Miroslav Antić

[SQUAW]

JOCA

"Jesi l čuo
da će sutra padati dinari s neba?"
"Nisam."
"A jel veruješ
da ima tica što donosi kolače?"
"Ne verujem."
"Jesi l čuo
da ima negde da je stalno leto?"
"Nisam."
"A jel veruješ
da u radiju žive mali ljudi?"
"Ne verujem."
"Marš odavde iz našeg sokaka
kad ne umeš da sanjaš.
Da te pokrljam napola - ko lebac.
Eto!"

[SQUAW]

BLIZANCI

Bojim se neke glave u snu.
I bojim se kad je noću orman otvoren.

I bojim se kad prolazim pored radnje
sa mrtvačkim sanducima
i zamišljam da su ispod zemlje
i da tamo jedni druge dodiruju ramenom.

Al se ničeg ne bojim,
časnu reč,
ne bojim se ničeg tako strašno
kao dečjeg groblja.

Na groblju mi leži brat.
Ponekad mi dođe pa me probudi.
Sedne nakraj kreveta i drhti.
Ostavi me, brate, i meni je zima.

Kad sam rođen, ja sam rođen
kao blizanac.
On sad misli da je pravo da se menjamo
da i njega pustim bar ponekad
da je malo živ.

Na grobljima gde su ljudi Romi
trava raste od ramena. Ljuta.
Niko nikad nikoga ne obiđe.
I mrtvi su tamo sujeverni,
pa jedan od drugog zaziru.

A na groblju gde su deca Romi
puno cveća i veselo,
ko da su svi živi, kao da će
posle podne ustati i ići u šetnju
ili da će u nedelju, očešljani,
zajedno na vašar.

Ostavi me, brate, i tebi je nekako.
Kad ja idem na vašar?
Kad ja idem očešljan u šetnju?
Ne smem ni da sanjam takve stvari..

Ne bojim se ničega,
časnu reč,
ničega se ne bojim tako strašno
kao dečjeg groblja.

[SQUAW]

ŽIVORAD

Što kod krojača
u izlogu
vise odela?

Kad je, braćo reklama
treba da je reklama.

Što kod vulkanizera
pred kućom
vise gume?

Kad je, braćo, reklama,
neka bude reklama.

E, pa kad je reklama,
zašto onda ispred škole
da ne vise nastavnici?

[SQUAW]

KAO PESMA

Još se danas, rođena,
moglo plavo voleti
tu, gde kopni detinjstvo
i mladost se javlja.

Sutra će se sigurno
ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha
i drukčijeg zdravlja.

Dalje će ti zenice
zelenilom rađati
i znam da ćeš,
kao sneg,
iza svakih tragova
ostajati bela,
ostajati čista.

Al' u sebi,
zbunjena,
dugo ćeš pogađati
što si tako drukčija
kad si ipak ista.

O meni se ne brini.
Prepun divljih gugutki
ko seoski zvonik, a
vrelom dušom opružen
niz obzorja ravna,
jedini ću ostati
zubat ko harmonika,
bez bola u očima,
prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije
tepati i voleti.
Naše stare osmehe
niko neće shvatiti.
Možda ćeš me tražiti.
Možda će te boleti.
Al se više nikada
neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama.
Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka
uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noći blistave
zadnja svetla nežnosti
u velikom svetu.

[SQUAW]

ZAGONETKA

Pogodi kako se raste.
Pogodi kako se lako
stigne do krova,
do laste,
oblaka punog kiše,
do neke zvezde daleke
i više
i još više
u čudne visine plave.

Pogodi da li kroz kragnu,
kroz nogavice,
rukave,
dok neka snaga u tebi
i neka lepota u tebi
pravo do sunca vodi?

Zažmuri pa pogodi.

A možda nije ni važno
da se unapred setiš.

Možda se najlepše raste
kad nista ne primetiš.
Možda se najlepše biva
veći,
jos veći,
najveći,
- ćuteći
sasvim ćuteći,
kroz neki tihi nemir
što se u tebi stvori,
pa gori,
beskrajno gori
i nikako da izgori.

I niko ne zna to.

[SQUAW]

[SQUAW]

SERENADA

Mesec je tupom krivom kamom
poseko jedno veče žuto.

Oprosti,
bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se:
kao lopata vrelog snega,
nasmejan,
izgužvane kose,
od ptica ranjav,
od cveća pegav.

Oprosti,
uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči.
Što kvase vode
obale obraza za skitačem?

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar.
Pomalo tužan.

Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ,
na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja,
nedorečen.

Mesec je tupom krivom kamom
poseko jedno žuto veče...

[SQUAW]

[SQUAW]

PERINA DRUGA OBALA

Bio sam neki dan u Banoštoru, u kafani kod "Nane", mnogo sam bio tužan, svaki put neka tuga na mene se navali, kao slon, poklopi me, prignječi; a i ja sam pre svega čovek, pa tek onda sve ostalo; zarđam od tuge, škripim, kloparam od tuge... Sretne me jedna devojka. Veli: ja sam Perina kći. Pera umire.

Pera Lapov je moj prijatelj, najveći alas na Dunavu, od Slankamena pa gore do Iloka, gromada od ćoveka, Begečanin jedan sa mnogo dece i mnogo duše, drugarčina i nevoljnik, umetnik riblje čorbe i genije šarana u mundiru, jedna violina od alasa, eto šta je, jedan posto one druge obale na koju sam gledao i plakao.

Nađem čamac. Sednem sa nekim ljudima. A tu sam, u istom tom Begeču, negde kod Jame i kod Sretine čarde snimio svoj prvi kratki film "Druga obala" gde je taj isti Pera Lapov, u narodu nazvan Lapoš, igrao glavnu ulogu, zajedno sa Čedom Mihajlovićem. Sedim u čamcu, praznik je, ljudi se vesele, a meni magla u očima, suze, gledam na onu drugu obalu, Perinu obalu, a on leži tamo, preko u Begeču, skvrčen, sasušen od raka.

- Što plačeš sinko? - upita me jedna žena i ja joj priznam.
- Nemoj da ideš kod Pere - kaže mi jedan čovek - to više nije Pera, to je parče od Pere. Nećeš ga ni prepoznati.

Pera je bio bog Dunava. Posejdon Dunava. Sad ga nema na reci. Čamci se ljuljaju, vrbe mi nekako tužnije i pogurenije, ni voda mi ne miriše na proleće, ceo svet mi crn, kod Srete na čardi ne čujem pesmu, plačem tako zbog praznih čamaca. Zbog kanala kojim možda nikad više zajedno nećemo uploviti u Jamu, zbog mene i njega, zbog ljudske sudbine, zbog toga što ne mogu da razumem strahotu; danas si živ, jak kao četiri bizona, čamac na leđima vučeš, a kroz dva meseca jede te nekakva boljka i ti, jednostavno nestaješ.

Plakao sam isto zbog Mileta Radujkova kad ga je ubila ista boljka i nije mi bilo jasno kako odjednom čovek može tako da nestane. Kao maslačak. Duneš u njega. I nema ga.

Sad mi boluje i Pera Lapov. Najveći alas koga je ikada imao Dunav od Iloka do Slankamena i natrag. I ja siđem na begečku obalu, plačem i pođem, pa se vratim.

Neću da vidim Peru takvog. U mom životu nema takvog Pere. Hoću da svi ostanu onakvi kakve sam ih video poslednji put, nasmejani, divni, detinjasti.

Sad mi se čini da sam srećan. Pustiću film "Druga obala". Sačuvaću čoveka. Dokle god postoji Begeč i Dunav, ostaće uspomena na njega, alasa čiji je deda bio alas, čiji je otac bio alas, čiji su sinovi alasi, Peru rođenog u čamcu, Peru koji je odrastao u čamcu, Peru koji je, teško meni i njemu, sada u krevetu.

Otišao sam u Banoštor. Pobegao. A tuga se još gore navalila na mene, kao dva slona, a druga obala, Perina obala, mahala mi je vrbama i, đavo ga zna zašto, odjednom je počela kiša, pa smo plakali zajedno i Banoštor i ja, i nebo i Dunav.

Miroslav Antić

[SQUAW]

Proročanstvo

Ne osećati hladnoću,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otići mirno.

Pretočiti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u šume,
ovakve jedne noći
pod maglom neprozirnom.

I onda:
živeti prostran.

Biti do kraja sveta
sve što se doseći može.

Nikad ne ostati mali.

Biti miris i boja,
biti tišina u vetru,
i biti okean zvezda
što se u večnosti pali.