Miroslav Antić

[SQUAW]

Četvrti deo

1.

Noć se peni. Sneži. Mrzne.
Pepeljuga dete rađa.
Bol za bolom gorak trne.
Ruke rastu. Soba raste.

Rastu trave, njive, kuće,
reke, sela i predgrađa
i smetovi beli, beli
ko postelje srebrnaste.

Nadima se svet i krupnja.
Okreće se oko sobe.
Suze. Vrisak. Kikotanja.
Nadolaze čudna lica.

Rastu usne. tvrde, mokre,
u debele zmije oble
sa kojih je spao miris
oblaka i ljubičica.

2.

Noć se dimi. Kipi. Jari.
Među rubljem i mukama
Strah je ruka crna. suva,
što noktima meso kida.

A u sobi, nad krevetom,
sa Isusom na rukama,
božija se mati smeška
pozlaćeno s vlažnog zida.

Gledaju se oči žena.
Nasmejane. I otekle.
Mati boga. I čoveka.
Glođe vetar crep na krovu.

Zašto usne sa ikone
nisu išta božje rekle
u noć ovu?

Zar bi bila takav napor
reč utehe neka lepa
od koje će makar malo
biti širi osmeh žene,

a da nikad to smejanje
ne podere, ne iscepa,
ne osoli teškom krvlju
njene prste izgrižene?

3.

A Božić je. Januar je.
I sneg, mekan kao plesan,
svu je zemlju upalio,
svu je zemlju otrovao.

I bela je noć ko nesvest.
I drveće krzna stresa.
I teško je biti noćas
pošten pravoslavni paor

Otegle se sa krovova
skamenjene suze leda.
Smrzle su se zemlji-gumi
smeđe sapi pune zdravlja.

I Božić je. I januar.
Iza belih nedogleda
dan se javlja.

Od atara. do atara,
od usana. do usana,
od osmeha, do osmeha,
od jauka, do jauka,

molitva je pošla stara,
zagrcnuta, prošaptana,
isceđena kao život,
žuljevita kao ruka.

4.

Spustila se Vojvodina
pred ikonom na kolena
i razlila iz očiju
pogled pitom, čist i blistav.

A u jednom malom selu
rodila je neka žena
novog boga i čoveka.
novog sina, novog Hrista.

Slivao se znoj i užas
niz butine i postelju.
Izgrizla je gorke ruke.
Poderala tešku kosu.

I belinom mokrih zuba
zalajala krv i želju
na uveli mehur svetla
iz kandila masnog prosut.

Rodio se novi čovek
i popio pričest bola
koji će ga uvek peći
u seljačkom grlu kletom.

I popio dah smrznuti
vetrovitih rodnih polja
i veliko belo nebo
rastegnuto božjim svetom.

5.

Nije vera u klečanju.
Nije vera u svećama.
Moj sirovi divlji narod
krstio se i kad kolje.

Neka peva ovaj tropar
dogod čezne za srećama.
Dogod bude humki, vrana,
i kostiju rodnim poljem.

Rodio se novi čovek.
I neka je blagosloven.
I ako se može nešto
mesto boga jutros reći,

neka bude živa rana
na nedrima zemlje ove
kroz koju će potocima
pokvarena krv isteći.

I nek nikad ne zažali
ako grca i crkava
da bi sutra mogli drugi
nasmejano da se rode.

I nek nikad ne požali
svoja oba oka plava
kojima će molovati
strehe neba i slobode.

6.

Spavaj, spavaj, plavooki.
Nek te navek sreća prati.
Još u kujni piju troje.
Ispod okna dan se gega.

Spavaj, spavaj, plavokosi.
Januar se razgranati
rascvetao iznad krova
u milion mrva snega.

A u sobi kaplje mleko
na jastuke mokre, tople.
Sisaj, sine, zaveštanje
što rumene snove čuje.

Ima zašto da se taho
na uzglavlju oči sklope.
Spavaj, spavaj, ima zašto
na tom svetu da se snuje.

U prozore buna kljuje.
Šapću polja. Šapću vode.
U srcu ti odjekuje
pucanj krvi i slobode.

Spavaj bože od čoveka.
Vredelo je da te rode.

7.

Nije ljubav izmišljena.
Jer daljine kad okopne,
biće zemlja živa bajka,
biće zemlja za dečaka.

I kad vetar, zajapuren,
kao čoban zore popne,
bele zore da napasa
duž utrina i pašnjaka,

neće više kao danas
Panonija biti tuga
što tumara poderana,
zagrcnuta gladnim plačem,

a u susret prosjakinji
nigde brata, nigde druga,
da joj pruži, da udeli
komad srca i pogače.

Napiće se jednog dana
žedna višnja mlazom kiše
i rasplešće gustu punđu
i oprati u barama.

Neće čovek nikad više
na umore da miriše.
Ćilim žita biće prostrt
u daljine samo nama.

8.

Kad utrnu psovke, kletve,
i ožiljci tuđeg biča,
uz lice će širok osmeh
da nakosi radovanje.

Oživeće na usnama
grč stoletni. Nepomičan.
Biće zvezda, biće ptica
kad razgrneš rukom granje.

Doskitaće niz drum prappš
voćke bele i proleća.
Čekaće ih ded i otac
sa buklijom nasred njiva.

Za tebe je, ne od boga,
već od ljudi mart obećan,
da se čistim zenicama
niz pustare osmehiva.

9.

Tog je jutra sneg kućerke
u pokrovce bele utko.
Kao oči slepog starca
svod je bio siv i mutan.

Urlao je ranjav vetar
i pred svakim zavijutkom
posrtao bos i dronjav,
bez šubare, bez kaputa.

Januar je daljinama
razdrljio golu sisu
i grizao kao skitač
zabasao tuđim krajem.

Na raspeću iza sela
rđao je gvozden Isus
pod gubicom surog neba
što smrznuto tužno laje.

U njegovo ime sveto
gulili su, krali, klali.
Nikad nije sišo s krsta
radi mira i spasenja.

Ostao je gluv i zgrčen
kako su ga zakovali.
On je umro. Al će sutra
ipak biti vaskrsenja.

10.

Rđaj, bože, na svom krstu
i sa svojom svetom knjigom,
ti, što mome rodnom kraju
pomogao nisi nikad.

Razbojnik sam, onaj zdesna
na raspeću što je digo
srce svoje mesto krsta
na zvonaru bezbožnika.

[SQUAW]

Uspavanka


Svet ovaj, u stvari,
i nije
tako rđav i zao,
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane.
Možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kada se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je i ovo,
važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha,
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe
više nego na druge.

[SQUAW]

Poraz jedne zvezde

Miroslav Antic

Moj umor potice od zvezda. Nad nekim krovom, u nekoj krosnji, na vrhu nekog grebena, vidis kako na tebi dolazi sjaj udaljenih i davno pomrlih galaksija te da nista ne pocinje od tebe i da se u tebi nista ne moze zavrsiti.
One ti kazu: izmisli da tvoji okeani imaju ukus soli koji nije nalik na so ovih nasih okeana sto su bili. Izmisli da planine imaju drugu grbavost, svetlost, drugu prozirnost, zemlja drugu mekotu... Izmisli, vicu mi one svojim zutim glasovima obojenim sa nesto malo crvenog, izmisli, vicu da tvoje alge imaju drugu klizavost, da tvoji talasi imaju drugu boju glasa.
I jos mi vicu: zar mislis da su Gonzalo Nodal ili Vikinzi, Kolumbo ili ma ko od njih, vadili rukama kontinente iz mora? Zar mislis da ste vi na zemlji sami stvarali boje, ukus aprila, miris sna? Zar mislis da stvarno mozes biti nesto drugo nego sto smo mi bili od postanka?
Govorim tako sa zvezdama. Kao sa smrcu. Ja znam da su one odavno negde umrle, u tim prostranstvima moga oka.
Kad uhvatim njihovu svetlost u dlanove, ona se raspada kao rondjave svetle krpe i kida kao pepeo. Jer, zvezde su odavno umrle. Ovo je samo svetlost koja dolazi do njih, bas kao sto ce jednog dana svetlost mojih snova doci do nekog drugog i dotaci mu rame ili uho, usne ili onu lepotu oka koja se naziva osmehom.
Govorim tako sa zvezdom. A ne mogu jos da umrem, iako mi svaka stvar koju srecem govori kao pokojniku. Ne mogu da umrem zato sto mirisem na ribu, na vodu Dunava, na travu koja nice oko panjeva, na tisinu... Stvarno, mirisem na tisinu.
Onda: uhvatim sebe da je sve to vec nekad bilo. Bili su cvetovi, bio je april, bili su tihi koraci po vodi, bio je smeh koza pretvoren u iskezenost, bila je dobrota i zlo, puzevi, skoljke, ljigavost riblje koze, sve je vec jednom tako davno bilo, kao moj lik, moj hod, moje moranje, moja usamljenost, moja vrtoglavost koja se rastavlja, dise, ide nekuda i posle mi se mrtva vraca.
Zaklopim oci. Ali to ne znaci da sam ugasio sazvezdje. Nebo moze biti siromasnije za jednu mrtvu zvezdu ili mrtvu galaksiji, ali ne i za njenu svetlost.
Nad nekim krovom, u nekoj krosnji, na vrhu nekog grebena jedna nova planeta koja tek raste iz pramagle, znam: vec je umorna od mog umora.
Neka nova planeta koja tek raste iz pramagle.

[SQUAW]

Đacki korzo

U prvi sumrak
svi se tu sjate
ozbiljna lica
držanja kruta.
Odu do ugla,
pa se vrate.
I opet tako.
I opet tako
još dvesto puta.

Šarena povorka
gura se, šeta...
Hiljadu kapa
i bereta...
Hiljadu šubara
i kačketa...

A uz put pogled
poneko baci,
il nešto bajagi
nevažno kaže...

Ruku na srce:
šta sve ti đaci
uporno traže
dok troše đonove
i troše sate,
dok odu onamo
i dok se vrate,
i opet tako
sve iz početka,
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula,
idućeg maja,
tamo i natrag,
i nikad kraja?

Čarape žute,
zelene,
plave,
i duge noge
kao štapovi.

I neki zvrkovi
na vrhu glave.
I šiške na čelu
kao slapovi.

I podgurkivanja.
I zavirkivanja.
I zadirkivanja.
I dobacivanja.

A možda ipak,
ko će znati,
možda tu ipak
nešto postoji?

Možda to nisu
prazni sati
kad se u gužvi
šeta i stoji,
pa počne tako
sve iz početka,
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula
ili aprila...

Možda tu nekom
rastu krila?

Možda tu počnu
sva putovanja?

Možda se ovde
najlepše sanja?

Možda se ovde
najlepše zeli?

I možda su se
baš ovde sreli
putevi neki
dugi i tajni,
putevi beli,
putevi tajni?

I možda su se
baš ovde sreli
osmesi neki
- zavoleli?

Možda baš zato
jedino vredi
da su u gužvi
ovako luta,
pomalo šašavo,
pomalo sneno,
pomalo smišljeno
i besmisleno,
pomalo onamo
i malo natrag,
i opet tako,
još bezbroj puta.

[SQUAW]

[SQUAW]

Nosim u sebi prirodno pravo da se osećam slobodan. Pre svega slobodan od grešne religije sebe, sve više opranog na ivicama dostojanstva. Zato i ne mogu da kleknem, bože. Izvini me. Stojimo jedan prema drugom. Ovo trgujemo nas dvojica mojom i tvojom nežnošću. Evo ti. Daj mi. Pa ćemo na kraju sabrati. Ovo je moja poslednja molitva.

Ti imaš vekovima sebe. Pa šta još onda hoćeš? Prestani da me proganjaš bar ovih nedelja, ovde u Lenjingradu, i ostavi me na miru. Lutam. Tražim hotel "Angleter" gde se ubio Jesenjin. Pričala mi je Julija Sonceva, supruga pokojnog Dovženka, kako je Majakovski doživeo tu smrt. Ne kao u pesmi sa posvetom.

Hotela "Angletera" nema. Prekrstili su ga. Moji pratioci izbegavaju da me tamo odvedu, nego me vode kod Puškina. Bože, pa njegova je radna soba bila prolazna. Kao čekaonica na stanici.

Gospode, molim ti se, ostavi pesnike na miru i u životu i u smrti. Dosta nas je nas samih. Jedino, ako si bio u nekoj našoj budućnosti, prišapni mi pošteno, priznaj mi kao čovek, ličimo li na sebe?

Nebo polako otežava od oreola jare. Naslikam stazu do Piskarevskog groblja, odlutam tamo bos, a noge mi u povratku ostavljaju pastelne tragove. Odem ponovo. Zalutam. Nestanem. I svi se užasavaju i dugo me oplakuju.

Onda polako počinjem da crtam daleke predele. Naslikam sebi kolevku na onoj istoj stazi i vidim kako se vraćam ozaren i opet živ.

Pomagaj bože, kakva je to čarolija kojom umem da pomirim obadve opne ovog sveta? Možda to nije snaga? Možda je orijaško čuđenje koje se u nama javi kad ipak konačno shvatimo da nismo usplahireni?

Oljušteno od magle, jutro je siromašnije od tišine. Nedostaje mu, sigurno, moja uobrazilja da iz svakoga nestajanja put vodi u nastajanje.

Krila ne rastu iz tela, nego iz dubine duha. Zašto se mučim da utvrdim da li postoji ili ne suprotno klupče svesti?

Ja nisam rođen hotimice, niti mi se taj oblik iznenada dogodio. Ja sam nešto od sebe samog i polako se vraćam sebi potpuno prirodno, kao što mi se vraća srce, čvrstina pršljenova ili dar disanja.

Bože moj, pomoli mi se sa ikone. Uslišiću ti moju molbu.

Isakijevski sabor, 1976

[SQUAW]

[SQUAW]

Dosadna pesma

Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću.
Kad izlazim iz škole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom
bar da me vide devojčice.
Devojčice su smešna stvorenja
dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.
Meni je sve to dosadno.
Ipak pročitam pisma,
najlepše reči prepišem
- ako mi nekad zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lađe,
napravim ptice,
slanike,
žabe,
i bajagi se igram
a tako mi je dosadno.
Dosadno mi je da porastem,
da nosim tesne cipele
i da se oženim.
Oni koji porastu prvo se danima mrze
onda se danima svađaju.
Jedino mi je žao mog tate.
Da je ostao dečak - kao ja,
baš bismo divno mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.
Sve ostalo mi je dosadno.
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću,
nego nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se jos sa trojicom.
Čak i kad nema devojčica.

[SQUAW]

[DrinChe]

Obzorja

Nasloni glavu na moje rame i oslušni.
Oslušni zenicama.

Sve što je oko tebe,
sačinjeno je od nečega u tebi.

Pokušaj da se osvrneš.
Svet ima milione vrata.

Lepo ih možeš opipati i u tami.
Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.

Svejedno kroz koja vrata prođeš,
prošao si kroz sebe.

I sa obe strane te čeka
ogromna ljudska nada.

Postoje vrata iskovana od dodira.
Iskovana od mirisa.

I vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu.

Ili vrata od treperenja jare ponad drumova
i žarka letnja podneva.

Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora
sa klikerima, kamičcima i cvetovima.

Sa mrvicama kolača kojima hraniš vrapce
što stanuju pod strehom.

Onaj kome u oči staju cela nebesa,
vidi široka krila svemira.

Ko, kao svrdlo, uperi vid u jednu tačku,
čitaće dubinu vasione - njene nerve.

Moje učenje kaže: u isto vreme
i u istom životu ne možeš videti obe stvari.

Izabereš li prvi način,
imaćeš posla samo s ljuskama, sine moj.
I divićeš se raskoši prostora.
I verovaćeš da si obuhvatio beskonačno.

Izabereš li drugi način,
umećeš spokojno da dišeš protiv vetra.
Kretaćeš se kroz metež
lako kao da lebdiš iznad tla.

U vrevi govorićeš tiho.
I klanjaće ti se i borovi i trave.

I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život
kao da prolaziš ispod duge.

Dok drugi misle da držiš u rukama oblike,
ti ćeš držati ono što je u njima bezoblično.

I bićeš uvek za korak mlađi od svog vremena
i bilo koje prolaznosti.

Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko,
kao da nije ni bio među ljudima.

for Greeny