Manastiri Srbije

[nenad.bds]

Manastir MAŽIĆI
(Manastir Svetog Georgija u Mažićima)

Manastir Svetog Georgija Mažići

Za ruševine ovog manastira, ako se izuzmu stručnjaci koji se bave srpskim srednjim vekom, u široj javnosti nije se znalo.

Ova bogomolja, čije se mesto gradnje u izvorima javlja pod tri imena Dabar, Orahovica i Mažići, svrstavala se, o čemu svedoči Studenički tipik, sredinom dvanaestog veka među šest najznačajnijih srpskih manastira. Studeničkim tipikom bilo je propisano da izboru studeničkog igumana prisustvuju igumani Đurđevih Stupova, Svetog Nikole u Toplici, Svete Bogorodice Gradačke, Svetog Nikole Končulskog, Svetog Nikole u Dabru (Pribojskoj Banji) i Svetog Đorđa iz Orahovice (Mažića) na Limu.

Manastir Svetog Georgija Mažići

Manastir je postradao, po svoj prilici, posle 1240. godine. Poharali su ga Kumani u svom pohodu na Balkan. Obnovio ga je kralj Milutin.

U crkvi ispod amvona nađena su tri skeleta, a na ovom mestu sahranjuju se samo izuzetno važne ličnosti - crkveni velikodostojnici: episkopi i činom viši od njih ili ljudi vladarskog roda. Nije isključeno da su pokojnici koji počivaju u ovom grobu bili razlog što je kralj Milutin obnovio ovu crkvu. Inače, manastiri koje je tada obnavljao ili podizao kralj Milutin, uglavnom su se nalazili južno od linije Kosovo polje-Kosovska Mitrovica, a Mažići su dosta severnije.

Hram iz vremena obnove kralja Milutina bio je i spolja omalterisan i oslikan. Ovo su potvrdili ostaci fresko slikarstva na zapadnom zidu crkve, koji su kasnije pokriveni zidanjem priprate.

Poslednje razaranje manastir je doživeo sredinom osamnaestog veka kada su ga domaći Turci i opljačkali, a od tada je bio zapusteo.

Manastir Svetog Georgija u Mažićima se gotovo dva veka nalazio u ruševinama a obnovljen i osveštan je 2007. Crkva ima onakav izgled kakav je imala polovinom trinaestog veka kada ju je obnovio kralj Milutin.

Manastir Svetog Georgija Mažići

Jednobrodna građevina sa karakterističnim okruglim kubetom predstavlja jednu od najstarijih bogomolja u ovim predelima. Po svojim arhitektonskim karakteristikama slična je obližnjem, nedavno obnovljenom manastiru Pustinji, Crkvi Svetog Ilije u Pribojskoj Banji, Žitinu, Kumanici... Što bi sve moglo da znači da je ona predstavljala �graditeljski uzor mnogih bogomolja�, neku vrstu obrasca za gradnju kasnije podignutih crkava u ovim predelima koje nose poseban pečat crkvenog graditeljstva starog raškog, ili limsko-drinskog sliva.

Manastir Svetog Georgija Mažići

Na mestu gde je podignut manastir otkriveni su ostaci neznabožačkog kultnog mesta iz ranog bronzanog doba, 1900 godina pre Hrista. Arheolozi su pored praistorijskih nalaza na ovom mestu otkrili i jedan rimski nadgrobni spomenik iz trećeg veka posle Hristovog rođenja. Ima dosta grobova iz jedanaestoga i dvanaestoga veka, što sve ukazuje na to da je i pre dvanaestoga veka ovde postojala bogomolja. U vreme podizanja crkve posvećene sv. Đorđu, već je na ovom mestu postojalo groblje sa položenim kamenim nadgrobnicima. Neki od tih nadgrobnika su prilikom gradnje hrama, i kasnije priprate, ugrađeni u njihove zidove.

Manastir Svetog Georgija Mažići

''Manastir Svetog Georgija u Mažićima imao je velike posede, sve što pogled obuhvata naokolo bilo je manastirsko. Bio je čuven po svom bogatstvu, o čemu svedoči i Evlija Čelebija koji ga je posetio 1664. godine. Manastir je na svom prostranom posedu tada imao oko pet stotina monaha. Svojim kupolama prekrivenim olovom, bogatstvom i redom koji je u njemu vladao, na Evliju je ostavio snažan utisak: �Manastir je bio ukrašen zlatnim i srebrenim kandilima, krstovima i umjetnički lijepo izrađenim skupocjenim lusterima. (...) Na jednom tronožnom krstu stoji Evanđelje. Okolo je tako ukrašeno raznovrsnim draguljima, da se sija kao svijetnjak, a vrijedi preko pedeset hiljada groša. U njemu (manastiru, prim. J. B.) ima, dalje, jedna ćelija, u koju sam takođe želio da uđem i da je razgledam, ali mi siromahu, jedan mladi duhovnik ne dade da uđem.� ''

Manastir Svetog Georgija Mažići

''OTKRIVENA SREDNjOVEKOVNA BOLNICA

Manastir Svetog Georigija u Mažićima, što se ranije nije znalo, imao je bolnicu. Arheolozi su istražili deo zgrade na jugozapadnoj strani crkve, u kojoj je bila bolnica. Istražen je deo bolničkog zdanja, koji se posle otkopavanja urušio.

Manastir Svetog Georgija Mažići

Ovo bi, po lokaciji, trebao biti istraženi deo bolnice. Sada je provizorno zaštićen, verovatno do nastavka istraživanja.

Drugi deo zgrade je na privatnom posedu i imovinski odnosi još nisu rešeni. Otkopane su prizemne prostorije zgrade koja je imala i sprat. Ta prostorija je ćerpičom bila podeljena na tri dela, jedna veća i dve manje prostorije u koje je mogao stati po jedan ležaj. Veća prostorija mogla je služiti za lekarske intervencije. Nađeni su i delovi maltera sa tih zidova na kome su pismeni bolesnici, pre lekarskih intervencija, oštrim predmetima zapisivali molitve: Bože pomozi!

Manastir Svetog Georgija Mažići

Instrumenti pronadjeni ovde su za sada smešteni u manastiru Banja u Pribojskoj Banji, gde sam i napravio ovaj fotos.

Od izuzetnog je značaja što su u istraženom delu bolnice nađeni srednjovekovni hirurški instrumenti kojima su se služili tadašnji lekari, verovatno monasi, obavljajući i složenije hirurške zahvate.

Neki od tih instrumenata, gledano u evropskim okvirima, prava su retkost. Nađen je jedan instrumenat za vađenje stranih tela iz rana (metala, drveta), ali je mogao da posluži i za otvaranje lobanja i intervencije na mozgu (to je onaj najduži instrument na slici). Samo još dva takva instrumenta čuvaju se u evropskim muzejima. Pronađen je i skalpel za sečenje dugih kostiju, zatim, što je izuzetno zanimljivo, jedna vrsta okvira za naočare gde se uočljivi urezi u kojima je bilo staklo, što je navodi na pomisao da su se lekari služili uveličavajućim staklima kako bi što bolje osmotrili mesta na kojima je bila rana, ali možda i za neku vrstu lečenja vida.

Manastir Svetog Georgija Mažići

Rekonstruisani stojeći svećnjaci se sada nalaze s obe strane vrata iz pripate u naos u manastiru Banja, odakle je i ovaj snimak.

U ovom delu bolnice otkrivena su i dva svećnjaka iz trinaestog ili četrnaestog veka izrađena od studeničkog mermera. Oni su verovatno služili u terapiji. Nedaleko od bolnice otkrivena je jedna lobanja na kojoj su vidljivi tragovi hirurške intervencije koja je bila urađena, a zatim je sečena kost počela da zarasta, tako da bolesnik nije umro neposredno posle lekarske intervencije.''
(Izvodi su iz članka u 'Pravoslavlju')

Osnivanje bolnice pripisuje se Svetom Savi.

Manastir Svetog Georgija Mažići

Trinaest kamenih kugli, ponađene su pre dvadesetak godina u Pribojskoj Banji i selima Mažići, Kalafati, Čelice, Kratovo i Sastavci Najveća kugla nalazi se upravo u Mažićima, u neposrednoj blizini manastira. Teška je više od 17 tona i ima pravilan oblik diska, što je, kako stručnjaci smatraju, posledica prolaska kroz atmosferu i udara u Zemlju.

Manastir Svetog Georgija Mažići

Za kuglu u svom dvorištu rekoše nam dve srednjoškolke koje su nam otvorile crkvu. Rekoše da u potoku ima i jedna veća, ali sam tek naknadano, tragajući po Internetu našao više o njima pa i o onoj od 17 tona, tako da do nje nismo otišli.

Vlada mišljenje da je reč o meteoritima, ali tek treba utvrditi njihovo poreklo. Moguće je i da su stvorene iznad magmatskih ognjišta, prilikom erupcije vulkana, pa ne mora da znači da su kosmičkog porekla. Najavljenim hemijskim analizama treba utvrditi sastav svake od njih. U tekstu o kuglama se dalje, izmedju ostalog, kaze da su slicne kugle pronalažene i u blizini i nekih drugih manastira. (Usput rečeno, i najveće muslimansko svetilište - Ćaba u Meki - je meteorski kamen.)

Hramovna slava je sv. Georgije - Đurđic, 16. novembra.

Manastir Svetog Georgija Mažići

U manastirsku crkvu sveštenik dolazi jednom mesečno. Ključ od crkve drži domaćinstvo pored crkve i neko od članova otvara crkvu kad posetioci to zatraže.

Manastir Svetog Georgija smešten je u najlepšem delu prostranog strmog živopisnog terasastog predela na kome se smestilo naselje Mažići, na levoj obali Lima (tj. veštačkog jezera), oko 14 kilometara severozapadno od Priboja.

Sa puta Prijepolje - Priboj (može se i kroz Priboj dolazeći od Kokinog Broda) za Mažiće se skreće i prelazi preko brane Limskih elektana, odakle se ide još ćetiri kilometra.

Posle dobrog brdskog asfaltnog puta, na mestu koje je na donjoj slici, skreće se na 1,5 km strmog puta od tucanika ili šljunka. Kad stignete do potoka, skrenite na levo prema manastiru. (Ovako detaljno uputstvo dajem jer teško da ćete biti u prilici da sretnete nekog i pitate za put.)

Procenjujem da se za taj kilometar i po savlada visinska razlika od preko 300 metara. Na pojedinim delovima uspon je i preko 30%, pa nikako nemojete bez ispravnih kočnica i kvačila, ili ako niste vični takvoj vožnji. Vodite računa da ne zastanete na usponu jer će sa ponovnim kretanjem po pokretnom tucaniku ili šljunku biti problema.

Raspitujući se za Mažiće u Pribojskoj Banji, uz objašnjenja gde je i kako se stiže, bilo je reči o Lada-Nivi ili drugom terenskom vozilu, jačem i višljem automobilu ... kako moj stari Golf ne spada u ta vozila, a po tragovima na početku puta se nije videlo da se put često upotrebljava, krenuli smo peške. Posle razgledanja manstira sam se vratio po kola i uverio se da je put strm, ali da se može proći. A dok sam pešačio do kola, imao sam vemena da ražmišljam o đacima koji svakodnevno idu ovuda u školu.

Manastir Svetog Georgija Mažići

[nenad.bds]

Манастир
ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

Manastir Đurđevi stupovi

Манастир Ђурђеви Cтупови су један од најстаријих и најважнијих манастира српске Цркве. Место на којем је изграђен, Рас, помиње се већ у X веку, у делу византијског цара Константина Порфирогенита, а посебно у делу о српско - византијским сукобима.

Manastir Đurđevi stupovi

Саградивши манастир Светог Николе код Куршумлије, а недалеко од њега и цркву посвећену Богородици, без сагласности своје браће, Стефан Немања је био позван у Рас, где је и заточен. (Ово говори о Немањиним амбицијама. Изградња цркава и манастира имала је значај испољавања власти на неком простору.) По предању, Немања је био затворен у једној пећини код Раса, из које је могао да види само једно узвишење, брдо на којем ће касније саградити манастир. Ту се заветовао да ће Св. Георгију ту подићи манастир ако му помогне да се ослободи.

Manastir Đurđevi stupovi

Дошавши на власт, 1166/1167. године, испунио је завет и у Расу подигао манастир на врху оног брда које је из тамнице посматрао. Тако је, у славу Светог Георгија, настао први већи манастир у Расу, области која је постала средиште српске средњевековне државе у XII веку. Како Немањини биографи кажу, он се и у другим приликама обраћао Светом Георгију, свом моћном заштитнику.

Manastir Đurđevi stupovi

Према археолошким истраживањима, грађење је највероватније започето 1167. године, а завршено је у првој половини 1171. године. Црква, посвећена Светом Георгију, представља грађевину са којом започиње рашка школа у српском средњевековном црквеном градитељству.

Manastir Đurđevi stupovi

Прво сведочанство о овом манастиру даје нам Свети Сава у житију свог оца Светог Симеона, 1208. године. Поуздано се зна да су Ђурђеви Cтупови били веома угледан и значајан манастир у средњем веку. Потврду за то налазимо и у ''Студеничком типику", где се игуман Ђурђевих Ступова помиње на првом месту међу игуманима шест манастира који су учествовали у избору игумана манастира Студенице. У XIII веку, 1220. године, у ''Жичкој повељи" Стефана Првовенчаног, Ђурђеви Cтупови се појављују као ''краљевски манастир", што је значило да је потчињен непосредно архиепископу.

Manastir Đurđevi stupovi

Улазна северозападна кула и (у предњем плану) остаци старе трпезарије из Немањиног доба

Други ктитор манастира био је краљ Драгутин, последњи владар из лозе Немањића који је столовао у Расу. Он је владао од 1276. до 1282.године, када је, због болести препусттио престо млађем брату - Милутину. Касније се опоравио и управљао северним деловима из ког периода је познат као Сремски краљ. У његово време краљевања Рашком су извођени обимни радови на манастиру.

Manastir Đurđevi stupovi

Улазна северозападна кула (на слици изнад) је претворена у цркву - капелу и украшена је фрескама.

Manastir Đurđevi stupovi

Manastir Đurđevi stupovi

Manastir Đurđevi stupovi

Manastir Đurđevi stupovi

На левој страни композиције је ктитор - краљ Драгутин (са моделом улазне куле - капеле у рукама).

Такође је саграђена и нова трпезарија са кухињом (Драгутинова трпезарија). Колико је краљ Драгутин поштовао Ђурђеве ступове види се и по томе што је тражио да после смрти буде тамо пренет из сремске земље, где је владао. То је и учињено, али је гробница у XVIII веку опљачкана.

Manastir Đurđevi stupovi

Празан Драгутинов гроб у кули - капели.

Године 1597. се спомиње гроб краља Драгутина, као и то да се у манастирској ризници налази велика вредност - рука Светог Јована Дамаскина.

Највећа рушења манастир је доживео после аустријско-турских ратова, 1689. године када су рушене и друге цркве и манастири у знак одмазде због активног учешђа Срба на страни Аустрије. Међу страдалима су и оближња Петрова црква и црква манастира Сопоћани. Петрова црква обнављана је почетком XVIII века, црква манастира Сопоћани тек у првој половини XX века, док су Ђурђеви Cтупови остали у рушевинама изложени и каснијим рушењима.

Положај Ђурђевих Ступова, једна од особености и вредности манастира у време грађења, постао је разлогом његовог страдања, будући да је на том положају организовано војно упориште турске војске ( у XVII и XIX веку ), као и одбрана Новог Пазара у борбама за ослобођење 1912. године. Разлози разарања били су у вези са одношењем камена за зидање утврђења у Новом Пазару и околини. Таква намера постојала је почетком XVIII века, али су црквене власти интервенцијом код Турака спречиле да се камен са Ђурђевих Ступова преноси и користи за грађење тврђаве у новом Пазару. Међутим, за време II светског рата окупаторске власти су сличну намеру оствариле. Тада је организовано рушење већ обрушене цркве и камен је употребљен за зидање утврђења у околини Новог Пазара. Тада је порушен јужни зид цркве са делом куполе као и делови припрате са кулама које су порушене до темеља. Један део фресака са цркве тада је неповратно уништен.

Ваздушни снимак је, судећи по опису рушења, из времена пре Другог светског рата.

После свих тих разарања и рушења од манастирског комплекса Ђурђевих Ступова преостaли су само поједини делови цркве, у великом степену у рушевинама, са незнатним делом куполе и остацима фресака на сачуваним зидовима. Сачувана је и капела краља Драгутина, једина грђевина над којом је постојао и кров, док од осталих манастирских зграда-трпезарија, цистерни и конака - није било видних остатака.

Manastir Đurđevi stupovi

Јужна фасада цркве сликана кроз остатке врата на старој трпезарији.

Manastir Đurđevi stupovi

Manastir Đurđevi stupovi

Стара трпезарија. Улаз јужно од цркве (горња слика) и 'житна јама' - силос за жито (на доњој слици је то део на коме је уграђен прозор.

Manastir Đurđevi stupovi

Manastir Đurđevi stupovi

Остаци конака из Немањиног доба су лево од главног, западног улаза у цркву.

Њихове рушевине биле су прекривене земљом и цео простор је био пошумљен непосредно после Другог светског рата.

Manastir Đurđevi stupovi

Manastir Đurđevi stupovi

Manastir Đurđevi stupovi

Манастирски конак је изнад некадашње кухиње коју је подигао краљ Драгутин, а обновљена је и трпезарија из истог периода.

Манастирски конак који је завршен 2002. године (на прославу 830 година постојања манастира) представљао је кључни тренутак за обнову манастира. Нови конак је омогућио да се манастир обнови и у литургијском смислу и да се након више од три века у њему васпостави општежиће и монаштво врати. Изграђен и реконструисан под руководством академика др Јована Нешковића, руководиоца пројекта обнове и једног од наших највећих стручњака за Ђурђеве ступове, конак представља најзначајнији корак ка оживљавању ове прастаре српске светиње.

Manastir Đurđevi stupovi

Док смо разгледали, мајстори су завршили с ручком и вратили се послу.

Пројекат комплетне обнове манастира још увек је, међутим, далеко од завршетка. Тренутно се прикупљају средства и ради пројекат комплетне обнове цркве и кула - ступова Светог Ђорђа. (Са сајта манастира Ђурђеви ступови.)

''На врху шумовитог узвишења што доминира панорамом Новог Пазара, налазе се рушевине манастира Ђурђеви Ступови, задужбине великог жупана Стефана Немање. Комплекс – који чине црква Св. Ђорђа, трпезарија, конаци, цистерне и зидине са улазном кулом – подигнут је у осмој деценији XII века. Једнобродни храм са троделним олтарским простором, наосом са бочним вестибилима и припратом фланкираном двема кулама, у свом спољном изгледу одаје дух западног, романског градитељства. Фреске, данас највећим делом оштећене, а делом пренете у Народни музеј у Београду, изведене су у најбољим традицијама комнинског стила и вешто прилагођене архитектури храма, што је посебно дошло до изражаја у јединственој куполи елипсасте основе. Улазна кула је доградњом апсиде на источној страни 1282/83. претворена у капелу и гробно место краља Драгутина. Осим што је унутрашњост капеле осликана фрескама историјске садржине, радови изведени у манастиру крајем XIII века обухватили су и изградњу нове трпезарије, конака као и живописање припрате католикона. Пропадање комплекса започето је у турско време, а кулминацију доживело у ратовима XX века. Археолошки и рестаураторски радови извођени су 1960–1982, а манастирски живот је обновљен крајем прошлог века. Као део целине Стари Рас са Сопоћанима налазе се на Листи Светске баштине од 1979.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиру споменика културе РС.)

Манастир је споменик културе од изузетног значаја.

Manastir Đurđevi stupovi

Манастир Ђурђеви Cтупови подигнут је изнад долина река Рашке и Дежеве.

Долина Дежеве сликана са паркинга испод манастира ...

Manastir Đurđevi stupovi

... и долина реке Рашке са Новим Пазарем који се проширио и далеко на север - сликано са половине пута од манастира.

До манастира се иде пролазећи кроз Нови Пазар. Кад се нађете северно од центра (то је у правцу Рашке), идући према западу долазите до периферије од које почиње нови пут (3 км) до манастира. Пут почиње (а ту је и први путоказ који сам уочио) у близини ватрогасног дома. Одатле је и Петрова црква врло близу. Пошто кроз град нема путоказа (или их ја нисам приметио) некилоко пута сам питао мештане и врло предусретљиво добио упутства.

[nenad.bds]

Манастир ВИСОКИ ДЕЧАНИ

Manastir Visoki Dečani

Задужбина је краља Стефана III Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1350. године. Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем - Спасовдану.

Фотос са Интернета

Манастир Високи Дечани налази се у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије.

По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.
"А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира" (Григорије Цамблак).

Manastir Visoki Dečani

Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског. Главни мајстор био је фра Вита из Котора, иначе католички монах, а радове је надгледао архиепископ Данило Други који се трудио о "саздању и утврђењу" цркве скупивши "велико мноштво уметничких и вештих мајстора". Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је његов син Стефан Урош Четврти Душан и окончао градњу Дечана 1335. године. У време турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима.

Осликан је знатно касније 1347-1348 године. Саме пропорције овог манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива "Високим" (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик.

У време обнове Пећке патријаршије, у другој половини 16. века, настају боља времена. У то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. Посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. У време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, манастир су опљачкали Турци. Поново су настала тешка времена за манастир Дечане и његово братство које се тих година једва одржало.

Кнез Милош подиже 1836. године један конак, а кнез Александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског. Током 19. века обновљена су манастирска здања.

Фотографије унутрашљости су са интернета - аутор је Никострат Саронски.

Дечанска црква Христа Пантократора спада међу највеће грађевине средњовековне Србије. Црква манастира Дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. По својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног - романике и готике, и источног - византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. Сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара Душановог царства. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века.

УНЕСКО је прогласио манастир Дечани за место светске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске "једно од највреднијих примера тзв. ренесансе Палеолога у Византијском сликарству" и "драгоцен запис о животу у 14. веку".

Постове три косовометохијска манастира посвећујем успомени на Гаврила Грујића - Гавру.

Знали смо се као деца, сретали касније у вези с послом, а друговали задњих година његовог живота.

Гаврило Грујић (1946-2006.) је био новосађанин, уметнички фотограф, фоторепортер, члан УПИДИВ-а од 1971. Имао је 37 самосталних и учешће у 110 групних изложби у земљи и иностранству са којих има 48 награда и признања.

Фотографије су из његове заоставштине. На жалост, слике скениране са папира нису оног квалитета какве би требале бити да су скениране са дијапозитив-филма.

[nenad.bds]

Манастир ДАВИДОВИЦА

Manastir Davidovica

Манастир Давидовица потиче из XIII века (1281. или 1282.године) и задужбина је жупана Дмитра Немањића, најмлађег сина Вукана Немањића који је узео монашко име Давид по чему је манастир и добио назив Давидовица.

Manastir Davidovica

Манастирска црква је посвећена празнику Богојављење, а сам манастир је крајем XVII веку разорен и напуштен и налазио се у рушевинама све до 1998.године када је обновљена манастирска црква.

Пред почетак обнове. Снимак са Интернета.

Манастирска црква Богојављања у Давидовици подигнута је на темељима византијске базилике из VI века о чему сведоче археолошка истраживања којима су откривени темељи базилике и остаци некрополе из византијског доба.

Manastir Davidovica

Манастир је подигао Дмитар (Димитрије) Немањић,брат ктитора манастира Мораче Стефана,најмлађи син Вукана Немањића и унук Стевана Немање,као своју задужбину која је по његовом монашком имену Давид и добила име Давидовица.Он је управљао пределима око Бродарева,а био је један од имућнијих жупана о чему сведоче подаци како о његовим ктиторским активностима у Светој Земљи,тако и позајмице које давао краљици Србије Јелени.

Manastir Davidovica

Иза манастира пролази пруга Београд - Бар.

У другој половини XX века у архиву Дубровачке републике откривен је уговор о градњи манастира који је закључио Дмитар са дубровачким мајсторима Десином и његовим сином Блажом.На уговору стоји датум 03.08.1281.године и цена градње од 150 солида.Манастир је завршен за мање од годину дана(1281. или 1282.године),а релативно ниска цена градње (за 150 солида се тада могло купити 15 коња) објашњава се бесплатном радном снагом односно обавезним кулуком становништва према властелину.

Manastir Davidovica

Претпоставља се да је монах Давид (Дмитар) сахрањен у манастиру,али за то,за сада,нема потврде у археолошким истраживањима. Међутим у порти манастирске цркве се налази надгробна плоча Дмитровог сина и наследника жупана Вратка (Вратислава) који је био отац кнегиње Милице.

Manastir Davidovica

На основу историјских података,сматра се да се у близини Давидовице налазио двор Дмитра и Вратка (Југ Богдана из народне традиције) у коме се родила кнегиња Милица и њена браћа (Девет Југовића из народне традиције),ако их је имала.Археолошка истраживања показала су да је био један од средишта српске духовности у средњем веку.
Манастир је прво пустошење доживео у XV веку,највероватније у исто доба када су Османлије први пут похарале и Милешеву која се налази код Пријепоља,неколико десетина километара узводно уз Лим од Давидовице.У једном османлијском дефтеру из 1530.године помиње се: �манастир Давида у бихарској нахији који је увек припадао тимару...� који је плаћао 50 ахчи,односно 200 ахчи колико се спомиње и у дефтеру из 1667.године.После овог времена више нема помена манастира,а претпоставља се да су га Османлије похарале и опљачкале после велике сеобе Срба крајем XVII века под Арсенијем III Чарнојевићем.

Manastir Davidovica

Манастир после тога није обнављан,а његови остаци су били изложени повременим пљачкама муслиманског становништва.Током тог периода манастирска црква је остала без кровне конструкције и оловног крова,а последња разарање Давидовица је претрпела 1907.године у доба комитске борбе у овим крајевима када су муслимани из Сјенице преорали и прекопали простор манастира у неуспешној потрази за благом Дмитра Немањића. Народна традиција у овом крају је очувала предање да су манастирске књиге и благо сакривени у једној пећини у неприступачним стенама недалеко од манастира чији је улаз зазидан.

Manastir Davidovica

Током својих путовања Полимљем 1931.године,чувени српски архитекта Александар Дероко је посетио простор манастира Давидовица и снимио њене остатке,указавши на њен значај,али су тек током 1960.године изведени конзерваторски радови.Крајем `90 покренута је иницијатива локалног становништва и директора музеја у Пријепољу Славољуба Пушице да се манастир обнови.Радови су отпочели 1998.године када су прикупљена средства за његову обнову,коју је између осталих помогло и министарство културе републике Србије.Већи део манастирске цркве (изузев нартекса) је реконструисан,а у самом манастиру је обновљен монашки живот.

Manastir Davidovica

Током археолошких истраживања која су претходила реконструкцији,откривени су,између осталог,темеље византијске базилике на којима је подигнута манастирска црква.

Давидовица припада манастирима рашке стилске групе уз Студеницу,Жичу,Милешеву,Сопоћане,Градац и друге.

Манастирска црква је једнобродна црква са апсидом и кубетом.Она са стране има капелице са куполама уместо певничких трансепта,које се могу видети у Жичи,Милешеви,Сопоћанима и Градцу. Дебљина зидова се креће од 80cm до 100cm,а укупна дужина цркве са припратом је 17м. Већи део цркве је обновљен,а остављена је јасна граница између аутентичних остатака и реконструисаног дела.

Од црквеног животописа остало је врло мало фрагмената,али се могу назрети прикази из живота светог Димитрија Солунског, имењака ктитора манастира, у северном делу,док је на једном фрагменту на северозападном делу приказан највероватније првобитни изглед манастирске цркве (без бочних капелица).

Manastir Davidovica

Народна традиција је очувала сећање на Југ Богдана и његових девет Југовића који је био отац царице Милице. Историјски подаци потврђују да је облашћу око Давидовице управљао отац кнегиње Милице жупан Вратко, што указује на могућу повезаност Давидовице са легендарним сродницима царице Милице. У прилог овоме иде и предање које се чува међу најбројнијим становницима села Гробнице,крај кога се манастир налази, који се презивају Богдановићи и тврде да потичу од Југ Богдана.

Током археолошких истраживања,на простору манастира откривен је већи број скелета,као и један број лобања без скелета за које народна традиција сматра да припадају легендарним девет Југовића и десетом старом Југ Богдану.

Само име села Гробнице односно Гробаре указује на постојање некрополе на том простору,а највероватније је назив добило по византијској некрополи која је постојала око базилике и чији су остаци пронађени у склопу манастира.

Manastir Davidovica

Поред манастира је недавно подигнут мањи конак, а у току је изградња од твдог материјала.

Манастир Давидовица налази се недалеко од Бродарева које је гранични прелаз на путу Београд - Подгорица, поред реке Лим.

Manastir Davidovica

Сликано по изласку из села Гробнице.

Манастир се налази у близини села Гробнице (некада Гробаре) на јужним обронцима Јадовника, недалеко од Бродарева и реке Лим. У Бродареву се прелази Лим, а потом треба скренути лево (возити паралелно с реком, низводно). Село Гробнице неупућенима пре изгледа као део Бродарева него као посебно место. Ту се скреће десно, у брдовити предео. Укупна дужина пута пута од центра Бродарева до манстира је око 2,5 км.

[nenad.bds]

Царска лавра
МАНАСТИР ЖИЧА

Manastir Žiča Манастир Жича

Žička crkva posvećena Hristovom Vaznesenju, zadužbina je Stefana Prvovenčanog, podignuta kao središte arhiepiskopije i krunidbena crkva srpskih kraljeva.

Žiča

Manastir Žiča sagrađen je početkom trinaestog veka (1205-1208.) ali joj istorija zapravo počinje onog trenutka kada je sedamnaestogodišnji Rastko Nemanjić odlučio da napusti dvor svoga oca i postane monah na Sv. Gori Atonskoj, u manastiru Sv.Pantelejmona, sa imenom Sava.
Kao smerni monah svojim podvizima zadivljivao je atonske monahe. Imao je takav podvig u telu da je i mrtve vaskrsavao, a blagodaću koja mu je bila data, uspeo je da preporodi celu srpsku zemlju i to kako u duhovnom tako i u politickom pogledu. Uprkos cinjenici da je postao izabrani cacud Duha Svetog, sebe je nazivao lenjivim, gresnim i slabim za duhovna podvizavanja ali u njegovom zitiju zivotopisac o njemu zapravo govori: "A sta bi drugo bilo dokaz krotkog i smirenog srca, ako ne hrabro podnositi svaku nevolju i sebe prekorevati u svemu."
Providevsi u njemu veliku ogromnu duhovnu snagu Gospod ga je iz Sv.Gore vratio u Srbiju i zalutalom srpskom narodu postavio pastira - Arhiepiskopa Savu.
Sv.Gora je tada bila orosena suzama ovog mladog podviznjaka koji je neizmerno zalio za zivotom neprestanog molitvenog uznosenja uma Bogu. Presveta Bogorodica ga je svojim javljanjem utesila i poslala na propoved u Srbiju. I tako sa ovim svetiteljem u Srbiju stize i obilje duhovne radosti...Jos pre konacnog povratka u Srbiju, Sv.Sava je uz pomoc svoga brata Stefana Prvovencanog, zapoceo izgradnju manastira Zice sa namerom da to bude mesto gde ce ce krunisati kraljevi i postavljati arhiepiskopi srpske pravoslavne crkve.
Mesto na kome je izgradjena crkva nije birano igrom slucaja. Arhiepiskopija je trebalo da bude podjednako udaljena od vizantijskog Carigrada i latinskog Rima. Priroda u kojoj se nalazi crkva nije bila samo lepa vec i bogata, s toga i samo ime Zica oznacava kraj koji je veoma bogat zitom.
Crkva je posvecena Vaznesenju Gospodnjem, a uzgradnja i zivopis trajali su po prilici oko 10 godina.
1219.godine Sv.Sava odlazi sa svojim ucenicima u Nikeju da tamo trazi samostalnost srpske crkve. Tako on postaje prvi srpski arhiepiskop, a Zica sediste novoosnovane arhiepiskopije.
1221.godine Sv.Sava u Zici krunise svoga brata Stefana za prvog srpskog kralja.
"Kralj se toga dana neiskazanom radoscu radovase, ne radi venca kraljevskog, vec radi toga sto se sa svih strana skupilo mnostvo naroda koji su dosli da vide kako je njegova crkva krasna. Crkva je bila velicanstvena tako da je svaki koji ju je video, mislio da je to zemaljsko nebo". Kralj je tada bogato obdario Zicu.
Najstariji istorijski izvori o Zici su dve povelje kralja Stefana i njegovog sina Radoslava, iz druge i trece decenije XIII veka, prepisane u XIV veku na zidove prolaza, ispod kule na ulazu u crkvu. Zahvaljujuci kralju Stefanu, Zica je tada imala najbogatiju riznicu skoro na celoj jugoistocnoj Evropi. Riznica je sadrzala i deo Casnog Krsta, rizu i pojas Presvete Bogorodice, desnu ruku i deo glave Sv.Jovana Pretece, mosti apostola, proroka, mucenika, ikone, zlatne sasude, odezde idr. na zalost od svega toga danas apsolutno nista nije ostalo.
Zici je tada darovano preko 57 sela, sto znaci vise hiljada hektara zemlje i nekoliko hiljada ljudi koji su zemlju obradjivali i bavili se zanatom. Dobila je Zica tada 8 planina i 217 porodica. Vremenom je stekla posed cak i na Kosovu.
Manastir je dakle, dobio ogromna imanja i ogromne privilegije, ali izvan svega neboceznjivog Savu koji se nastanio u samoj crkvi i odatle nadgledao manastirski zivot i poucavao narod.
Na zalost, crkva na kojoj se sa toliko napora, a pre svega ljubavi radilo nije imala srece da ostane netaknuta. Iskonski neprijatelj ljudskog roda, uvidevsi da nikakva zla ne moze da nanese Svetom arhiepiskopu, pokusao je da unisti njegovo delo, valjda sa namerom da na taj nacin unisti i duhovnost koja je u to vreme cvetala ovim prostorima.
Vec krajem XIII veka Zica je u toj meri stradala da vise nikada nije imala onu lepotu i ono bogatstvo koje je imala isprva. Ne zna se pouzdano, ali se smatra da je bio u pitanju napad brace Romana i Kudelina, gospodara Braniceva, koji su u to vreme pustosili po Srbiji, ili nesto kasniji rat sa vidinskim knezom Sismanom. Manastir je bio zapaljen i opustosen, a arhiepiskopija je bila prebacena u Pec.
Bilo je mnogo onih koji su se trudili da obnove Zicu, ali je ona tek sto godina posle razaranja imala sve zidove crkve ukrasene, krov zasticen i riznicu popunjenu, ali prvobitni sjaj i lepotu vise nikada nije imala.
U toku cele svoje istorije Zica je stalno bila u razaranju i izgradnji. Za vreme petstogodisnje vladavine Turaka preko 150 godina bila je bez krovnog pokrivaca. Kisa je nesmetano padala u crkvu i freske su bile izlozene atmosferskim nepogodama. Bilo je i vremena kada su ovce nesmetano ulazile u crkvu, kada se sluzilo samo dva **** godisnje. Iz jednog zapisa iz 1829.godine vidi se da je Zica samo jedna velika rusevina. Kako i za srpski narod, tako i za Zicu, najtezi period je bio doba II svetskog rata. 1941.god. Zica je bombardovana. Deo severnog dela zida bio je do temelja porusen i svi objekti koji su se nalazili oko crkve (konaci, stamparija) bili su zapaljeni. U isto vreme bila su i masovna streljanja ljudi, na hiljade, u Kraljevu, Kragujevcu... Sve se to desavalo kada je duhovni zivot u Srbiji bio veoma razvijen zahvaljujuci vladiki zickom Nikolaju Velimirovicu, a Zica bila puna monaha.
Jos za vreme II svetskog rata Zica je obnovljena ali se 1987.god. zapocelo sa obnovom .

Anđeo

Да упозорим освајаче охоле
нека се Богу и Врагу моле
док руше наше борове
цркве и школе

Да узмогну снаге стећи
кад се Срби
са огњем и мачем врате
да злотворима дугове наплате

Manastir Žiča Манастир Жича

Hram je podignut verovtno pre 1217/18. godine, kada je Stefan Nemanjić krunisan.

Drugi ktitor hrama bio je Radoslav, sin Stefanov, koji je 1228. godine u Žiči krunisan za kralja, a podigao je spoljnju pripratu.

Manastir Žiča Манастир Жича

Žiča je dobila još veći ugled kada je sveti Sava oko 1230. godine u nju preneo mošti Stefana Prvovenčanog, i tu se tada zasniva kult svetog Prvovenčanog kralja.

Manastir Žiča Манастир Жича

Manastir Žiča Манастир Жича

Pogled kroz kapiju ispod kule na manastirskom zidu.

Ovaj manastir po svom značaju izdvaja se od ostalih srpskih crkava i manastira jer je osnovan sa namerom da bude sedište arhiepiskopije, gde će se krunisati kraljevi i postavljati arhiepiskopi srpske crkve. (Lavra, u prvobitnom smislu označava monašku keliju, ali se kasnije taj naziv upotrebljava da označi sedište arhiepiskopa, odnosno označava manastir sa najvišim rangom među manstirima.)

Manastir Žiča Манастир Жича

Zasvodjeni glavni, zapadni ulaz u hram, koji je ispod tornja, oslikan je freskama.

Manastir Žiča Манастир Жича

Pogled na manastirsku kapiju kroz glavna vrata crkve.

Kao ni jedan drugi srpski manastir, Žiča je doživela tragična razaranja. Prvo veće razaranje bilo je u poslednjoj deceniji XIII veka od strane Kumana (tatarskog naroda), a obnovio ga je Milutin početkom XIV veka. Zatim je rušen pod najezdom Turaka. Podizana i rušena, Žiča danas malo liči na onu iz vremena kralja Stefana Prvovenčanog i arhiepiskopa Save.

Manastir Žiča Манастир Жича

Velika manastirska crkva nosi sve odlike zrelog Raškog graditeljskog stila čiji je rodonačelnik Sv. Sava.

Manastir Žiča Манастир Жича

Manastir Žiča Манастир Жича

Monahinja mi je odobrila da slikam naos bez blica, pa snimci nisu dovoljno oštiri zbog nedovoljne osvetljenosti za fotografisanje.

Hram je bio ukrašen freskama tek posle sticanja crkvene samostalnosti 1219. Najstarije freske u Žiči, izvedene neposredno po Savinom povratku u zemlju, sačuvane su samo u pevničkim prostorijama. U ostalim delovima crkve - u oltarskom prostoru, naosu i staroj priprati, one su kasnije, zbog oštećenosti, zamenjene novim slojem. I pevnice su, medjutim, sačuvale živopis samo na donjim površinama zidova. Na istočnim stranama, u zoni gde su se po pravilu nalazile samo pojedinačne figure, sačuvane su scene Raspeća Hristovog i Skidanje sa krsta. Na ostalim prostorijama pevničkih prostora bili su prikazani likovi apostola, od kojih je u južnom sačuvano šest figura, dok su u severnom, u većoj meri ostećenom, vidljive samo dve. Istom, najranijem periodu pripadaju i poprsja Arhanđela u polukružnim poljima iznad ulaza u bočne kapele. Preostali delovi prvog sloja pokazuju, zajedno sa zidnom dekoracijom, glavne studeničke crkve, početne oblike monumentalnog stila srpskog slikarstva XIII veka.

Manastir Žiča Манастир Жича

Žiča u našem narodu ima veliki ugled. Naziva se "sedmovrata Žiča" zato što je u njoj krunisano sedam srpskih kraljeva. (Za svako krunisanje otvarana su nova vrata, a odmah potom i zazidavana - da se kralj ne bi 'vratio' medju nekrunisane glave.).

Manastir Žiča Манастир Жича

Manastir Žiča Манастир Жича

Sa istočne strane su konaci, a kapija označava prolaz u konake samo za monahinje.


Manastir Žiča Манастир Жича

Када се почетком XIII века Свети Сава вратио са Свете Горе у Србију са моштима светог му родитеља Симеона мироточивог, српска држава је била потрешена сукобом између Стефана и Вукана. Помиривши завађену браћу Свети Сава је заједно са Стефаном одлучио да сагради манастир Жичу као српску царску лавру. Место на ком се градио манастир било је подједнако удаљено и од Цариграда и од Рима, што је Божијом помоћу значило да је Србија на раскршћу између православног Истока и римокатоличког Запада.

Manastir Žiča Манастир Жича

Као архимандрит манастира Студенице Свети Сава је кренуо 1219. године у Никеју, тадашњу престоницу васељенског патријарха и византијског цара. Патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор I Ласкарис додељују архимандриту Сави "Акт о аутокефалности српске цркве", хиротоничући га на Цвети 1219. године за првог српског архиепископа. Манастир Жича постаје седиште српске архиепископије.

У манастиру Жичи је већ 1220. године архиепископ Сава хиротонисао осморицу епископа, да би 1221. године на Сабору духовне и световне властеле крунисао свог брата Стефана за првог српског краља. "Краљ се тога дана неисказаном радошћу радоваше, не ради венца краљевског, већ ради тога што се са свих страна скупило мноштво народа који су дошли да виде како је његова црква красна. Црква је била величанствена тако да је сваки који ју је видео, мислио да је то земљско небо."

Manastir Žiča Манастир Жича

У трећој деценији XIII века црква је премалтерисана и обојена у црвено. Верујући да црква почива на крви мученика, што је на Светој Гори било оживотворено у црвено обојеном лицу храмова као што су Лавра и Ватопед, Свети Сава је захтевао од мајстора да Цркву Светог Спаса обоје на исти начин. Црвена боја је симболисала краљевство.

Повеље краља Стефана Првовенчаног (1196-1228.) и његовог сина, краља Радослава (1228-1234.), спадају у најстарије историјске изворе о манастиру Жичи. Надаље у другој, односно трећој деценији XIII века ове повеље су преписане у XIV веку на зидове пролаза, испод куле и на улазу у цркву.

Manastir Žiča Манастир Жича

Улаз у цркву - натпис о коме је реч у тексту изнад.

Manastir Žiča Манастир Жича

Осликани пролаз испод улазне куле. Ако загледате, уочићете мноштво светаца у делу према своду пролаза.

Повељама благочестивих и христољубивих српских краљева манастиру Жичи је даровано преко 57 села, 8 планина и 217 породица. Благодарећи краљу Стефану Првовенчаном Жича је имала једну од најбогатијих ризница у којој су се налазили риза и појас Пресвете Богородице, део Часног Крста, десна рука и део главе Светог Јована Претече, мошти светих апостола и мученика, иконе, златне сасуде и одежде.

Manastir Žiča Манастир Жича

У припрати се завршава постављање мермерног пода.

У једном запису из 1829. године говори се да је Жича само једна велика рушевина. Обнова запуштеног манастира започиње од 1855. године захваљујући трудољубивом епископу Јоаникију Нешковићу. Већ 1882. године у Жичи је крунисан краљ Милан Обреновић. Највеће страдање Жича је доживела за време Другог светског рата када су немачки окупатори бомбардовали манастир.

Manastir Žiča Манастир Жича

Део северног зида је до темеља порушен а сви објекти који су се налазили око цркве били су запаљени. Бомбардовање манастира Немцима није било довољно, већ су и владику жичког Николаја Велимировића одвели у ропство, у логор Дахау.

Manastir Žiča Манастир Жича

У периоду 2006 - 2008. године обележава се осам векова постојања манастира Жиче низом културних догађаја, а планирано је да се у том периоду заврши и уређивање манастирског комплекса и објеката. Између осталог, измештен је пут који је пролазио непосрено пред манастира, изграђен велики паркинг који омогућује да истовремено велики број аутобуса може да довезе посетиоце (посебно ђаке на екскурзији). Радови око манастира су били у завршној фази кад само га посетили почетком октобра 2008.

Manastir Žiča Манастир Жича

Манастир је седиште епископа Жичког. Део Епископског двора је на левој страни слике.

До манастира се долази из Краљева (што је погодније уколико се долази из правца Крагујевца или Врњачке Бање) или из долине Ибра, кроз Матарушку Бању (што је погодније уколико се иде Ибарском магистралом).

________________________________________

Evo još koja slika,kao skroman prilog.

[nenad.bds]

Manastir KUMANICA

Манастир Куманица Manastir Kumanica

Manastir je posvećen je Svetom arhistratigu Gavrilu.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

Prvo pisano pominjanje manastira vezuje se za 1514. godinu. U ruševinama su sačuvani delovi ploča za koje se pouzdano tvrdi da potiču iz razdoblja od kraja 13. do sredine 15. veka, ali je prostor na severnoj strani manastira uništen pri gradnji železnice, pa je pouzdanije datovanje prvobitne crkve onemogućeno.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

Pretpostavlja se da je zlatno doba života manastira bilo u drugoj polovini 16. i tokom 17. veka. Pretpostavlja se takođe da je manastir doživeo urušavanje i zapuštenje u drugoj polovini 18. veka.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

Konaci su prilično novi. Pre nekoliko godina, vraćajući se s mora, namerili smo da svratimo do Kumanice. Stigli smo do samog manastira kad se spustio pljusak, pa smo odustali. Tada još konaci nisu ovako izgledali.

Dugo vremena je bio razrušen i napušten. Obnovljen je i osvećen 12. novembra 2000. godine.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

Aleksandar Deroko (naš poznati istoričar umetnosti, arhitekta) je 1926. godine zatekao manastirsku crkvu u ruševinama. Tada su izvršena prva snimanja i napravljen je crtež osnove crkve, a kasnije je (1933. godine) dopunio Đorđe Bošković, pretpostavljajući da crkva potiče iz 16-17 veka.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

I česma je nedavno napravljena.

Poreklo imena manastira nije najjasnije. Prema nekima potiče od monaha pobeglih iz Kumanova, dok je Deroko smatrao da potiče od imena Kumanaca, Bugara. Međutim, najrasprostranjenije je mišljenje da je ovaj toponim vezan za vlastelinsku porodicu Kumanci ili Kumaničići, koja je poticala iz ovih krajeva, a kasnije se pominju u oblasti Rudnika.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

Projektom pruge Beograd-Bar je trebalo da trasa pruge ide preko dela manastira, ali je ipak prilagođenjem pomeren potporni zid na 5 metara od crkve. Tokom 1971. godine je izvršeno čišćenje, iskopavanje i delimična obnova.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

Prostor za paljenje sveća sagradjen je uz južni zid crkve i 'ledjima' oslonjen na liticu.

U njemu se čuvaju mošti Svetog Grigorija Kumaničkog. Nepoznato je ko je bio Grigorije, sem da se u jednom zapisu pominje kao �srpski prosvetitelj i bivši arhiepiskop�, pa čak da potiče �od svete i bogoizabrane loze Nemanjića�. Ovo nije moguće istoriografski potvrditi i veruje se da je odraz legende.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

Kult Svetog Grigorija je veoma snažan kod vrenika ovog kraja. Na ceduljice ispisuju imena onih kojima namenjuju molitve i ceduljice ostavljaju pored kivota sa moštima Sv. Grigorija da bi ih sveštenik u molitvi pomenuo.

U vreme letnjeg sabora, u okviru manastirske slave 26. jula, u njemu se okupi na desetine hiljada vernika, a veoma je cenjen i među vernicima ostalih veroispovesti.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

Žena koja je (ili ima ulogu kustosa) nam je rekla da u manastiru sveće pale i nepravoslavci, i da je to tradicija koja se održala od davnine, te da to svedoči o velikom poštovanju manastira. Moja pretpostavka je da su nekadašnji pravoslavci, nakon prelaska u Islam, nastavili tako da neguju poštovanje svetinje koja pripada religiji iz koje su potekli.

Na ostacima zidova priprate vidi se istopljeni vosak koji je kapao sa mnoštva sveća. Na dan pomenutog sabora nema dovoljno mesta da bi se sveće palile na za to odredjenom mestu.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

U dugom periodu kad je manastir bio samo ruševina, na ostacima zidova su se palile sveće.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

Pomenuvši domaćinima u selu Mileševa (koje je oko 40 km. od Kumanice) da ćemo obiđi i taj manastir, rekoše nam za sabor i da se na njega sjati ceo kraj. Oveći plato ispod Manastira, izmedju pruge i Lima ispuni se narodom.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

Manastir je na desnoj, a put (Jadranska magistrala) na levoj obali Lima. Ovaj, jedini most je 'jednosmeran' - preuzak za mimoilaženje pa je u dan sabora dugi red za prelazak vozilima.

Na slici je i jedan interesantan detalj: tabla da ulazite u Republiku Srbiju. Naime, koji kilometar posle Brodareva izlazite iz Srbije i put je na teritorji Crne Gore. Preko ovog mosta, desna obala Lima je ponovo teritrija Republike Srbije.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

Sa dužine veće od kilometra povremeno imate pogled na Manastir i železničku stanicu na drugoj obali Lima.

Манастир Куманица Manastir Kumanica

Manastir Kumanica se nalazi između Prijepolja i Bijelog Polja, 13 km. od Brodareva. Nalazi se u selu Vrbnica (koje nismo primetili) u dolini reke Lim uz samu železničku prugu.

[nenad.bds]

Манастир Градац је подигнут 1268. године. Задужбина је краљице Јелене Анжујске, принцезе француског порекла, а жене краља Уроша.

Jelena Anžujska

Na freski u manastiru Gračanica.

Jelena Anžujska (1230. - 1314.), supruga srpskog kralja Stefana Uroša I (vladao 1243-1276) i majka kraljeva Dragutina i Milituna.

Njeno poreklo nije tačno utvrđeno, ali je poznato da je u srodstvu sa Karlom I, kraljem Napulja i Sicilije, koji je u pismu iz 1273. naziva rođakom.

Prezime Anžujska je posledica pogrešnog prevoda imena Anđelina, koje je ponela po vizantijskoj vladarskoj porodici Anđela.

Engleski istoričar Gordon mek Denijel utvrdio je da je ona unuka sestre Boduena II, latinskog cara Konstantinopolja.

Po ovoj teoriji, Jelena Anžujska (1237 – 1314), pravim imenom Jelena Anđelina, je kći mađarskog plemića Jovana Anđela (Angelo J�nos), vojvode Srema, i francuske plemkinje: Matilde de Vjanden, vojvotkinje Požege i Kovina. Jelenin otac, Jovan Anđeo, bio je sin vizantijskog cara Isaka II Anđela i Margarite Mađarske, koja je bila kći kralja Bele III i Anjes de Šatijon.


Jelena je oko 1250. udata za Uroša.
Sa kraljem Urošem je imala bar četvoro dece:

- Dragutin (1251-1316), srpski kralj 1276-1282
- Milutin (1253-1321), srpski kralj 1282-1321
- Stefan (?)
- Brnča (?), kćerka udata za župana Đorđa

Jedno vreme vladala je oblastima: Zeta, Trebinje, Plav i Poibarje, u periodu kada je država bila podeljena na tri dela i preostalim delovima upravljali Dragutin i Milutin.

Jelena se zamonašila u crkvi sv. Nikole u Skadru; tu je kao monahinja i umrla 8. februara 1314. Osnovala je prvu žensku školu (za plemkinje) u tadašnjoj Srbiji. Organizovala je prepisivanje knjiga na dvoru i tako proizvedene knjige je kasnije poklanjala. Korice su izrađivane kod zlatara u Kotoru .

Njen dvor nalazio se na samom rubu današnjeg Kosova i Metohije u mestu Brnjaci, na severnoj strani planine Mokra Gora, četiri kilometra uz Brnjačku reku (oblast gornji Ibar). Tu se nalazila njena čuvena škola gde su siromašnije devojke iz plemićkih porodica učile vez i ostale poslove, ali i pismenost i muziku. Osim dvorca u Brnjaku, Jelena Anžujska imala je i grad Jelač na Rogozni.

Manastir Gradac

Kao i drugi Nemanjići zidala je zadužbine, najpoznatija njena zadužbina je manastir Gradac (krajem XIII veka) gde je i sahranjena, kao i crkva svetog Nikole u Skadru gde je zamonašena. Obnavljala je veliki broj svetinja, među njima i manastir svetih Sergija i Vakha na obalama reke Bojane kod Skadra. Pomagala je puno i katoličke svetinje.

Legenda kaže da se posle tri godine od svoje smrti javila u snu jednom monahu, te kada su otvorili njen grob telo je nađeno celo i očuvano „kao u rosi“. Od te 1317. ona se slavi kao svetiteljka 30. oktobra po crkvenom kalendaru odnosno 12. novembra po novom kalendaru. Njeno prvo žitije napisao je srpski arhiepiskop Danilo II kao žitije prve srpske kraljice koja je postala svetiteljka.

Francuska princeza, a srpska kraljica Jelena Anžujska bila je jedna od najsrećnijih žena u našoj istoriji. Živela je srećno i zdravo preko 80 godina, što je u ono vreme bilo skoro nemoguće.

Pri tom, Jelena je jedina naša kraljica koja, uz vladare iz dinastije Nemanjić, ima svoje žitije, jer je ostvarila svoju misiju - izgradila je mnoge crkve, škole i bolnice i rodila je izuzetnog kralja Milutina, koji je u svakoj godini svoje vladavine podigao po jednu crkvu. (Gornji tekst je prema odrednici na Vikipediji)

''Druga kraljica, koju ne vide jednako Jiriček i Ćorović je Jelena Anžujska, Francuskinja. Konstantin Jiriček piše kao da je posthumno zaljubljen u nju, otprilike kao Tolstoj u Natašu Rostov. Jiriček kaže da je Jelena Anžujska rodila Dragutina i Milutina, da je sigurno carske ili kraljevske krvi, oštroumna, dobra, darežljiva, visokomoralna i kako smo ranije na jednom mestu rekli, nadživela muža, a izgleda i jednog sina, Dragutina. Navodno je bila jednako popularna kod Srba i Latina u primorju, poštovana od obe crkve, ostavila trajnu supomenu u Duklji, obnovila čuveni grad Drivast ili Drivost. Grad su razorili Mongoli u jednom svom naletu. Podigla je katoličke crkve u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru; manastire franjevačkog reda i samo jedan srpski manastir Gradac na Ibru. Darivala katoličke manastire kod Bara, ostala do kraja života u latinskoj veri. Nagovarala muža da primi uniju sa Rimom. Uopšte, Jiriček piše o njoj kao o katoličkoj svetici.

Ćorović i drugi srpski izvori nisu skloni da Jelenu Anžujsku dižu u nebo. Vide u njoj samo jednu od bezbroj katoličkih misionara, da preobrati "šizmatičke Srbe" u jedinu spasavajuću katoličku veru. (Opet moramo da se čudimo skromnom znanju mnogih naših umnika: crkve su se zanavek razdvojile u XI veku (1054), ali ako je neko šizmatik, onda je to Rim, koji je osamstote godine (800) pored živog vizantijskog cara, krunisao Karla Velikog za cara (Englez i protestant, Vels, kaže hladno u svojoj umnoj "Istoriji sveta": "Grčko pravoslavlje je dublje i starije od latinskog katolicizma") Uzgred, car Dušan pravilno kaže u Zakoniku za katolike ("latinska jeres"). Ćorović niti Jelenu Anžujsku, niti njenog muža, Uroša I nevidi kao velike ličnosti.'' ( citat iz teksta mr Simo Živković: Politika u kraljevim ložnicama, sa sajta SRPSKO NASLEĐE
ISTORIJSKE SVESKE, 1998. )


Sasvim je moguće da su romantične legende privlačnije od istorijskih činjenica, pa i danas Jelena Anžujska izaziva veliku pažnju.


''A kada je sredinom trinaestog veka stigla u kraljvinu Srbiju, njen budući muž, Uroš prvi, je u njenu čast jorgovanima posadio celu dolinu reke Ibar. Bio je to kavaljerski potez, bez premca čak i u kraljevskim krugovima.

U čast Jelene Anžujske - francuske princeze i srpske kraljice (13.vek), naslednik francuske krune NJKV princ Šarl Filip od Orleana (po krvi), počasni Vojvoda od Anžuja (po tituli), zajedno sa verenicom vojvotkinjom Dajanom de Kadavalj iz Portugala, NJKV knezom Aleksandrom Karađorđevićem (sinom kneza Pavla), kao i vitezovima Humanitarnog reda svetog Lazara od Jerusalima, predvođenim švajcarskim grofom Filipom Pikapjetrom, praćeni i primljeni od visokih crkvenih velikodostojnika SPC - došli su (2007.) u misiji obnove Doline jorgovana. Tada je zasadjeno prvih 100 sadnica, a to će predstavnici evropskog plemstva nastaviti i narednih godina .

Dolina jorgovana predstavlja ljubavno zaveštanje kralja Uroša iz 13. veka, njegovoj supruzi Jeleni Anžujskoj, francuskoj princezi i srpskoj kraljici. Jelenu Anžujsku, svoju buduću suprugu, kralj Uroš je dočekao sa rascvetalom dolinom jorgovana ispred zamka Maglić, sa željom da je svakog jutra budi miris njenog omiljenog cveća.

Ali, nakon osam vekova, u Dolini jorgovana je nestalo jorgovana! Zato je ova svečana povorka rešila da zasadi prvih sto sadnica ...“ (Odlomci teksta sa sajta 'Studentski Svet' 2007.)

-----

Post NSdjanke o Jeleni Anžujskoj na forumu 'Istorija'

[nenad.bds]

Manastir RAČA

Manastir Rača Манастир Рача

Prema predanju, manastir je sagradio srpski kralj Dragutin (1276-1316). Dragutin je na presto došao 1276.god. da bi zbog zdravstvenih prolema bio prinuđen da presto ustupi 1282.god svome mlađem bratu Milutinu. Nakon toga je na upravu dobio severni deo tadašnje srpske države (Srem, područje znatno veće a koje se ne poklapa sa današnjim Sremom), a kao zet tadašnjeg ugarskog kralja za miraz je dobio 1284.god. i mačvansko-bosansku banovinu, a Beograd je po prvi put bio pod upravom jednog srpskog vladara. Dragutin je iz tog perioda poznat kao 'Sremski kralj'.

Manastir Rača Манастир Рача

Hram je posvećen Voznesenju Gospodnjem, a to je i manastirska slava -Spasovdan.

Manastir je više puta uništavan i ponovo iz pepela građen.

Manastir Rača Манастир Рача

Po turskom osvajanju srpske depotovine hram je najverovatnije opustošen i u njemu je monaški život zamro, jer se ne pominje u prvom sačuvanom turskom defteru Smederevskog sandžaka iz 1476. Obnavljanjem Pećke patrijašije 1557. god. po svoj prilici kaluđeri manastira Rače uz podršku naroda obnavljaju hram Hristovog Vaznesenja.

Manastir Rača Манастир Рача

Za vreme turske vladavine, manastir je bio značajan centar prepisivačke škole.

Istorija srpske književnosti najveći deo stvaralaštva u 17. i prvim decenijama 18. veka određuje pojmom "Račanska prepisivačka škola"

U XVII veku počinje opšti rad u prepisivanju i umnožavanju knjiga, a tome su se pridružili i monasi manastira Rače. Osnovana je prepisivačka škola koja je radila u skitu (odeljenju za monahe gde su prepisivali knjige, nedaleko od manastira) Sv.Đorđa u Banji. U podnožju Banje teče rečica Rača, pored samog svetilišta, iz dubine planine izvire vrelo koje se zove Lađevac koje ima lekovita svojstva te se zbog toga lokalitet i naziva banjom. Pominju se do1690. godine prepisivači: Ćirjak, Hristofor, Simeon, Teodor, Silvestar, Prohor, Arsenije, Isak, Josif i drugi. Blagodareći njihovoj molitvenoj predanosti pisanju, nastala je posebna škola srpske pismenosti i kulture, a boljih i većih pisaca u ono vreme nije bilo. Do sada je otkriveno 40 zapisa i oko 15 bogoslužbenih knjiga koje su nastale u Rači odnosno u skitu Sv.Đorđa. Izvarednom kaligrafijom i iluminacijom izdvajao se posebno Hristifor Račanin. Račanski rukopisi rastureni su po muzejima širom Evrope. Prepisivački rad prekinut je 1690.god.kada su se račanski monasi pridružili seobi koju je poveo patrijarh Arsenije III.

Manastir Rača Манастир Рача

Ove bogoslužbene knjige izložene u manastirskoj riznici štampane su u Moskvi krajem XVIII veka. Mala (sa potamnelim srebrnim koricama, u sredini) je Jevanjđelje arhimandrita Hadži Melentija.

Turski putopisac derviš Zulih poznatiji kao Evlija Čelebija je 1630. godine zapisao da je skriptorija imala 300 kaluđera-prepisivača, koje je opsluživalo 400 čobana, kovača, ekonoma i druge posluge. U obezbeđenju je bilo 200 stražara.

Račanska prepisivačka škola se nalazila na oko 40 minuta hoda uz rečicu Raču, blizu vrela Lađevac. Račanski kaluđeri-prepisivači su ovo mesto još u 17. veku nazivali Banja jer je teperatura vode 17 stepeni cele godine. U neposrednoj blizini Lađevca, kome se do izgradnje pešačke staze vrlo teško pristupalo, se nalazi isposnica posvećena Svetom Đorđu. Ostaci srednjovekovne skriptorije još postoje i u fazi istraživanja su.

Račanin je ubrzo postalo ime ne samo za one koji su živeli u manastiru već i za one koji su se osećali pripadnicima jedne književne i prepisivačke škole.

Manastir Rača Манастир Рача

Česma, uređena u skorašnje vreme, uz južni zid ograde.

Pošto su Srbi, inače u Turskom ropstvu, u ratu Austrije protiv Turske 1683-1699 učestvovali na austrijskoj strani i posle austrijskog poraza kod Kačanika, Srbi su počeli da se sele na sever. Za vreme velike seobe pod Patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem (1690) godine i mnogi kaluđeri iz manastira Rače su stigli čak do Sent Andreje kod Budimpešte. I njima zahvaljujući Sent Andreja je postao uskoro kulturni centar Srba u Mađarskoj.

Posle izvesnog vremena ovi kaluđeri su se povukli na jug u manastir Beočin u podnožje Fruške Gore. I u ovom manastiru su kaluđeri nastavili da se bave prepisivanjem crkvenih knjiga. Među ovim kaluđerima naročito su se istakli:
Jerotej Račanin, koji je napisao "Putašastvije gradu Jerusalimu" - jedan od najstarijih sačuvanih putopisa u srpskoj književnosti; Kiprijan Račanin, koji je u Sent Andreji sastavio "Bukvar slovenskih pismen" i Gavril Stefanović Venclović.

Manastir Rača Манастир Рача

Na samom kraju XVIII stupanjem na snagu sultanovih fermana, kojima su znatno poboljšani uslovi života srpskog naroda, počinje i rad na obnovi hrama u manastiru Rači. Važan udeo imao je Hadži Melentije Stefanović koji je po povratku sa hadžiluka svratio u Carigrad i uz pomoć Vaseljenskog patrijarha dobio dozvolu od sultana Selima III da obnovi maastir. Početne troškove obezbedili su Hadži Ruvim Nešković iguman manastira Bogovođe, koju je nešto pre toga i obnovio, i Stefan Jovanović arhimandrit manastira Tronoše.Tako je 1795.god. počela obnova hrama u Rači uz pomoć priloga, ali i zajma koji je podignut sa zelenaškom kamatom. Hram Hristvog Vaznesenja podignut je za fantastično kratko vreme do kraja 1796.god. posebno ako se imaju na umu uslovi za građenje u to vreme. Manastirski kompleks je u potpunosti dovršen uz velike finansijske probleme do 1799.god. kada pada i povratak janičara u Beogradski pašaluk i početak teškog perioda za srpski narod. Hram se počinje opasavati masovnim zidovima kao načinom da se zaštite od napada Turaka iz obližnjeg Pljeskova. Veoma su retki natpisi koji govore o manastiru iz ovog perioda jer je posle obnove hram oskudevao u bogoslužbenim knjigama. Na obnovi manastira radili su Osaćani o čemu se slažu svi istraživači.

Manastir je spalio 1813. godine Memiš-aga, ajan srebrenički.

Nova obnova manastira pokrenuta ponovo od strane Hadži Melentija podržana je i od strane kneza Miloša time što je on oslobodio seljake poreza u zamenu da pomognu obnovu svetinje. Postoji i legenda da je obnovu pomogao i paša Vidajić poturčenjak iz Istočne Bosne koji je učestvovao u borbama na Drini 1813. god. Interesantno je što Haži Melentije u svojoj poslanici za prikupljanje pomoći za obnovu hrama ne pominje rušenje manastira 1813.god. Postoji tumačenje da nije želeo da uvredi bogatog muslimanskog donatora.

Manastir Rača Манастир Рача

Vinova loza iz jednog starog trsa vodjena po zidu crkve. Ako zagledate ovaj lep detalj videćete sazrele, tamne grozdove.

Sadašnja Crkva je građena 1826.

Hadži Melentije Stefanović (1766-1824). Iguman Hadži Melentije je bio jedan od vođa u Prvom srpskom ustanku protiv Turaka i bio vrlo uspešan u oslobađanju Užica.

Manastir Rača Манастир Рача

Barjak je izložen u riznici.

Hadži Melentijev barjak iz 1807. godine se i danas čuva u manastiru.

''Сто година после смрти архимандрита Хаџи Мелентија, 1924. године, тадашњи старешина манастирa Рача игуман Захарије (Здравко) Поповић (Милекић), родом из села Заовина на Тари, учесник ратова 1912. � 1918., са својим парохијанима повео је акцију за подизање споменика Хаџи Мелентију.

Manastir Rača Манастир Рача

Spomenik Hadži-Melentiju je na južnoj fasadi crkve.

Израду споменика, игуман Захарије поверио је академском сликару и вајару Михаилу Миловановићу из Ужица. Имајући у виду да није имао на располагању никакву фотографију, нити пак цртеж лика Хаџи Мелентија (прва илустрација лика овог духовника и војводе објављена је две године касније, 1926.'' вајар је морао да на основу казивања сачини дело које ће оличавати духовника, борца и истакнутог народног вођу.

Manastir Rača Манастир Рача

За време боравка (1924.) вајара са породицом у манастиру Рача везан је један узбудљив догађај, који се спомиње. Наиме, једне ноћи неко од сељака дојавио је игуману Захарију �да ће хајдуци напасти манастир� Чим су добили обавештење, игуман Захарије, калуђери, сликар Миловановић и његов сестрић Грујица, спремили су се за �одбрану од хајдука�. Михаило Миловановић, који је поред гусли у Рачу понео и свој ратни трофеј � карабин, заузео је положај иза манастирских зидина, очекујући наилазак хајдука. Игуман Захарије, који је својевремено и сам био хајдук и комита у Првом светском рату, одмах је спремио једну велику ранију са врелим зејтином да са зидина изручи на хајдуке. У свему томе најтеже је било Вали и њеној мајци Марији, које су цвокотале од страха. Но, на срећу, обавештење је било лажно, од хајдука није било трага, па су после данима збијали шале на рачун хајдука и њихове одбране. (Из текста Ђорђа Пиличевића на сајту Баштина Бајине Баште).

Овај детаљ, за историју манастира скоро без значаја, ставио сам да нас потсети да су, не тако давно - 1924. - још постојали хајдуци, али не у онако јуначком и романтичном светлу као у народним песмама и код Јанка Веселиновића.

Manastir Rača Манастир Рача

Старији конак је на југоистоку од цркве.

Manastir je obnovljen 1818. pri čemu je značajnu pomoć dao knez Miloš Obrenović.

Manastir Rača Манастир Рача

Ikonostas u hramu Vaznesenja Hristovog u manastiru Rači uradio je slikar iz Šapca Georgije Bakalović 1840 godine za 450 talira kako se pogodio sa Užičkim vladikom Nikiforom, a ikone koje su do tada postojale u hramu podeljene su okolnim crkvama.

Manastir Rača Манастир Рача

Manastir Rača Манастир Рача

U opisima manastira se kaže:Može se reći da ovaj ikonostas spada među najlepše u Srbiji.

Manastir Rača Манастир Рача

Godine 1854. završeno je oslikavanje unutrašnjosti hrama. Sa Dimitrijem Posnikovićem radio je živopis Milija Marković slikar iz Požarevca. (Dok u drugom izvoru stoji da je živopis je uradio Dimitrije Avramović 1853-4.god.)

Manastir Rača Манастир Рача

Manastir Rača Манастир Рача

Zvonik je završen 1849 godine


Prema zapažanju poznatog putopisca (verovatno je reč o Feliksu Kanicu) iz 1890.god. manastir Rača je bio jedan od najbogatijih manastira u Srbiji u to vreme. Parohija mu je zbog nedostaka drugih crkava bila jako velika i brojala je 4700 duša. Do 1885.god. crkava brvnara u Dubu bila je metoh ovoga manastira i te godine ona se osamostalila i dobila svoju parohiju. Manastirska imovina bila je impozantna jer je posedova 30 ha oranica, 35 ha livada, 8 ha voćnjaka, 416 ha šume, 8 kuća, vodenicu, strugaru, dve mehane, 113.000 dinara u stoci i gotovinski kapital od 26.000 dinara.

Manastir Rača Манастир Рача

Portret Hadži-Melantija izložen u riznici.

U Rači je za vreme Drugog svetskog rata čuvano Miroslavljevo jevanđelje najveći i najvažniji dokument srpske književnosti iz 12. veka. Za vreme Drugog svetskog rata iguman Platon Milojević ga je sačuvao ispod kamenih ploča u oltaru crkve i to ga je spaslo od bugarske kaznene ekspedicije koja je 1943. spalila sve manastirske objekte.

Manastir Rača Манастир Рача

Otvoreni deo riznice manastira Rača je savremeno uređen izložbeni prostor.

Najveći deo liturgijskih predmeta koji su do danas sačuvani, a potiču iz manastira Rače iz perioda pre Velike seobe Srba, danas se čuvaju u Muzeju Srpske pravoslavne crkve. Predmeti potiču iz manastira Beočina, a iz njega su odneti u Zagreb u toku Drugog svetskog rata. Ove predmete kao i druge opljačkane predmete riznica fruškogorskih manastira u vreme NDH u Beograd je vratio prof.dr Radoslav Grujić, prvi upravnim Muzeja Srpske pravoslavne crkve. Od knjiga posebno treba istaći Pomenik manastira Rače koji je 2005.god. trudom Fondacije Račanska baština objavljen.

Manastir Rača Манастир Рача

Srbljak (bogoslužbena knjiga sa službama srpskim svetiteljima) iz 1762.

Manastir Rača Манастир Рача

Antimins (plaštanica ili tkanina sa slikom polaganja Hrista u grob, i ušivenom česticom nekog svetitelja - obavezna prilikom liturgije) osvećana 1770. od Jovana, prvog arhiepiskopa Karlovačkog.


Manastir Rača Манастир Рача

Od vrednijih eksponata u manastiru i riznici danas možete videti : deo moštiju sv.Teokstita ( kralja Dragutina ), predmete Hadži Melentija Stefanovića : ustaničku zastavu iz 1807.god., vojvodsku kasu, oružje i zlatan krst s lancem koji je Hadži Melentije dobio od ruskog cara...

Manastir Rača Манастир Рача

Manastir Rača Манастир Рача

Patrijarh srpski gospodin Pavle je bio jedno vreme monah u Manastiru Rača. Zahvaljujući njemu, deo svetih moštiju kralja Dragutina, osnivača i ktitora manastira, ( monaško ime Teokstit ) od skora se mogu videti u manastiru.

Manastir Rača Манастир Рача

Manastir se nalazi oko 6 km od Bajine Bašte. Na izlasku iz Bajine Bašte, sa puta ka Kaluđerskim Barama, tj. putu ka Zlatiboru preko Tare, skreće se na put za Manastir.

Manastir Rača Манастир Рача

Manastir Rača Манастир Рача

Sa uspona na Taru, na dužini od nekih pedesetak metara, imate pogled na manastir Raču. Procenjujem da je u pravoj liniji ta razdaljina oko 2 km.

[nenad.bds]

Manastir sv. Kozme i Damjana
PLEŠ

Манастир Плеш Manastir Pleš

Podizanje manastira se smešta u početak XV veka, a predanje ga pripisuje lozi Nemanjića.

Po predanju, velika poplava obližnje Rasine 1901. je oštetila konak i crkvu, pa manastir ostaje bez monaštva.

Манастир Плеш Manastir Pleš

Godine 1939. meštani sela Pleš su, na temeljima stare crkve, podigli manju crkvu.

Манастир Плеш Manastir Pleš

Манастир Плеш Manastir Pleš

Манастир Плеш Manastir Pleš

Манастир Плеш Manastir Pleš

Манастир Плеш Manastir Pleš

Sadašnja crkva i konak izgradjeni su izmedju 1996. i 2003. Od tada je manastir ponovo aktivan.

Manastirska slava su Sveti Vrači (14-1. jul)

Манастир Плеш Manastir Pleš

Манастир Плеш Manastir Pleš

Манастир Плеш Manastir Pleš

Grad Koznik slikan sa puta za Jošaničku Banju.

Manastir se nalazi u predelu nad kojim dominira grad Koznik, srednjevekovno utvrđenje u narodu još poznato kao Jerinin grad, teško pristupačano jer se nalazi na 922 metra nadmorske visine. Predanje za ovaj grad, koji dominira i kontroliše širok prostor i vezu izmedju Župe i Ibarske doline, vezuje ime Radiča Postupoviča.

Cela oblast oko grada se naziva Rasina zbog čega se Koznik povezuje sa Radičem Postupovićem kome je na Rasini despot Stefan 1405. godine izdao dve povelje. U narodnoj epskoj poeziji Postupović je nazivan i Rade Oblačić ili pak Rajko od Rasine, zbog čega se i ova dva imena vezuju za Koznik. Sve to čini mogućim da se i podizanje manastira u Plešu poveše s tim vremenom i velikašem.

Манастир Плеш Manastir Pleš

Manastir je u gornjem toku Rasine, pored sela Pleš. Do njega se dolazi od pravca Vrnjačke Banje, Aleksandrovca, Kruševca ili Brusa ka putu koji ide preko Jošaničke Banje za dolinu Ibra.

[nenad.bds]

Manastir PRIDVORICA

Manastir Pridvorica Манастир Придворица

U blizini Studenice nalaze se Isposnica Sv. Save i crkva Pridvorica. Legenda kazuje da je ovu crkvu podigao sluga (verovatno plemić - vazal) Stefana Nemanje oko 1195. g. u isto vreme kada je Nemanja završavao Studenicu. Ispitivanja su potvrdila starost crkve koja je obnovljena u 16. veku. O tome svedoče neznatni ali vredni ostaci fresaka otkriveni u gornjim zonama ovog hrama posvećenog Preobraženju Gospodnjem. Ikonostas, postavljen 1835.g., oslikao je Sreten Protić Molerović. O tome je ostavio zapis na carskim dverima.

Manastir Pridvorica Манастир Придворица

Zvonik je novijeg datuma.

U početku ovo je bio ženski manastir, zatim vekovima pomesna crkva, da bi od 2007. godine bio ponovo proglašen manastirom, muškim. U manastiru žive nastojatelj manastira i dva iskušenika.

Manastir Pridvorica Манастир Придворица

Manastir Pridvorica Манастир Придворица

Na jug i zapad od crkve, na drugoj obali rečice koja je tridesetak metara udaljena od crkve, je pogon za preradu drveta. Nastojao sam da ga nemam u slikama jer nikako ne bi doprineo njihovom izgledu.

Crkva manastira Pridvorica posvećena je Preobraženju Gospodnjem. Manastir je jedan od retkih koji imaju svoj grb.

Manastir Pridvorica Манастир Придворица

Manastir Pridvorica Манастир Придворица

Manastir Pridvorica Манастир Придворица

''Građevina crkve je tokom srednjeg veka doživela dve obnove što je u velikoj meri izmenilo njen spoljni izgled. Do prve obnove je došlo, izgleda u prvoj polovini XVI stoleća, možda odmah posle 1557. a ktiror i majstor zaslužni za tada izvedene radove sahranjeni su uz crkvu. Njihovi nadgrobni spomenici, sa reljefno predstavljenim glavama i natpisima, sekundarno su uzidani u zidove hrama tokom druge obnove sredinom XIX veka. Konzervacija i delimična restauracija pridvoričke crkve završeni su 1988.'' (Tekst u navodnicima iz: Spomeničko nasleđe Srbije, Zavod za zaštiru spomenika kulture Srbije, 1998.)

Isposnica Sv. Save nalazi se na obroncima planine Radočelo (najviši vrh 1.643 mnv), udaljena nekih 12 kilometara od manastira Studenica. Isposnica predstavlja ozidani pećinski kompleks u okomitoj stenovitoj litici, do koga se stiže uskim drvenim mostićem priljubljenim uz samu liticu. Odmah do isposnice nalazi se i crkva Pridvorica iz 12. veka. posvecena sv. Đorđu.

(Slika isposnice je sa sajta Klub putnika)


Manastir Pridvorica Манастир Придворица

Manastir Pridvorica je neodovljno poznat iako se nalazi blizu Studenice.

Do Pridvorice smo stigli nehotice. Pripremajući put u kome je cilj za to popodne bila Studenica po popodnevnom miholjdanskom suncu, za tu starinu nisam ni znao. Vozeći kroz lepote Golije iz Ivanjice putem koji je povremeno bio u lošem stanju stigli smo do putokaza koji nije delovao logično: Tamo gde je poluizokrenuti putokaz pokazivao smer za Studenicu put nije delovao kao da je za automobilski saobraćaj - pošli smo njime i posle pola kilometra se vratili. U drugom smeru, koji je pokazivao ka Pridvorici, je bio pristojan asfaltni put. Posle jednog kilometra stigli smo do mesta sa koga nam se ukazalo selo i crkva.

Manastir Pridvorica Манастир Придворица

Manastir Pridvorica Манастир Придворица

Manastir Pridvorica Манастир Придворица

Dok smo bili u blizini crkve naišla je jedna grupica meštana i od njih smo doznali da je sveštenik otišao u selo, negde gore. Tako u crkvu nismo ušli a i o manastiru sam naknadno pronašao samo ovo što sam ovde izneo.

Nastavili smo ka Studenici onim putem sa koga smo prvobitno odustali. Povremeno smo nailazili na radove na putu a na jednom sektoru na utvrdjivanje klizišta zbog koga je put 'upadao' u reku Studenicu.

Izgleda da radovi napreduju, tako da će se i do Pridvorice i Studenice kroz lepote Golije, lakše stizati.

Pridvorica je podjednako udaljena od Ušća (na Ibarskoj magistrali) i Ivanjice, po 24 - 25 km.