontinuitet Pećke patrijaršije i Karlovačke mitropolije, u takav program uključeni su i prekosavski svetitelji, sremski despoti Brankovići, Stefan Štiljanović i arhiepiskop Arsenije. Sveti Arsenije, prvi naslednik svetog Save na arhiepiskopskoj stolici, čiji lik Bačević predstavlja na soklu jazačke oltarske pregrade, rođen je u Sremu. Aradski episkop je njegovom službom istakao važnost i značaj Srema, koji je u novim uspovima postao sedište duhovnog, političkog i kulturnog života srpskog naroda u Habzburškoj monarhiji.

Манастир Јазак Manastir Jazak

Izvori pominju mnoge znamenite ličnosti koje se vezuju za manastir Jazak - od kralja Dragutina, sina kralja Uroša I i Jelene Anžujske, koji je jedno vreme u XIII veku vladao Sremom, do Teodora Avramovića Ticana, vođe sremskih seljaka u Ticanovoj buni 1807. Sestrinstvo manastira i dobri poznavaoci manastirskih prilika odmah će vam ispričati i o tome ko je na Bogojavljenje pre 130 godina u crkvi čitao apostol, ili ko su bili prvi prnjavorci i manastirski podanici i odakle su �u Jazak dojezdili".

Манастир Јазак Manastir Jazak

Novosagrađeni manastir je u XVIII veku posedovao carske privilegije. Njime je između dva svetska rata godinama upravljao arhimandrit Valerijan, potonji vikarni episkop sremski iz čuvene porodice Pribićević. Akademik Dejan Medaković je, određujući prioritete fruškogorskih manastira po značaju, važnosti i ulozi koju su imali u duhovnom i svetovnom životu Srba, Jazak svrstao na treće mesto, iza Krušedola i Vrdnika.

Zazidana i delom zatrpana vrata na manastirskoj ogradi su na južnoj strani.
Манастир Јазак Manastir Jazak

Kao i mnogi drugi manastiri Fruške gore, Jazak je pretrpeo velike štete i razaranja tokom Drugog svetskog rata. Prilikom boravka ustaške vojske, 79 predmeta iz manastira preuzeo je direktor zagrebačkog Muzeja za umjetnost i obrt Vladimir Tkalčić. U leto 1942. partizani su osvojili manastir, da bi ga prilikom povlačenja, 19. avgusta iste godine, zapalili. Od tog požara stradao je samo jedan deo zgrade, pa su Nemci kasnije sa porušenog zdanja skidali crep i građu za svoje potrebe. Za rušenje i pustošenje konaka glavnu odgovornost snosi službenik NDH Anton Bauer, koji je sa ustašama i Nemcima sistematski pljačkao manastirsku imovinu i odneo iz Jaska sve vrednosti, sem onog što je zagrebački Muzej preneo u svoje depoe.

Манастир Јазак Manastir Jazak

Posle rata je manastirski kompleks bio obnavljan u nekoliko faza, prema metodama aktuelne konzervatorske prakse. Poslednjom fazom obnove završena je konzervacija manastirske crkve i statička sanacija konaka. Tokom poslednjih radova obnovljeno je i zapadno krilo konaka, kako bi u ovom delu bile smeštene biblioteka, svečana trpezarija i riznica.

Манастир Јазак Manastir Jazak

Do Jaska se stiže preko Vrdnika (od Iriga ili sa Partizanskog puta) ili iz Rume.

Fotografije su iz 2004, 2007. i 2010. godine.

**nenad.bds** · 23.04.2008, 21:39

Manastir MALA REMETA

Манастир Мала Ремета Manastir Mala Remeta

Ono što Malu Remetu u prostornom smislu razlikuje od većine ostalih fruškogorskih manastira jeste to što se u okviru manastirskog kompleksa nalazi, osim crkve, jedno krilo konaka. Smeštena je na južnom, središnjem delu Fruške gore. Uz sam manastir je tipično prnjavorsko naselje, danas selo Mala Remeta. Manastirska crkva posvećena je prazniku Pokrovu Presvete Bogorodice (1/14. oktobar).

Манастир Мала Ремета Manastir Mala Remeta

Pouzdanih podataka o vremenu osnivanja manastira nema. 0 postojanju starije crkve na mestu sadašnje kazuje se u izveštaju kanonske vizitacije sremskih manastira iz 1753. Opisani su kameni temelji starog hrama i kaže se da je manastir bio metoh manastira Rače, da je u tursko vreme opustošen i porušen i da se ovde početkom XVIII veka preselilo Račino bratstvo. Legenda pominje da je srpski kralj Dragutin izgradio manastir na razvalinama stare crkve eremitsko-pavlinskog samostana (u prilog ove pretpostavke ide i to da se, pored imena Remeta, pominju i nazivi Remetsko i Remetica). Neki istoričari tu tradiciju, zabeleženu u jednom zapisniku manastira Beočina, odbacuju, te smatraju verovatnijim da su ga na pomenutim razvalinama podigli monasi tog manastira.

Najranije pisane podatke o Maloj Remeti nalazimo u turskim dokumentima (budžeti i temesuci) iz 1546, gde se spominje kao manastir Remetica. Međutim, turski defteri jasno ga razdvajaju od Šišatovca i Velike Remete tek od 1697, i to na osnovu dozvole srpskog patrijarha Arsenija III Čarnojevića, koji šalje prebegle monahe iz manastira na Drini da ovaj manastir obnove kao metoh beočinskog. Počev od 1739, današnju crkvu gradili su više od 20 godina majstori Teodor Kosta i Nikola Krapić, Cincari iz grčkog grada Lange. Ktitor je bio "počtenorodni gospodar" Stanko Milinković, žitelj sela Šuljma. Tačno 11. februara 1738. oni su, zajedno sa bratstvom manastira, sklopili ugovor kojim je pogođeno da graditelji sazidaju crkvu „što lepše umeju i znaju, za 145 dukata, brašna koliko im bude potrebno za vreme rada, za oko 40 oka soli, 20 akova vina i tri akova rakije, četiri braza (ovaca ipi svinja) i 140 oka pasulja ili graha". Pouzdano se ne zna da li je nova crkva podignuta na temeljima prethodne.

Манастир Мала Ремета Manastir Mala Remeta

Hram Male Remete spada među najlepše crkve fruškogorskih manastira, sa živopisnim fasadama od pritesanog kamena i tesanih dekorativnih plastičnih elemenata. Krstoobrazna osnova crkve ponavlja tradicionalna srpskovizantijska rešenja. Ima neuobičajeno kube, koje izrasta direktno iz krova, sužavajući se prema vrhu, sa devet polukružno završenih prozorskih otvora. Za razliku od ostalih manastira, ovaj fruškogorski hram zadržao je izgled srednjovekovnog uzora, bez prizidanog visokog zvonika. Barokni uticaj je ovu filigransku građevinu zaobišao skoro u potpunosti.

Манастир Мала Ремета Manastir Mala Remeta

Prvobitno su konaci, sagrađeni 1758. prilogom Jovana Jovanovića, oberlajtnanta petrovaradiiske regimente, okruživali crkvu sa dve strane - severne i južne. No, 1896. je obnovljeno samo južno krilo.
Unutrašnjost hrama po efektnosti zaostaje za njegovom spoljašnjošću, zbog „teške i umrtvljujuće zidne pregrade" između srednjeg dela crkve i priprate, nešto nepraviliije kružne linije osnove kubeta, praznine zidova i svodova bez plastike, ali i umerene svetlosti dvodelnih prozora i prituljenih mlaeva sa četiri prozorčića na kupoli. Osamljenost izdvojene priprate pod visokim obličastim svodom ne mogu da umanje ni tri komunikaciona otvora pregradnog zida koji je povezuju sa naosom.

Манастир Мала Ремета Manastir Mala Remeta

Podizanje ikonostasa započeto je 1757, pod ktitorstvom Ružice, žene oberlajtnanta Jovanovića. Na prestonoj ikoni „Jovan Krstitelj" je zapis iz 1759. o ktitoru Petru Melenici, stanovniku sela Čerevića. Ikone je verovatno radilo više majstora.

Манастир Мала Ремета Manastir Mala Remeta

Prema natpisima na prestonim ikonama utvrđeno je da su slikane 1757-59. „rukoju Janka H(alkozovića) molera N(ovo)sadskoga", kako se potpisao na prestonoj ikoni Hrista. Ovaj "moler N(ovo)sadski" je poreklom iz Makedonije, a u Novom Sadu, gde je i umro, prvi put se spominje u dokumentima iz 1748.

Манастир Мала Ремета Manastir Mala Remeta

Četiri ikone predstavljaju izuzetnu vrednost u praćenju razvoja srpskog slikarstva, jer je na njima ostvaren sklad tradicionalnih srednjovekoviih formi i tada savremenih shvatanja religiozne slike. Slikari gornjih zona ikonostasa, čije je slikarstvo mnogo slabijeg kvaliteta od Halkozovićevog, za sada su nepoznati. U crkvi nema zidnog živopisa.
Danas manastir poseduje ne tako davno otkriven komadić moštiju svetog Vorđa Kratovca, Srbina iz Kratova, po zanatu kujundžije. On je odbio da pređe u islam pa su ga Turci spalili u Sofiji. Tada je imao 18 godina (svetac se obeležava 11/24. januara).

Манастир Мала Ремета Manastir Mala Remeta

Izgled manastira iz XVIII veka nije do danas bitnije menjan (obnove su bile 1879. i 1909/10). Mala Remeta je jedan od retkih manastira u Fruškoj gori kojem za vreme Drugog svetskog rata nije stradala cr-kva. Ali, spaljen je manastirski konak 1942, te je posle Drugog svetskog rata obnovljen, na osnovu istraživanja, tehničke dokumentacije i pod nadzorom Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu.

Манастир Мала Ремета Manastir Mala Remeta

U potpunosti se slažem sa autorom teksta da je Mala Remeta među najlepšim crkvama Fruškogorja. Tome dodajem da i sam položaj doprinosi izuzetno prijatnom utisku. Manastir je na samom kraju sela, u dosta strmoj udolini gledano od strane prilaza, tako da se vrh crkve ne vidi ni sa manje od stotinak metara. Od manastirske kapije se spušta strmi kaldrmisani puteljak natkriljen starim velikim lipama.

Do manastira se dolazi od strane Vrdnika ili Rume.

Fotografije su iz poseta 2004. i 2007.