Manastiri Srbije

[nenad.bds]

Manastir MANASIJA

Osim Manasije u Donjoj Resavi postojala je grupa manjih manastira, po igumanu Filaretu sedam, koji su imali sličnu prepisivačku delatnost kao najveći među manastirima Resave-Manasija. Za većinu malih manastira u Donjoj Resavi smatra se da je ktitor baš despot Stefan Lazarević. I u ovim manastirima su, po letopisu Miljkovog manastira "u tišini radili književnici resavski."Od te monaške oaze u Donjoj Resavi danas postoje tri manastira: Tomić, Zlatenac i Miljkov manastir.

Manastir ZLATENAC

Manastir Zlatenac Манастир Златенац

Manastir je sagrađen oko 1427.godine, za vreme vladavine Despota Stefana Lazarevića. Manastir pripada resavsko-moravskoj školi, grupi od 12 manastira čija je istorija tesno povezana sa manastirom Manasija. Mananstir Zlatenac posvećen je Svetim Vračevima. Ima veličinu 9,87 x 5,41 u obliku pravougaonika sa polukružnom oltarskom apsidom.

Nije poznato kada je manastir tačno porušen. Najverovatnija pretpostavka je da se to dogodilo neposredno posle velike seobe Srba 1690. godine.
Manastir Zlatenac je više puta dizan od temelja (ili obnavljan): prvi put 1923/1924; drugi put 1952/1953; treći put 1966.god. i četvrti put 1983/1984.
U imanju manastira Zlatenac, nalazi se i prelepa, aktivna vodenica na Velikoj Moravi.

Manastir Zlatenac Манастир Златенац

Konak (na levoj strani) zaklanja crkvu.

Dalje, u tekstu pod navodnicima, koristim tekst iz novina.

Manastir

''Nadživeo selo
Do godine 1825, na desnoj obali Velike Morave, nedaleko od Svilajnca, postojalo je selo Zlatenac. I u njemu svetinja podignuta u doba despota Stefana Lazarevića. U akciji kneza Miloša, kojom je vršeno ušoravanje i grupisanje sela i doterivanje gradova, ovo selo je, zbog čestog plavljenja i neprikladnog rasporeda kuća - raseljeno. Ali, temelji crkve posvećene svetim Vračima i dalje su ostali mesto okupljanja i molitve. Sveto mesto i izvor lekovite vode postajali su sve poznatiji, pa su tu dolazili i vernici iz udaljenih krajeva zemlje. A legenda o petorici braće, koji su podigli pet manastira u monaškoj oazi Donje Resave, nastavila je da živi, da se dopunjuje i otkriva nove detalje iz života ovog kraja.

Iako svaki stanovnik ovog kraja zna da je manastir dobio ime po selu, prvo će vam ispričati priču o Tuti, Jakovu, Miljku, Tomi i Zlatku i uputiti vas da posetite i ostale svetinje, koje nose imena po svojim "osnivačima".
Da li je ktitor despot Stefan ili neko od njegove vlastele nije nikada tačno utvrđeno, ali je sigurno da je manastir nastao u vreme kulturnog i duhovnog procvata moravske Srbije. U njemu su boravili učeni ljudi koji su pomagali prosvetiteljskom radu, čiji su centri bili u Manasiji i Ravanici. U isto vreme bio je i stecište monaha koji su bežali ispred Turaka iz južnih krajeva i sklanjali se u ovaj i obližnje manastire. Dolaskom Turaka i u ove krajeve, manastir je do temelja spaljen, ali narod je i dalje ovo mesto, nazvavši ga crkvine, poštovao kao svetilište.

Pisani dokument u kome se pominje Zlatenac, datira spočetka 18. veka, iz vremena austrougarske vladavine. Na generalštabnoj karti ucrtano je i selo Zlatenac sa crkvom, koje je prema daljim podacima, opustošeno, a crkva urušena. Kasnije, 1734. godine, postoji zapis da je "manastir Zlatenac živ i da peva...’’ Smatra se da iz tog vremena potiče legenda o petorici braće, kao osnivačima pet manastira, koji su, verovatno, pomagali njihovu obnovu.
Ponovo je manastir porušen 1811. godine. Zabeleženo je da su Turci, posle gušenja Prvog srpskog ustanka, rušeći svetinje u ovom kraju, manastir Zlatenac "gađali topovima sa susednog brda’’.

Četvrta obnova manastira počela je početkom 1980. godine, kada je Zlatenac prestao da bude metoh Miljkovog manastira (stare Bukovice) i postao samostalni opštežiteljni, ženski manastir.

Živopis u crkvi je novijeg datuma. Ove fotografije su sa interneta.

Danas, do ove svetinje dolazi se asfaltnim putem. Dočekaće vas mirni, skriveni kutak, organizovan kao uzorno domaćinstvo, okruženo šumom, livadama, vinogradima i Moravom. Na ulazu, sa leve strane pčelinjak, sa dvadesetak košnica, sa desne tor u kome se gaje dugouhe ovce i koze, bele i braon boje. U dvorištu, kojim dominira novi zvonik, šetaju kokoške, čokanjuše i paunovi, koji se šepure, kao da su svesni svoje lepote.

Manastir Zlatenac Манастир Златенац

U centralnom delu je crkva posvećena svetim vračima, Kozmi i Damjanu, a iza nje, uređena česma, sa sobrašicom, za odmor starih i umornih.

Manastir Zlatenac Манастир Златенац

Iza česme staza sa 164 stepenika i malim odmorištima, vodi do vodenice, koju su manastiru darovali braća Ilić, iz sela Brzan kod Batočine, sa željom da posluži "manastiru i narodu i pomogne vraćanju duhovnosti i tradicije’’.

Manastir Zlatenac Манастир Златенац

Manastir Zlatenac Манастир Златенац

Manastir Zlatenac Манастир Златенац

Manastir Zlatenac Манастир Златенац

U arhivu, u Jagodini piše da je krajem 19. veka na "ovom potezu bilo 96 vodenica vrtlara, koje su velika prepreka za plovidbu’’. Danas je ovo jedna od retkih u kojoj meštani obližnjih sela mogu samleti kukuruz i pšenicu. Možda će u njoj, dok vodenički točak pravi beskonačne krugove i paspalj poleže po vodeničarima, nastati nove legende i nastaviti se stare priče, poput one o manastirima koji su posvećeni apostolima (Tomić, apostolu Tomi, Jaković - Jakovu...).

Možda će se u neko, još nesagledivo, buduće vreme govoriti da je manastir Zlatenac dobio ime po tome što se u njegovoj vodenici najlepše mlelo zlatno, kukuruzno zrno.''

(Tomislav Ž. Popović "Danas" okt. 2006.)

Manastir Zlatenac Манастир Златенац

Manastir Zlatenac nalazi se na oko 10 km udaljenosti od Svilajnca u ataru sela Gložana.

[nenad.bds]

Manastir MANASIJA

Osim Manasije u Donjoj Resavi postojala je grupa manjih manastira, po igumanu Filaretu sedam, koji su imali sličnu prepisivačku delatnost kao najveći među manastirima Resave-Manasija. Za većinu malih manastira u Donjoj Resavi smatra se da je ktitor baš despot Stefan Lazarević. I u ovim manastirima su, po letopisu Miljkovog manastira "u tišini radili književnici resavski."Od te monaške oaze u Donjoj Resavi danas postoje tri manastira: Tomić, Zlatenac i Miljkov manastir.

Manastir RADOŠIN

Manastir Radošin Манастир Радошин

Sedamnaest kilometara od Svilajnca u selu Radošin u maloj dolini, nalazi se manastir Radošin, posvećen Svetoj Bogorodici.

Manastir Radošin Манастир Радошин

Manastir je sagrađen u srednjem veku. Ne zna se sa sigurnošću koje godine je sagrađen manastir, kao i ko je ktitor manastira. Po jednom predanju prvobitni manastir je zadužbina Visokog Stefana, a po drugom manastir je sagradila Rada, sestra Miljkova, Zlatkova, Tomina, Jakovljeva i Tutina. Ili: Priča se da su braća Miloš i Radoš bežali pred Turcima - Miloš se nastanio na levoj rečnoj obali i tu je nastalo Miloševo, a Radošu je desna obala oivičena brdima bila pouzdanija i tu je nastao Radošin.

U blizini ima ostataka zidina srednjovekovnog grada. Arheološka istraživanja govore o činjenici da tadašnja crkva manastira, bila je impozantnih razmera, kao i o izuzetnom bogatstvu manastira. Kako predanje kaže, zvonik ovog manastira imao je velika zvona, koja kada su zvonila čula su se na 4 sata hoda od tog mesta.

Manastir Radošin Манастир Радошин

Prvobitni manastir je porušen od strane Turskog osvajača. Današnji izgled manastir je stekao tokom Drugog svetskog rata. Obnovljen je 1942. jer je seoski starešina predložio da je bolje popraviti crkvu nego ratovati.

Manastir Radošin Манастир Радошин

Kao i u mnogim manastirima koje sam posetio u poslednje vreme, i u ovom su toku radovi. U manastirskoj crkvi je u toku slikanje živopisa ( na gornjoj slici se vidi na stolu deo materijala i boja).


Manastir Radošin Манастир Радошин

Blizu manastira sam se probijao kroz šljunak koji se koristi za podlogu savremeng puta, pa sam čekao da mehanizacija izravna toliko da mogu da prođem. Kod manastira će biti poveći parking. Kad sam monahinji, onako usput, pomenuo da se i ovde pravi put do manastir, familijarno (tako mi je zazvučalo) je odgovorila da je bio Velja (Ilić, ministar), obećao put, a to se i ispunjava.

Manastir Radošin Манастир Радошин

Manastir se nalazi blizu istoimenog sela na putu koji od Svilajinca vodi preko sela Gložane, pa dalje, kroz selo Vojska, Rajkinac do Glogovca gde je raskrsnica za Jagodinu, Ćupriju i Despotovac. Sa tog puta se skreće ka ovim donjoresavskim manastirima. Čak i ako imate pristojnu auto-kartu, ne ustručavajte se da koristite srpski GPS (glasno pitaj seljane - to sam smislio vraćajući se s pogrešnog puta) jer nam putokazi na raskrsnicama nisu baš jača strana. Šansa da pogrešite je mala ako idete iz Svilajinca, ali ako ste prvo bili u Manasiji ili Ravanici ...

Manastir Radošin Манастир Радошин

[nenad.bds]

Manastir MANASIJA

Osim Manasije u Donjoj Resavi postojala je grupa manjih manastira, po igumanu Filaretu sedam, koji su imali sličnu prepisivačku delatnost kao najveći među manastirima Resave-Manasija. Za većinu malih manastira u Donjoj Resavi smatra se da je ktitor baš despot Stefan Lazarević. I u ovim manastirima su, po letopisu Miljkovog manastira "u tišini radili književnici resavski."Od te monaške oaze u Donjoj Resavi danas postoje tri manastira: Tomić, Zlatenac i Miljkov manastir.

Manastir JAKOVIĆ

Manastir Jaković Манастир Јаковић

Crkva posvećena apostolu Jakovu (otuda i ime Jaković) nalazi se uz seosko groblje. Kao njen ktitor pominje se knez Lazar.

Manastir Jaković Манастир Јаковић

Ni o ovom manastiru se ne nalazi više podataka. Uz to, u vreme kad sam stigao do manastira bila je sahrana, pa nisam nikoga zatekao u manastiru da dobijem neki podatak više.

Na drugoj obali Morave se nalazi Kočino selo, pa je Jaković poznatiji po aktivnostima Koče kapetana.

Manastir Jaković Манастир Јаковић

Veza Koče Kapetana i manastira uočljiva je već na ulasku - portom dominira spomenik srpskim borcima, a na strani sa koje se ulazi je ploča o Koči.


Manastir Jaković Манастир Јаковић

Pokušajte da proćitate donje redove - interesantna je poruka.

Mesto Kočine krajine u pripremi ustanka za oslobođenje od Turske je značajno. Stoga dajem i nekoliko odlomaka o tome. Međutim, Srbi i njihove težnje nisu bile bitne u interesima velikih sila, ali zbog neophodnosti da tekst skratim nisam ostavio previše mesta tom aspektu.

КОЧИНА КРАЈИНА

''.....На подручју Београдског Пашалука, развио више отпоран и борбен менталитет код наших људи. Као што је бунтовној Црној Гори знатно помагала близина млетачке границе, преко које су се у невољи могли спасавати, тако је и људима из Београдског Пашалука добро долазила блиска аустриска међа, преко које су имали густа насеља, својих сународника. Борбеном расположењу народа давала је израза и потстрека срчана хајдучија, која је у густим шумама имала све услове за пун развој.

Осамдесетих година XVIII века, после дуже паузе, јавила се поново и аустриска агитација. ..... Аустрија, после неуспеха у борби са Пруском, није могла пустити да претрпи неуспехе и на Балкану, на који је једном била и осетно закорачила. ....Кад (Аустрија) није могла ићи против Русије она се решила да иде с њом, да би стекла права на деобу добити. То је била нова политичка линија Јосифа II. Год. 1780. дошло је у Могиљеву до састанка између Катарине II и Јосифа II, а 1782. год., потом до савеза између Русије и Аустрије. База споразума била је подела интересних сфера на Балкану. Русија је желела да се створе на Балкану две нове хришћанске државе: Дакија, која би обухватала Бесарабију, Молдавску и Влашку, и обновљена Византија с престоницом у Цариграду и са великим кнезом Константином, унуком царице Катарине, као владарем. О Србији или ма којој словенској држави на Балкану није било ни какве стварније комбинације. Србија није била у руском плану, а Бугарска се сматрала као замрла. Аустрија није била за такве планове, јер би они стварно значили јачање православља и руског утицаја. С тога је она са своје стране тражила Влашку до Олта, Никопољ, Видин, Оршаву и Београд, а од Београда најправију и најкраћу линију до мора, односно до ушћа Дрима.

Manastir Jaković Манастир Јаковић

.... Аустриским властима чинили су велике услуге српски свештеници, који су желели ослобођење и радовали се савезу Аустрије и Русије. Агитацију није било тешко спроводити. Сем хришћанских симпатија на људе су тешко деловала и тешка насиља турских кесеџија. Јаничари су били безобзирни и ударали су и на саме турске власти. Порта је слала против њих спахије, да их обуздају, али то је Србији донело само нове беде. Вођа јаничара у Београду Дели Ахмет био је и угледнији и моћнији од тамошњег паше.

Као и у ранијим ратовима она (Аустрија) је и сада рачунала много са сарадњом Срба. С тога им је још у јесен 1787. упутила прокламације, и то по свима областима своје сфере. Покушај, да помоћу Срба, уочи Ваведенија 1787. год., препадом узму Београд није успео. У зиму исте године образовали су Аустријанци од емиграната из Србије посебне добровољачке чете, "фрајкоре" (Freycorps), које су, под командом њихових и српских официра, прошле војничку вежбу. Те чете су им биле потребне, да олакшају рад редовној војсци и да у Србији створе што повољније расположење за Аустрију. Главни заповедник српског фрајкора био је активни аустриски мајор, Михаило Михаљевић, који је свој посао радио с пуно такта и са доста успеха. Уза њ су пристали не само млађи људи и извесни авантуристи, него и угледни домаћини као ваљевски кнез Алекса Ненадовић.

Manastir Jaković Манастир Јаковић

Међу српским добровољцима истакао се понајвише Коча Анђелковић, родом из Пањевца код Јагодине, бивши трговац, који је у лето 1787. пребегао у Аустрију. Други угледни вођа фрајкора био је Радич Петровић, трговац и авантуриста, који је први створио посебну српску чету, у коју су ушли Коча и млади Карађорђе Петровић. Кад је Аустрија објавила рат Турцима Коча је, веома храбар и одлучан, учествовао с једном аустриском четом у препаду на Смедерево, а онда је са својом четом напао и узео Пожаревац. После тог успеха напао је Хасан-пашину Паланку, Баточину и Багрдан, па је и одатле растерао Турке. Ти успеси, и смелост, и лични ауторитет учинили су, да је Кочино име стекло нарочити звук у народу и да је његова чета постала неколико пута јача. Једно време бројала је на 500 глава. С тога, и са даљих успеха, цела ова војничка акција, у којој се аустриска војска није много излагала, добила је у народу назив Кочина крајина. Приман и помаган од Срба, Коча је у свом смелом залету допро до Крагујевца и успео је чак да и одатле изагна изненађене Турке. На западу Србије, кнез Алекса Ненадовић очистио је од Турака ваљевски крај и гонећи их доспео је све до Чачка. ... Са учешћем српских добровољаца аустриска војска узела је 16. априла Шабац.

Иначе, првих месеци рата читав терет акције пао је на Србе, који су имали да припреме терен за главну војску. Кочи Анђелковићу, после показаних успеха, беше стављено у дужност, да свакако пресече везе између Ниша и Београда. Он је то једно време вршио с доста среће, због чега је добио чин капетана и златну медаљу имајући уза се до 3.000 српских бораца, али је после, недовољно помаган од аустриске војске, морао узмакнути пред надмоћнијом турском снагом. Турцима је снабдевање Београда било веома важна ствар и они је нису хтели упустити без тешке цене. Српске чете нису биле довољно снабдеване ни храном и то је дало повода осетном незадовољству и недисциплини, што се све појачало кад се видело да Аустријанци не улазе у борбу ни после очигледне турске намере да се пробију кроз моравску долину. Било је незадовољства и са Кочом, који је оптуживан да је самовољан и да неправедно дели плен. Средином априла 1788. успео је Дели Ахмет да разбије Кочу и да га натера на повлачење све до Пожаревца. Аустријанци су оклевали с планом. Они нису хтели да се много заложе све дотле, док не виде шта Руси намеравају и док ови не привуку на се главнину турске војске.

Manastir Jaković Манастир Јаковић

Али место руске офанзиве дошла је турска. Почетком маја ударили су Турци од Видина према Пожаревцу и прошли су до Београда. Уплашено српско становништво или се повлачило испред њих или се смиривало. Турци су се светили и кажњавали строго. Београдски трг био је пун српског робља. Број српских избеглица у Аустрији попео се с тога крајем јуна на 50.000 душа са 300.000 комада стоке. Милован Видаковић, који је описивао бег своје породице у Срем, казује како су пролазили поред пустих села. "Сва већ у трави обрасла, нигде живота у њима не има, све је то отишло било. Виногради, вертови, станови, све је то пусто и у корову лежи".

Manastir Jaković Манастир Јаковић

Кад су потисли добровољачке чете из моравске долине и обезбедили Београд Турци су пренели ратиште на аустриску страну, у Банат. Хтели су да пресеку евентуалну везу између Руса и Аустријанаца. У лето 1788. почела је њихова офанзива у Банату, која је имала брзе и релативно лаке успехе. При тој офанзиви страдао је и капетан Коча. Он је бранио рударско место Брзаску, па је издајом и кукавичлуком неких влашких одреда био опкољен и заробљен. За казну Турци су њега и његове другове набили на колац у оближњој Текији. Аустриска војска, слаба и изненађена, није могла лако да се прибере и Турци су заузели цео јужни Банат. ..'' (Одломци из 'Истрије српског народа' , В. Ћоровића)

Manastir Jaković Манастир Јаковић

Iznad biste srpskog vojnika upisana je 1926. godina - pretpostavljam vreme podizanja spomenika.

Manastir Jaković se nalazi u selu Duboka; najbliži je Jagodini, tj. najudaljeniji od Svilajinca od ovih šest (sedam) donjoresavskih manastira do kojih se stiže istim putem.

[nenad.bds]

Manastir MANASIJA

Osim Manasije u Donjoj Resavi postojala je grupa manjih manastira, po igumanu Filaretu sedam, koji su imali sličnu prepisivačku delatnost kao najveći među manastirima Resave-Manasija. Za većinu malih manastira u Donjoj Resavi smatra se da je ktitor baš despot Stefan Lazarević. I u ovim manastirima su, po letopisu Miljkovog manastira "u tišini radili književnici resavski."Od te monaške oaze u Donjoj Resavi danas postoje tri manastira: Tomić, Zlatenac i Miljkov manastir.

Manastir DOBREŠ


Manastir Dobreš Манастир Добреш

Manastir Dobreš nalazi se na oko 10 km udaljenosti od Svilajnca u ataru sela Gložana.

Manastir Dobreš Манастир Добреш

Manastir je trenutno u rekonstrukciji. Crkva je obnovljena, a kako sam čuo od sveštenika Miljkovog manastira, spremna je za osveštanje.

U svim opisima na koje sam naišao stoji da je manastir (a i još neki od ovih donjoresavskih) ''u neposrednoj blizini Velike Morave'', što treba šire tumačiti. I na ovim mojim slikama se vidi još oko 1,5 - 2 km. njiva do rečnog toka.

Manastir Dobreš Манастир Добреш

Do manastira Dobreš stiže se obilazeći Miljkov Manastir sa severne (leve) strane. Manastir se nalazi u vrlo lepom predelu, okružen brdima i gustom šumom.

Manastir Dobreš Манастир Добреш

Nije poznato ko je ktitor manastira. Manastir je sagrađen u srednjem veku u periodu vladavine Kneza Lazara. Porušen i opljačkan je od strane turskog osvajača.


Crkva u Gložanu

Crkva Gložene Црква Гложане

''U centru ovog velikog, lepog i bogatog sela nalazi se crkva posvećena prenosu moštiju svetog oca Nikolaja, koja je podignuta 1724, a obnovljena 1975.'' Crkva nije u glavnoj ulici - saobraćajnici od Svilajinca prema jugu.

Crkva Gložene Црква Гложане

Pored nje je crkva izgrađene neposredno pred II Svetski rat. Na spomen-ploči stoji da je tu i kosturnica boraca izginulih 1915. u tom kraju.

Crkva Gložene Црква Гложане

Prolazeći iz Miljkovog i manastira Dobreš, zapazio sam staru crkvu. Nekoliko snimaka sam napravio ali nisam naišao na nikoga ko bi mi mogao nešto više reći o staroj crkvi. Narednih dana sam telefonom pokušao da nešto saznam. Predusretljiv muški glas na broju Mesne kancelarije mi je još rekao i da je od starih čuo da su crkvu ovde sagladili kad su se naselili u današnje selo. A i da je popravka ponovo potrebna zbog prokišnjavanja.

Ponovno naseljavanje Srba u Srbiju

Povezujem to sa podacima iz 'Istorije srpskog naroda' V. Ćorovića. Deo koji citiram prethodi delu o Kočinoj Krajini koji sam dao u postu o manastiru Jaković.

''После аустриско-турског рата од 1737-39. год. Србија је дуже времена остала на миру. Због опасности од Пруске Аустрија није смела предузимати ништа, што би могло да изазове и Турску против ње. Шта више, она је с Портом 1747. год. склопила "вечни мир", и добила на југу доиста прилично сигурне границе. Срби сами, после тешких искустава са Аустријом и њеним ратовањем нису задуго помишљали да улазе у ма какве нове авантуре.

Crkva Gložene Црква Гложане

У Србији била је прва ствар да се обнови страховито проређено становништво. На том су радили и Турци, којима није било у интересу да богата погранична област изгледа као пустиња. Сва испитивана насеља утврдила су, да је највећи део северне и западне Србије добио ново становништво после аустриске окупације, односно у другој половини XVIII века. То становништво потицало је са разних страна српског подручја. У Горњем Драгачеву и околини Љубића велики је проценат (41%) из старе Рашке, без Старог Влаха; у Колубари и Подгорини старовлашки и ужички елеменат дају 33%, али Полимље с Колашином, Црна Гора и Херцеговина заступљени су са 38%, а Босна са 18%; у Јадру и Рађевини превлађују досељеници из Босне и Херцеговине; у Гружи Новопазарци (из старе Рашке) са 39%. У смедеревском Подунављу 9/10 целог становништва је досељеник. Косовско-метохиска струја заступљена је са 15%, динарска са 22%, браничевска са 16% и вардарско-моравска са 10%. "Нигде се", пише Јован Цвијић, "досељеници нису тако брзо прилагођавали новој географској и друштвеној средини и нигде се нису толико укрштали као у Шумадији... ''

Crkva Gložene Црква Гложане

Crkva Gložene Црква Гложане

Све главне породице Србије XIX века потичу од тих досељеника. Карађорђеви мушки претци дошли су преко Васојевића из Климената; Обреновићи су старином Братоножићи; Ненадовићи из херцеговачког Бирча; Вук Караџић је Дробњак, као и преци Младена Миловановића; Гарашани су Белопавлићи. Из Дробњака потичу Богићевићи, Каљевићи и Јован Цвијић. Стојан Чупић је из Пиве, а из никшићког краја су се доселили преци Блазнаваца, Вукомановића и Скерлића; а из Пипера Узун Мирко Апостоловић и Жујовићи.

У XVIII веку у Србији је било много пусте земље, "пустахије". За своју питому Бранковину прота Матија Ненадовић прича, да је у време, кад су се његови стари ту населили, тај тако богати "крај Србије био готово сасвим пуст". Леди Монтегијева, која је 1717. год. пропутовала кроз моравску долину од Београда ка Нишу, пише у једном свом писму: "Прешли смо пустаре српске, готово прерасле шумом, премда је земља по природи врло плодна". Аустриски генералштабни капетан Адам Вајнгартен објавио је 1820. год. свој географско-историски опис Србије, који је веома занимљив. По њему, Србија је сва, сем речних долина, земља брдовита, покривена "густим и непрекидним шумама". У Мачви, поред мочвара и блатишта, налазе се "често непроходне шуме". Још 1829. год. бележио је Ото Пирх, да је од Крагујевца до Београда јахао три дана "кроз храстове шуме" и да Шумадија још живи "старим пастирским животом". Због тога, што је земља била под шумом и прилично необрађена Србија још првих година XIX века није имала довољно жита, него га је морала набављати. Али је за то имала много стоке, а нарочито свиња, и извозила је не само у Аустрију, него чак и у Далмацију и на Дубровник. Сви познатији људи у Србији с краја XVIII и на почетку XIX века бавили су се или непосредно сточарством или посредно као трговци, препродавци и извозници. Такви су били Коча Анђелковић, браћа Ненадовићи, Радич Петровић, Милутин Гарашанин, Петар Добрњац, Младен Миловановић, Милан Обреновић, Карађорђе и други.

Љ. Јовановић је добро истакао још и овај моменат за стање у Србији на крају XVIII века. Аустриско-турски ратови растерали су из те земље муслиманско становништво тако, "те се ово после никад није могло онако умножити и осилити, као пре, а тим је султановој власти овде недостајало главне подлоге на коју се она наслања".

[itebejac]

Ako neko zna nešto o ovoj temi, molim vas:
Da li je istina da su fruškogorski manastiri nekad bili katolički manastiri?

P.s.: nisam katolik

[duga12]

Ako neko zna nešto o ovoj temi, molim vas:
Da li je istina da su fruškogorski manastiri nekad bili katolički manastiri?

P.s.: nisam katolik

Nije bitno da li si katolik,ili neke druge vere,ono što mene zanima,odakle ti ta informacija?

Meni nije poznato to što tvrdiš,eto svojevremeno je i jedan istoričar Albanac izjavio da su svi manastiri i crkve na Kosovu,Albanski...al nigde ne vidim činjenice u vezi tih tvrdnji.
Tačnije te tvrdnje su po meni obična provokacija.

[itebejac]

Meni nije poznato to što tvrdiš,eto svojevremeno je i jedan istoričar Albanac izjavio da su svi manastiri i crkve na Kosovu,Albanski...al nigde ne vidim činjenice u vezi tih tvrdnji.
Tačnije te tvrdnje su po meni obična provokacija.

Zašto odmah provokacija?!!?
Zar ne možemo izmenjivati informacije onako ljudski? Ja sam samo pitao. Ako moja informacija (za koju sam već pisao da sam je čuo - dakle priznajem da je poluinformacija) nije tačna, odbaciću je, i svima ću početi da pričam onu pravu informaciju o fruškogorskim manastirima, ako je tačna ta tvoja. Jer očigledno ti znaš više od mene o njima. Ja sam samo zamolio bilo koga da me "prosvetli". A ne, ne može se bez optužbe, da je ova moja molba provokacija! Kakav je ovo skroz sa sumnjom zaražen svet u kom živimo?
Ja samo znam da su neki manastiri izgrađeni u 12., 13. i 14. veku, a tad pravoslavlja nije bilo severno od Save i Dunava. Ali, možda grešim, možda oni nisu građeni tad. Prihvatiću, ako grešim. Možda su kao crkveni posedi napušteni od strane katoličke crkve zbog blizine turske granice, i darivani su pravoslavnoj crkvi. I ovo je opet samo nagađanje.
Ali sad me je već pitanje zaintrigiralo, i pogledaću i na netu i u knjigama istorijskim.

[duga12]

Zašto odmah provokacija?!!?
Zar ne možemo izmenjivati informacije onako ljudski? Ja sam samo pitao. Ako moja informacija (za koju sam već pisao da sam je čuo - dakle priznajem da je poluinformacija) nije tačna, odbaciću je, i svima ću početi da pričam onu pravu informaciju o fruškogorskim manastirima, ako je tačna ta tvoja. Jer očigledno ti znaš više od mene o njima. Ja sam samo zamolio bilo koga da me "prosvetli". A ne, ne može se bez optužbe, da je ova moja molba provokacija! Kakav je ovo skroz sa sumnjom zaražen svet u kom živimo?
Ja samo znam da su neki manastiri izgrađeni u 12., 13. i 14. veku, a tad pravoslavlja nije bilo severno od Save i Dunava. Ali, možda grešim, možda oni nisu građeni tad. Prihvatiću, ako grešim. Možda su kao crkveni posedi napušteni od strane katoličke crkve zbog blizine turske granice, i darivani su pravoslavnoj crkvi. I ovo je opet samo nagađanje.
Ali sad me je već pitanje zaintrigiralo, i pogledaću i na netu i u knjigama istorijskim.

Ljudski nego kako? Zar sam neljudski,iznela svoje skromno mišljenje?
Nije mi namera da se citiram ovde sa tobom u nedogled...ma ne,niti da komentarišem ostatak tvog posta,na ovoj temi.
Ono što ću ti reći,da me zaista umaraju "neproverene informacije",nagađanja i tome slično na temu pravoslavlja.
Na osnovu nagađanja...neko će sutra mojoj deci reći da ni pravoslavlje nije postojalo,a ne pravoslavne zadužbine i manastiri.
I nemoj da se jediš ,nego se lepo ti baci na knjige i net...ja te ovde više neću ometati.
Eto,ti pitao,ja ti rekla...ljudski.Svako dobro.

[itebejac]

Pogledao sam i na netu i u knjigama.
Današnji manastiri su zadužbine srpskih kraljeva i despota.
Kao što tebe (Duga) nervira navođenje neproverenih informacija, tako sam i ja sit optužbi za provokacije. Dakle razumemo se. Blago nama. Imam fildžan viška, jel si za popiti?

[euridika]

Pogledao sam i na netu i u knjigama.
Današnji manastiri su zadužbine srpskih kraljeva i despota.
Kao što tebe (Duga) nervira navođenje neproverenih informacija, tako sam i ja sit optužbi za provokacije. Dakle razumemo se. Blago nama. Imam fildžan viška, jel si za popiti?

Može pićence, hvala na pitanju. Samo ćemo sa njim da se prebacimo na pričaonicu, čit-čat, trač ili na pp, pa ćemo super tamo da se isćaskamo. Ovde vas molim da se držite teme koja je veoma lepa i informativna, i činilo mi se da nije bilo moguće na ovakvoj temi sukobljavati mišljenja. Loše mi se činilo.

Molim vas da poštujete trud koji ljudi ulažu kako bi izneli informacije koje iznose i da poštujete želju čitalca koji dođu na ovu temu da nešto novo nauče.

Hvala vam