Miroslav Antić

[strong_coffee]

2.

Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u društvu lepih žena. Ja lepu ženu sakrijem. Kažem devojčici: to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu i umiješ se.

Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa.

Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio - ništa. Slegne ramenima i kaže: ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek. Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski.

Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom. Naredio sam joj da počne da uči ruski.

Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i, od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski, ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest slengova. Zamolili su nas da iziđemo iz kafane.

Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje. Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati: ona je trpela mene.

Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže: �Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma ostaje u njihovoj glavi.� Tako je i sa mnom. Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako
sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u mojoj glavi.

Od sutra - ništa. Ni razglednice.

[strong_coffee]

ČETVRTO PISMO

1.

Gospođo Vineti, sve što sam vam do juče pisao ne uzimajte ozbiljno. Predajem se i vičem: vi ste neponovljivi.

Pronalazim vas čak i u travi. To je tamo, levo od mosta, u jednoj kafanici koju je posećivao
Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu, ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris vaše kose.

Čitave noći lutao sam oko stanice, i razgledao vozove što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas neizlečivo zaljubljen.

Idem da spakujem stvari i da se vratim. Ključ imate. Adresu znate. Naći ćemo se, dakle, ne u Beogradu, nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojčicu da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvićem i Marjanom Selmanom popeću se �Pod stare krovove�. Sa Krklecom i Dobrišom obično odšetam na groblje. Sve u svemu, to je dva dana.

Ja njima dvojici držim književne susrete. Govorim malo njihove, malo svoje, malo tuđe poezije. Počnem pesmom �Mirogoj� Jiržija Volkera. Cesariću se naročito sviđa ono mesto:
�Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je poginuo mrtav će od života saznati. Za kralja, za otadžbinu, za sve se može boriti na svetu, ali se ne može za sve umirati.�

Meni se sviđa kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo: �Ne boj se, nisi sam. . .� prva i najveća svemirska pesma na zemljinoj kugli, a za oproštaj de, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani,
�Srebrna cesta�.

Gospođo Vineti, samo je potrebno da imamo nekoliko dece, i videćete: biće sve dobro. Negde ću pozajmiti novac, kupiću drva i uglja, i čitave će zime biti toplo.

[strong_coffee]

2.

Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica, pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam sedeo satima.

Setite se da tada nisam imao rukavice, ni toplo odelo. Tada smo nešto počinjali, i rukavice i toplo odelo imali smo samo u glavi.

Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu. Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno, rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju. Posle sam ga našao i u poljskoj antologiji Zigmunta Stoberskog.

Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog. Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, uglađen čovek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova.

Kako da mu objasnim da sam te brkove morao da obrijem u osamnaestoj? Tada mi je Bihalji objavio jednu pesmu u časopisu �Jugoslavija�. Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se štampaju ikone. Prevod na četiri jezika. Oto Bihalji Merin je iskreno bio razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije evropski, a kamoli svetski, a ovaj časopis ide u ceo svet. Izvadio je iz džepa novac i lično me odveo u prvu berbernicu. Umirite se, dragi moj, tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrećan. Okanimo se primitivizma.

Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu, i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno važni, prepisivao i slao vam ga ponovo i uvek ponovo.

To je ono što smo nazvali: balada o nama.

[strong_coffee]

3.


�Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima. Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve će svesti na brutalno. Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž su priče o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak. I sve će lepo s tobom umreti.

I svakog će proleća krovovi dugo plakati suzama okopnelog snega.�

[strong_coffee]

4.

Ima još jedan razlog, vrlo privatan, što pesmu nisam objavio u nekoj zbirci. Ponekad se zaljubim u neku svoju metaforu, kao u slučaju tog širokog sivog stopala gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu i razliva po pločnicima.

Još u šesnaestoj napisao sam pesmu �Nedelja� , u kojoj doslovce stoji: �Nebo je velikim sivim stopalom zgazilo krovove, ljude i puteve.� Radije sam se odrekao obe pesme, nego da ponovim metaforu.

Inače, nadam se da vam je jasno u kakvom sam položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati o vašim glavoboljama. Njih ja vučem na savesti, i ako me podsećate na to, ponovo ću pobeći. To mene dovodi do ludila.

Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz. Kod vas ću biti već rano u zoru. Devojčici ću u Zagrebu na stanici sve otvoreno objasniti. Sa Marjanom i Dragom mogu da se napijem drugi put.

[strong_coffee]

PETO PISMO

1.
Gospodjo Vineti, očigledno je: ja totalno nemam karaktera. Nisam doputovao, jer neizdrživo sam zaljubljen u ovu devojčicu, i hteo bih da je odvedem dole u Porto Pidočo. Vi i sami uviđate da moram nešto ozbiljno da preduzmem iz početka.

Već dva dana pijem iznenađujuće umereno, ali one dve fleke od jetre što mi izbijaju na rukama i ramenima još uvek su nepromenjene. Čak imam utisak da ih je sve više, i da se pojavljuju na čelu i obrazima. Zato izbegavam ogledala i brijem se u prozoru.

Slušali smo Šopena. Taj Šopen je lud. Ili je Monik de la Brišoleri luda. Ili ja.

Molim vas, javite mi telegramom da li sve to sa devojčicom ima smisla, ili da pobegnem. Lekar misli da neću izdržati duže od tri meseca. Ali oni uvek tako govore kad vide ove fleke. Slušam ih već nekoliko godina. Koliko puta po tri meseca!

Postoji neki voz rano ujutro, i mogao bih da se dogovorim sa portirom da me probudi, pa da se izvučem neopaženo. Portiri ovde savršeno valjaju, kao da su van radnog vremena alkoholičari. Volim situacije u kojima nam nije potrebno mnogo reči da se razumemo i da odmah pomognemo jedni drugima.

Pomislim ponekad kako je smešna podela na narode po državnim granicama, poreklu, jeziku, običajima. Ja, koji pripadam najvećoj naciji na svetu, narodnosti pijanaca, znam da nas ima i u Tokiju i u Kanzas Sitiju, u Buhari i Cirihu, Beču, Torontu, Bazelu i Basri.

Znam, zato što sam sve njih doživeo. Čak mi se čini da su više nego samo narod. Bez obzira na to kojim jezikom govore i čije imaju državljanstvo, svi su jedni drugima rod, od Atlante do Tbilisija, od Rume do Arhangelska , od Gvineje Bisao i Azorskih ostrva do Vranja.

Sin pukovnika Foknera, pokojni Bili, koji je pao u komu od srčanog udara u �Krčmi kod prljavog Džoa�. Ili Hemingvej, Prever, Kraljević Marko, Jesenjen. Sve je to moja porodica. Moj pasoš. Moja Nijagara, koja se samo prividno ruši, za prostake i one koji bukvalno shvataju gravitaciju, a u svom suludom vrtlogu, sličnom galaktičkom jatu, okupaće vam avion srebrnim vodoskocima i kad lete dve milje iznad nje.

Zato i mislim, gospođo Vineti, nemoguće je rušiti se niže od mene. Od sada svaki moj pad valja mirno posmatrati kao nekakav neprimetan, ali pouzdan oblik penjanja.

[strong_coffee]

2.

Vi samo javite telegramom, a ja ću se s portirom već dogovoriti. Znam da imate averziju prema telegramima posle onog slučaja u Kanu, kada sam satima visio na poštanskim šalterima i telegrafisao devojčici.

Zbog toga se, docnije, sasvim raspao naš brak, a raspao se, verovatno, i zato što sam pojeo one silne bukete cveća. Međutim, ovoga puta važno je da se odmah javite.

Uhvati mi užasan strah kad prelazim preko ulice. Inače bih otišao na poštu i telefonirao vam. Dragoceno mi je kad znam da ima nekog na svetu ko na mene misli. Osećam se kao da sam zaustavljen u prizoru koji sam sebi sam izmislio.

Samoljublje? Magija plastike? Samo meni svojstven mehanizam uspomena? Neka vrsta rastvarajuće realnosti? Šta ja znam.

Ovde smo obišli tri galerije. Postoji neki vajar Tršar. Napravio je čudnog bika, i bik i ja smo dosta ćaskali o svemirskim stvarima, pa su me neki čuvari gledali popreko, ali posle su bili odlični kad sam im govorio Getea, Rilkea i Tita Lukrecija Kara.

Sa devojčicom ne mogu da razgovaram o slikama, ni o filmovima. Uvek misli drukčije. Trebalo bi mi dobrih deset godina da je naučim kako se misli drukčije nego ostali, a ne drukčije nego ja. Zato ću vam ponekad pisati šta sam video, jer mi isto mislimo otkad smo živeli u drevnim vremenima, u starom Lagošu.

Ne znam šta da radim. Imajte to u vidu kad mi budete slali telegram. I imajte u vidu sve one kubure koje ste imali sa mnom tolike godine.

Mnogo vam hvala unapred. I budite pravedni. Jedna kafanska mađarska pesma kaže: �U životu je uvek bilo nekako�.

[strong_coffee]

ŠESTO PISMO

1.


Gospodjo Vineti, ja sam pobegao odande. Ne mogu više da se pretvaram. I devojčica tvrdi da sam zaljubljen u vas. Uopšte ne spavam. Neprestano pokušavam da shvatim koga volim. Posle, kad svane, potpuno mi je jasno da vas volim obe.

Ovo pismo je verovatno moj poslednji jauk vama. Na vratima sam napisao: zabranjen ulaz, zarazna bolest � tuga.

Vaša najlepša pisma poklonio sam deci da prave laste. Molim vas pročitajte �Umor� Fentona Džonsona, i biće vasm jasno. Juče sam bio Crnac, danas sam Eskim, i strahovito mi se jedu foke.

U jednom trenutku, kad sam raskrvario ruke, jer došlo mi je bilo da pokidam zavoje, pa da opet lupam dolakticama po čašama, učinilo mi se da ste mi potrebni. Dodje to tako. Dva dana sačekivao sam vozove iz Beograda.

Posle sam opet mislio na onu devojčicu. Dva dana sačekivao sam vozove iz Zagreba. Onda sam sasvim pobrkao red vožnje, i vas dve.

Neki me železničar, koji je išao u školu sa mojom sestrom, prepoznao, i vodio me svojoj kući, da jedem kuvanu hranu. U restoranu na pijaci kupovao sam žive ribe iz akvarijuma i vraćao ih u Dunav.

Posle više nisam imao novca, pa su mi davali samo po jednu ribu na veresiju. Tako je išlo neko vreme.

Najzad sam pronašao najčudnije kafane na svetu. Ne znam gde smo sve bili, samo znam da se jednom Miši rodio sin, a to je onaj Miša što je po najgoroj vejavici skinuo u parku košulju i prolaznicima nudio da im pokaže svoje srce, samo ga niko nije razumeo, ni obukao.

Ima jedna žena što misli da je zaljubljena u mene, i ponekad navrati po podne. Upali novine, stavi ih u peć, a vrata ostavi otvorena i kaže: sad se igramo Ivice i Marice.

Ona voli kamine. Videla je jedan lep kamin u nekom filmu, pa tako pokušava da sebi načini nešto slično. Pošto na kraju nigde ne možemo da nadjemo vešticu da je gurnemo u vatru, stvari se dogadjaju kao u lošim melodramama: ona je sumorna, a ja je tešim. Svaki put moram drukčije da je tešim. I to je umetnost, naći joj svaki put novi izlaz iz nemogućeg. Jednog dana napisaću knjigu utehe.

[strong_coffee]

2.

Uostalom, sad više ni vi ne biste mogli da mi pomognete, nego vas nosim u sebi kao staru dobru nevolju sa kojom mogu da nađem još neke zajedničke reči. Upotrebljavao sam vas neko vreme kao stanicu za hitnu pomoć, a posle sam vas zvao u pravoj bolnici, samo oni tvrde da se bolnica ne zove gospođa Vineti, nago nekako drukčije, i tako spuste slušalicu.

Jedna devojčica, koja nema ni osamnaest godina, namerava da se kod mene nastani do proleća. Druga neka žena piše mi detinjasta pisma.

U međuvremenu, pokušavao sam da volim onu crnomanjastu devojku o kojoj ste me, telefonom pitali kako izgleda. Otkud ja znam kako izgleda.

Ako vas interesuje, u starom stanu nisam ništa promenio. Sve liči na vaših šesnaest godina i još skoro osam, posle. Tih skoro osam mi smo nazvali: brak.

Tek sad mi je jasno da niste bili moja žena, bili ste moja umorna koža i izgužvana nesanica. Vaše slike gledaju sa zidova mimo mene. Svima, koji uđu, lažem da ste umrli. Tako je lakše.

Danima sam putovao tamo kod vas. Ponekad sam se pravio da mi je svejedno. Ostavljao sam vam neke sitnice pred vratima. Pola čašice konjaka. Ili ono lišće. Možda niste razumeli. Ali svakako znate da to nije mogao biti niko drugi sem mene. Čak ni vetar.

Ovde je počelo da biva hladno. Ne znam kako je tamo kod vas, ili onamo, na severu. Postoje neki koji mi kažu da je svuda hladno. To su baš takvi neki kojima nikad nisam verovao.

kraj

[silvia]

DRUGARSKA PESMA

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš koliko sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam prolupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi ovaj tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
�Tata, škripi u braku...
na poslu... daj za džeparac...�
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram ti razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al' sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Nadam se da ova pesma nije bila, meni je prelepa