Manastiri Srbije

[nenad.bds]

Manastir VELIKA REMETA

Манастир Велика Ремета Manastir Velika Remeta

Svega pola kilometra od izvorišta potoka Šelovrenca, na južnim obroncima Fruške gore, severozapadno od nekadašnjeg prnjavora Remete, nalazi se manastir Velika Remeta.

Prema legendi, osnovao ga je kralj Dragutin krajem XIII veka. Kad je u lovu pao s konja i ostao trajno hrom, na saboru u Deževi 1282. dobrovoljno je predao vlast mlađem bratu Milutinu, koji mu je obećao da će njegovi naslediici, po stričevoj smrti, preuzeti krunu. No, dugovečni i neograničenoj vlasti sklon brat ga je prevario.

Utvrđivanju starosti Velike Remete nije pomogla ni analiza toponima. Bilo je pokušaja da se Velika Remeta svrsta u eremitski red pavlina, iako su manastiri istog imena u blizini Pakraca i Temišvara nastali tek u XVI veku. Dokazi o postojanju i delovanju pavlina na Fruškoj gori nikada nisu pronađeni, te je ovaj podatak o starosti tek zanimljivost, koja potvrđuje da naselja i manastiri na ovoj panonskoj planini još nisu dovoljno istraženi.

Манастир Велика Ремета Manastir Velika Remeta

U zvaničnim izvorima Velika Remeta se javlja prvi put pod tim imenom 1562. godine. Kao Remeta, manastir se pominje 20 godina ranije. Podatak o popravci unutrašnjeg portala, iz 1566, svedoči i o izgledu samog manastira. Živopisana je 1568. niša na južnoj fasadi crkve, a na slici je bio predstavljen patron hrama sv. Dimitrije. Istoričari na osnovu ovog podatka zaključuju da je iste godine oslikana čitava unutrašnjost hrama, u kojem se i danas nalaze mali, ali veoma važni fragmenti srpskog freskoslikarstva.

Манастир Велика Ремета Manastir Velika Remeta

Turski poreski dokumenti Veliku Remetu spominju često tokom XVII veka. Uoči napuštanja Srema 1716, Turci su spalili manastir. No, u istom veku, posle potpunog turskog povlačenja, započinje procvat Velike Remete. Carska privilegija je manastiru izdata 1722. godine, i tada počinje njegova građevinska obnova. U to ime su 1739. monasi manastira Rakovice, kod Beograda, Velikoj Remeti poklonili četiri prestone ikone, koje su slikali ruski ikonopisci: Spiridon Grigorjev, Jovan Maksimov, Leontije Stefanov i Tihon Ivanov. Godine 1721. u manastiru boravi jerotej Pačanin, pisac �Puta u Jerusalim", prvog putopisa u našoj novijoj književnosti.
Darom arhiepiskopa Vićentija Popovića sagrađen je deo konaka severno od crkve. U naredne dve godine je završeno celo južno krilo, dok su konaci okončani tek 1765. Izgradnja najvišeg zvonika na Fruškoj gori je završena 1735. godine. Ktitor je bio Andreja Andrejević iz Petrovaradina sa svojim bratom Jakovom iz Beške. Ovaj podatak je uklesan na kamenoj ploči koja je stajala na zvoniku sve do 1980, kada je skinuta da bi se slrečilo njeno dalje propadanje. U zvoniku je izgrađena kapela posvećena sv. Jovanu Preteči, a glavni majstor je bio Nemac Johanes Vilhelm. U tim masovnim građevinskim radovima crkva je barokizovana kako bi se uklopila u okolinu zvonika.

Crkva u Velikoj Remeti ima krstoobraznu osnovu, dobijenu pravougaonim pevničkim transeptom. Na istočnoj strani je centralna apsida, spolja trostrana, dok je iznutra polukružna. Nad pevnicama se diže kupola.

Манастир Велика Ремета Manastir Velika Remeta

Манастир Велика Ремета Manastir Velika Remeta

Na crkvi postoji pet prozora i jedan ulaz. Spratne zgrade konaka, veoma masivne, daju manastiru izgled utvrđenja. Konaci su građeni u kombinaciji kamena i opeke, u duhu savremenih baroknih monaških zdanja. Usled mnogobrojnih lrepravki, raspored prozora na zgradama je različit. U trpezariji manastira6 je sačuvana freska koja prikazuje Bogorodicu na prestolu s malim Hristom na krilu, okruženu anđelima. Po stilu, pretpostavlja se da potiče iz XVII veka.

Od nekadašnjeg freskoslikarstva iz XVI veka sačuvani su samo fragmenti. U niši đakonikona se nalazi �Bogorodica Oranta", a u proskomidiji je predstava �Hristos milosrđa" sa simbolima jevanđelista u uglovima. U nišama na južnoj i severnoj fasadi su ostaci fresaka s predstavom sv. Dimitrija i Bogorodice.

Prvi poznati ikonostas je opisan prilikom kanonske vizitacije 1753. godine. Na niskoj oltarskoj pregradi nalazile su se ikone različitih stilova.

Манастир Велика Ремета Manastir Velika Remeta

Pominje se krst od drveta koji je sav pozlaćen. Za stare ikone se kaže da su zamenjene novim, donetim iz manastira Rakovice 1739. godine. Bile su to ikone ruskih ikonopisaca, za koje se, po zapisima na njima, zna da potiču iz 1687.

Kada se pomenuti opis uporedi s arhivskim fotografijama unutrašnjosti velikoremetske crkve, nastalim krajem XIX i početkom XX veka, uočljiva je promena u kompoziciji ikonostasa, nastala najverovatnije 1850. godine. Na fotografijama se prepoznaju ikone ruskih majstora, ali ne na ikonostasu, već u priprati (Bogorodica i sv. Tri jerarha). Ikone svetog Nikole i svetog Jovana Preteče čitljive su na ikonostasu u zoni prestonih ikona. Krst koji se nalazi na pomenutim fotografijama u lotpunosti odgovara opisu iz 1753. godine.

Манастир Велика Ремета Manastir Velika Remeta

Манастир Велика Ремета Manastir Velika Remeta

U odnosu na rečeni opis, razlikuju se i prostori na carskim dverima i iznad njih. Uklonjena je ikona �Nedremano oko" i postavljene su nove dveri, u klasicističkom stilu. Umesto Deizisa, postavljena je ikona Svete trojice u frizu apostola, koja obuhvata i zonu Velikih praznika. Levo i desno od krsta nalaze se medaljoni s likovima proroka, koji se ne pominju u opisu. Novost su i ikone na soklu ispod ikona Bogorodice i Hrista, koje su nečitljive na navedenim fotografijama.

Crkva je ponovo obnovljena 1850, kada su ktitorstvom Maksima Nikolića oslikani ikonostas i zidovi u njoj. U još jednoj obnovi u Velikoj Remeti, između 1898. i 1901, menjano je kube na crkvi.

Na početku Drugog svetskog rata, za komesara manastira je postavljen Anton Pekarić, ustaša iz Sremskih Karlovaca. Istovremeno su u svetinju došle ustaške jedinice, koje tu ostaju sve do proleća 1943. godine. Manastirski je imetak za to vreme nemilosrdno pljačkan i uništavan. Do dolaska komisije zagrebačkog Muzeja za umjetnost i obrt, 10. septembra 1941, dobar deo manastirskih dragocenosti bio je pokraden ili devastiran. Dr Vladimir Tkalčić je preuzeo od komesara manastira samo 60 predmeta iz crkve, riznice i biblioteke, a iz salona, tek dva portreta. Od knjiga je preuzeo nekoliko srbulja i rukopisnih knjiga, ali bez potpisa i broja. Ostala manastirska istorijska dobra su propala, posebno arhiva, koju komisija zagrebačkog Muzeja nije spasla.

U proleće 1943, kada je manastir spaljen, na položaju ustaškog komesara nalazio se Tobija Horvat. Najveća šteta naneta je manastirskoj crkvi. Porušeni su kube i stubovi držači kubeta, oštećeni svodovi, izgoreo je krov. U crkvi je spaljen ikonostas bogate duborezbarije sa preko 40 ikona iz XVII i XVIII veka. Veliko oštećenje pretrpeli su konaci. Potpuno su uništeni ili pokradeni pokućstvo, stilski nameštaj iz salona, trpezarije i nameštaj monaških kelija.

Slike koje su u vreme Drugog svetskog rata opljačkane, odmah nakon rata su vraćene i sada se nalaze u Muzeju SPC u Beogradu, u Galeriji Matice srpske i muzeju manastira Krušedola. Najnužniji konzervatorsko-restauratorski radovi na konacima usledili su 1951. godine, dok je crkva privremeno pokrivena 1959. Rekonstrukcija kubeta, krova na crkvi i konzervacija i restauracija fragmenta živopisa završeni su 1982. U obnovljenoj crkvi je postavljen nov ikonostas, a nove freske su uradili Dragan Marunić i Nikola Lubardić, slikari iz Beograda.

Česte i obimne prepravke, kao posledica propadanja ili uništavanja, potpuno su izmenile arhitektonsko rešenje prvobitne crkve. Prema idealnoj rekonstrukciji, crkva sv. Dimitrija ima mnogo sličnosti s grupom crkava podignutih u Podrinju posle obnove Pećke patrijaršije. Ovo svrstava Veliku Remetu u svojevrsnu renesansu Raške škole.

Манастир Велика Ремета Manastir Velika Remeta

Gledajući Veliku Remetu imamo očiglednu ilustraciju o nadmetanju među manastirima ko će imato višlji zvonik. Najvišlji je ovaj. Objektivno, stvorena je puna disproporcija između veličine crkve i zvonika. Čovek koji se nalazi unutar manastira teško može da stekne utisak da crkva i zvonik pripadaju istoj celini.

''Манастир са црквом посвећеном св. Димитрију, смештен на јужним обронцима Фрушке горе, први пут се помиње средином XVI века у ферману султана Сулејмана II. Претпоставља се да је настао нешто раније, иако га предање везује за краља Драгутина. Због многобројних разарања и обнова у великој мери му је измењена првобитна архитектонска концепција. Манастирска црква је једнобродна, са споља тространом а изнутра полукружном олтарском апсидом и са правоугаоним певничким просторима. Над пресеком наоса и трансепта уздиже се полигонална купола. Испред припрате, која је од наоса одвојена стубовима, подигнут је седмоспратни звоник. Његову богату фасадну декорацију чине кордонски венци, угаони пиластри, профилисани кровни венци и прозорски отвори различитих облика и величина. Звоник се завршава зиданом лантерном на пирамидалном крову. Истраживања су показала да је црква манастира Велика Ремета била живописана у XVI веку и изнутра и споља. Осим неколико фрагмената, живопис се није сачувао, што је судбина и иконостаса из 1753, чији је аутор највероватније Василије Романович. Времену осликавања иконостаса припадају горње партије зидова и свод, као и већина конака који окружују цркву. Масивност и спратност конака, изведених комбинацијом камена и опеке у духу барока, доприносе изгледу утврђења. Велика обнова 1982. вратила је манастиру већину његових функција, угашених током I светског рата, када је претрпео знатна оштећења. Мањи конзерваторско-рестаураторски радови вршени су и 2000.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменка културе Републике Србије)

Манастир је споменик културе изузетног значаја.

Манастир Велика Ремета Manastir Velika Remeta

Ulaz u manastirski kompleks je na kraju sela Velika Remeta.

Do manastira se dolazi sa Partizanskog puta, nedaleko od raskrsnice sa putem Beograd - Novi Sad, odnosno desetak kilometara od Iriškog Venca i puta Novi Sad - Ruma.

Nepotpisani, kao i potpisani su moji snimci iz poseta 2004. i 2006. i 2010. godine

[nenad.bds]

Manastir KUVEŽDIN

Crkva manastira Kuveždina posvećenaje sv. Savi (14/27. januar). Kuveždin je sagrađen na jugozapadnom delu Fruške gore, severno od sela Divoša.

Manastir Kuveždin Манастир Кувеждин

Na slici je izged s kraja leta 2006. Slikano je od manastirske kapele Voznesenja koja je na obronku oko 300 m. od manastirske crkve.

Predanje, zabeleženo već krajem XVII veka u rukopisnoj knjizi �Slovo sv. Jeronima Sirina iz manastira Šišatovca", kaže da je Kuveždin, kao i Šišatovac, osnovao srpski vojvoda i poslednji srpski despot, �veliki Teodor župan" Stefan Štiljanović 1520, a da su ga sazidali Jovan i Gašpar, majstori koji su bili �ot primorskih strana" (Štiljanović je poreklom iz Bečića, kod Budve).
Prvi put ga turski katastarski defter spominje 1566-67. kao �manastir Sveti Sava"; drugo ime bilo mu je �Kuveždin blizu Vanđinca". Da je postojao u XVI veku potvrđuju i dva dokumenta, u kojima se navodi da su pisana baš u manastiru Kuveždinu: rukopisni minej iz 1569, koji se čuva u manastiru Svete trojice u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, te zapis iz 1593. o žitiju Jovana Zlatoustog.

Manastir Kuveždin Манастир Кувеждин

Manstir je razoren u Drugom svetskom ratu.
Koliko ja znam, sa značajnom obnovom manastira Kuveždin se najkasnije krenulo. Ovo je stanje koje smo zatekli u prvoj poseti u proleće 2004. Tada je bio delimično obnovljen konak a videlo se da su u toku pripreme za dalje radove.

Manastir Kuveždin Манастир Кувеждин

Manastir Kuveždin Манастир Кувеждин

Gornja slika unutrašnjosti je iz 2004. a donja iz 2oo6. godine


A ovako je izgledala unutrašnjost 1885. (Snimak Reichner)

Prema jeromonahu Mojsiju, sudbinu Kuveždina, kao i Petkovice, izmenio je beogradsko-sremski mitropolit Pajsije, čijom je zaslugom manastir 1650. sačuvan od rušenja. Sinan-beg, tadašnji zapovednik Sremske Mitrovice, odustao je od rušenja manastira za godišnju naknadu od 100 groša. U Kuveždinu su u XVII veku našli utočište najpre monasi manastira Vinče, a potom i manastira Slanci (oba su u blizini Beograda). Protiv ovih drugih, a iz straha da ne naslede njihov manastir, borilo se kuveždinsko bratstvo; umirilo se tek nakon intervencije patrijarha Arsenija Čarnojevića. A kaluđeri i Vinče i Slanaca doneli su različite dragocenosti i rukopise, od čega je mnogo toga ostalo u Kuveždinu do Drugog svetskog rata.

U knjizi ktitora i priložnika manastirskih, osnovanoj u Kuveždinu 1743, beleže se darodavci: �gospodar Jakov Elašić, oberknez" iz sela Divoša, i mitropolit Pavle Nenadović, koji je ktitorisao pokrivanje, malterisanje i krečenje crkve, uređenje trpezarije i pokrivanje jednog dela konaka 1754. Na osnovu opisa crkvene vizitacije iz 1753. i gravire Zaharija Orfelina iz 1722, urađen je crtež moguće rekonstrukcije stare crkve, koja je bila izgrađena od kamena i cela pokrivena šindrom. Oltar je bio �sav ispisan no porušen", a ikonostas od čamovih dasaka, na kojima je bilo oko 30 ikona, kao krst �molerstva prostog".
Po svemu sudeći, stara crkaa postojala je do 1815, kada je novu, barokno-klasicističku, jednobrodnu građevinu s polukružnom oltarskom apsidom na istočnoj strani i plitkim pravougaonim pevnicama senerno i južno, te velelepnim ulazom, izgradio Novosađanii Matijas Šimidinger (dovršena 1816), a �trudom igumana Genadija Kirilovića i celoga bratstva". Sagrađena je od opeke i prizidana uz ranije podignut zvonik bez kapele (1803) za svega dve godine. Prva obnova manastirskog konaka i limene kape tornja zabeležena je 1900. U neposrednoj blizini manastira sagrađena je 1799. mala grobljanska kapela.

Ikone na novom ikonostasu u staroj crkvi slikao je 1722. Janko Halkozović. Ovaj ikonostas prodat je 1853, kada je postavljen nov, za koji je 48 ikona na višespratnoj, klasicističkim ornamentima ukrašenoj oltarskoj pregradi, radio Pavle Simić, a duborez Georgije Davič, za vreme obrazovanog i darovitog igumana Nikanora Grujića. No, o izgledu celine moguće je danas suditi samo na osnovu arhivskih fotografija. U isto vreme Simić je slikao i unutrašnje zidove crkve.

U manastirskoj riznici nalazio se veliki ruski bakrorez koji je izradio Zaharija Orfelin 1772, kada je manastir Kuveždin bio obnovljen. Pored drugih dragocenosti i rukopisa, tu je bio i putir koji je 1559. darovao ruski car Ivan Grozni manastiru Mileševi. Neke od ikona čuvanih u kapeli izlagane su u Galeriji Matice srpske.

Manastir je opljačkan 1914. Arhijerejski sinod Srpske patrijaršije proglasio ga je 1923. za ženski manastir. Miniran je u proleće 1944, kadaje srušeno kube na crkvi, oboreni su svodovi, spaljeni krov i ikonostas iz gornje zone, te uništene zidne slike. Dvadeset ikona sa Simićevog ikonostasa spaseno je zahvaljujući kuveždinskoj kaluđerici Paraskevi i deponovano u grobljansku kapelu. Na osnovu tih ikona, iz zone prazničnih i prestonih sa carskih i bočnih dveri, donet je sud o umetničkoj vrednosti Simićevih slikarskih rešenja, najmarkantnijih u njegovom slikarskom opusu.

Manastir Kuveždin Манастир Кувеждин

Na slici je stariji, istočni deo konaka 2006.

Konaci su bili potpuno razrušeni. O izgledu konaka takođe se može suditi samo na osnovu arhivskih fotografija i, delimično, ruina koje ponegde još nose arhitektonski ukras.

Manastir Kuveždin Манастир Кувеждин

Na slikama iz 2006. se vidi da je južno krilo konaka na kome su bila manastirska vrata (u nekom opisu okarakterisana kao 'velelepni ulaz') u znatnoj meri obnovljen.

Delimično je crkva obnovljena 1973-75. Prilikom istraživanja devedesetih godina prošlog veka pronađeni su ostaci još starije crkve.

Kako se godine 2005. krenulo se sa daljom obnovom, u nekoj narednoj prilici napraviću slike aktuelnog stanja.

Manastir Kuveždin Манастир Кувеждин

U blizini manastira je kapela Vaznesenja Gospodnjeg. Na luku iznad vrata je uklesana 1779. godina. Oko kapele je groblje po kome se vidi da odavno u manastiru nije bilo brojnog monaštva.

Manastir Kuveždin Манастир Кувеждин

Iskoristili smo lep dan i danas stigli i do Kuveždina.

Manastir Kuveždin Манастир Кувеждин

Od prethodne posete 2006. crkva je spolja uglavnom dovršena i dograđeno je još jedno krilo konaka.

Manastir Kuveždin Манастир Кувеждин

Na zvoniku je reljlefnim ciframa upisana '1803' godina - godina izgradnje prvobitnog zvonika.

Manastir Kuveždin Манастир Кувеждин

U unutrašnjosti crkve nema promena od 2006.

Manastir Kuveždin Манастир Кувеждин

Trenutno nema majstora. Kako su nam rekli, ponestalo je para za dalje radove.

[nenad.bds]

Manastir DIVŠA (ĐIPŠA)

Manastir Divša Đipša Манастир Дивша Ђипша

Slika s proleća 2008.

Manastir Divša (Đipša)

Manastir se nalazi na zapadnom ogranku južnog obronka Fruške Gore u blizini sela Vizić. Manastirska crkva je posvećena sv.Nikoli.Prema predanju manastir je osnovao despot Jovan Branković krajem 15.veka. Prvi pouzdani podaci se međutim nalaze u turskim dokumentima iz druge polovine 16.veka.Početkom 18.veka Divša je zabeležena kao metoh manastira Kuveždina.Stara manastirska crkva je obnovljena 1744.a najobimnije građevinske promene na crkvi su izvedene 1764.Tada je dozidana priprata i zvonik sa zapadne strane crkve.Ikonostas je slikao Teodor Gologlavac 1754.U Drugom sv.ratu manastir je teško oštećen a ikonostas demontiran .manastir je delimično obnovljen a čine ga crkva i spratni konak severno od nje

Dodajem i nešto svojih fotografija iz posete 2004. godine.

Manastir se nalazi u blizini sela Vizića. Posvećen je sv. Nikoli (6/19. decembar).

Manastir Divša Đipša Манастир Дивша Ђипша

Čine ga crkva i spratni konak zapadno od nje.

Podjednako se spominje pod dva imena - Divša i Đipša. Prema legendi, osnovao ga je despot Jovan Branković krajem XV ili na samom početku XVI veka. Pod imenom „Sv. Nikola", manastir u selu Lipovici zabeležen je prvi put u turskom katastarskom defteru 1566-67. godine. O njemu u XVII veku nema podataka. Prvi zapis o građevinama u Divši u XVIII veku daje opat Bonini. u izveštaju načinjenom prilikom premeravanja fruškogorskih manastira 1702, u kojem se kaže: "u njemu ima nekoliko kaluđera, koji ponovo grade manastir i crkvu". U privilegiji koju je izdao austrijski car Josif I, Divša je od 1706. beležena kao metoh manastira Kuveždina, sve do 1923, kada je proglašena samostalnim manastirom. U Zapisnoj knjizi samog manastira iz 1738. nalazi se podatak da je te godine snabdeven najpotrebnijim bogoslužbenim knjigama, po čemu se zaključuje da je naseljen i da se u njemu redovno odvija život. Ktitorstvom Novosađanina Petra Jovanovića popravljeni su 1743. manastirska crkva i zgrada konaka južno od nje, o čemu svedoči Jovanovićevo pismo patrijarhu Arseniju IV Jovanoviću Šakabenti, upućeno 1744.

Manastir Divša Đipša Манастир Дивша Ђипша

Ikonostas za obnovljenu crkvu rezao je zasad nepoznati "piltaor" iz Novog Sada 1751. Oslikavanje ikonostasa završio je 1754. Teodor Stefanov Gologlavac, danas ocenjen kao stvaralac osrednjih umetničkih kvaliteta (u celini, on je „naivan slikar nevešta i nesigurna crteža, figura loših proporcija, fizionomija bezizraznih i skoro deformisanih"), ali koji je svoje slikarstvo oslobodio tradicionalnog prizvuka, prihvativši moderna shvatanja barokne koncepcije religiozne slike. Na ikonama je zlatnu pozadinu zamenio bojenom. Na scenama u enterijeru slikao je barokne oblike nameštaja i pokušao da plastično prikaže odeću. Rodom iz okoline Valjeva, Gologlavac je u istom duhu radio i ikone u Srbiji, čak i Bosni, što je od velikog značaja za istoriju novije srpske umetnosti.

Obimna obnova divšanske crkve i izgradnja manastirskog konaka i zvonika sa kapelom zabeležene su između 1762. i 1766. Ktitor je bio divšanski monah poznat kao pustinjak Matej. O manastiru u to doba svedoči gravira Zaharija Orfelina iz 1722. Crkvi je ponovo menjan izgled 1822, a nema podataka o drugim prepravkama u XIX veku. Izvorna crkva je jednobrodna, jednokupolna, sastavljena iz tri osnovna dela - priprate na zapadu, naosa u središnjem delu, nad kojim se dižu kupola i oltarske apside na istočnom delu. Nad južnim portalom, u usečenoj plitkoj niši, nalazi se freska sa predstavom sv. Nikole. Današnji izgled divšanske crkve posledica je čestih prepravki. Građevina se sastoji iz dva dela - prvobitne crkve i kasnije dozidane pretpriprate i zvonika. Sagrađena je u duhu tradicionalne srpske arhitekture. To nije reprezentativno zdanje ni po dimenzijama ni po upotrebljenom materijalu.

Prvi podaci u 20. veku govore o kaluđerima i igumanima, dok se manastirske građevine ne pominju. Zna se jediio da je manastir između 1913. i 1922. bio napušten. Dolaskom igumana Pantelejmona Lazića krajem 1922. započeta je prepravka crkve, konaka i ekonomskih zgrada. Već 1924. u Divši je bila škola za decu iz manastirskog prnjavora. Učitelj je bio sam Lazić. Divša je 1933. ponovo izgubila status samostalnog manastira, da bi ga ponovo dobila posle Drugog svetskog rata.

Manastir Divša Đipša Манастир Дивша Ђипша

Manastir je 1944. miniran, pa je zvonik napukao sa tri strane u celoj visini. Svod crkve je delimično srušen, ikonostas demontiran, a njegovi delovi odneti u manastir Kuveždin. Godine 1950. deo ikonostasa je preseljen u Muzej Srema u Sremskoj Mitrovici (u Kuveždinu se nalazi 12 ikona s nekadašnjeg divšanskog ikonostasa, na kojima su likovi apostola).

Napukli zvonik, da ne bi pao, morao je biti srušen (1952).

Manastir Divša Đipša Манастир Дивша Ђипша

Monahinja nam je rekla da će se i zvonik (kome ovo zvono pripada) obnoviti uskoro.

Obnovu krova na crkvi izveo je 1968. Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu. U nastavku obnove ustanovljeno je daje današnja crkva izvorna građevina, dograđena nakon obnove Pećke patrijaršije (1557).

Potom je 1991 -92 rekonstruisano kube na crkvi. Godine 1994. su završeni sanacija svoda priprate i malterisanja unutrašnjosti i spoljašnjosti crkve. Ugrađeni su novi prozori sa zaštitnim rešetkama. Izrađen je i deo kamenih doprozornika. U radionici Pokrajinskog zavoda sačinjeno je dvoje novih drvenih vrata za crkvu, sa okovom.

Manastir Divša Đipša Манастир Дивша Ђипша

Na osnovu detaljnog plana kompletne rekonstrukcije manastirske crkve, 1995. počela je izrada crkvenog poda sa hidro i termo izolacijom. Predstavljeni su arheološki nalazi starog poda, a nov je izrađen od kamenih ploča u priprati i naosu. U okviru unutrašnjih radova, postavljene su nadgrobne kamene ploče u priprati i izrađena je kamena časna trpeza. Ugrađeni su kameni doprozornici i dovratnici, obojeni prozori, konzervirane novootkrivene ikone sv. Nikole iznad južnog ulaza u crkvu. Postavljene su zatege, maskirane drvenim gredama, a crkva je okrečena spolja i iznutra. Izgrađen je trotoar od opeke oko crkve i ponovo je postavljen oluk. Počelo je i uređenje podruma konaka.

__________________________________

U postu 30.04.2008. nenad.bds:

U protekle četiri godine završena je obnova.

Manastir sada izgleda znatno drugačije.

U nedelju pred Uskrs 2008. na Cvete, Vladika Vasilije osveštao je manastir.

Manastir Divša Đipša Манастир Дивша Ђипша

Manastir Divša Đipša Манастир Дивша Ђипша

Manastir Divša Đipša Манастир Дивша Ђипша

Manastir Divša Đipša Манастир Дивша Ђипша

Manastir Divša Đipša Манастир Дивша Ђипша

Nastavljeno je oslikavanje živopisa.

Manastir Divša Đipša Манастир Дивша Ђипша

Snimci su od 29. aprila 2008.


Do Divše - Đipše se od Novog Sada stiže putem kroz Beočin i Neštin ili Partizanskim putem idući do njegovog kraja na zapad. Od Donjeg Srema se stiže nekim od puteva kojim se stiže na Partizanski put (koji vodi grebenom Fruške Gore).

[nenad.bds]

Да јужно од Дунава и Саве кренем представљањем једне мало познате али цркве која плени својим складом и непретнциозношћу.

Mанастир
ТРШКА ЦРКВА

Manastir Trška crkva Манастир Тршка црква

Манастир, у чији склоп је ушла Тршка црква основао је Епископ браничевски 1985. године. Међутим, и надаље се име цркве чешће помиње од манастирског имена.

Tршка црква се данас сматра најстаријим објектом те врсте не само у Хомољу већ и у широј околини. Свеобухватна истраживања која је спровела Милка Чанак Медић током осамдесетих година XX века показала су да је то грађевина која заслужује дојстојно место у српској историји. Ова тврдња добија на значају уколико се зна да њена градња отвара питање управе над овим крајевима. По традицији, на коју се никако не смемо ослонити, црква је саграђена 1274. године, дакле пре него што је Хомоље ушло у састав српске државе. Ово се тешко може потврдити, али се на основу стилских одлика за њу може рећи да припада периоду краја XIII или почетку XIV века.

Manastir Trška crkva Манастир Тршка црква

Конаци скромних размера се назиру у зеленилу воћки.

Мајстор под чијим руководством је грађена Тршка црква одличан је познавалац стила који већ читав век постоји на тлу Србије. На основу тога сматрамо да је ктитор припадао српској властели, иако о њему немамо никаквих података. На месту где се обично сахрањују ктитори нађен је скелет жене која у руци држи новорођенче. Овај као и осамдесетак других скелета сведоче да је црква у прошлости служила као гробница свештенства, али и маузолеј заслужних становника Хомоља.

Тршка црква је некада била посвећена Светом Николи, мирликијском чудотворцу. После детаљне обнове 1429/30. године, која је изведена након рушења под нама непознатим околностима, посвећена је Рођењу Богородице. Тршка црква представља једнобродан храм изграђен у стилу рашке школе. Зидана је сигом на чврсто постављеним темељима од пешчара.

Укупна дужина је 24, а просечна ширина око 7 метара. Имајући у виду уобичајен начин покривања цркава, сматрамо да је првобитан кров био од олова. Од истог материјала је направљен кров и након последње обнове.

Manastir Trška crkva Манастир Тршка црква

Западна фасада.

Западна фасада храма претставља његов највреднији део са вредним и лепим скулптурама исклесаним у камену.

Manastir Trška crkva Манастир Тршка црква

Велику пажњу на западној фасади привлаче крилати грифони уграђени у горњу раван каменог оковратника.

Скулптуре грифона се данас још могу видети у Студеници, Бањи и Дечанима, најлепшим споменицима рашке школе. Ова чињеница потврђује претпоставку, да је Хомоље раније имало много већи значај и да је Трг представљао раскрсницу путева, те да је привреда ових крајева била доста развијена. Грифони, од којих северни држи у предњим канџама главу овна, а у задњим главу човека, док јужни држи главу анђела, представљају јеванђелисте Луку и Матеја.

Manastir Trška crkva Манастир Тршка црква

У доњем делу портала нађене су две скулптуре лава, од којих један, боље очуван, држи у канџама главу жене, док су од другог нађени само поједини делови.

Manastir Trška crkva Манастир Тршка црква

Изнад архиволте у средишњем делу фасаде уграђен је камени блок с представом двоглавог орла који води порекло са неке од прозорских бифора и припада старијем делу цркве.

Manastir Trška crkva Манастир Тршка црква

Описујући изглед и вредности Тршке цркве не можемо, а да не споменемо бројне уклесане цртеже и слова на соклу цркве. Цртежи сличног садржаја се могу уочити на каменим плочама у Сувом Долу. То је примитивна уметност где се са неколико потеза дају контуре животиња и људи. Детаљна истраживања садржаја још увек нису обављена. Можемо на основу онога што се лако препознаје да потврдимо да је у питању заоставштина из разних временских периода.

Manastir Trška crkva Манастир Тршка црква

Представе животиња говоре о јасно израженом остатку тотемизма код локалног становништва. Уочавају се цртежи секира који нас асоцирају на лов и рат. Такође, бројни натписи упућују на гробну намену цркве.

Поставља се питање ктитора и времена градње храма са унутрашњом припратом. На основу сачуваних материјалних остатака (грифона, капитела, прозора на апсиди и керамичких судова уграђених у западну фасаду храма) може се рећи да је храм саграђен крајем XIII или почетком XIV века. Познато је, да је Хомоље коначно 1291, а свакако и још 1285. године ушло у састав Драгутинове државе и тако дошло под власт Немањића. Раније поменути летопис из 1734. године, изричито каже да је црква стара 460 година. Како се верује, ови крајеви нису те 1274. године били под влашћу Немањића. Наравно, то не значи да је појава изразитих стилских обележја рашке школе случајна. Нама преостаје помисао, да је летописац изнео нетачан податак, што је сасвим вероватно или да је српска власт раније успостављена над Хомољем, за шта немамо поузданих доказа.

Драгутин се у једном мировном уговору помиње међу Стефановим (мађарски краљ) вазалима. Лако је претпоставити, да је као зет и вазал угарског краља добио део земље на управу. Поменута земља би могла да буде Срем у његовим средњевековним границама. Из каснијих времена Драгутин је познат као �Сремски краљ� без обзира што је његова област била знатно већа.

Градња Тршке цркве у чистом стилу рашке школе упућује нас на неимара из Србије. Он је могао да буде ангажован од стране Драгутина или неког локалног властелина. Предуслов за ово ангажовање била би власт Драгутина, односно неког из династије Немањића над овим крајевима, за коју смо рекли да је могла да буде остварена после његове женидбе са угарском принцезом. Дакле, Драгутинова управа представља период у коме је могло доћи до продора рашке школе у градитељство Хомоља и до подизања храма Светог Николе.

На основу анализе појединих делова уграђених у западну фасаду (ту пре свега мислимо на змијолике животиње са псећим главама и крилима) сличне представе се могу наћи и на другим споменицима овог стила (Лазарица, Раваница, Каленић). На основу сачуваног натписаприпрата је изграђена 1382/3. године. То је, дакле, време кнеза Лазара Хребељановића, под чијим је ктиторством нешто раније саграђен манастир Горњак. Градња манастира је жеља да се ови крајеви чвршће вежу за државу кнеза Лазара. Хомоље је дошло под његову власт 1379/80. године, после сукоба са Радичем Бранковићем.

Спољна припрата цркве Светог Николе није била дугог века, није трајала ни педесет година. Не зна се како је и када порушена, али се то десило пре 1429/30. године, када је храм обновљен. Тада су делови обе припрате уграђени у западну фасаду храма. Данас се са сигурношћу не може потврдити зашто је дошло до рушења цркве, али два свакако најчешћа разлога су Турци и поплаве.

У одређеном историјском тренутку, какав је владавина деспота Ђурађа Бранковића, није могло да дође до темељне обнове цркве. Владар или локална властела одлучили су да обнове порушену грађевину, али у складу са материјалним приликама. Оне су, судећи по времену у коме је обнова изведена, биле сасвим скромне. У време када су Турци често упадали у ове крајеве, није било лако наћи доброг неимара. Градитељ је затечене делове оба портала, поштујући њихову лепоту и вредност, уградио у западну фасаду храма.

Тршка црква је и у новом веку наставила да игра видну улогу у верском животу хомољског становништва. Њен углед је растао са протеклим временом, јер данас представља највероватније најстарију цркву у Браничевској епархији. На положај цркве не утиче опадање значаја насеља Трг у XIX веку. И поред нестанка овог насеља, дућани и механе се задржавају у близини цркве и после овог периода. Свештенство, а касније и монаштво се издржава од помоћи многобројних добротвора.

У време турско-аустријских ратова крајем 17. в. Тршка црква је била сва урасла у густ и висок луг.

Став турских власти да се хришћанима у београдском пашалуку дозволи грађење и обнављање цркава, довео је 1796. године до детаљније обнове Тршке цркве. Устаничка српска власт је и сама већу пажњу посветила овој цркви.

Осамдесетих година XX века је изведена последња обнова цркве, а црква је до тада задржала добијени изглед из времена Ламбре Ђорђевића. Слабо осветљена спољна припрата је дуго скривала од очију пролазника лепоту појединих делова западне фасаде.

Manastir Trška crkva Манастир Тршка црква

Сликано је са улаза у припрату јер је у наосу била у току вечерња молитва монахиња.

Последњом рестаурацијом уклоњена је спољна припрата, а цркви је враћен изглед грађевине рашке школе са откривеном западном фасадом храма. Цркву је 1992. године освештао владика Сава. Током ове обнове, манастир је добио нов звоник на који су окачена стара, али и једно ново звоно.

Manastir Trška crkva Манастир Тршка црква

Тршка црква је и сама пратила судбину Хомоља. Њена парохија се смањивала увођењем нових цркава у Жагубици, Рибару, Лазници и Осаници. Први светски рат је донео невоље становништву Хомоља, али и свештенству ове парохије. Бугари су 1915. године одвели у ропство два свештеника Тршке цркве. После Другог светског рата црквена имовина је разграбљена. Ипак је заслугом верника манастир добио два конака са помоћним зградама. Старији је подигнут 1953. а освећен 1964. године. У новом конаку, који је подигнут 1973. године, постоји капела Светог Николе у којој се у време зимских мразева служи служба.

Manastir Trška crkva Манастир Тршка црква

Данас је Тршка црква манастир са сестринством на чијем се челу налази игуманија Ана.

Цео текст и овај податак су из из 2007.

Фотографије су из 2006. године.

Тршка цркве је 4 км. од Жагубице према Петровцу на Млави.

[nenad.bds]

Манастир Беочин Manastir Beočin

Manastir BEOČIN

Манастир Беочин Manastir Beočin

Manastir Beočin

Manastir se nalazi na severnoj padini Fruške Gore u neposrednoj blizini naselja Beočin. Manastirska crkva je posvećena prazniku vaznesenja Hristovog.Nema pouzdanih podataka o vremenu osnivanja manastira. Prvi put se spominje u turskim dokumentima iz 1566-1567.i imao je sasvim malu crkvu. U austrijsko-turskim ratovima manastir je napušten. Krajem 17.veka izbegli monasi iz manastira Rača na Drini. Naseljavaju i obnavljaju manastir te 1708. izgrađuju privremenu drvenu crkvu. Današnja crkva zidana je između 1732-1734, a zvonikje sagrađen 1762. Manastirski konaci izgrađeni su između 1728-1771.

Манастир Беочин Manastir Beočin

Манастир Беочин Manastir Beočin

U šestoj i sedmoj deceniji 18.veka izrađen je jedan od najlepših Fruškogorskih ikonostasa. Kompleks manastira je potpuno obnovljen 1893. a manje izmene su izvedene 1921.1905. na mestu stare kapele sazidana je nova.

Манастир Беочин Manastir Beočin

U drugom svetskom ratu manastir je pustošen,ali su građevine ostale neoštećene.Danas manastirski kompleks čine crkva,kapela užni i zapadni konaci i zidovi sa severa i zapada.

Манастир Беочин Manastir Beočin

Manastir se nalazi oko kilometar od kraja Beočin - Sela.

Ne zna se ko je i kada osnovao manastir Beočin. Nalazi se na severnoj padini Fruške gore, na uskom prostoru između šume, potoka i puta koji vodi ka naselju Beočinu. Posvećen je prazniku Vaznesenja Hristovog (40. dan posle Uskrsa). Prvi podatak o manastiru zabeležen je 1566-67. u turskim katastarskim defterima. U XVII veku imao je sasvim malu crkvu. Žaleći se kako mu je zdanje razoreno, iguman Longin išao je 1622-23. u Moskvu radi sakupljanja milostinje za obnovu manastira i nabavke bogoslužbenih knjiga i utvari. Očigledno je u to vreme manastir bio pogođen besparicom.

Манастир Беочин Manastir Beočin

Ispred ulaza u crkvu, ispod zvonika, uredjeno je mesto za paljenje sveća.

Tokom austrijsko-turskih ratova (1683-95) manastir je najverovatnije stradao. Obnovili su ga 1697-99. monasi koji su, na osnovu odobrenja patrijarha Arsenija III Čarnojevića iz 1697, prebegli iz manastira Rače na Drini. Nakon njihovog dolaska, 1708. je izgrađena drvena crkva.

Манастир Беочин Manastir Beočin

Sadašnja bogomolja građena je od 1732. do 1740. godine, u tradicionalnom vizantijsko-srpskom stilu s elementima gotike. Izvođači su verovatno bili stranci koji nisu u potpunosti shvatali koncepciju, te su u rešenja unosili strane primese prema svome znanju i navikama.

Манастир Беочин Manastir Beočin

Ktitor je bio Milivoje Milaković iz Starog Futoga sa svojim sinom Petrom, državnim poštarom iz Gložana. Dali su 9.000 forinti, ali kako to nije bilo dovoljno, monasi i narod su ličnim prilozima završili izgradnju tek 1740. Da bi za to vreme kaluđeri imali bogomolju, podignuta je kapela, za koju je carske dveri načinio Dimitrije Janaći. Manastirske konake, delom sa zapadne i južne strane, podigli su igumani Beočina hadži Stefan (1728.) i Hristifor (1741). Oba zdanja spojena su 1765. i dobila oblik slova G. Zapadna kapija i zabat zapadnog krila konaka menjani su prilikom obnove u prvoj četvrtini XX veka. Polukružno završen, volutama ukrašen zabat konaka i krunište kapije zamenjeni su tada stepenastom neogotičkom formom.

Godine 1815. prenete su ovde iz manastira Feneka mošti sv. Stefana Prvovenčanog. Godine 1875. u manastiru je umro poznati pesnik Jovan Grčić Milenko, koji je i sahranjen u neposrednoj blizini crkve.

Манастир Беочин Manastir Beočin

Manastirski kompleks potpuno je obnovljen 1893, a pomalo izmenjen 1921. i 1987. Danas ga čine: crkva, južno i zapadno krilo konaka i ogradni zidovi sa severa i zapada.

Manastirska crkva je izdužena jednobrodna građevina, postavljena u pravcu zapadistok. Građevina je s osnovom od kamena, presvedena opekom i omalterisana spolja i iznutra. Stremljenje u visinu, prelomljeni lukovi i osmougaoni stupci protumačeni su kao gotski uticaj, dok se oblik osnove i način gradnje mogu smatrati dalekim odjekom raškog tipa. Docnije (1762), sa zapadne strane dozidani su otvoreni barokni trem s arkadama, stupcima i krstastim svodovima. Portal je postavljen 1787, ktitorstvom Ilije Popovića iz Futoga. Visok, trospratni zvonik je dugo građen (1740-99) i nije menjan pri obnovama manastira, o čemu svedoči nekoliko arhivskih fotografija.

Ikonostas manastirske crkve oslikavali su od 1756. do 1766. godine Janko Halkozović, Dimitrije Bačević i Teodor Kračun. Ktitori su bili Matija Petrović i Obrad Radonjić iz Novog Sada. Tronove za crkvu, završene 1791, rezao je čuveni novosadski duborezac Aksentije Marković, kao lični prilog i uz ktitorstvo Andrije Marcikića, žitelja čerevićkog. Na zapadnom krilu, iznad ulaza u crkvu sa unutrašnje strane, nalazi se jedina zidna slika - �Vaznesenje Hristovo", rad Janka Halkozovića iz 1777. Ilustrujući scene Velikih praznika, majstori beočinskog ikonostasa služili su se predlošcima u ilustrovanim Biblijama ruske ili habzburške štampe. Kompoziciona rešenja su uzimana od manje ili više poznatih slikara renesanse i baroka. �Skamije" (pevnice i pevničke stolove) slikao je 1768. Georgije �Zograf". U severnoj pevnici sačuvan je ceo natpis koji govori o ktitoru i slikaru. Iz njega se čita da su rukom �smirenoga i grešnoga" Georgija naslikane �skamije" za Nedeljka Markovića, sremskokarlovačkog ktitora. Signiranjem svoga rada, slikar Georgije omogućio je da i na soklu ikonostasa slankamenačke crkve identifikujemo njega kao autora.

Stara kapela nad potokom, jugozapadno od manastira, izgrađena je istovremeno sa crkvom, a porušena verovatno posle podizanja nove kapele. U parku u neposrednoj blizini porte, jugoistočno od crkve, prema projektu Vladimira Nikolića, izgrađena je 1905. nova kapela - mala građevina skladnih proporcija i kvadratne osnove, nad kojom se diže kube.

Манастир Беочин Manastir Beočin

U park u kome je kapelica nismo mogli ući u obilasku 2006. (moguće zato što se dalo videti da nije u najuređenijem stanju).

Manastir Beočin je jedan od retkih u Fruškoj gori koji nije razaran u Drugom svetskom ratu. Međutim, mnogo ikona sa ikonostasa manastirske crkve, kao i predmeti iz tada bogate rizni-ce, opljačkani su i odneti u Zagreb (ikone, slike, kujundžijski radovi, biblioteka sa 780 starih knjiga, od kojih 63 rukopisa i štampanih srbulja, rezbarije, gravire, odežde, sasudi, kao i vezena katapetazma monahinje Ane, nastala krajvm XIV ili počvtkom XV veka). Deo ovih predmeta je posle rata vraćen Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Beočinski manastir, posebno crkva, proizvod je specifične kombinacije više stilskih formi, koje svedoče o poreklu uticaja i uspostavljenim kulturnim vezama.

Манастир Беочин Manastir Beočin

Манастир Беочин Manastir Beočin

Nedavno je na ulsaku na manastirsko imanje izgradjena kapija.

Do manastira se dolazi putem od Novog Sada sa koga se skreće za Beočin - Selo.

[nenad.bds]

Manastir NAUPARA

Manastir Naupara Манастир Наупара

Manastir se nalazi u selu Gornji Stepoš, desetak kilometara od Kruševca na putu prema Brusu - Prištini.

Manastir Naupara Манастир Наупара

Crkva je posvećena rođenju Presvete Bogorodice. Gradnja manastirske crkve je završena 1381. potpuno u stilu moravske škole. Ktitor i osnivač manastira je hilandarski monah Dorotej, uz pomoć dvora kneza Lazara. Po jednom narodnom predanju kao ktitor se pominje i despot Stefan Lazarević u momačkim godinama.

Manastir Naupara Манастир Наупара

Manastir je znatno porušen 1454. g. od Turaka. Potpunu obnovu Naupara doživljava 1835. g. zalaganjem braće Simić, o čemu govori natpis na ploči kod ulaza u crkvu.

Ova crkva ostaje u sećanju po predivnim rozetama na kuli i zvoniku. Svojim umetničkim stremljenjima, najveća rozeta neprevaziđena je u moravskoj skulpturi.

Manastir Naupara Манастир Наупара

''Rozeta - simbol celine i jedinstvenosti svemira sastavljenog od raznih, a bliskih, elemenata - nalazi se na manastirskoj crkvi Naupara.''

Osnova crkve je sažeti krst trikonohosnog oblika sa kubetom na pilastrima visoko izdignutom pomoću kockastog postolja. Priprata sa snažnom kulom građena je zajedno sa hramom, ali je punim zidom odvojena od naosa. Crkva je zidana grubo obrađenim kamenom i ima dva kordonska venca. Pretpostavlja se da je cela građevina preziđivana. Za razliku od jednostavne obrade fasade, Naupara ima izuzetno bogato ukrašene velike kamene rozete, najlepše u celoj ovoj grupi spomenika. Dve se nalaze na zapadnom delu priprate. Crkva je bez živopisa koji je verovatno uništen u vreme preziđivanja.

Manastir Naupara Манастир Наупара

Postojeći ikonostas potiče iz vremena Miloša Obrenovića i nema veće umetničke vrednosti. Od bogate riznice nije takoreći ništa sačuvano, ali se pouzdano zna da su obnovitelji manastira, braća Simić, 1835 g. poklonili hramu sasude, zvona i knjige prenesene iz Lazarice. Lazarici su poklonili nove koje su doneli iz Rusije. Ovde se na manastirištu 1805. g. pričestio vožd Karađorđe sa svojom vojskom.

Manastir Naupara Манастир Наупара

Nedavno otkriveni fragmenti dokazuju da je hram bio živopisan vrlo brzo po izgradnji. Danas se na zidovima uočava i nekoliko manjih scena koje potiču iz 19. veka.

Manastir Naupara Манастир Наупара

Manastir Naupara Манастир Наупара

Manastir Naupara Манастир Наупара

Manastir Naupara Манастир Наупара

Naupara je ženski manastir.

Vrlo je lepo uređen.

Snimci su iz posete 2006.

Despotu Stefanu na um pade...

Zidao knez Lazar crkvu Lazaricu u Kruševcu, a pomagao mu sin Stefan. Ponestade kamena i ostalih zidarskih potrepština, pa Lazar posla sina pod Jastrebac da donese sve što je potrebno za nastavak gradnje. Stefan ne samo da dovuče kamen, nego pronađe lepo mesto na kome će sagraditi sebi crkvu. I tako, dok je knez Lazar zidao Lazaricu, despot Stefan je na desnoj obali reke Rasine, na trinaestom kilometru od Kruševca, u živopisnom predelu podno Jastrepca sazidao Naupare. Kada je knez Lazar saznao gde je njegov sin sazidao crkvu, poseti to mesto i oduševljen reče:,,Kako ti sine, na um pade da baš tu zidaš crkvu!’’ I po tome crkva dobi ime Nau(m)pare.
Druga priča je jednostavnija. Izvesno vreme u manastiru je bila kovnica novca, pa je narod govorio da ide u manastir gde se prave ,,nove pare’’. Koja je priča tačna, ne zna se, ali se po tome može zaključiti da je manastirska crkva, posvećena Rođenju Presvete Bogorodice sagrađena u drugoj polovini četrnaestog veka. Njegovo ime prvi put se pominje 2. marta 1382. godine u povelji Patrijarha žičkog Spiridona upućenoj monahu Doroteju i sinu Danilu u kojoj se kaže: ,,Među imanjima koja ovi ktitori poklanjaju manastiru Drenči - Dvor u Naupare s pridvoricom.’’
Uz veliku pomoć despota Stefana i cara Lazara manastir je veoma brzo napredovao. Ali, kada su Turci osvojili Kruševac i okolinu, 1454. godine, manastir je porušen i tako ostao do vremena Karađorđevog ustanka. U to vreme sveštenik Bogdan Miletić dobio je dozvolu da uredi crkvu i pričešćuje narod i vojsku. I kasnije manastir je obnavljan ,,vo vremja blagorodnago gospodara i knjaza Serbskog Miloša Teodorovića Obrenovića’’... kako je zapisano na ploči iznad ulaza u manastirsku crkvu.
Posle obnove prvi starešina bio je jeromonah Simeon Teodorović iz Sarajeva. Pod njegovim rukovodstvom dovršeno je uređenje manastira, sagrađen današji stari konak i zgrade za domaćinstvo, postavljena ograda, zasađeni voćnjak i vinograd. Podigao je i manastirsku školu u kojoj je bio prvi predavač. Ta škola i danas radi.
U vreme Prvog svetskog rata manastir je opljačkan, a starešina odveden u zarobljeništvo. Nova obnova manastira počela je 1929. godine. Iguman Porfirije Iljički, poreklom Rus obnovio je stare zgrade i počeo zidanje novih, uredio manastirsku šumu, osnovao pčelinjak i rasadnik. Za vreme Drugog svetskog rata manastir je ponovo opljačkan, a veliki deo zgrada i imanja zapaljeno. Posle rata oduzeto mu je preko hiljadu hektara manastirske imovine.
Godine 1950. manastir Naupare pretvoren je u ženski manastir, kada je u njega prešao jedan deo sestrinstva iz manastira Divljane.
Manastirska crkva zidana je od grubo tesanog kamena i ukrašena veoma lepim rozetama, od kojih dve na zapadnoj strani imaju neprocenjivu vrednost. Crkva je oslikana u četrnaestom veku, ali su freske uništene još u vreme stradanja manastira pod Turcima. Sada u njoj postoje samo delovi fresaka otkrivenih restauracijom 1994. godine.
Danas manastir Naupare živi punim životom, sa preduzimljivim sestrinstvom. Veliki broj vernika ovoga kraja i posetilaca iz zemlje i inostranstva zahvalni su despotu Stefanu ,,što mu je na um palo da baš ovde sazida crkvu’’.

net

[filste]

Ovo je nesto zaista fantastično. Odmor za dusu i srce. Zaista sam odusevljena. Svaka vam cast gospodine i hvala vam za ove prelepe momente uzitka uz Vase fotografije.

[nenad.bds]

Manastir VITOVNICA

Manastir Vitovnica Манастир Витовница

Kao i svi srpski manastiri nalazi se skrajnut sa glavnih puteva, u prelepoj okolini koja omogućuje duhovni mir.

Manastir Vitovnica Манастир Витовница

Prema predanju, manastir je izgradio srpski kralj Milutin posle pobede nad bugarskim odmetnicima Drmanom i Kudelinom, između 1289 i 1291 g.

Manastir Vitovnica Манастир Витовница

Prvi pisani pomen o Vitovnici potiče iz 1537. godine iz vremena turske vlasti. Delio je sudbinu ovog naroda i ovih prostora a to znači da je više puta rušen, spaljivan i ponovo iz pepela podizan.

Manastir Vitovnica Манастир Витовница

Na brdu iza manastira je kapelica (po predanju znatno starija od manastira) i pećina u koju se monasi usamljuju i podvizavaju.

Paljen je od Turaka.

U velikim Seobama izbegli monasi su dragocenosti preneli u fruškogorski manastir Bešenovo, a neki od njih stigli do Sent Andreje u Mađarskoj

Manastir Vitovnica Манастир Витовница

Najznačajnije restauracije su se desile u 19. veku. Obnovljena je 1856. godine trudom igumana Hadži Stefana Bojovića.

Manastir Vitovnica Манастир Витовница

Tom prilikom, braća Ivan i Milija Marković izvela su živopis i slikanu dekoraciju ikonostasne pregrade. Pod je popločan kamenom, dozidana spoljna priprata i zvonik.

Manastir Vitovnica Манастир Витовница

Uspenjska crkva, građena u stilu moravske arhitekture, malih je i skladnih proporcija, sažete trikonhalne osnove, sa konhama spolja poligonalnim, a iznutra polukružnim i kupolom koju nose pilastri.

Manastir Vitovnica Манастир Витовница

Naknadno su dozidane spoljna priprata i kula-zvonik. Duž severne, istočne i južne fasade, ispod profilisanog krovnog venca, teče friz slepih arkada. Iznad severnih vrata nalazi se kamena ploča iz 1218. godine sa natpisom na starojermenskom i staroslovenskom jeziku, preneta iz crkve u Oreškovici, poznate kao Jermenska.

U središnjem delu hrama nalazi se grob nepoznatog monaha sinaita, jednog od mnogih koji su u doba Kneza Lazara i Despota Stefana Lazarevića, njegovog sina, došli u Srbiju pred najezdom Turaka.

Manastir Vitovnica Манастир Витовница

Pored manastira je i izvor Svetoga Jovana za koji se smatra da ima lekovitu moć i da pomaže u ozdravljenju od bolesti.

Manastir Vitovnica Манастир Витовница

Reka Vitovnica ovde (kod izvora Svetog Jovana) na kraju kanjona izlazi ih Homoljskih planina.

Fotografije su snimljene prilikom posete 2006.

Manastir Vitovnica, muški manastir, spomenik kulture od velikog značaja, sa crkvom posvećenom Uspenju Bogorodice smešten je na desnoj obali istoimene reke, u blizini Kučeva, istočno od Petrovca na Mlavi.

[nenad.bds]

Manastir VITOVNICA

Prema predanju, manastir je izgradio srpski kralj Milutin

Kralj MILUTIN

Stefan Uroš Drugi Nemanjić

Svi vladari iz dinastije Nemanjića nosili su ime Stefan ali se uobičajeno koristi kršeteno ime, u ovom slučaju Uroš.



Na prestolu mu je prethodio brat Dragutin (kasnije poznat kao Sremski kralj). Dragutin ja presto je prepustio bratu pošto je u nesreći u lovu teško povređen.

Vladao je od 1282. do 1321.

Ženio se četiri puta: ime prve žene nije zabeleženo, druga je bila Jelisaveta, sestra ugarskog kralja Ladislava, treća Ana, kći bugarskog kralja i Simonida, vizantijska princeza.



Simonida, prema fresci iz Gračanice.

Imao je dva sina - Konstantina i Stefana Uroša Trećeg (Dečanskog).

Istorijske prilike:

Milutin je nekoliko puta je ratovao sa Carigradom i dobio vizantijsku princezu Simonidu za ženu 1299. kao i u miraz sve one teritorije koje je ranije osvajao.

Kada je primio državnu vlast, granice srpske države bile su kod Lipljana. U trenutku njegove smrti (1321.) granice su bile pomaknute daleko i na sever i na jug. Bili su to pravi osnovi za uspon srednjovekovne Srbije u 14. veku.

Najvrednija baština iz dugogodišnje vlasti kralja Milutina svakako su mnoge zadužbine i crkve koje je sagradio. Nijedna krunisana glava porodice Nemanjićaa nije toliko uradila da za sobom ostavi graditeljski i umetnički trag kao Milutin.

Unutrašnje stanje u državi nikako nije bilo sređeno u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se stabilizovala i održala. Stariji sin Milutinov, Stefan, nezadovoljan dodeljenim zemljama na upravu ali i Milutinovim pomirljivim stavom prema Vizantiji, pod uticajem kraljice Simonide, pružio je oružani otpor ocu. Stefan napadne oca, bude poražen, oslepljen i proteran u Carigrad. (Kasnije se vratio a ispostavilo se i da nije slep.)

Milutinove zadužbine

Kad je državu obezbedio spolja i iznutra, otpočeo je sa izgradnjom manastira i crkava.

Kažu da je obećao da će za svaku godinu vladavine (a vladao je 42 godine) izgraditi po jednu zadužbinu.

Između ostalih i pored Gračanice kao glavne zadužbine, ukrašavanja Hilandara, podigao je crkvu i bolnicu u Carigradu, crkvu u Jerusalimu, dve crkve u Solunu, Kraljevu crkvu u Studenici, u Sredcu crkvu božije mudrosti 'Sofiju' i u koju su prenete njegove mošti - a po crkvi je Sredac - sada glavni grad Bugarske dobio ime Sofija.

Podatke sam ja prikupio i obradio za ovako kratak prikaz. To će isto važiti i za naredne tekstove o vladiarma - kritorima.

[nenad.bds]

Manastir KOPORIN

Manastir Koporin Манастир Копорин

Manastirska crkva, posvećena je sv. Stefanu, podignuta je za vreme vladavine despota Stefana (1389-1427) uz čiji portret je sačuvan natpis sa titulom despota koju je Stefan Lazarević stekao posle bitke kod Angore (sada Ankare) 1402. godine, na osnovu čega se datuje slikarstvo. O ktitoru kao ni vremenu podizanja hrama nema podataka. Bila je u ruševnom stanju do 1880. godine kada je počela prva obnova. Kasnih pedesetih i tokom šezdesetih godina 20. veka rađena je konzervacija arhitekture i živopisa.

Manastir Koporin Манастир Копорин

Crkva je podignuta 1415 godine. Građena je u starom srpskom stilu. Freske su delimično očuvane i to: Veliki praznici,Stradanje Hristovo,Sveti ratnici i druge. Ikonostas je novijeg datuma.

Manastir Koporin Манастир Копорин

Ispod ktitorskog portreta Despota Stefana koji je očuvan, 1976/77 pronađen je grob sa moštima Despota Stefana Lazarevića za koje se smatra da su tu bile sakrivene. Mošti se i dalje nalaze u hramu. Ćivot u kome se nalaze otvara se dva puta godišnje: 1 avgusta na dan smrti Despota i 15 avgusta na slavu hrama.

Manastir je više puta rušen a zadnji put je obnovljen 1880 godine.

Manastir Koporin Манастир Копорин

Veliki zvonik je podignut 1976. Crkva je pokrivena ćeramidom koja je pravljena od originalnih uzoraka koji su otkriveni prilikom arheoloških istraživanja.

Manastir Koporin Манастир Копорин

U sklopu manastira je i kapela u velikom manastirskom konaku posvećena Rodežestvu Presvete Bogorodice.

Manastir Koporin Манастир Копорин

Od prvobitnih manastirskih objekata nije ništa sačuvano.
Glavni konak izgrađen je 1962. a tzv. novi 1997.
I ostali objekti su po izgledu slični i očigleno iz istih preioda.

Manastir Koporin Манастир Копорин

Manastir Koporin Манастир Копорин

Nedaleko od manastiriska nalazi se izvor lekovite vode, koji je takođe podigao Despot Stefan, na mestu gde mu je od lova ranjeni konj pao ali se povratio nakon što je napojen izvorskom vodom.

Manastir je ženski je, aktivan je i o njemu brinu monahinje.

Manastir Koporin Манастир Копорин

Fotografije spoljašnosti su iz posete 2006. a unutrašnje su peuzete sa interneta pošto nam nije dopušteno da slikamo.

--------------

Situacija koju opisujem u daljem delu teksta zanimljiva je jer ilustruje koliko su podaci vezani za manastire nepouzdani, a u nekim slučajevima se i (verovatno) svesno nastoji predstaviti nešto za šta nema čvrstih dokaza.

Fotografijama sa obilazaka manastira i drugih mesta vrednih čuvanja, sam dodavao (to činim i sada) kratke istorijske opise i druge podatke za koje smatram da su od interesa. To sam radio i u slučaju manastira Koporin

Unošenje teksta uz slike Koporina prekinuo sam 20. decembra 2006. kad sam stigao do dela iz brošure o manastiru u kome se kaže da je grobnica u Manasiji prazna, a kako je ona više puta pljačkana i rušena, logično je pretpostaviti da su mošti Stefana Lazarevića sklonjene na drugo mesto.

U brošuri dalje stoji da je ekipa stručnjaka anropologa i paleontologa, uz blagoslov Patrijarha, 1983. izvršila ispitivanje kostiju u Koporinu. U saradnji sa Londonskim stručnjacima zaključeno je da se radi o moštima Stefana Lazarevića.

Sveti Arhijerejski Sinod je šest godina kasnije odlučio da se tada izrađeni ćivot sa moštima svečanao prense iz manastirske kapele u Crkvu, što je učinjeno 15. oktobra 1989.

Time je Crkva blagoslovila verovanje da su mošti Stefana Lazarevića u Koporinu.

Međutim ...

U vestima na TV sam 21. decembra 2006. čuo, a kasnije iskopiro članak iz lista DANAS.

U Manastiru Manasija otkriveni zemni ostaci despota Stefana Lazarevića

DNK potvrđuje očinstvo kneza Lazara

Zemni ostaci despota Stefana Lazarevića (1378-1427), sina kneza Lazara i knjeginje Milice, otkriveni su u jugozapadnom uglu naosa crkve u manastiru Manasija. To je rezultat prvog arheološkog istraživanja hrama Svete Trojice u despotovoj zadužbini. Anazilizom uzoraka DNK sa moštiju kneza Lazara i sa skeleta otkrivenog u naosu crkve u Manasiji sa 99.378 odsto tačnosti utvrđeno je da reč o najbližnem biološkom srodstvu prvog reda, a podaci dobijeni ovim ispitivanjem i na sudu bi bili verodostojni za dokaz očinstva, saopšteno je juče u sedištu Rebupličkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu.

Istraživački radovi u Manastiru Manasija započeli su 2005.

Arheološkim iskopavanjem u naosu Manasije potvđeni su svi istorijski podaci koji potiču od despotovog savremenika i biografa Konstantina Filozofa o mestu gde je Stefan sahranjen.

Istraživanja su izvedena u periodu od oktobra do decembra 2006. godine, a rezultati DNK analize stiglu nekoliko dana pre objavljivanja.

Otkrićem moštiju despota Stefana Lazarevića u Manasiji stavljena je tačka na dosadanje verovanje, a i pojedine naučne arheološke tvrdnje da on počiva u manastiru Koporinu.

U Koporinu se, ustvrdilo je juče više arheologa, nalazi ktitorska grobnica jednog od velikaša Stefana Lazarevića, a ne samog despota, koji ni po državnom, ni po crkvenom srednjevekovnom pravu nije mogao tamo da bude sahranjen.

Posle izlaganja moštiju (kako se verovalo) Sv. Stefana Lazarevića manastir Koporin je naglo dobio na značaju kao cilj mnogih vernika, pošto je kult Stefana Lazarevoća očigledno jak među vernicima i narodom.

Inače, tekst sa podacima o manastiru koji sam vde uneo preuzet je iz Vikipedije i u njemu je još uvek navod da su mošti Stefana Lazarevića u Koporinu.

Manastir sa crkvom Svetog Stefana je spomenik kulture od velikog značaja. Nalazi se u istoimenom selu udaljenom 6 km od Velike Plane na mestu skrivenom od pogleda. Do Velike plane se stiže autoputem Beograd Niš (90 km od BGD) ili putem iz Mladenovca - Smederevske Palanke, odnosno od Kragujevca i Topole ili od Gornjeg Milanovca.