Manastiri Srbije

**nenad.bds** · 24.06.2008, 22:40

Manastir VRATNA

Манастир Вратна Manastir Vratna

Osnivanje ovog manastira pripisuje se miljeniku Kralja Milutina, arhiepiskopu Nikodimu u XIV veku. Deo manastira podignut je 1415. godine.

Манастир Вратна Manastir Vratna

Crkva manastira Vratne posvećena je Vaznesenju Gospodnjem (Spasovdan).

Манастир Вратна Manastir Vratna

Manastirska crkva dužine je 16 metara, širine 7,5 a zidovi debljine 2,5 metara. Njena lađa je niska u osvetljena sa šest prozora sličnih puškarnicama, dok njen narteks osvetljavaju dva okrugla prozora.

Манастир Вратна Manastir Vratna

Na slici je i stariji konak - iz XIX v.

Sama građevina nema ništa naročito što bi bilo vredno osobite pažnje. Ona nije sačuvana do današnjih dana u svom prvoliku. Na pojedinim mestima vidljivi su tragovi renoviranja i doziđivanja.

Манастир Вратна Manastir Vratna

Većina ikona u manstiru ima rusko poreklo, a pažnju zaslužuju carske dveri iz XIX veka. U drugoj polovini XVIII veka manastir je opusteo, a obnovio ga je Stanko Frajkor, kasniji negotinski oborknez. Turci su ga spalili 1813. godine , nakon sloma Prvog srpskog ustanka, a ponovo ga je podigao Jon Tajkulica 1837. godine. Poslednji put je manastir obnovljen 1937. godine.

Манастир Вратна Manastir Vratna

Manastirski konak podignut je 1856. godine trudom meštana sela Urovice, Vratne i Jabukovca.

Манастир Вратна Manastir Vratna

Ovaj konak je novijeg datuma i ne pominje se u podacima koje sam koristio.
Ispod ovog konaka teče reka.

Манастир Вратна Manastir Vratna

Ovde se gaji povrće (krastavci?) zasađeno u plastične vreće iznad kojih su postavljene mreže za penjanje vreža.

Manastir je u novije vreme prepokriven a dozidan je i zvonik nad pripratom.

Danas je aktivni ženski manastir.

Manastir Vratna Leži sakriven između visokih stena a pored same reke Jabuče.

Манастир Вратна Manastir Vratna

Vidi se tek kada mu se priđe sa istočne strane na oko dve stotine metara.

Prva i druga vrata - tuđi snimci.

Ime je manastir dobio po ogromnim, do trideset metara visokim, vratima ili kapijama 'isklesanim' u stenama korita reke Jebuče koja ih je stotinama hiljada godina dubila i oblikovala. To su ustvari ostaci svodova nekadašnje pećine kroz koju je tekla reka. Kapija ukupno ima tri - prva vrata zovu se Veliki prerast, druga Mali prerast a treća Suvi prerast. Nedavno je manastir ogradjen visokom ogradom i tako je presečen lakši prolaz do kapija, pa se do prve kapije umesto 200 metara ide više i po težem terenu.

Манастир Вратна Manastir Vratna

Prilaz manastiru - slikano sa oko 1,2 km. udaljenosti.

Манастир Вратна Manastir Vratna

Sa polovine prethodne razdaljine.

Манастир Вратна Manastir Vratna

Popeo sam se na brežuljak očekujući da ugledam manastir, ali se sa ove razdaljine - oko 400 m. - vidi samo deo jednog objekta.

Ceo kompleks Vratne, selo , manastir i kapije, okružen je rekama i šumama i predstavlja jednu od najzanimljivijih turističkih destinacija Negotinske krajine.

Манастир Вратна Manastir Vratna

Nedaleko od manastira nalazi se lovački dom vlasništvo 'Srbija šuma' sa rezervatom krupne divljači (jelen i muflon).

Vratna se nalazi se na oko četrdeset kilometara od Negotina a dvadesetak od Brze Palanke. U slučaju da se koristi skretanje ka manastiru bliže Brzoj Palanci, treba računati na 3-4 km. jako lošeg puta uništenog izvlačenjem kamena tečkim kamionima. Put kroz selo Jabukovac je skorašnji i dobar.

**DrinChe** · 25.06.2008, 15:30

Gledam i ovu i ostale fotografije i prisećam se koliko se mira može naći u ovoj tišini.

Nisam kao Vi revnosna, pa mnogo toga do sada viđenog ili nije zabeleženo ili je tu negde, u ovoj elekronici

.
U manastir Prohor Pčinjski sam ,za nekoliko meseci boravka u tom kraju, rado odlazila bar na sat-dva. Nedaleko od njega, u šumi postoji izvor vode za koju kažu da je lek za oči. Uvek ima ljudi. I zdravog vida.
I Pčinja u kojoj je voda bistra i čista, a hladna baš i spust niz nju je za nezaborav.

A u samom manastiru, kao i u ostalim, meni se plače, skoro uvek. Razloga nisam tada imala, bar ne nikakvih krupnih, ma ni polukrupnih. A suze dođu, prođu i onda nanovo u ovaj svet koji nije zelen kao taj i u kome se skupe lakrimalni nerazlozi.

**nenad.bds** · 25.06.2008, 22:28

DrinChe kaže:

Nisam kao Vi revnosna ...

Maja sadašnja revnost je posledica prethodnog nemara da se vidjeno zabeleži i sačuva, pokušaj da se koliko je moguće, propušteno nadoknadi.

Drugi razlog (onaj koji me je naveo da manastire postavim na Forum) je dobrim delom izvan mene, odnosno pokušaj da ja (nepozvan i nekompetentan, uz to i nereligiozan) uradim 'za narod' bar deo onoga što su trebali da urade pozvaniji i kompetentiniji. Nosio sam se mišlju da predložim da npr. SPC, SANU... to učini, ali videvši šta je do sada od tih pozvanijih uradjeno, rešio sam da ne čekam razmatranja, odluke, projekte, finansiranje... (Istini za volju, postoji stručan sveobuhvatan pregled srpskih pravoslavnih manastira, ali u obliku dosta skupe knjige VODIČ KROZ MANASTIRE Slobodana Mileusnića, a uz to je tiraž i rasprodat, bar tamo gde sam ja tražio.)

Koliko sam video, ovih pedesetak starih, srednjevekovnih manastira koje sam ja postavio ovde, već je najveća zbirka, dostupna svima u elektronskom obliku na jednom mestu. Uz to je i najbogatije ilustrovana fotografijama. Područje Vojvodine skoro kompletno - što i treba da bude odlika Prvog pravog vojvodjanskog sajta. Podaci su, najvećim delom, kompilacija podataka dostupnih na Internetu, tj. tačni su i dobri onoliko koliko su tačni izvori koje sam koristio i onoliko dobri koliko sam uspeo da u kompilaciji odaberem dobre delove i dobro ih prenesem.

Kad je reč o propuštenom:

Nekoliko manastira sam koje sam video 1962. u jednom avanturističkom porodičnom putovanju automobilom (gorivo smo češće kupovali iz buradi u zemljoradničkim zadrugama nego na benzinskim pumpama) preko zapadne Makedonije, Kosova i Metohije, preko Čakora pa kanjonom Morače (Jadranska magistrala je bila u gradnji).

Jedan od logora smo postavili neposredno pored manastira Visoki Dečani, na idiličnom proplanku ispod borova oko koga su tekli rukavci rečice preko koje smo lako prelazili. Vodu za piće smo točili na manastirskoj česmi.

Doskora nisam razmišljao gde je koren moje naklonosti ka starim manastirima. (I pre toga, kao osnovac i kao gimnazijalac sam na ekskurzijama i gimnazijadama bio u nekoliko manastira.) Sada znam da su Dečani bili presudni. Uz Dečane, na istom putovanju: Pećka patrijaršija i freske u Morači. Kao student sam takodje obišao više manastira. A i kasnije.

U sebi sam se osećao nekako bogatiji, da ne kažem nadmoćniji, u odnosu na one koji nisu bili, videli i osetili to što sam ja doživeo.

(Usput - član SKJ sam bio od 1961. i nisam primetio da mi je neko zamerio što obilazim manastire. A u toku tih mojih obilazaka bio sam i na značajnim društveno-političkim funkcijama ili rukovodećim položajima u preduzeću. I strane goste vodio ponekad u manastire.)

Iz svih tih obilazaka nemam ni jedne slike. A iz fotografske sam porodice! (Negde nismo ni slikali, ali najveći deo slika je propao, nestao.)

I na kraju: Visoke Dečane sam video samo jednom. Nadam se da ću doživeti da ih vidim i osetim ponovo.

**nenad.bds** · 28.06.2008, 17:07

Manastir PETKOVICA (Rudnik)

Manastir Petkovica Rudnik Петковица Рудничка

O nastanku manastira Petkovica u nekadašnjem rudarskom središtu Srebrenici na severoistočnim padinama Rudnika zaključuje se samo na osnovu posrednih dokaza.

Manastir Petkovica Rudnik Петковица Рудничка

Na osnovu proučenih stilskih odlika starijeg sloja živopisa pretpostavlja se da je crkva podignuta u drugoj polovini XIII veka ( u to vreme vladali su Uroš I, Dragutin i Milutin).

Manastir Petkovica Rudnik Петковица Рудничка

Ne zna se pouzdanije ni kad je izvršena obnova crkve kojom prilikom je dogradjena (u odnosu na veličinu crkve) velika priprata na zapadnoj strani. Mogući periodi su kraj XIV i početak XV v. ili čak posle obnove Pećke patrijaršije 1557. godine.

Manastir Petkovica Rudnik Петковица Рудничка

Prema nadgrobnim spomenicima izvesno je da je crkva služila i u tursko vreme.

Manastir Petkovica Rudnik Петковица Рудничка

Pretpostavlja se da je crkva porušena u od strane Turaka u doba Austro-turskih ratova na prelasku iz XVII u XVIII vek. Sve do 1950. kad je ruševina evidentirana od strane Arheološkog instituta SAN, o manastiru i crkvi nema pomena. Posle ovog evidentiranja obavljena su najnephodnija konzerviranja i istraživanja.

Pre početka obnove - slika u manastirskoj brošuri.

Pripreme za obnovu počele su 1996. a obnova je završena 2003. godine.

Manastir Petkovica Rudnik Петковица Рудничка

U arhitektonskom pogledu crkva je jednobrodna građevina zidana u dve faze. Prvoj fazi pripadaju oltar i naos između kojih je zidani ikonostas sa dva prolaza .

Đakonikon i proskomidija su prizidane uz zidine oltara. Na zapadnoj strani iznad vrata je portal polukružnog oblika.

Manastir Petkovica Rudnik Петковица Рудничка

Drugoj fazi pripada priprata.

U crkvi postoje dva sloja živopisa. Od starijeg je preostalo samo monumentalno poprsje Hrista, u niši iznad ulaza u naos. Po stilskim odlikama datira se u drugu polovinu XIII veka, pa je to možda najstarija freska u Šumadiji. (Slika ispod.)

Manastir Petkovica Rudnik Петковица Рудничка

Mlađem sloju pripada velika kompozicija 'Uspenje Bogorodice' na zapadnom zidu naosa i delovi 'Deizisa' i pojedinačnih figura svetitelja. Za ovo slikarsto se smatra da je nastalo krajem XIV veka.

Manastir Petkovica Rudnik Петковица Рудничка

O ovom, ženskom, manastiru se se brine igumanija mati Fveronija (Petrović).

Manastir Petkovica Rudnik Петковица Рудничка

Manastirska slava je Sveta mučenica Paraskeva (Sveta Petka) a slavi se na 8. avgusta.

Manastir Petkovica Rudnik Петковица Рудничка

Ispod manastira je reka Srebrenica. Crkva zaklanja pogled na dolinu Blagoveštenjskog potoka koji se tu spaja sa Srebrenicom. Uz Blagoveštenjski potok se ide do manastira sa tim imenom.

Do manastira se dolazi iz sela Stragari koje je na putu Kragujevac - Topola preko Donje Šatornje.

**nenad.bds** · 04.07.2008, 00:35

Manastir BLAGOVEŠTENJE Rudničko

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

Pouzdanih podataka o nastanku manastira nema. Smatra se da je manastirska crkva izgrađena u 14. veku u doba kneza Lazara kada je on osvojio Rudnik od župana Nikole Altomanovića i uspostavio zapadne granice svoje države. Ktitor manastira je nepoznati tadašnji vlastelin.

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

U manastirskoj brošuri se manastir označava kao jedan od najznačajnijih srednjevekovnih manastira u Srbiji. Tu se navodi i predanje da je manastir podignut krajem XIII v. za vreme kraljla Dragutina kada je ovaj deo ušao u sastav srpske države. Ako je manastir zaista bio osnovan tada, onda je po svemu sudeći u u ratovima tokom XIV veka razoren, da bi krajem XIV v. bio ponovo podignut u vreme Despota Stefana Lazarevića oko 1400-te godine.

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

Stara manastirska crkva je skromna jednobrodna gradjevina sa niskom polukružnom apsidom na istočnoj strani. Posvećena je Svetim Blagovetima.

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

Prema turskim popisima manastir se pominje 1476, 1516. i 1525. godine.

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

Bolja vremena za manastir dolaze obnovom Pećke patrijaršije 1557. godine kada je manastir i obnovljen. Crkva je prezidana, dozidana nesrazmerno visoka priprata a iznad naosa podignut tavan - skrivnica - u koji je kasnije, u vreme Prvog srpskog ustanka, Karađorđe krio barut i tu su se okupljali srpski ustanici. To je bilo prilično sigurno sklonište jer Turci, po pravilu, nisu ulazili u bogomolje.

U ovom manastiru posle povratka u Srbiju Karađorđe se javno pokajao za oceubistvo i od igumana Grigorija dobio oproštaj greha.

Između dva ustanka u Blagoveštenju je održan sabor srpskih glavara među kojima je bio i Miloš Obrenović. Odatle je ruskom caru Aleksandru Prvom poslato pismo sa molbom za pomoć.

Novembra 1826. u Blagoveštenje Rudničko stigao je i Joakim Vujić koji je po nalogu kneza Miloša Obrenovića opisivao 'drevnosti i retkosti' po tada još poluslobodnoj Srbiji. Tada je zabeležio koliko manastir plaća turskom spahiji

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

Sredinom 19. veka manastir je dobio sadašnji izgled: sazidan je obiman zid oko hrama i konaka koji su temeljno obnovljeni. Velika trospratna zvonara je podignuta 1844.

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

Ploča pored ulaza u manastir. Koliko razaznajem govori o obnovi manastira 1841. u vreme Kneza Miloša Obrenovića.

Za vreme drugog svetskog rata Nemci su u kaznenoj ekspediciji porušili konake koji su obnovljeni 1960. godine. Južno od manastira u njegovom podnožju na izvoru Svetinji podignuta je devedesetih godina kapela posvećena Svetoj Petki.

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

Manastirski kompleks se sastoji od crkve sa zvonikom, trpezarije, tri konaka i pomoćnih zgrada elipsasto opasanih visokim kamenim zidom. Jedini ulaz je na južnoj strani.

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

U crkvi se nalaze tri sloja živopisa. Za prvi se još ne zna kada je nastao. Drugi je naslikan krajem 14. veka a treći početkom 17. veka. Tek 1981. godine otkriveni su veliki delovi najstarijih zidnih slika od kojih se izdvaja kompozicija strašnog suda sa predstavom Hrista, Bogorodice, svetog Jovana Krstitelja i dva bela anđela.

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

Fotografije fresaka su iz knjižice o manastiru Sretena Petkovića.

Ikonostas u crkvi ima posebnu vrednost.

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

Monahinja mi je nekako dopustila da napravim jedan snimak pa sam nastojao da se pored krsta vidi i što više fresaka. Najsličniji krst sam video u manastiru Morača i nešto manji u manastiru Sv. Trojice u Pljevljima.

Izdvaja se monumentalni duborezni krst sa oslikanim raspećem iz kraja XVI veka. Radio ga je ikonopisac Andrija Rajčević i to za daleko veću crkvu pa je prilikom postavljanja morao da se skrati sa donje strane.

U 18. veku u manastirskim konacima radila je jedna od najstarijih škola u Srbiji.

U manastiru se nalazi i čudotvorna ikona presvete Bogorodice i grob arhimandrita Vasilija na kome se isceljuju umobolni.

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

Sa spoljne manastirskih zidina je nedavno postavljena bista Šumadijskog episkopa Save pored obnovljene česme.

Manastir ima i zlatan krst poklon kneza Miloša u spomen na Svetoandrejsku skupštinu 1858. godine i nekoliko vrednih rukopisa jer je tu nekada bila prepisivačka radionica sa bibliotekom.

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

Sve četiri manastirske crkve pod Rudnikom imaju masivne i neproporcionalno velike kule-zvonare. Očigledno je da su bile namenjene i odbrani.

Manastirska slava je Preobraženje Gospodnje (19 avgust). Manastir je aktivan i o njemu brinu monahinje.

Манастир Благовештење Рудничко Рудник Manastir Blagoveštenje

Do manastira se stiže iz sela Stragari koje je na putu Kragujevac - Topola preko Šatornje.

**~~GostBG~~** · 04.07.2008, 02:23

Nisam kao ni vecina ljudi sa nasih prostora obisao sve pravoslavne manastire i crkve.Crkve u Rusiji su prica za sebe.Narocito u St.Petersburgu.S obzirom da je tema o manastirima Srbije,rekao bih par reci o njima.
Sto se crkava tice,Pecka Patrijarsija je jedinstvena i neopisivo lepa.Sa izuzetnim i jedinstvenim freskama,isto tako i sa dudovim stablima starim preko 700 godina,koji jos uvek daju plodove.Smokvom koja je porasla iz presahlog bunara,sa dubine od 5-6 metara.O konaku,zvoniku i samoj crkvi sta god bih rekao bilo bi nedovoljno.To jednostavno treba videti.
A kada je u pitanju manastir Visoki Decani,reci cu samo da je to jedna od najlepsih gradjevina uradjena ljudskom rukom ikada.Tvrdim da,ko to vidi i obidje,nece nikada vise biti isti kao pre tog dozivljaja.

**nenad.bds** · 10.07.2008, 23:04

Posle obilaska nakih manastira, još davno, uvideo sam da srpski pravoslavni manastiri predstavljaju svojevrsnu društvenu, kulturnu i istorijsku pojavu koja prevazilazi religiski značaj. Da bi se njihovo mesto, uloga i značaj razumeli mora se prethodno ponešto znati o vremenu, dogadjajima i okolnostima u kome su nastali postojali i igrali svoju ulogu.

Pošto po struci nisam kompetentan za izlaganje i tumačenje istorije, ono što ovde iznosim treba primiti jedino kao ukazivanje na ono za šta ja smatram da je od značaja. Drugi problem je nemogućnost da se u ovako kratkom tekstu korektno obradi dug istoriski period sa mnoštvom dogadjaja i činilaca a sa vrlo kompleksnim medjusobnim odnosima i uticajima. Prema tome, preostaje jedino da se oni koji su zainteresovani sami pozabave i prouče ono što smatraju za potrebno.

NEKI ISTORIJSKI ELEMENTI ZNAČAJNI ZA SREDNJOVEKOVNU SRPSKU DRŽAVU

Dotaknuti su:

- Vizantija, naseljavenje Slovena, krstaški ratovi;
- Nastanak i raspad drugih velikih država (Bugarskog i Makedonskog carstva, Ugarske);
- Borba u hrišcanskoj crkvi i raskol na pravoslavlje i katoličanstvo;
- Nadiranje Osmanlija na Balkan i u Srednju Evropu;
- Društvene prilike kod južnih Slovena u vreme nastanka i razvoja Srpske feudalne države;
- Položaj zavisnog stanovništva u feudalnim državama,

Zbog obimnosti nisu obradjene druge srpske zemlje koje su bile u sastavu Nemanjicke države (Hum i Duklja - Crna Gora i Hercegovina; Bosna) i koje su bile u sastavu srpske arhiepiskopije, odnosno patrijaršije, a i posle propasti države ostale u sastavu patrijaršije.

Delimično je naznačen istorijat prostora severno od Save i Dunava pri kraju i posle propasti srednjovekovne Srpske države (period Despotovine), doseljavanje u Velikim seobama i borba za autonomiju i Srpsko vojvodstvo (Srpsku Vojvodinu) 1848. kao kontekst fruškogorskih i drugih severnih srpskih manastira.

Sloveni su se počeli pojavljivati na Balkanu, jednom od ključnih delova Vizantije, u doba Velike seobe naroda. Prvi od detaljnih pisanih podataka je o napadu Avara i Slovena na Solun krajem 6. i početkom 7. veka.

Posle ratnih pohoda Avari su se povukli, dok su Slovenska plemena trajno ostala na Balkanu.

Od 700-te godine Sloveni su dominirali na skoro na celom Balkanskom poluostrvu, uključujuci i Peloponez, a stigli su i na Krit i time izmenili demografsku kartu regiona. Grčko i romansko stanovništvo se povuklo i koncentrisalo na obalama Egejskog i Jadranskog mora.

Središnji deo Balkana je od 7. veka ostao trajno slovenski. .

Znacaj Vizantije za srpske države

Vizantija je dala Slovenima koji su naselili jugozapad Evrope, njihovim državama, kulturama i vladarima trajna obeležja.

Sama Vizantija, kao istorijska pojava označena je:
- rimskim državnim uredjenjem;
- grčkom kulturom, i
- hrišćanskom verom.

Do spajanja ova tri elementa došlo je premeštanjem centra posrnulog Rimskog carstva na istok. Istočno Rimsko Carstvo trajno je zadržalo i sam izvorni naziv - Rimsko Carstvo (Romanija, Romejsko carstvo). Naziv Vizantija se javio kad je Konstantin Veliki od stare grčke varošice Vizantion na Bosforu, izgradio prestonicu na istoku Rimske imperije - Konstantinopolj, za Slovene - Carigrad, za Osmanlije - Istambul.

Konstantin Veliki

Latinski jezik je u Vizantiji zamenjen grčkim u 6. veku.

Značaj Rima je brzo opadao, a rastao značaj nove prestonice.

Prisna veza sa antičkim svetom bila je naročiti izvor duhovne i materijalne snage Vizantijskog carstva. Naslanjajući se na tradicije grčke kulture, Vizantija vekovima ostaje najveci svetski kulturni i prosvetni centar. U Konstantinopolju je 425. godine osnovan univerzitet.

Celokupna zapadna civilizacija izgradjena je na osnovama na kojima je izgradjena i Vizantija, kao i na doprinosu same Vizantije civilizaciji kroz 12 vekova njenog postojanja.

Još više i direktnije je Vizantija uticala na narode i države koje su oni izgradili na teritorijama pod vrhovnom vlašcu Vizantije ili u neposrednoj blizini. Nadirući na vizantijske teritorije i ostajući na njima, došljaci su prihvatali daleko napredniju i nadmoćniju kulturu, elemente državnog uredjenja i religiju.

Stoga se ni srpske države ne mogu posmatrati izolovano od Vizantije i njenih uspona, posrtanja i pada; ne mogu se odvojiti od vizantijskog doprinosa civilizaciji.

Pravci nadiranja varvarskih plemena pre pokretanja Slovena

'Nastajanje' Vizantije pada u doba Velike Seobe Naroda. Dolazak Huna u Evropu 375. g. izazvao je razmeštanje germanskih i slovenskih naroda, a to je trajalo sve do kraja 9. veka. Pokrenuti narodi su u talasima nadirali, napadali celo Rimsko Carstvo, i često se trajno nastanjivali na novim prostorima.

Pod naletima varvarskih plemena (Gota, Vandala, Germana i dr.) slabiji deo, Zapadno Rimsko carstvo, je prestalo da postoji 476. godine, a istočni deo Rimskog Carstva - Vizantija, ekonomski jači, uspeo je da opstane još 1000 godina.

Rimsko carstvo opstaje još punih 1000 godina kroz život Istočnog Rimskog Carstva - Vizantije - ratujući, sklapajuci različite oblike saveza sa napadačima i uvlačeci ih u svoju sferu interesa, svoju superiornu državnu strukturu, kulturu i religiju sa razvijenim crkvenim institucijama.

Time se menjala i sama Vizantija, ali još više i narodi koji su došli pod njeno okrilje.

Napadi na Vizantiju bili su praktično stalni.

Najznačajna je dugotrajna borba sa Persijancima, Arabljanima, i konačno sa Turcima - Osmanlijama sa istoka i juga; sa Avarima, Slovenima, Bugarima, Hunima, Ugarima, germanskim plemenima i dr. sa severa i zapada.

Pored nadiranja raznih naroda u toku Velike seobe naroda u ranom srednjem veku, značajan momenat su i Krstaški ratovi u zrelom Srednjem veku.

Krstaški ratovi su vodjeni pod zastavom Katoličke crkve.

U 8 ratova od 1096. do 1270. god. izginulo je 2 mil. ljudi.
Krstaški ratovi, iako vodjeni pod motom oslobadjanja Hristovog groba i 'Svete zemlje' od nevernika, bili su u stvarnosti osvajački pohodi feudalne klase Zapadne Evrope usmereni na bogata područja Bliskog Istoka i trgovačke puteve, ali i protiv same Vizantije koja je posle raskola hričcanske crkve 1054. postala centar pravoslavlja suprotstavljenog katolicizmu.
Krstaši su u nekoliko navrata napadali i zauzimali i sam Carigrad.

Krstaši - Saraceni

Pored negativnih momenata po Vizantiju, Krstaški ratovi su Evropi doneli i upoznavanje sa grčkom kulturom i prenosili njene vrednosti u katoličke države koje su osnovali varvarski narodi na području razorenog zapadnog Rimskog carstva.

Time je otvoran put Renesansi i Humanizmu.

Doba Krstaških ratova

Na Balkanskom poluostrvu, na kome su i srpska plemena osnovala svoje države, pored Vizantije, nastajale su i nestajale i druge države koje su imale znatan uticaj na dogadjaje.

Bugarska država se javlja posle 7. veka a vrhunac je doživela kad se Simeon proglasio za cara 918.godine. To Carstvo je ubrzo i propalo posle Simeonove smrti.

Drugo Bugarsko carstvo je postojalo od 1186. a borba za prevlast na Balkanu kulminirala je 1330. kada je u bitki na Velbuždu Dušan (tada još samo kralj Raške) porazio Bugare i time stvorio uslove za prerastanje srpske države u carstvo.

Samuilovo (Makedonsko) carstvo bilo je na vrhuncu za vreme njegove vladavine (976 - 1014.) a posle propasti Prvog Bugarskog carstva. Prostiralo se od Korintskog zaliva do Dunava i Save; od Jadranskog do Crnog Mora, uključiv i Bosnu i sadašnju Bugarsku teritoriju.

Ugarska država (madjarska) nastaje oko 1000-te god. i u vreme postojanja srpske države je najači severni sused koji često, ratovima ili diplomatski, ispoljava pretenzije na prostore srpske države.

Na prostorima Balkana postojao je još čitav niz država raznih veličina i trajanja, koje nisu od tolikog značaja za nastanak i postojanje srednjovekovne srpske države. Delom su bile slovenskog porekla.

U zadnja dve veka postojanja Vizantije na Balkan nadiru Turci boreći se protiv Vizantije i drugih država koje su im se našle na putu prodora u srednju Evropu.

Austrija i Madjarska, pored Vizantije i potom Turske, imale su naneposredniji uticaj na istoriju Srba i njihovu državu.

Austrija je nastala raspadom Franačke države Karla Velikog u 9. v. Od 996. nosi ime Osterreish - Istočna marka (Istočno carstvo - država) koje Sloveni koriste kao Austrija.

Habsburgovci dobijaju Austiju 1276.

Usled pretnje od nadiranja Turske, Madjarska i Hrvatska uzmaju Habsburgovce za svoje kraljeve čime Austrija postaje carstvo, a Madjarska nestaje kao samostalna država .

Revolucionarni buržoasko - nacionalni pokret naroda u sastavu Austrije 1848. menja apsolutističku monarhiju i ona biva preuredjena 1867. u Austro-Ugarsku (dvojnu) monarhiju. Monarhija je podeljena izmedju Austrije i Madjarske kako bi se sprečilo njeno rušenje zbog nacionalnih težnji Madjara i drugih naroda. Hrvatska (koja je u sastavu Ugarske) je dobila ograničenu autonomiju. Time je monarhija zadovoljavajući nacionalne interese Nemaca, Madjara a delimično Hrvata, razbila napore ostalih naroda u sastavu Monarhije za njihovu samostalnost.

Značaj Austrije za Srbe raste od Kosovskog poraza, a naročito posle pada Madjarske pod Tursku vlast 1526. Austrija nastoji da privuče Srbe davanjem privilegija i odredjene autonomnosti na granicu prema Turskoj sa ciljem da oni štite Austriju. Na tim novim teritorijama Srbi nastavljaju svoj verski, kulturni i nacionalni život uz već ili manja ograničenja.

Turski strelac (XVII v.)

Madjarska plemena prodrla su iz istočne Azije na panonske prostore, koje su naseljavali i Sloveni krajem, 9. veka.

U 10. veku pobedili su oslabljene slovenske države i posle teškog poraza od nemačkog cara Otona 955. napuštaju nomadsko-pljačkasski način života, stalno se nastanjuju, počinju bavljenje zemljoradnjom i stočarstvom. Kralj Stevan (Ištvan) Prvi preveo je ceo narod u hrišcanstvo oko 1000-te godine. Da bi Madjare pridobio za saveznike u potčinjavanju hrišcanstvu pod papskom rukom, papa Stevanu daje krunu (poznatu kasnije kao Kruna Sv. Stefana koja simbolizuje madjarsku državnost). Potčinjavanje drugih naroda, pre svega Slovena, u cilju širenja rimske papske vlasti na Balkanu ostaje trajna karakteristika madjarske države. To se pokušavalo i u veme kada je Ugarska naseljavala Srbe na svoje granice prema Turskoj i kada je pri tom davala ili obećavala autonomnost.

Turska čutura

U Mohačkoj bitci 1526. Madjari su doživeli težak poraz i zemlja je pala pod 150-godišnju Tursku okupaciju kao Budimski pašaluk.

Nakon austrijske pobede nad Turskom i Karlovačkog mira 1699. Habsburgovci su iskoristili priliku i Madjarsku zadržali kao svoj posed. Tome je doprinela i Rakocijeva buna protiv Austrije u kojoj su većina bili kmetovi. To je je poplašilo madjarsko plemstvo i ono je radi sopstvene sigurnosti prihvatilo austrijsku vlast koja je uzdrmana tek 1848. i što je dovelo do redefinisanja Monarhije i stvaranje Austro-Ugarske 1867. kao dvojne monarhije koja je kao takva postojala do kraja Prvog svetskog rata.

Postojanje Vizantije okončano je 1453. kada je Mehmed Drugi zauzeo Carigrad koji postaje prestonica turske Otomanske imperije.

Posebno je interesantno i značajno da je i Otomanska imperija (Turska) posmatrala sebe kao naslednika Rimskog carstva, i nasuprot uvreženom, nenaučnom shvatanju, nastojala je i uspela da očuva mnoge od istorijskih i civilazacijskih vrednosti koje je zatekla na tlu Vizantije.
Turska nije nastojala da pokori samo Evropu i hrišcanski svet, nego je to činila i sa islamskim svetom (Arapima), Persijancima i svim drugima.

Drugi pretendent na nasledje Rimskog Carstva i na sav hrišcanski svet je bio Karlo 5. ali ga Mehmed Osvajač (1451-81.) priznaje samo za Španskog kralja.

Krajem 15. veka Osmansko carstvo igra sve značajniju ulogu u evropskoj politici: sklapa saveze sa jednim protiv drugih država sa ciljem da potencijalni suparnici Turske ne ojačaju previše. Medjusobni rivalitet austrijskih i francuskih dinastija i savez Turske sa Francuskom olakšava turska osvajanja i prodor u Srednju Evropu.

Turski kožni sklopivi pehar za vodu

Austrijanci 1541. osvajaju Ugarsku, a na to Turska uzvraća preotimajući je od Austrije i od Ugarske stvara svoju provinciju - Budimski pašaluk.

Kao i u svim drugim feudalnim državama, i u Turskoj postoji stalan rivalitet centralne (sultanove) vlasti i feudalaca - plemstva (spahija, begova i td.). Neverstva vazala prema sizerenima su takodje bila stalna pojava, bez obzira da li su vazali bili Turci, Hrišćani ili islamizovani plemići država koje je Turska osvojila. Da bi učvrstio centralnu vlast i učinio je nezavisnom od feudalaca, sultan uvodi prvu stajaću plaćenu vojsku - janičare - kao svoju, carsku gardu.

Kroz devširmu (danak u krvi), s namerom da budu odani sultanima, obezbedjuju se dvorski i drugi državni činovnici i janičari. Godisčnje je prikupljano 1000 - 3000 (s tim što su se na istom terenu deca uzimala svake pete godine) hrišćanske dece koja su prevodjena u Islam; posebno obrazovana u Carigradu i Jedrenu, a izuzetno sposobni stiču najviše vojne i političke položaje (npr. Mehmed-paša Sokolović - u rangu predsednika vlade).
Hrišcanskim narodima je danak u krvi naročito tečko padao.

U periodu svog uspona i zenita državna filozofija Osmanske imperije zasniva se na snažnoj vojsci i bogatstvu, a to zahteva da narod stalno napreduje i da zemaljski zakoni budu pravedni. Podanik mora biti zaštićen od nezakonitog oporezivanja u čemu sulatan - centralna vlast - ima posebnu dužnost.

U osvojenim oblastima narod se deli na vojnu klasu (koja služi sultanu i nema druge sem vojne obaveze, ne plaća poreze) i ostale u koju spadaju svi koji plaćaju porez -i muslimani i pripadnici drugih religija - naroda (raja) .

U poredjenju sa stanjem u drugim feudalnim državama istog perioda, položaj stanovništva je u Turskoj bio po pravilu primetno bolji. Iako se proizvodne klase dele na muslimanske i nemuslimanske podanike, bitnije za njihov društveni položaj je kom sloju pripadaju (zemljoradnicima, trgovcima, zanatlijama) nego kojoj veri pripadaju.

Turska zadržava mnoge zakone nastale u zemljama koje je osvojila, a crkve zadržavaju u velikoj meri svoj položaj feudalca i prihode i duhovnu vlast, pa tako i Srpska. Sveštenici i dalje imaju sudsku vlast u odredjenim oblastima nad pripadnicima svoje vere, tj. na njih se ne primenjuje šerijetsko (islamsko) pravo već samo sultanovi propisi koji jednako važe za sve podanike.

To sve objašnjava da je do sredine 17. veka (znači skoro 300 godina) srpski pravoslavni živalj bio u relativno podnošljivom položaju u Osmanskoj imperiji.

"Austriski dvor nastavljao je stalno pregovore i obećavanja, a od 1606. god. pojačali su nešto svoju aktivnost (kod Srba) i Španci.

Možda ce imati pravo Jovan Tomić, koji je mislio da ta stalna austriska pregovaranja i obećavanja nisu činjena bez izvesnog plana. Njima se, misli on, "išlo na to da se izazove pokret, koji ce zadržati Turke, da svu silu svoju ne odvlače u Ugarsku"

O izmeni stava i položaja Srba u Turskoj nastavljam citatom iz 'Istorije srpskog naroda' V. Ćorovica:

"Nesumnjiva je činjenica, da je krajem 16. i početkom 17. veka, pod uticajem hrišcanske zapadnjačke aktivnosti, srpski narod u Turskoj izmenio svoju politiku. Istina, još ne na celom području, ali ipak na više strana; i, što je najvažnije, u glavnom središtu srpskog duhovnog i političkog života, u Peći i njegovoj okolini, Makarijev (ne-neprijateljski prema Turskoj) pravac bio je napušten.

Posle Mohačke bitke

Turci su bili iznenadjeni srpskim držanjem i ogoršeni; u ogorčenosti su uccinili i jedan postupak koji je bio čisto i neobično svetogrdje (spaljivalje moštiju Sv. Save). Ako su dotle Srbi bili orudje tudje propagande i radili, u najboljim težnjama, i nehotice protiv sebe, njihova je dalja borba bila razumljiva reakcija na tursko držanje. Posle meteža od petnaest godina i teških stradanja oni su na kraju došli do uverenja, da su se i suviše izložili bez ikakve stvarne koristi, a izmenili su svoje držanje. Novi srpski patriarh vratice se na staru liniju. Ali, mada u prvi mah besplodan, ovaj je pokret uneo u srpski život nova osećanja. Slobodarske težnje probudile su se u narodu i radile su od sad više pritajeno, ali stalno. Spaljivanje tela Sv. Save stvorilo je dublji jaz izmedju Turaka i srpskog sveštenstva, koji se više nije dao premostiti. Tim momentima došle su i socialne nevolje. Istrošena dugim ratovanjima i naporima Turska je sasvim poremetila svoje finansije i morala je da iznalazi sve nove izvore za državne prihode ...."

Ceo 17. vek u Evropi, pa i u Turskoj karakterističan je po velikim nemirima uzrokovanih osiromašenjem stanovništva usled stalnih velikih ratova, epidemija, gladi. U nekim državama stanovništvo je smanjeno i za trećinu, naročito na selu. Nameti su rasli, a kmetovi masovno beže sa zemlje, što još više smanjuje proizvodnju i državne prihode.

To je i vreme kada se Srbi primamljuju obaćavenje i davanjem povlastica na preseljavanja na obodne delove susednih hrišcanskih država s ciljem da budu vojna brana Turskim upadima (uskoci i Kninskoj krajini, vojne krajine u Slavoniji, i u južnoj Ugarskoj i td.) U puste predele Ugarske, često i silom (zarobljavanjem tokom vojnih upada) dovodi se i srpsko stanovništvo iz turskih teritorija.

I Turska preživljava dvorske pobune, okretanje janičara protiv sultana, što slabi sultanov nadzor nad vazalima.

Iako je Turska na vrhuncu svoje moći stigla nekoliko puta pod Beč, osvojila Ugarsku i stigla i do Poljske, nije trajno uspela da se održi na tim evropskim prostorima.

"1689. austriski general Pikolomini, koji je dobio zadatak da napreduje iz Niša prema Jadranskom Moru, nije imao uza se ni punih 4.000 pravih vojnika. Prirodna je stvar da je on, kao i austriska vrhovna komanda, morao računati sa što većim učešcem Srba. I s toga je Pikolomini gledao da uhvati što više veza sa uglednim srpskim ljudima i da se prema Srbima pokaže što predusretljiviji. Srbi su Austrijance primali kao oslobodioce. Narod s Kosova dočekivao ga je s oduševljenjem, zajedno sa sveštenstvom, a mnogi su se pridružili austriskoj vojsci ili poveli akciju na svoju ruku. U svom prodiranju austriska vojska doprla je na jugu do Skoplja a na jugozapadu do Peći i Prizrena.

Prirodna je stvar, da su Austrijanci u prvom redu hteli pridobiti patrijarha Arsenija kao glavnu ličnost medju Srbima." Na povratku iz Skoplja u kome je vladala kuga, Pikolimini je umro i nije uspeo da okonča pregovore sa patrijarhom."

Austrijanci su se žurno povukli, a za njima i oko 30.000 duša predvodjenih patrijarhom Arsenijem Trecim - Čarnojevicem u strahu od odmazde zbog uccešća na austrijskoj strani i zbog obećanja da će u Austriji dobiti znatne privilegije. Pored toga, na prostorima sa kojih su Srbi krenuli, vladala je i teška glad izazvana kugom.

Arsenije III Čarnojević

Tako je došlo do Prve Velike Seobe (u suštini je to bila nepripremljena bežanija), a Turci su u osveti opustošili i teško osstetili skoro sve crkve i manastire i drugu imovinu Srba i drugog hrišćanskog stanovništva koje je učestvovalo uz Pikolominija u pohodu protiv Turske. Turci su povratili za samo sedam nedelja teritorije sve do Dunava i Save.

Srbi nisu dobili privilegije od Austrije u očekivanoj meri, ali su stalno dobijali nova obećanja jer je Austrija bila raspoložena za novi pohod protiv Turske za šta joj je trebalo učešće srpskih trupa.

Arsenije IV Šakabenta

Poseban problem je bio što su Austrijanci naselili Srbe na ugarske teritorije, koja je opet nastojala da pridošle Srbe tretira kao kmetove. Uz to, sada dolazi nastojanje od katoličke crkve da se Srbi pokrste.

Niz teških poraza Turske dovodi konačno do Karlovačkog mira 1699. kojim Turska gubi mnoge teritorije. To označava početak slabljenja Turske moći.

(Nastaviće se)

**nenad.bds** · 21.07.2008, 22:16

NEKI ISTORIJSKI ELEMENTI ZNAČAJNI ZA SREDNJOVEKOVNU SRPSKU DRŽAVU

Nastavak...

Iz jedinstvene hrisscanske crkve koju su vodila tri poglavara (konstantinopoljski i aleksandrijski patrijarh i rimski papa) kroz 6-vekovne nesporazume i sukobe političkih interesa, došlo je 1054. do konaccnog raskola (šizme) na pravoslavnu i rimokatoličku hričcansku crkvu i veru.

Istočna crkva je svoje korene nalazila u antičkoj grčkoj filozofiji, dok se zapadna oslanjala na rimsko pravo iz čega su se razvile, kasnije nepremostive, teološke razlike.

Ne-teološki uzroci su bili u borbi za primat u hrišćanskom svetu.

Pošto je i ranije dolazilo do raskida koji su ipak bivali (privremeno) prevazidjeni, raskol 'na terenu' nije trenutno sproveden. (Tako su npr. Stevan Nemanja i Sv. Sava bili prvo krčteni u katoličkoj veri, pa se potom kao odrasli krste u pravoslavnu veru. Dobri odnosi medju pravoslavcima i katolicima - poteklim iz iste vere - još dugo se održavaju, kao npr. u Kotoru.)

Države nastale na Vizantijskom tlu prihvatile su pravoslavlje. To se nije dešavalo spontano, vec je Vizantija, ugradnjom pravoslavlja u narode koji su naselili njene teritorije i koji su vremenom na tim teritorijama formirali svoje državne tvorevine, na taj način vezivala te narode i države za sopstvene interese i koristila za sopstvenu bezbednost.

Srednjovekovna Srpska država (a i mnoge druge na širokom prostoru zapadnog Balkana preko koga se prelivao uticaj pravoslavne ili katoličke crkve) često su se kolebale iz političkih, vojnih ili dinastičkih razloga i približavale se jednoj ili drugoj crkvi i državama pripadnicama te druge crkve u zavisnosti od razvoja situacije i potrebe savezništva protiv zajedničkog neprijatelja ili u cilju izvlačenja iz sfere dotadašnje zavisnosti od neke države.

To je jasno vidljivo i kroz istoriju srednjevenjkovne Srpske države i kroz postupke njenih vladara.

U vreme postojanja srednjovekovne srpske države širi se prva velika jeres koja ugrožava i pravoslavnu i katoličku crkvu - Bogomilstvo.

Bogomili (naziv dobili po osnivaccu Bugarinu Bogomilu; patareni, babuni ...) su učili da je duh gospodnji a materija demonska, zbog čega ljudi treba da se trude da duhovno odnese pobedu na materijalnim. Odbacivali su kao nehrišćansko: sveštenstvo, Stari zavet, obrede, ikone, brak ... kao i nejdenakost medju ljudima.

Socijalna strana ove jeresi je doprinela da se ona raširi po Raškoj (dok je Nemanja nije uspešno suzbio) preko Bosne (gde se najduže i zadržala - u nekim elementima čak do 19. veka) pa sve do Italije i Francuske.

Odbacivanje jeresi od strane velikaša se verovatno odražavalo i kroz razne izraze privrženosti Crkvi - uvažavanje svesstenstva do deobe vlasti s njim, ktitorstava, davanje feudalnih poseda, i dr.

Osnovne karakteristike srpske (rano) feudalne države

Doseljavanje Južnih Slovena na Balkan trajalo je skoro pet vekova - počev od 6. veka. Oni nisu odmah formirali države. (A u Panoniju su se doselili i 3-400 godina ranije.)

U prvim vekovima posle naseljavanja Sloveni su živeli u rodovskim i plemenskim zajednicama na čijem čelu su se nalazile izborne starešine sa slabom vlašću. Medju plemenima su bili stalni sukobi ili sklapani plemenski savezi.

To je stadijum vojne demokratije u kojoj postoje vojskovodje, veca starešina, narodne skupštine... U tom prvom periodu još nije izvršeno stalno nastanjivanje na odredjenoj teritoriji.

To su bila još uvek pretklasne - prvobitne zajednice.

Ratovanje i pljačkasski pohodi su bili privredna delatnost isto kao i nomadsko stočarstvo.

Početkom VII veka Sloveni joč uvek nisu trajno zadržavali zarobljenike kao robove jer nisu postojali uslovi - potreba za eksploatacijom radne snage.

Kroz dugotrajna ratovanja i pljačke izdvajao se vojnički uspešniji a time i ekonomski jači sloj. Imajući moć da uzurpira najbolju zemlju, taj sloj je stekao interes za stalno nastanjivanje na jednoj teritoriji i bavljenje zemljoradnjom, a sticanjem privatnog vlasništva i imetka iz tog vlasništva, izrastao u klasu.

Tako je nastao vladajući sloj - vlastela: župani, arhonti, vojskovodje i drugi glavari i, nasuprot njima, većina stanovništva - sebri.

Pošto se ovo klasno raslojavanje dešavalo u okruženju koje je vec dobro ušlo u feudalni sistem, to doseljeni Sloveni 'preskaču' klasični robovlasnički i odmah ulaze u feudalni sistem - u ranofeudalnu fazu.

Porodice koje su stekle vlasništvo na zemlji sada zadržavaju zarobljenike kao robove (serve) a i drugim načinima dolaze do neslobodne radne snage.

Nametanje hričcanstva je bila jedna od ključnih karika uspostavljanja novih - feudalnih odnosa i feudalnog načina proizvodnje - jer je i sama Crkva bila jedan od najvećih feudalaca. To se poklapalo sa interesima novonastale više klase medju Slovenima i stoga su oni u sopstvenom interesu potsticali prihvatanje Hrišcanstva, jer Hrišcanstvo je svojim učenjem (držeci potčinjene u duhovnoj, pa time i stvarnoj pokornosti) podržavalo i pomagalo novi predak i interese novih vladajućih slojeva.

Slovenske države bile su prelaznog tipa ka feudalizmu. Robovi još uvek postoje, ali je njihov položaj sličniji kmetovima nego klasičnim robovima.

Znatan deo stanovništva su još dugo bili slobodni seljaci. Osiromašivanjem usled stalnih ratovanja i nesigurnosti oni su padali u kmetovsku zavisnost, ili su se sami stavljali pod zaštitu feudalaca (vlastele i crkve) i tako postajali kmetovi.

Osnovno obeležje kmeta je da je pravno slobodan (tj. nije 'stvar' kao rob), ali je vezan za zemlju - ne može je napustiti. Kmet obradjuje zemlju i dužan je da vlastelinu daje odredjene dažbine, po pravilu u naturalnom obliku (deseti deo letine, stoke, rad - kuluk ...).

Na vlastelinskim i crkvenim dvorovima zadržali su se robovi koji su obavljali, pored prostih, važne, pa i razne državne poslove.

Plemstvo je nastalo iz dva izvora; iz sloja plemenskih -rodovskih starešina i od vojskovodjinih (kasnije vladaočevih) družina. Time postoje i dva dela plemstva sa različitim interesima:
- rodovsko, koje se opire vladočevoj moci i teži samostalnosti, i
- dvorsko, na koje se vladalac oslanja.

Kad se ovo ima u vidu, mnogo je lakše shvatiti mnoge političke dogadjaje, saveze, izdaje, promene tabora, prelazak kod 'stranih' vladara, intrige, ubistva.

Feudalni položaj plemstva karakterističan je po vazalnim odnosima. Vazalni odnos podrazumeva da viši plemić (sizeren) daje nižem plemiću (svom vazalu) odredjeni deo države na upravljanje i korišćenje, uz obavezu vazala da deo prihoda daje svom sizerenu; da vazal lično učestvuje s njim u ratovima i daje odredjeni broj ratnika, učestvuje u zidanju gradova, itd. i da priznaje sizerenovu vrhovnu vlast. Vazal je mogao da deo svog feudalnog poseda dalje da da još nižem plemiću, pa je tako istovremeno bio i vazal i sizeren. Ali, i taj niži vazal je morao da priznaje i vrhovnu vlast najvišeg sizerena. Najviši sizeren u nezavisnoj državi je bio kralj te države (odnosno car). Pravna maksima je bila: 'Vazal mog vazala je i moj vazal'.

Feudalne države najčešće nisu bile u potpunosti nezavisne. Uobičajeno je bilo da manje države priznaju vlast jačih i da su dužne da ratuju na njihovoj strani, plaćaju danak, da vladari zavisne države traže dozvolu za brak i sl.

Feudalne države nisu bile nacionalne. (Nacije se formiraju tek s buržuaskim državama.) Podanici - kmetovi mogu biti raznog porekla - iz istog plemena, zarobljenici i robovi iz drugih naroda, na nekoj teritoriji zatečeno ili pristiglo stanovništvo (npr. Vlasi - što pre svega označava da su stočari a ne kog su porekla; doseljenici Sasi - rudari, trgovci ...).

Spoj vazalnih feudalnih odnosa i nenacionalnih država omogućavao je i političke odnose, saveze, sukobe, bračne veze vladara i vlastele koje nam danas ne izgledaju prirodno. Interesi pojedinih feudalaca često su bili sličniji sa interesima feudalca druge 'nacionalnosti' nego s interesom drugog feudalca iz sopstvenog naroda.

Nacionalno obeležje države (npr. Srpska država) je dobijala pre svega po vladaru i vladajućem sloju prema plemenu porekla. Velike države, naročito carstva, su bila 'mnogonacionale'.

Plemićke titule su bile ili nasledne ili dobijene za zasluge, a isto je bilo i sa feudom - lenom (pronija je bio nenasledni feud koji je sizeren u svakom trenutku mogao oduzeti, a baština nasledni feud u svojini baštinika). Bilo je i naslednih crkvenih titula, a samo sveštenstvo je bilo ili u plemićkom sloju ili su (naročito seoski popovi) bili sebri.

Osnovno pravo feudalca je da na svom feudu drži sebre (kmetove) koji su bili pripadajući deo zemljišnog poseda i koji, su placajući dažbine u prizvodima i radu, predstavljali osnovni prihod feudalca. Feudalac je na svom feudu imao sudsku i svu drugu vlast, a on lično, kao vrhovni vladar na svom feudu je uživao imunitet.

Sebri su bili zavisno stanovništvo: meropsi (zemljoradnici), vlasi (stočari), sokalnici (zavisne zanatlije koji nastaju od zemljoradnika koji obavezu u radu daju vrčenjem zanatskih poslova) i otroci (srednjovekovni robovi).

Uobičajeno je bilo da neka država tog doba stekne samostalnost pribavljanjem priznavanja od strane države u čijem je sastavu bila u zavisnom položaju ili od tadašnjih 'velikih sila' kada je to protiv volje države u čijem sastavu je bila.

Isto tako, ustoličenje vladara je bilo čvršće ako se sa tim saglašavaju značajni vladari i crkva.

To znacci da neka apsolutna suverenost i samostalnost nije postojala. Samo vojno najsnažnije države i njihovi vladari su bili potpuno samostalni i suvereni.

Raška - najstarija srpska država

Formiranje državne vlasti pada u period izmedju 700-te i 800-te godine.

Vladari (knezovi, veliki župani) više nisu izborne starešine već položaj dobijaju pravom nasledja.

U toku 10. veka Vizantija je faktički priznala Rašku i druge južnoslovenske vladoce i državice, što znači da ih je time primila i u svoj hrićanski svet i kulturni svet onog vremena. (Ne treba gubiti iz vida da su ta priznavanja bila posledica problema u kjojima se Vizantija nalazila. Angažovana na drugoj strani bila je prisiljena da spreči otvaranje problema 'u kući' na šta su bila spremna vlastela videvši da u datom trenutku Vizantija ne bi bila u stanju da se im vojno suprotstavi.)

Manastiri u srednjovekovnim srpskim državama su imali posebno mesto i ulogu.

Pošto nisu postojale neke druge institucije, manastiri su igrali ulogu centara školstva, umetnosti, celokupnog duhovnog i intelektualnog života. (Osnovne škole, npr. se pojavljuju tek krajem XVIII veka.)

Plemićki dvorovi bili su centri upravnog, vojničkog i 'uživalačkog' života, dok su malobrojni a mali gradovi bili centri trgovine i zanatstva. Trgovci, rudari, zanatlije su u počtku bili stranci pošto kmetovi nisu mogli da napuštaju zemlju.

Izgradnja i uvećanje broja manastira znači razvoj intelektualnog i duhovnog života, ali i obrnuto.

'Seoba' manastira zajedno sa stanovništvom predstavlja preseljenje nosilaca duhovnih bogatstava i nasledja u druge prostore i očuvanje stvorenih vrednosti na jednom prostoru na nekom novom.

Izgradnja crkava i manastira je bilo i područje na kome su vladari i vlastela iskazivala svoju veličinu i moć, pa i obeležavale teritoriju kojom vladaju, isto tako i 'otkupljivala' svoje grehe, ali i očekivala nagradu (značajnu za njihove naslednike) u vidu kanonizovanja posle smrti. Svi vladari iz dinastije Nemanjića (s izuzetkom cara Dušana) su proglašeni za svece.

Crkveni živopisi (freske i ikone) imale su i vrlo praktičnu ulogu: stanovništvo, uključiv tu i plemstvo, je bilo nepismeno, pa su likovno predstavljene scene iz svetih knjiga imale ulogu veronauke.

Poseban i najveci značaj sremskih i drugih severnih manastira je u očuvanju duhovnih vrednosti nemanjićke države na novim prostorima na kojima se velikim delom našlo i izbeglo stanovništvo.

Time manastiri, na novim prostorima na kojima se našlo stanovništvo izbeglo iz srpskih krajeva, simbolizuju kontinuitet sa nezavisnom srpskom državom.

Nakon pada Despotovine 1459. najveći deo teritorije Srpske patrijaršije dospeo je pod neposrednu kontrolu Ohridske arhiepiskopije (pod vlašcu Grčke crkve). To je omogućilo da Srem, sa svojim mnogobrojnim pravoslavnim stanovništvom i sveštenstvom preuzme versku (a u mnogo čemu i nacionalnu) misiju medju srpskim pravoslavnim stanovništvom na prostorima različitih država.

Nastaviće se ...

**nenad.bds** · 25.07.2008, 21:42

Манастир РАКОВИЦА (Београд)

Манастир Раковица Manastir Rakovica

Настанак манастира са црквом посвећеном Св. архангелу Михаилу и Гаврилу, народно предање смешта у време владавине српских краљева Драгутина и Милутина. Међутим, савремена истраживања наводе на другачије закључке. Најстарији писани документ, у коме се помиње манастир Раковица, под именом Racauicense monasterium, налазимо у путопису Феликса Петанчића из 1502. године, а који је штампан у Бечу 1522. године. И турски извори га помињу у попису из 1560. године међу осталим црквама и манастирима у околини Београда. У многоме помаже решавању питања настанка манастира повеља влашког војводе Константина Бранковеана - Бесарабе издата манастиру Раковици, за који каже да је �сазидан и из темеља подигнут од стране доброг хришћанина, почившег Радула војводе, који је протеклих година био господар ове земље (влашке)�. Током историје је постојало више влашких војвода са овим именом, тако да је дискутабилно ко је ктитор. Узевши у обзир историјске прилике и односе између Срба и Румуна, вероватно да је у питању био влашки војвода Радул 1. Црни (око 1377-1385), зет кнеза Лазара. Дакле, на основу овог податка можемо да изведемо закључак да је манастир настао током Лазареве владавине.

Манастир Раковица Manastir Rakovica

Манастир је крајем 16. века премештен на садашње место са првобитне локације изнад села Раковице. Неповољан положај манастира (поред насеља, у близини важне саобраћајнице) учинио га је лаком метом за турска пљачкања, тако да је пресељен на скровитије место, дубље у шуму.

Манастир Раковица Manastir Rakovica

Јула 2008. била је у току темељна обнова капије са звоником.

Манастир се не помиње у црквеним изворима све до краја XVI века, када се јавља као активни учесник црквено-историјских дешавања. Ратне страхоте које су задесиле земљу уз сеобу Срба нису заобишле ни овај манастир. Монаштво га је напустило крећући се ка северу и носећи са собом црквене драгоцености и богослужбене књиге. Њихово кретање можемо пратити на основу записа на појединим књигама.

Манастир Раковица Manastir Rakovica

Звона чекају да буду враћена на њихова места.

Ангажовање раковичког калуђера Григорија, који се истакао као врсни дипломата у аустријско-турском рату, омогућило је манастиру повољнији положај у наредном периоду. Наиме, отац Григорије је посредовао при склапању Карловачког мира (1699), чињећи значајне услуге руској дипломатији. Руси су узвратили дарујући Григорију лично, али и манастиру новац, богослужбене књиге, одејања, сасуде и четири иконе које су биле намењене манастиру Ватопед. Захваљујући томе, манастир се економски опоравио до те мере да је финансирао обнову манастира Тресије (испод Космаја), који је у то време имао заједничку управу са Раковицом.

Нова страдања манастир је претрпео избијањем Аустријско-турског рата (1737-1739). Монаштво је са турским надирањем страховало од одмазде, јер је помагало Аустријанце, тако да су спашавајући животе, побегли заједно са многобројним српским живљем и аустријском војском. Уточиште су нашли у Срему, у манастиру Велика Ремета, поневши са собом највредније црквене ствари. Упркос томе, манастир Раковица није дуго остао пуст, јер су Турци дозволили једној мањој групи калуђера да се врати у свој манастир. Са падом Београда у турске руке (6. августа 1730) и губитком наде за скори повратак, сачињен је 14. септембра 1739. године уговор о спајњу ова два манастира под једну управу. Тешко одржавање везе са Реметом, која се налазила у другој држави, неминовно је условило осамостаљивање Раковице.

Манастир Раковица Manastir Rakovica

Манастир поново страда током великог Аустријско-турског рата (1788-1790), и бива сурово кажњен због активности монаха на страни Аустрије. Био је опљачкан, спаљен, а игуман Софроније, који је Србе окупљао и подстицао на борбу, обешен је о брест пред манастиром.

Манастир Раковица Manastir Rakovica

По завршетку рата и потписивању Свиштовског мира (1791.), приступило се обнови Раковице уз велику подршку кнеза Милоша Обреновића, који је посебно ценио улогу манастира у народном животу. Његово нарочито старање о овој светињи је било подстакнуто и тиме што је његов син Тодор био сахрањен овде. Током 1822. године финансирао је изградњу троспратних манастирских келија са великом трпезаријом и кнежевим конаком.

За положај манастира је било од изузетне важности везивање и осталих чланова породице Обреновић за њега. Осим Милоша и кнегиње Љубице (по којој се један манастирски део зове �Љубичин конак�), о манастиру су се касније усрдно старали кнез Михаило и Томанија Обреновић, супруга Јефрема Обреновића.

Манастир Раковица Manastir Rakovica

Она је заједно са мужем и децом и сахрањена у припрати цркве, а насупрот њихове породичне гробнице почива Миливоје Блазнавац, муж Јефремове унуке Катарине. Осим чланова породице Обреновић, у манастиру је сахрањен и јунак Првог српског устанка Васа Чарапић.

Манастир Раковица Manastir Rakovica

Гроб Васе Чарапића

Црква је обновљена тек 1861-1862. године када је дозидана у горњем делу, изнад кордонског венца. Кровни покривач је замењен, постављањем плеха уместо црепа.

Манастир Раковица Manastir Rakovica

Црква је пројектована као једнобродна триконхална грађевина, са видљивим карактеристикама Моравске школе. Има два кубета. Спољне фасаде су покривене дебелим слојем малтера, тако да се не може судити о оригиналном изгледу фасада.

Првобитан иконостас је био сачињен од зидне преграде са две престоне иконе Христа и Богородице, док су на осталим деловима биле обешене или причвршћене различите иконе рађене на дрвету или платну.

Манастир Раковица Manastir Rakovica

Нови дрвени иконостас мањих димензија постављен је 1862. године, а његову израду је финансирао кнез Михаило Обреновић. На њему уочавамо дуборезне украсне елементе који су рађени у духу барокног дубореза са елементима класицизма. Почетком XX века старе иконе су замењене новим, које је израдио Рафаило Момчиловић. До 1737. године, иконостас манастирске цркве красиле су четири иконе које је цар Петар Велики даровао Раковици 1701. године. Под најездом Турака, пренешене су у Валику Ремету, затим су их усташе током рата однеле у Загреб заједно са осталим српским драгоценостима, да би напослетку завршиле у Галерији Матице Српске.

Манастир Раковица Manastir Rakovica

Отварањем прве монашке школе у Србији при манастиру Раковици, почело је ново поглавље у животу манастира. Њен рад је на кратко прекинут Првим светским ратом али је убрзо обновљен. За потребе школе и црквене штампарије изграђена је нова зграда, такозвани �Платонов конак�, а залагањем руског Епископа Митрофана, новог старешине манастира, покренуто је издавање �Раковичког народног листића� који је садржао популарне чланке намењене ширењу православне духовности.

Манастир Раковица Manastir Rakovica

У вези Дома нисам ништа пронашао на Интернету, а вероватно би било интересантно знати нешто о томе.

Школа је функционисала до 1932. године, када је премештена у Манастир Дечане. Просветитељска делатност манастира није прекинута ни у наредним годинама, јер је у периоду од 1949. до 1958. године у Раковици била смештена Београдска богословија.

Манастир Раковица је одлуком Патријарха Германа 1959. године
претворен у женски манастир.

Манастир Раковица Manastir Rakovica

Преко улице и потока је извор - чесма Св. Петке

Манастир Раковица Manastir Rakovica

Манастир Раковица 11 километара од центра Београда, на кружном путу, који уз Раковички поток скреће према Авали, стотинак метара од некадашњег фабричког сервиса Фабрике мотора 21. мај Београд.

Манастир Раковица Manastir Rakovica

**nenad.bds** · 18.09.2008, 21:41

Manastir BANJA (Pribojska)