Manastiri Srbije

[nenad.bds]

Manastir Mileševa je zadužbina je kralja Vladislava, sina Stefana Prvovenčanog.

Kralj VLADISLAV

Detalj sa ktitorske kompozicije u Manastiru Mileševa.

Stefan Vladislav – Vladislav Nemanjić. Srpski kralj 1234-1243. Nasledio brata kralja Stefana Radoslava 1234.

Nakon što je Bugarska postala najsnažnija država na Balkanu, Vladislav se oženio Beloslavom, kćerkom bugarskog cara Jovana II Asena.

Za vreme relativno kratke -devetogodišnje - vladavine, suzbijao je bogumilsku jeres, sprečio upad hercega Hrvatske Kolomana očuvavči granicu pravoslavlja na reci Cetini.

Za vreme njegove vladavine Tatari su pustošili Srbiju 1241. načinivši manju štetu, a potom srušili bugarsku državu. Kada je Bugarska postala tatarski vazal, ugled kralja Vladislava se smanjio. Ponovo je na scenu stupila vlastela i zbacila ga sa prestola. Na vlast su doveli trećeg sina Stefana Prvovenčanog - Uroša Prvog.

Sv. Sava umire 1236. u Bugarskoj, a naredne godine Vladislav, uz izvesno opiranje bugarskog kralja i vlastele, prenosi mošti u svoju zadužbinu Mileševu.

Umro je oko 1269. i sahranjen u manastiru Mileševi. Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja kao svetitelja 24. septembra tj. 7. oktobra po novom kalendaru.

Sa Beloslavom je imao troje dece:
- Stefana, umro pre 1281. u manastiru Esfigmenu (Sveta Gora)
- Desa, župan, pominje se 1281. i 1285.
- ćerku čije ime se ne zna, udatu za Đuru Kačića, omiškog kneza.

Ova linija nije dala potonje vladare.

[nenad.bds]

Manastir SOPOĆANI

Манастир Сопоћани Manastir Sopoćani

Manastir Sopoćani posvećen je Svetoj Trojici. Osnovao ga je kralj Uroš I.

Crkva je izgrađena 1260. godine.

Манастир Сопоћани Manastir Sopoćani

Kula sa zvonikom je dograđena sredinom 14. veka.

Sopocanska crkva Svete Trojice pripada razvijenom raškom tipu gradevine, jednobrodna je, sa kupolom na visoko uzdignutom postolju. Spoljašnji oblici odaju izgled trobrodne bazilike sa spoljnom pripratom koja je dozidana u vreme cara (tada kralja) Dušana, sa visokom kulom naspram ulaza u hram.

Манастир Сопоћани Manastir Sopoćani

Prostor između kule i ulaza u crkvu - otvoreni trem (egzonarteks) - dozidao je skoro vek kasnije Stefan Dušan (tada još kralj).

Egzonarteks je bio oslikan freskama od kojih je vrlo malo ostalo. Ova je iznad ulaza u crkvu.

Kameni okviri prozora i portala obrađeni su na romanički način. Portal i prozori su napravljeni od kamena. Graditelji su verovatno dolazili iz Jadranske regije.

Sopoćanske freske, nastale izmedu 1263. i 1268.godine su dela najvećeg dometa u monumentalnom slikarstvu XIII veka ne samo u srednjovekovnoj Srbiji, nego i na celom području vizantijske umetnosti tog perioda.

Vrhunac tzv. monumentalnog stila karakterišu freske sačuvane u naosu i oltaru, skladne kompozicije i stojeće figure koje podsećaju na antičke uzore.

Slikarstvo Sopoćana imalo je izuzetno snažan uticaj na potonje srpsko slikarstvo. Jedna od fresaka prikazuje Uroša I dok čeka kraljicu koju vodi Stefan Nemanja. Takođe, oslikana je i ktitorska kompozicija koja prikazuje Stefana Prvovenčanog i Uroša I sa modelima svojih crkava.

Freske oko oltara su naslikane kasnije. Na jednoj je prikazan Uroš I sa sinovima Dragutinom i Milutinom kao i ostalim članovima kraljevske familije. Freske u kapelama su oslikane poslednje. Fresko slikarstvo crkve je kompletirano 1270. godine.

U južnoj kapeli se nalazi freska koja prikazuje smrt Stefana Nemanje i prenos njegovih moštiju u Studenicu. Takođe postoje freske koje prikazuju cara Dušana i njegovu ženu Jelenu.

Ono što su fresko-slikari u Sopoćanima uspeli u linearnosti i koloritu oslikati sreće se još samo u italijanskoj renesansi.

Neki članovi kraljevske porodice su sahranjeni u manastiru.

Kratko posle Kosovske bitke manastir je pretrpeo razna razaranja i obnovljen je za vreme despota Stefana.

Crkva je zapustela 1698.godine i bila je u ruševinama sve do 1925.godine kada je rekonstruisana.

Zbog izuzetne vrednosti, manastirski kompleks (zajedno sa kompleksom Starog Rasa) UNESKO je uvrstio na listu svetske kulturne baštine 1979. godine

USPENjE PRESVETE BOGORODICE - freska na zapadnom zidu naosa crkve Svete Trojice u manastiru Sopoćanima, nastala je 1271-1274. godine.

Pošto ne mogu da se opredelim između celovitog prikaza freske i centralnog detalja, postavljam oba.

Na svetskoj izložbi u Parizu 1961. godine freska �Uspenja Presvete Bogorodice" proglašena je za najlepšu fresku čitavog srednjeg veka.

Tuđ snimak

Manastir je dobio ime po reci Sopote, kako se prvobitno i zvao manastir, koja u starom srpskom jeziku označava mesto izvorišta, a njih je bilo, a i sada ih u kraju ima na desetine. Od njega kao izvorišta ponornice, potiče reka Raška, pritoka Ibra.

Манастир Сопоћани Manastir Sopoćani

Manastir se nalazi oko 12 km. južno od Raške, putem za Tutin, sa koga se skreće i ide oko 2 km. do manastira.

Pošto ne predviđam da ću se u dogledno vreme ponovo naći u tom delu Srbije, predstavljam Manastir Sopoćane sa samo ove četiri slike napravljene u obilaski 2002. godine, u vreme kad sam koristio klasičan foto-aparat i štedeo na filmu. Motiva vrednih pokazivanja ima više, ali na žalost, moji tadašnji snimci nisu takvi da se uklapaju u ovakvo predstavljanje naših manastira.

Fotografije fresaka su sa inteneta.

[ZOE]

Manastir Svetog Jovana Krstitelja

Nalazi se iznad sela Gornji Matejevac u maloj kotlini dugoj oko kilometar i po, u podnožju Kalahata, poslednjeg većeg uzvišenja Svrljiških planina na toj strani. Kroz kotlinu protiče Matejevački potok (Kaluđere). Do manastira iz Gornjeg Matejevca vodi najpre makadam, a onda šumski putić u lošem stanju. Nekoliko stotina metara od manastira nalaze se ostaci rimskog vodovoda.
Manastirska brošura kaže između ostalog i sledeće:
"Istorijski podaci o ovom manastiru su veoma šturi i zasnivaju se na malom broju pisanih dokumenata i nešto usmenog predanja. Na osnovu tih podataka znamo da manastir potiče iz vremena cara Konstantina (4. vek)
Od tih vremena pa sve do srednjeg veka manastir se skoro i ne pominje, ali se može pretpostaviti da je za vreme Nemanjića u njemu bilo života. Turski istorijski izvori iz 1498. pominju ga kao pust manastir. Zahvaljujući jednom zapisu iz Sviničke crkve saznaje se se da je u manastiru napisan jedan psaltir. Od tada pa sve do 1835. godine o manastiru se ništa ne zna. Godine 1869. manastirska crkva je obnovljena i oslikana.

Po jednom predanju vojvoda Stevan Sinđelić se sa svojim ratnicima pričestio u manastiru pre pogibije na Čegru. I danas u okolini postoje ostaci kamenih barikada koje su delile Krađorđevu Srbiju i Otomansku imperiju na početku 19. veka.
Posle Oktobarske revolucije u Rusiji, u manastir dolaze ruske monahinje koje tu osnivaju školu za slepe, da bi posle drugog svetskog rata manastir opet zapusteo. S vremena ne vreme pojavljivao se poneki monah, ali je to bilo nedovoljno za trajniji manastirski život. Manastir ponovo doživljava preporod i procvat od 1990 godine, sa dolaskom oca Ilije na mesto igumana.
Današnji manastirski kompleks čine manja crkva i konak koji potiče iz doba kneza Milana Obrenovića. I manastirsko zvono je poklon kneza iz 1879. godine. Ikonostas potiče iz 1869. godine i sa svojih 46 ikona predstavlja značajno ostvarenje naše umetnosti iz 19. veka.


U podnožju konaka je izvor sa vodom za koju narod veruje da je čudotvorna. U Matejevcu i danas živi žena kojoj je očinji vid toliko bio oslabio da nije mogla sama doći do manastira, a kada se umila vodom sa izvora, vid joj se povratio. Takođe se zna da je jedna devojčica prohodala onog trenutka kada su je okupali na ovom izvoru. Pre nekoliko godina u manastiru je proplakala ikona Svetog Jovana Krstitelja koja se nalazi na ikonostasu.
U crkvi neprekidno gori i Sveti Oganj donesen iz Jerusalima, a tu se nalaze i druge relikvije iz Svete zemlje. Iguman manastirski i njegov obnovitelj, otac Ilija, koji je godine svog monaškog života proveo u judejskoj pustinji i na grobu Gospodnjem, i koji je doneo Sveti Oganj u Srbiju, već nekoliko godina vodi vernike na hadžiluk u Svetu Zemlju."

[nenad.bds]

Manastir TRESIJE

Po predanju manastir je zasnovan krajem XIII veka za vreme kralja Dragutina, a vek kasnije despot Stefan Lazarević ga je obnovio. Sredinom XVI veka postao je po bratstvu najbrojniji manastir Beogradskog pašaluka (po turskim popisima 1560). Taj razvoj nije trajao dugo pošto je nastupio period tursko-austrijskih ratova i stradanja manastira.

Krajem 17. veka u seobama Srbi su se povlačili ka severu, a kosmajski manastir ostao je razrušen i opljačkan. Najveći broj njegovih monaha zadržao se u manastiru Rakovici. Oni su 1709. sa ljudima dobre volje obnovili Tresije, što je ostalo zabeleženo i u kamen-ploči.

Međutim, nekih tridesetak godina kasnije, manastir ponovo biva razrušen. Slede godine buna i ustanaka. Najzad je 1936. godine započeta obnova Tresija, ali je i ona zbog burnih vremena tekla sporo.

Ikonostas i freske su novijeg datuma. Ovde se čuvaju i ikone prenete iz okolnih crkava. Manastir je posvećen Saboru Svetih Arhangela. Redovno i posebno slavi Sv. Arhangela Gavrila (26. jul), Sv. Iliju (2. avgust), Sv. Simeona (14. septembar) i Sv. Arhangela Mihaila (21. novembar).

Pod njegovim pokroviteljstvom organizuju se i različite kulturno-umetničke manifestacije: književni program „Pod lipama manastira Tresije“, „Dani Milovana Vidakovića“, kada počinje sa radom i likovna kolonija sastavljena uglavnom od školske dece. Tu je i Sabor frulaša koji je ocu Jovanu posebno drag, jer i sam svira frulu veoma dobro. Manastir je uključen i u izdavačku delatnost: mnoge knjižice i brošure su odavde otišle u štampariju.

Tokom devedesetih godina prošlog veka izgrađen je novi konak za koga je kamen temeljac donet sa Svete Gore. Pored konaka sagrađen je i novi zvonik, kao i ulazna kapija iznad koje je kupola sa zvonom.

Podignut je na izvoru potoka Tresije i po njemu je dobio ime.

Manastir se nalazi na putu Sopot - Mladenovac koji ide preko obronaka Kosmaja. Od Sopota je udaljen 6-7, a od Mladenovca petnaestak kilometara.

Fotografije su iz maja 2008.

[nenad.bds]

Manastir RAVANICA

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Manastir Ravanica je zadužbina kneza Lazara, koji je poginuo u bici na Kosovu na Vidovdan, 28. juna 1389.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Crkva je posvećena Vaznesenju Gospodnjem.

Ograđena je čvrstim odbrambenim zidom sa sedam kula.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Ravanica je sagrađena između 1375. i 1377. godine.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Freske su oslikane nekoliko godina pred Kosovsku bitku. Ktitorska kompozicija je izmenjena i doslikana je Lazareva pogibija. Na njoj se, pored kneza Lazara nalazi i knjeginja Milica i njihovi sinovi Stefan i Vuk.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Po svojim arhitektonskim i likovnim obeležjima ravanička crkva predstavlja početak moravske škole. Crkva predstavlja originalno arhitektonsko rešenje nastalo spajanjem svetogorske tradicije trolisne osnove i modela upisanog krsta sa pet kupola, odomaćenog u vreme kralja Milutina. Trolisna osnova je postala uzor u daljem razvoju prostorne koncepcije hramova.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Crkva je zidana naizmeničnim redovima kamena i opeke, ukrašena je keramoplastičnim dekorativnim elementima i bogatom reljefnom plastikom.

Na freskama, koje su ostale očuvane u oltarskom i glavnom unutrašnjem prostoru crkve, zapažaju se izvesne novine vezane za šeme u izboru tema i ciklusa (Veliki praznici, Hristova stradanja, Čuda i parabole), koje će postati pravilo u oslikavanju potonjih hramova Moravske Srbije.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Pošto nije dozvoljeno slikanje iznutra, pokušao sam da slikom kroz spoljna vrata dočaram izgled unutrašnjosti.

U kupolama su freske Hrista, Bogorodice, Anđela i proroka, u oltaru su predstave Hristovog stradanja i ovaploćenja, dok su u naosu ciklusi Velikih praznika, Čuda i jevanđelskih pripovesti kao i sveti ratnici i monasi.

U Crkvi danas ponovo se nalaze mošti kneza Lazara.

Ravanica je čuvala njegove mošti sve do 1690. godine, kada su za vreme velike seobe Srba premeštene, najpre u Budim, Sentandreju, a potom, 1697. u obnovljeni manastir u Vrdniku (Ravanica na Fruškoj Gori), gde su bile do 1942. kad su premeštene u Beograd (Srem je u II Svetskom ratu bio u sastavu NDH) da bi, posle skoro tri veka - 1988. - bile vracene u njegovu zadužbinu.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Kao značajno središte duhovnog, kulturnog, književnog i umetničkog života Ravanica je uticala na nastanak više crkava i manastira, među kojima se ističu obližnji manastir Sisojevac i crkve u Petruškoj oblasti.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Danas su opstale tri kule i deo severnog bedema, ali je za potrebe odbrane manastira podignutog u dolini sigurno bilo neophodno veliko i jako utvrđenje. U starim izvorima se pominje da je manastirska utvrda imala 7 pirgova (kula koje štrče iz bedema) dok je jedan putopisac 1568.godine video svega 4 očuvane kule.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Zvonara je u sastavu ostataka bedema, južno (desno) od ulaza u crkvu.

U prvoj polovini 19. veka (1829. godine) je unutar manastirskog kompleksa još uvek postojala velika trpezarija iz srednjeg veka, ali nje danas više nema.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Po pogibiji kneza Lazara na Kosovu 28. juna 1389. i prenosa njegovih moštiju u Ravanicu dve godine kasnije , ovo postaje mesto hodočašća.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Kao značajno kulturno i prosvetiteljsko mesto u tadašnjoj Srbiji , biva paljen i poharan 1396, 1398. i 1436. godine.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Stradala je Ravanica i za vreme Prvog srpskog ustanka , više puta. U vreme igumana Dionisija se zanavlja i podiže konak , 1850.god. Tokom II svetskog rata ponovo je stradao. Iguman manastira Makarije streljan je 1943.god. u Jajincima.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Obnova i konzervacija započeti su 1956. godine i praktično traju do danas.

Манастир Раваница Manastir Ravanica

Na nekim slikama se vide radovi i mašine iako sam nastojao da ne narušavaju izgled. Na slici dole je detalj sa konaka koji je nedavno obnovljen.


Манастир Раваница Manastir Ravanica

Manastir je dobio ime po rečici Ravanici koja se kod Ćuprije uliva u Veliku Moravu.

Manastir Ravanica nalazi se u podnožju Kučajskih planina, pored sela Senje kod Ćuprije.

Moje fotografije su iz maja 2008; jedna je iz posete 2002. a slike fresaka i kivota kneza Lazara su sa interneta.

[nenad.bds]

Manastir Ravanica je zadužbina kneza Lazara ...

Lazar Hrebeljanović
Knez Lazar - Car Lazar




Spomenik je u Kruševcu, u ostacima utvrđenog grada, stotinak metara istočno od crkve Lazarice.

Lazar Hrebeljanović je najverovatnije rođen 1329. godine u Prilepcu kod Novog Brda. Taj grad je dobio njegov otac Pribac Hrebeljanović od kralja Dušana Nemanjića kao nagradu za službu na njegovom dvoru.

U doba kada se kralj Dušan krunisao za cara, Lazar Hrebeljanović je imao oko 17. godina. Porodično bogatstvo Hrebeljanovića je bilo veoma malo i obuhvatalo je samo utvrđeni grad Prilepac (gde se Lazar rodio) i grad Prizrenac. Kao mladić Lazar je služio na dvoru cara Dušana. Kao dvorski činovnik Lazar je od cara Dušana dobio titulu stavioca i sa ovom titulom je imao veliko učešće u političkom životu carevine.

Lazar Hrebeljanović se 1353. godine oženio ćerkom velikog kneza Vratka Milicom. Njen otac je bio iz roda Nemanjića po liniji velikog župana Vukana.

Lazar i Milica - freska iz Ljubostinje.

Posle naprasne smrti cara Dušana Nemanjića 20. decembra 1355. Lazar Hrebeljanović kao dvoranin je prisustvovao sahrani u mauzoleju Svetog Arhanđela kod Prizrena.

Unutrašnji sukobi i deobe stvorili su krizu srpske države. Sa nestankom carstva, posle iznenadne smrti Dušana Nemanjića, a potom i Cara Uroša (1355-1371), mnogi krupni i sitni feudalci, srpska vlastela ili �velikaši� - kako ih pamti narodno predanje ugrozili su jedinstvo srpskih zemalja. O srpskim podelama jasno govori i vizantijski car Jovan Kantakuzin sledećim rečima: �I na hiljadu strana rastureni počeše međusobno gloženje.� (Jovan Kantakuzin, Istorija)

Slika raspada jasno se ocrtavala, a izgledala je ovako:

Zapadna Makedonija (Kralj Marko, sin i naslednik oca Vukašina i turski vazal posle 1371. godine)
Istočna Makedonija (Konstantin i Jovan Dragaš - isto kao turski vazali posle 1371. godine)
Zapadna Srbija : Župan Nikola Altomanović
Zeta (Balšići)
Kosovo (Vuk Branković)
Morava (Knez Lazar Hrebeljanović)

Pobedom na Marici Turcima je bio otvoren put za dalja porobljavanja srpskih pokrajina. Manji odredi turske vojske sejali su pustoš po selima i trgovima. �Strah... nevolja i nesreća ljuto su obli sve gradove i zapadne predele...�Lazar se počinje u svim intitulacijama nazivati �Gospodin vse Srbljem�, �Knez Srbljem�, što u stvari znači �Knez ili vladar srpskih zemalja�.

Grb Hrebeljanivića na Lazarici.

Pored toga, Lazar upotrebljava i kraljevsko vladarsko ime Stefan Lazar. Čak se na aversu očuvanog pečata na �Lazarevoj darovnoj povelji� Hilandaru iz 1379. nalazi lik Stefana Prvomučenika, zaštitnika loze Nemanjića. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom. Od bitnog značaja, u skladu sa srednjovekovnom državnopravnom teorijom je to što je Lazar posedovao crkveni legitimitet.

I ovaj - grb Nemanjića - je i na Lazarici a i u Ravanici.

Ugrožen od Turaka, izložen stalnoj opasnosti da ga napadne Nikola Altomanović, strahujući i od napada Ugara knez Lazar je morao i energično i mudro da dela na jačanju odbrambene moći svoje države. Pošto je imao veliki broj ženske rodbine, pretežno ženidbenim vezama uspeo je da okupi oko sebe svoje moćne susede. Sestru Draginju udao je za čelnika Musu, gospodara rudarskog kraja oko Kopaonika, grada i župe Brvenik, a kćer Maru, 1371. godine, za Vuka Brankovića. Dve mlađe svoje kćeri predao je knez Lazar svatovima u Kruševcu. Jelena se udala za Đurđa Stracimirovića Balšića, �gospodara vsom Zeti i pomorju�, a Teodoru za Nikolu Gorjanskog Mlađeg, uglednog feudalca u Južnoj Ugarskoj (Mačva).

Udadbama, uspostavljanjem savezničkih odnosa i oružanom borbom sa nepokornim velikašima uspeo je knez Lazar da ojača i teritorijalno proširi svoju državu. Sa okolnim velikašima osnovao je neku vrstu porodičnog saveza, kome je on bio na čelu. Najmoćniji članovi saveza posle kneza Lazara bili su njegovi zetovi Vuk Branković i Đurđe Stracimirović Balšić.

Sa smrću cara Uroša nestalo je carskog dostojanstva. Pošto je po protokolu vizantijskog dvora, koji je primenjivan i na srpskom dvoru, samo car mogao dodeljivati visoka zvanja, te je Lazar ostao u zvanju kneza a Vuk Branković ima zakonsko pravo samo na naslov �gospodin�. �Blagoverni i hristoljubivi i Bogom prosvećeni knez Lazar i ljubazni mu sin gospodin Vuk�, zabeležio je nepoznati letopisac 1387. godine, �kada su vladali svim srpskim zemljama i pomorskim i tako u slozi i ljubavi pobeđivali neprijatelje svoje�.

Udruženim snagama kneza Lazara i bosanskog bana Tvrtka, 1373. godine pobeđen je, zarobljen u Užicu i oslepljen Nikola Altomanović. Pobednici su podelili njegovu oblast. Banu Tvrtku je pripao i manastir Mileševo u kome je sahranjen Sveti Sava. Potomak Nemanjića po ženskoj liniji, ban Tvrtko je odlučio da se 1377. godine kruniše za kralja Bosne i Srbije. Obred krunisanja izvršen je na grobu Svetog Save. Nepomućeno prijateljstvo kneza Lazara sa kraljem Tvrtkom jasan je dokaz da je Tvrtkov postupak smatran saglasnim sa srednjevekovnim poimanjem legitimnosti nasleđa prestola. To, međutim, nikako ne znači da je knez Lazar prestao da se smatra glavnim vladaocem na teritoriji srpskog carstva, tim pre što je i on preko svoje žene Milice bio u srodstvu sa izumrlom dinastijom Nemanjića.

Veran tradiciji vladara na srpskom prestolu, knez Lazar je pregao da podigne autoritet crkve i učini je moćnom potporom u borbi za učvršćenje svoje vlasti i odbranu od Turaka.

Crkva Lazarica u Kruševcu bila je dvorska crkva Kneza Lazara koju je on podigao 1375. godine. Posvećena je Arhiđakonu Stefanu.

U tom cilju smatrao je neophodnim da izmiri Pećku i Carigradsku patrijaršiju, koje su bile u neprijateljstvu od doba proglašenja Pećke patrijaršije 1346. godine kada se kralj Dušan krunisao za cara. Posle dugih pregovora u kojima se istakao monah Isaija, do izmirenja je došlo 1375. godine. Obred svečanog priznanja Pećke patrijaršije obavljen je u patrijaršijskoj crkvi u Peći. Bila je to velika svečanost, kojoj su, pored mnogobrojnih velmoža i crkvenih velikodostojnika, prisustvovale monahinje Jelisaveta (monaško ime carice Jelene), i Jefimija, udovica despota Jovana Uglješe. Monahinja Jelisaveta umrla je početkom novembra 1376. godine. Verovatno po dogovoru sa kneginjom Milicom, Jefimija je odmah posle njene smrti došla u Kruševac i nastanila se u dvoru kneza Lazara.

Kada mu se u Kruševcu rodila i peta kćer Olivera, knez Lazar je verovatno izgubio svaku nadu da će dobiti naslednika prestola. Zato nije teško zamisliti radost supružnika kada im se 1377. godine rodio sin, koji je na krštenju, po tradiciji loze Nemanjića, dobio ime Stefan. Posle Stefana kneginja je rodila još dva sina Vuka i Dobrivoja. Dobrivoje je umro kao dete a Vuk je rastao uz Stefana koji nije bio mnogo stariji.

Privredni i kulturni napredak države kneza Lazara ometan je stalnim pokušajima Turaka da je podčine. Zato je knez bio prinuđen da usredsredi svoju pažnju na vojne pripreme. Na teritoriji svoje države prvi put se sukobio sa jačim odredom turske vojske 1380/1381. godine kada su njegove vojskovođe Crep i Vitomir pobedili Turke na Dubravici kod Paraćina.
Mada poraženi u Bosni kod Bileće 1388. godine, Turci su odlučili da i po treći put napadnu kneza Lazara. Obavešten o njihovim pripremama, knez Lazar je 1389. godine preko svog zeta Nikole Gorjanskog, mačvanskog bana, ugovorom sa Ugrima osigurao zaleđe i pregao da prikupi što veću vojsku za predstojeću bitku. Obratio se za pomoć i kralju Tvrtku, koji je i po svojoj tituli bio dužan da učestvuje u borbama za odbranu nezavisnosti Srbije.

Obavešten da će Turci pokušati prodor preko Kosova, knez Lazar je na čelu svoje vojske sredinom juna došao na Kosovo.

�Pođimo, braćo i čeda�, - obratio se knez Lazar uoči bitke vojnicima, kako je zapisao nepoznati letopisac u Povesnom Slovu o knezu Lazaru, �pođimo na podvig koji je pred nama, ugledavši se na nagradodavca Hrista. Smrću poslužimo dužnosti, prolijmo krv našu, iskupimo život smrću i dajmo udove naših tela nepoštedimo za čast i otačastvo naše, a Bog će se svakako smilovati na ostatke naše i neće istrebiti do kraja rod i zemlju našu �.

Što se tiče sukoba sa Osmanlijama, letopisi govore da je Lazar imao uspeha u borbama s njima. Godine 1386. Orhanov sin, Murat I je predvodio vojsku na Srbiju. Srpska vojska, s knezom Lazarom na čelu, nalazila se na Toplici (na Pločniku) i tada je sprečen dublji prodor neprijatelja u unutrašnjost zemlje. Iz sažetih vesti letopisca stiče se utisak da su dva vladara izbegla sukob.

Posle smrti Ugarskog kralja Ludovika I (1382), knez Lazar je odbio položaj turskog vazala i zajedno sa kraljem Tvrtkom umešao se u dinastičke sukobe u Ugarskoj. Međutim, srpska država nije morala da brani samo severnu granicu već i južnu - na Kosovu. Turska horda je prešla preko zemljalja braće Dragaša i na pomolu je visio neizbežan sukob sa Srbijom. Bitka se odigrala na Vidovdan 28. juna 1389. godine na polju Kosovu.

U okršaju prvog sukoba Srbi su pobedili Turke. �Među vojnicima� , piše Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana Lazarevića, �koji su se borili pred vojskom beše neko veoma blagorodni (Miloš - zabeležio je neko na margini Konstantinovog dela) koga oblagaše zavidljivci svome gospodinu i osumnjičiše ga kao neverna. A ovaj da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kad je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga vlastodršca. A tu i sam pade od njih. U prvi mah odolevali su Lazarevi ljudi i pobeđivali su. Ali već ne beše vreme za izbavljanje. Stoga i sin toga cara ojača opet u toj samoj bici i pobedi. Šta je bilo posle toga? Postiže Lazar blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega i ne vide njegovu smrt. Ova bitka bila je godine 6897. meseca junija 15. dan. A tada, tada ne beše mesta u celoj toj zemlji gde se nije čuo tužni glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čime uporediti tako da se vazduh ispunio...�.
Na Kosovu polju: �mučenik Hristov postade veliki knez Lazar� (Despot Stefan: natpis na stubu mramornom na Kosovu), izborom i opredeljenjem za nebesko ispuni reči Njegove: �Od ove ljubavi nema veće do ako ko položi život za bližnje svoje�. Jn 15;13. Onome koji je učinio izbor dostojan Nebeskog Cara narod nepokolebljivo imenu dodaje - car - i ovenčava ga oreolom svetavštva a Crkva kanonizuje, već nekoliko godina posle pogibije.

Iz Mitropolijske crkve u Prištini telo Kneza Lazara 1390/1391. god. preneseno je u njegovu zadužbinu manastir Ravanicu.

Zbog nadiranja Turaka i stanovništvo i monaštvo biva prinuđeno da napušta ognjišta i svetinje. Sa sobom nosi i najveću dragocenost - mošti Lazareve. Nastavlja svetitelj da deli sudbinu svog naroda, preko Beograda do Sent Andreje u Ugarskoj posle nekoliko godina prenesen u fruškogorski manastir Vrdnik (Nova Ravanica). Tokom Drugog svetskog rata, godine 1942. zbog ustaških pustošenja pravoslavnih svetinja u Sremu, mošti bivaju prenesene u Sabornu crkvu u Beograd.

Godine 1954. Sveti arhijerejski sabor SPC doneo je odluku o prenošenju moštiju Sv. Kneza u Ravanicu. Ova odluka se sprovodi o šestotoj godišnjici Kosovske bitke, 1989. godine i to tako što su njegove mošti izlagane na putu kroz veliki broj srpskih gradova i manastira.

Tako je od Vidovdana 1988. do avgusta 1989. ćivot iz Beogradske Saborne crkve preko manastira Vrdnika, Ozrena, Tronoše i Ćelija, zatim Šapca, Valjeva i Kragujevca, pa manastira Žiča, Ljubostinja i Pavlica prenesen do Kosova. Na Gazimestanu, mestu kosovske bitke, održan je pomen a potom, posle boravka u manastiru Gračanica i svečanih vidovdanskih bogosluženja, ćivot sa Lazarevim moštima preko Niša, Kruševca i manastira Manasija, prenesen je u Ravanicu.

[nenad.bds]

Manastir MANASIJA
(RESAVA)

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Manasija (Resava) je jedan od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture i pripada takozvanoj „Moravskoj školi“. Podigao je despot Stefan Lazarević - Visoki između 1407. i 1418. godine. Posvećena je Svetoj Trojici.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Crkva ima osnovu pravougaonika sa upisanim krstom u kombinaciji sa trikonhosom.U naosu četiri slobodna stuba nose glavnu dvanaestostranu kupolu, a još četri manje osmougaone kupole su na uglovima crkve.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Manasija pripada arhitekturi moravske škole; kao petokupaona građevina najsličnija je manastiru Ravanica.

Manasija je zidana naizmeničnim ređanjem kamenih tesanika vezanih debelnim spojnicama maltera bez opeke, sa arkadnim ukrasima.Po tome Manasija podseća na spomenike raške škole, jer su u podizanju hrama učestvovali majstori iz primorja.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Priprata na zadnjoj strani naknadno je dozidana (na ktitorskoj kompoziciji despot Stefan drži manasijsku crkvu bez priprate).

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

U jednom od prethodnih obilazaka (2005.) popravka priprate je bila u toku.

Gornji deo priprate je dosta stradao za razliku od kamenog poda urađenog od mermernih pločica složenih u mozaik rozete sa krstastom osnovom.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Pod u priprati.

Odmah posle osnivanja, Manasija je postala kulturni centar despotovine. Njena „Resavska škola“ bila je po svojim prevodima i prepisima čuvena - i posle pada despotovine - kroz ceo XV i XVI vek.

Manastirski kompleks sastoji se iz:
- crkve
- velike trpezarije ili takozvane „škole“ (koja se, teško oštećena, nalazi južno od crkve)
- tvrđave sa 11 kula od kojih je najveća „Despotova kula“ (severno od crkve).

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Iako teško oštećen, životopis Manasije spada u red najvećih dometa srednjovekovnog slikarstva. Od očuvanih fresaka prvo zaslužuje pažnju kritorska kompozicija na zapadnom zidu glavnog dela crkve, na kojoj je sačuvan portret despota Stefana.

Na južnom i severnom zidu - u pevnicama - očuvani su veličanstveni likovi svetih ratnika. U gornjim zonama pevnica naslikane su scene iz života Gospoda Hrista i ilustrovane Njegove priče iz Jevanđelja. U glavnom kubetu su predstavljeni starozavetni proroci.

U oltaru je naslikano Pričešće apostola i Povorka svetih otaca, među kojima je (poslednji u redu prema severu) prvi srpski arhiepiskop - Sveti Sava.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Na stubovima su dobro očuvani medaljoni sa poprsjima svetitelja, kao lik svetog arhanđela Mihaila (na južnom) i svetog Petra Aleksandrijskog (na severnom stubu).

''Posebnu vrednost Manasije čini njen živopis, koji po lepoti spada među najznačajnija ostvarenja u starom srpskom slikarstvu.To je poslednji spomenik moravskog stila.Freske,ostarele i oštećene i danas uzbuđuju raskošnom lepotom. Iz plavetnila pozadine izranjaju likovi svetitelja u raznobojnim odećama ... dama sa puno ukrasa. Sve je to vrlo sređano i naglašeno plemenito i u odelu i u oružju, u stavu i u pokretu, u oplemenjinim likovima i umnim pogledima. Nigde u starom srpskom slikarstvu onovremeni život nije toliko ušao u religijsku sliku. Sa freskama poznatim pod nazivom"Sveti Ratnici", rađene u strogom vizantijskom stilu dodat je viteški stav tako da predstavljaju uspešnu kombinaciju zapadno renesansnog stila i vizantijske tradicije.''

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Naos. Nedavno je u desnom zapadnom uglu naosa (na mestu gde se nalaze po pravilu grobovi ktitora) otkriven grob za koji je dokazano da je u njemu sahranjen Stefan Lazarević. Na grobu je sasvim nova bela mermerna ploča.

U toku vekova živopis u priprati je potpuno uništen, a u naosu u velikoj meri. Od prvobitnih 2000 kvdratnih metara fresaka, danas ima svega oko 500. Ali i tako preostale freske svedoče o prvobitnoj lepoti i raskosi fresaka Manasije. Po sličnosti sa freskama u crkvama u Solunu i Svetoj Gori, smatra se da su glavni majstori došli iz Soluna, centra srednjovekovnog slikarstva na Balkanu.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Istočni i severni konak.

U toku viševekovne turske okupacije, manastir je više puta pustošen i razaran1439, 1456, 1476, i 1734). Sa crkve je bio skinut olovni krov, pa je više od jednog veka crkvena građevina prokišnjavala i 2/3 fresaka je nepovratno propalo. Turcima je služio kao utvrđenje, crkva kao konjušnica austrijskoj vojsci, a priparta kao barutana koja se jednom i zapalila. Obnavljana je 1735, 1806, 1810, i 1845. godine.

Zavod za zaštitu spomenika kulture (tada) SR Srbije otpočeo je 1956. godine obimne konzervatorsko-restauratorske radove. Čišćenja i konzervacija fresaka izvršeni su od 1959. do 1962. godine.

Arheološki i konzervatorski radovi i istraživanja praktično stalno traju.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Slikano iz ruševine nekadašnje trpezarije - prepisivačnice. Ona je bila južno od crkve, imala je i spratni deo koji je verovatno služio kao prepisivačnica knjiga i konjušnica.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

I na ovoj slici se vide arheolozi u lučnom otvoru nekadašnje trpezarije - prepisivačnice knjiga.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Ako uporedite ovu sliku od pre nekoliko dana sa onom iz 2005. vidi se da je zelenilo uklonjeno jer se pored crkve otkrivaju grobovi i drugi nalazi.


Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Zbog uklanjanja materijala koji je tokom vremena nanet oko crkve i kojim su pokriveni stari grobovi, crkva je bila izgubila na visini više od jednog i po metra. Sada se u crkvu ulazi preko ove gradjevinske skele.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Na slici desno (pored kapije utvrđenja) je Mali konak, rekonstruisan 1958.god.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

U prednjem planu je bunar; levo je Despotova kula sa metalnim stepeništem za izlazak na zidine, a u pozadini tzv. novi konak.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Na kraju staze je ulazna kapija a objekat koji se levo od staze nazire je Mali konak.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Slikano sa severoistočne strane utvrđenja - manastira.

Manasija je građena sa namerom ktitora da predstavlja reprezentativni objekat. Moćne zidine sa 11 kula, manastirska zdanja i arhitektura crkve sa naglašenom vertikalom koja daje crkvi posebnu eleganciju, manastiru Manasija sa manastirom Visoki Dečani daje epitet najvećih gradova srednjovekovne Srbije. Kao spomenik kulture od izuzetnog značaja , Manasija je i potencijalni kandidat Srbije za listu svetske kulturne i prirodne baštine.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Glavna kapija na utvrđenju.

Manasija je značajna i kao veliki duhovni i kulturni centar srednjovekovne Srbije. Tek izgrađeni manastiri Resave su prihvatili grupu monaha sa juga.

Манастир Манасија Ресава Manastir Manasija Resava

Nisam uspeo da nađem položaj iz koga se istovremeno na slici mogu naći manastir i reka pošto je želenilo sakrilo reku i pogled sa druge obale. Na ovoj slici Resava je sasvim u levom delu.

Manastir Manasija nalazi se dva kilometra severozapadno od Despotovca. Poznat je i pod imenom Resava, jer je podignut uz desnu obalu reke Resave, u živopisnoj klisuri koju čine obronci planine Beljanice.

Do Despotovca se dolazi od Svilajinca ili od Jagodine - Ćuprije.

Osim Manasije u Donjoj Resavi postojala je grupa manjih manastira, po igumanu Filaretu sedam, koji su imali sličnu prepisivačku delatnost kao najveći među manastirima Resave-Manasija. Za većinu malih manastira u Donjoj Resavi smatra se da je ktitor baš despot Stefan Lazarević. I u ovim manastirima su, po letopisu Miljkovog manastira "u tišini radili književnici resavski."Od te monaške oaze u Donjoj Resavi danas postoje tri manastira: Tomić, Zlatenac i Miljkov manastir. (O njima u nekim narednim postovima.)

Fotosi fresaka su sa interneta.

[nenad.bds]

Манастир ВОЉАВЧА

Манастир Вољавча Manastir Voljavča

На североисточним падинама Рудника, сакривен у густој шуми, седам километара од Страгара, налази се манастир Вољавча са црквом посвећеном Св. Архангелима Михаилу и Гаврилу.

Манастир Вољавча Manastir Voljavča

Вољавча је задужбина Михаила Кончиновића, моћног феудалног господара, подигнута почетком XV века на остацима старе цркве из 1050. године.

Манастир Вољавча Manastir Voljavča

Ктитор манастира, који је био пореклом из Сребрнице (средњовековно насеље недалеко од данашњих Страгара), своју задужбину је богато обдарио имањима.Свечано освећење цркве извршио је ваљевски митрополит Теофан, а после ктиторове смрти потомци су наставили да се брину о породичној задужбини.

Манастир Вољавча Manastir Voljavča

Вољавче подигнута је у градитељским традицијама Моравске школе, у oблику тролиста, са куполом изнад централног простора и полукружним апсидама на северној, источној и јужној страни. Бројна оштећења и презиђивања у потпуности су уништила сликану декорацију (за коју се зна да је постојала у XVII веку) тако да данас у унутрашњости цркве више нема живописа.

Из брошуре о манастиру.

У манстирском конаку изграђеном 1765. године, који спада у ред најзначајнијих и најстаријих конака у Србији, 1805. године било је седиште Правитељствујушчег совјета српског, прве Карађорђеве владе, на чијем челу је био прота Матија Ненадовић.

Манастир Вољавча Manastir Voljavča

Источни (Карађорђев) конак.

Манастир Вољавча Manastir Voljavča
Улаз у просторију у којој је одржаван Правитељствујушчи совјет.

Две стотине година након првог заседања Правитељствујушчег совјета, прве владе савремене Србије, у Вољавчи је, у истој просторији у којој је пре два века заседао Совјет, одржана свечана седница републичке владе.

Значајне податке о манастиру дају турски дефтери (тадашње катастарске књиге са задуженјем за дажбине) . У детаљном опису Смедеревског санџака 1516. године каже се да је манастир изван дефтера, а да је манастир доста доброг имовног стања – његов приход је 4714 акчи, што је пет пута више од прихода суседног Благовештења у истом попису. Попис из 1528. године бележи манастир са једним монахом, а у пописима са краја XVI века, у манастиру се бележе два монаха, који на име пореза плаћају 500 акчи годишње.

Манастир Вољавча Manastir Voljavča

О животу манастира у XVII веку има мало података. На почетку века игуман манастира био је Захарија. У његово време је, 1607. године, написан манастирски типик, а такође се помиње и тапија манастира из 1680. године.

Манастир је, 1759. године тешко пострадао од Турака, када је опљачкан и запечаћен печатом кадије и када му је наметнута глоба од 330 гроша.Манастир је остао затворен три године док наметнути дуг није исплатио нови игуман Алексије, који поред тога купује још земље, воденицу и ваљарицу (за вуну). Тада је извршен читав низ грађевинских радова на цркви и другим зградама манастирског комплекса. Између осталог, 1765. године са источне стране подигнут је конак. Игуман Алексије води рачуна о духовним потребама па за манастир набавља већи број богослужбених књига и икона.

На место игумана манастира, 1786. године, долази Хаџи Рувим, који око себе окупља младе даровите људе, учи их писмености и усмерава ка овладавању дуборезачких, каменорезачких и сликарских вештина. Он је био и активни противник неправедних турских господара и енергични борац за права поробљеног народа. Уочи аустро-турског рата (1788-1791) он одлази у Земун, одакле прелази у фрушкогорске манастире, где због избијања рата и остаје. На другој страни, Турци су за одмазду 6. априла 1789. године опљачкали и спалили Вољавчу.

Манастир је имао врло запажену улогу у Првом српском устанку. У данима пред избијање устанка у њему се често скривао Карађорђе. Када је 1805. године формиран Правитељствујушчи Совјет (влада) , Карађорђе је за прво његово седиште одредио манастир Вољавчу. Разлоге за ову одлуку треба пре свега, тражити, у чињеници што је манастир смештен у брдима, усред густе шуме, далеко од путева и Турака. Совјет је у Вољавчи започео израду нацрта о уређењу врховне управе, суда и осталих институција, а поред тога пресуђивао је за мања кривична дела народу из околине.

Изградња манастира Вољавче настављена је 1838. године, када је Јанићије Ђурић на западној страни цркве подигао велику кулу звонару.

Манастир Вољавча Manastir Voljavča

На плочи пише да звонару подиже члан Совјета сербског Кнежевства и (носилац) руског ордена витеза (Ј)Анићије Ђурић, Страгарац, за време владавине књаза Милоша Обреновића, за спомен себи и својима 1838. године

Манастирски комплекс је свој данашњи изглед добио 1865. године изградњом конака на јужној страни цркве.

Поред зида, код леве певнице у манастирској цркви, узидана је глава Карађорђевог барјактара, Танаска Рајића, коме су Турци одрубили главу на Љубићу код Чачка.За време Другог српског устанка старешина манастира Вољавча донео је Рајићеву главу и у конаку цркве је сахранио.

Манастир Вољавча Manastir Voljavča

Плоча, која је на слици дата увеличано, види се на зиду цркве.

Споменик у Страгарима.

Из ове посете носим изузетан утисак - пријатност помешану с нелагодом: живахна, љубазна и лепо расположена монахиња ме је понудила кафом. Прихватио сам, а уз кафу је изнела и јело. Појео сам комад сира да не одбијем овако леп гест према обичном посетиоцу.

Монахиња ми је рекла и да ће ускоро ће у манастиру почети рад на лечењу зависника од наркотика.

Манастир Вољавча Manastir Voljavča

Адреса: Manastir Voljavča 34323 Stragari, тел. 034/522-350.
- Starešina manastira: Igumanija Tajsa (Knežević).

До манастира се стиже путем Топола - Крагјевац преко Шаторње и Страгара. У Страгарима се скреће на пут за Вољавчу. За сваки случај - питајте. Путокази нису баш чести увек.

Време није било баш погодно за фотографисање - кишни облаци су се вукли по околним брдима Рудника и сакривали висове. Ипак сам направио доста снимака иако би по лепшем времену и слике биле лепше и боље дочарале манастир.

[nenad.bds]

Manasija (Resava) je jedan od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture i pripada takozvanoj �Moravskoj školi�. Podigao je despot Stefan Lazarević - Visoki između 1407. i 1418. godine. Posvećena je Svetoj Trojici.

Despot STEFAN LAZAREVIĆ

Despot Stefan Lazarević (Kruševac, 1374 - Crkvine kod Mladenovca, 1427), bio je sin i naslednik svetog srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića, koji je poginuo u bici sa Turcima na Kosovu 1389. godine, i kneginje Milice (iz pobočne Vukanove loze Nemanjića), koja je i sama bila pesnikinja.

Stefan je 1405. oženio Jelenu, kći Frančeska II Gatiluzija, gospodara Lezbosa.

Na početku svoje vladavine (1393. godine), Stefan je nosio titulu kneza. Tek što je napunio 16 godina, majka mu je predala državu na upravljanje i povukla se u svoju zadužbinu, Ljubostinju. Srpski Despot je postao 1402. godine.

Priznavši vrhovnu vlast sultana Bajazita I, knez Stefan Lazarević učestvuje u bitkama: na Rovinama (1395. godine), kod Nikopolja (1396. godine), u bosanskom pohodu (1399. godine), i u bici kod Angore (1402. godine).

Po povratku iz Carigrada, gde 1402. dobija titulu despota, najviše vizantijsko dostojanstvo posle carskog, na Kosovu kod Tripolja ga sačekuje i napada sestrić Đurađ Branković. Porodični sukobi će trajati sve do 1412. kada je Đurđa Brankovića i despota Stefana Lazarevića uspela da izmiri Marija Branković, starija sestra despota Stefana Lazarevića i majka Đurađa Brankovića.

Somenik Stefanu na Kalemegdanskoj tvrđavi u Beogradu.

Stefan Lazarević je 1403. godine proglasio Beograd svojim glavnim gradom i uveo ga u red važnih evropskih književnih centara, bio je ugarski vazal i član evropskog viteškog reda. Kada je ugarski kralj, Žigmund Luksemburški, obnovio Red Zmaja (1408. godine), Stefan Lazarević je bio, posle Sigismunda, prvi među osnivačima, dvadeset dvojicom uglednih evropskih vitezova.

Osim toga, kralj Sigismund (Žigmund) je despotu darovao mnogobrojna dobra po Ugarskoj: u Sremu mu je darovao gradove Kupinik (Kupinovo), Zemun, Mitrovicu (Sremska Mitrovica) i Slankamen, a u torontalskoj županiji u Banatu bečejski (Novi Bečej) i bečkerečki (Zrenjanin) spahiluk, a despot je takođe postao i veliki župan torontalske županije (1404. godine).

Dalje, despot je dobio posede u okolini Debrecina u središnjem delu Ugarske. Posed se sastojao se od samog grada Debrecina, trgovišta Besermenj i 34 sela u okolini ta dva mesta u biharskoj i susednoj sabolčkoj županiji; a u istočnoj Ugarskoj, u satmarskoj županiji, koje je obuhvatalo je manje naselja, svega 15 sela i pustih selišta, ali je zato imao važne trgovačke i rudarske gradove Satmar, Nemci, Nađbanju (Rivulus Dominarum) i Felšebanju (Medius Mons). Despotu je bilo povereno i upravljanje satmarske županije.

Godine 1408. despotov mlađi brat Vuk Lazarević, koga su podržali setrići Brankovići, obraća se sultanu Sulejmanu za pomoć protiv Stefana. Posle dugih i kravavih borbi Vuk Lazarević i sestrić Lazar Branković ginu 1410. godine, sultan Sulejman 1411. godine, a Grgur Branković umire kao monah Gerasije. Preživeli su samo Đurađ Branković i despot Stefan Lazarević.

Kada je despot Stefan 1413. godine porazio sultana Musu ispod Vitoše, od novog sultana Mehmeda I dobio je Srebrnicu u Bosni i oblast između Sofije i Niša.

Grb Lazarevića

Ubrzo zatim Balša III, sin Jelene Balšić i despotov sestrić, prelazi u Srbiju i ujaku, despotu Stefanu, predaje na upravu Zetu. Tako se u prvoj četvrtini XV veka ujedinjuju stare srpske oblasti kojima su vladali despot Stefan Lazarević, Đurađ Branković i Balša III.

Kako nije imao dece, 1426. godine na saboru u Srebrenici (u podnozju Rudnika, blizu sela Stragari) proglašava sestrića Đurđa Brankovića za svog naslednika. Despot Stefan Lazarević je iznenada umro od moždanog udara u toku lova, 1427. godine kod mesta Crkvine zaseoku sela Markovac, opština Mladenovac u severnoj Šumadiji.

Kontroverza oko toga je li despot Stefan Lazarević sahranjen u Manasiji ili Koporinu nije dugo bila razrešena. Oba manastira su njegove zadužbine. Srpska pravoslavna crkva je zvanično potvrdila da su mošti u Koporinu despotove. Kasnije je DNK analizom utvršeno da je u Manasiji sahranjen bliski srodnik kneza Lazara i to je senzacionalistički predstavljeno kao siguran dokaz da je u pitanju despot Stefan. Međutim, na osnovu istorijskih izvora nije sporno da je u Manasiji sahranjen drugi sin kenza Lazara, despotov brat Vuk, čiji DNK je mogao biti pronađen tamo. Mošti u Koporinu pokazuju aberacije kostiju koje su tipične za osobu sa povredama koje su posvedočene kod despota Stefana, a kod ostataka iz Manasije ih nema. S druge strane, logičnije bi bilo da je despot sahranjen u najvećoj i najznačajnijoj svojoj zadužbini, što Resava neosporno jeste. Odnedavno se u Manasiji nalazi nadgrobna ploca iynad groba na mestu gde se uobicajeno sahranjuju ktitori.


U svojoj zadužbini, manastiru Resava (sada Manasija) organizovao je Resavsku prepisivačku školu, evropski centar za prevođenje i prepisivanje knjiga. Manastir Koporin kod Velike Plane izgradio je 1415. godine u čast svog povratka iz bitke kod Angore, kao i izlaska svoje sestre Olevere iz sultanovog harema (zakaluđerila se). Dvaput godišnje: 1. avgusta, na dan njegove smrti i 15. avgusta na dan slave ovog manastira, ćivot u Koporinu za koji se smatra da sadrži despotove mošti se otvara.

Osim biografskih radova, a posebno, Zakona o rudniku Novo Brdo (1412), Stefan Lazarević je pisao i književne radove: Pohvala knezu Lazaru (1389); Natpis na mramornom stubu na Kosovu (1404); Slovo ljubve (1409), poetsko pismo mlađem bratu Vuku (Lazareviću) verovatno upućeno kao poziv na pomirenje.

Imao je ogromnu biblioteku u kojoj je osim bogoslovskih i poučnih tekstova bilo filozofskih spisa i knjiga iz istorije i poezije. Njegova zadužbina manastir Resava, sada Manasija, bila je umetničko stecište slikara, pisaca, pesnika, pripovedača srednjovekovne Evrope.

Čitao je i pisao na staroslovenskom, prevodio sa grčkog i vladao je latinskim jezikom. Najznačajniji despotov književni rad, poetska poslanica, Slovo ljubavi jedan je od najlepših tekstova srpske književnosti, ima deset strofa čiji inicijali daju akrostih: Slovo ljubve.

Život despota Stefana od Konstantina Filosofa pokazuje da su, u vreme kad je životopis pisan, u krugu književnih ljudi oko despota Stefana bili poznati ne samo Platonova i Aristotelova filosofija i učenja Herma Trismegista, nego i Plutarhov Život Aleksandrov.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Stefana Lazarevića, despota srpskog, na dan 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru), zajedno sa njegovom majkom, Svetom knjeginjom Milicom, monahinjom Evgenijom (Velikoshimnicom Jefrosimijom).


Da je srpskim državnim rukovodiocima u XVI veku bilo poznato i pitagorsko-platonsko-aristotelsko udruženje filosofske pameti i političke moći, svedoči književni preporod, oko kojega nastojahu despot Stefan, koji je i sam bio pisac i prevodilac sa helenskog, i njegovi saradnici kao pisci, prevodioci i prepisivači.

Jedan od njegovih saradnika, Konstantin Filosof, u svojoj knjizi o pravopisu upoređuje ga ca Ptoleamejom Filadelfom. To čini i prevodilac opisa Četiri knjige carstva u jednom zapisu od 1416�1418. godine, govoreći da je Despot �po darovima i milostima novi Kir, po slatkorečivosti drugi Manasija, po prosvetoljublju naličio je na premudroga Solomuna; među onima koji su vredno ispitivali božanstvene stare i nove spise sličan je Ptolemeju onom koji je posle Aleksandra Filipova vladao Egiptom i preveo i preložio ceo Stari Zavet od jevrejskoga na jeladski". Pisac Paralipomena smatra ga značajnijim i od Ptolemeja, jer dok je ovaj skupljao knjige iz taštine despot je želeo �knjigama ukrasiti naravi, njihovom blagodatnošću prosvećivati dušu i privlačiti je bogopoznanju".

U vreme kad je Srbija bila �poslednje utočište pravoslavnog hrišćanstva na Balkanskom poluostrvu" (V. Jagić), grad Resava ca Manasijom, zadužbinom despotovom i središtem resavske škole, Ljubostinja, zadužbina njegove majke, Ravanica, Dajša, Blagoveštenje, i drugi manastiri, bili su doista rasadnici umetnosti i književnosti, visoka kulturna središta, iz kojih su ponovo prosijali pravoslavlje i prosveta.

[nenad.bds]

Manastir MANASIJA

Osim Manasije u Donjoj Resavi postojala je grupa manjih manastira, po igumanu Filaretu sedam, koji su imali sličnu prepisivačku delatnost kao najveći među manastirima Resave-Manasija. Za većinu malih manastira u Donjoj Resavi smatra se da je ktitor baš despot Stefan Lazarević. I u ovim manastirima su, po letopisu Miljkovog manastira "u tišini radili književnici resavski."Od te monaške oaze u Donjoj Resavi danas postoje tri manastira: Tomić, Zlatenac i Miljkov manastir.

MILJKOV MANASTIR

Pored crkvenih vrata je tabla sa podacima o manastiru. Slikao sam je i ovog puta te slike koristim umesto uobičajnog načina.

Sa severoistočne strane je šuma koja pokriva obronke brda.

Između šume i Velike Morave je plodna ravnica. Ovo je manastirska njiva i na njoj je radila monahinja kada sam prolazio.

Manastir se nalazi oko 10 kilometara od Svilajinca. Na izlazu iz Svilajinca u pravcu Despotovca skreće se za selo Gložane, a u Gložanima se skreće za manastir.

Put između Gložana i manastira prolazi delom pored Morave.