Miroslav Antić

[Lilith_021]

Pesma koju je Slobodan Pavicevic napisao kada je cuo vest o Mikinoj smrti:



Umro je Miroslav Antic,
javlja mi Drasko Redjep,
i ne verujuci u to sto kaze,
kaze: javi mu se.

Okrecem 021,
da preduhitrim voditeljku TV Dnevnika,
biram 3-1-7-7-9-9,
Sumadija sumi znajuci da svet se smanjuje
brzinom vesti.

Preko Dunava zvoni mi Novi Sad,
u Ulici Mihala Babinke 1
slusalicu podize Mika Vojvodina.
Mika planinski venac usred ravnice,
i kaze:
Tacno je, umro sam.

Idi, bre Miko, u pizdu materinu,
kao sto ti je rekao Lao-Ce,
nemoj da lazes,
vicem ko da sam i ja umro pa me ne cuje,
ako lazes, ima reci da ti poispadaju
iz pesama u kojima si slavio zivot,
u kojima si slavio ljubav sa zivotom,
i sa ovog sveta neces moci da odes
sve dok ih ponovo ne vratis u taj zivot
kome si svasta obecao.

Pogresno si umro, Miroslave,
ako mislis da si stvarno umro
tamo gde si stao.

(24. jun 1986.)

[zrNce]

***


Posrkao sam gutljaj svoje koštane srži.
Nisam ni znao da imam ukus oronulog šljunka.

Moja se razjapljena svest ponaša kao kora.
Moje telo laže da je to ljubav, ako misli

na mene, a drugo je u njemu. Mahovina se useljava.
Useljava se u mene.

Zar mi uopšte treba da me nešto voli? Čime?
Čime, kad sam ja ljubav? Ja sam voljenje.

A dosta mi je već i toga da neprekidno
zavirujem u svemir. Neka vasiona

malo zaviri i u mene. Imaće šta da vidi.
Imaće da se uplaši od svetlosti i tame. I samoće....

[zrNce]

Probaš i uspeš


I odjednom sam shvatio:
postoje reči bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari,
oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čudjenja.

[SQUAW]

Razglednice

1.

U doba mog detinjstva igrao sam se pošte.
Sakupljao sam lišće dok idem od škole do
kuće. Svakom bih listu, uz osmeh, nešto
lepo prišapnuo, najlepše što sam čuo i
video tog dana.

Sa druge strane lista šaptao sam adresu.
Hiljade izmišljenih imena neznanih lijudi.
Milione imena.
Sve bih to onda, ovlaš, zapečatio poljupcem.
I puštao niz vetar.

I evo šta se sad događa, sad posle toliko godina!
Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati.
Ponovo sakupljam lišće i čitam odgovore
pisane rukopisom žilica koje venu.
Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom
rane jeseni koju umem da čitam. Nije
teško naučiti. Samo malo zažmurim. Ovlaš.
Kroz trepavice. I dišem polako vetar,
A vetar se i ne čuje drukčije, sem nozdrvama
i usnama.

2.

Katkad su razglednice vrlo čudne. Na jednoj
strani piše nam Laoce sa neke pošte stare
dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne
zna - najviši je."

Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja.
Mišel de Montenj. Francuska, 1553;
"Ko misli da ništa ne zna, taj ne može ni
znati da ništa ne zna".

Zar ti to ne liči po malo na igru "pokvarenih
telefona"? Kad reči putuju kroz vekove,
svako ponešto dopiše ili izbriše. Ili sve
izvrne naopako, po svome.
Tako nastaje usijani vrh cčovekovog uma:
poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod
i kaže : "Poslovica je svemir u zrnu
žita."

3.

Noć polagano zri. Čuje se lepet krila. To se
vetar umorio. Sleteo je na krov i kljuje
oko dimnjaka staklene perle retke kiše.

Od mnogo misli izaberi jednu, najvažniju.
Bavi se samo njom, dok je sasvim ne
savladaš, kao veliki džudista jedan munjeviti
zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac,
kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode,
samo njemu znan rez na srcu.

Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove,
neurednu frizuru i domaće zadatke.
Najveća nevolja na svetu je, sine moj, imati
neuredan um.

[SQUAW]

Otkrića

1.

Ogroman je trud moga razmišljanja ove noći.
Ništa ja ne znam o znanju, sine moj.
Istorija otkrića možda i nije red, nego
nered radoznalosti nas koji sve više znamo
da ne znamo.

Tebe će učiti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti pročitam poruku Karela Čapeka:
"Zamisli onu tišinu, koja bi nastala na
svetu, kad bi ljudi govorili samo ono što znaju."

Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se
zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje
je početak hiljadu novih početaka. I nemoj
ga se nikad stideti.

Svetlost znanja je slična svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao
zvezde.
Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj
odluci da tražimo.

2.

Ja, koji ne znam šta je čulo starosti i samoće,
jer okružen sam stalno ogledalima dečjih
očiju, posmatram ovaj život kao nešto
šareno,
kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park,
kao vrtešku igre i vrtešku neznanja koja
je kruna mudrosti.

Izlazim iz svog tela. Pevač sam i otac himni.
Lutam po udaljenim mestima. Opsenar
sam i svetac koji je sišao sa freske.
Možeš me upotrebiti kao nalepnicu.

Umem da oblikujem vatru dlanovima i
hodam po peni reka i okeana. Učenja kažu
da je to nemoguće. A vidiš, moguće je,
jer sve činim neznanjem.

3.

Badava Njutnova razglednica: "Priroda nije
slična tebi, već sebi samoj".

Ima ih koji su verovali i starom Sokratu:
"Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da se
seti sebe".
"Jer znanje se" - kaže Platon - "u ljude ne
unosi učenjem. Donosiš ga rođenjem na
ovaj svet".

Ne znam kome da verujem. Najbolje ti je
da pitaš Ajnštajna. Taj je sve izbrisao,
i sve počeo iz početka.

Brižljivo neguj neznanje i razlikuj se od
onih koji, ošamućeni od sreće, likuju što
uspevaju na nov način da izgovore neku
potpuno istu stvar.

[Sivi]

Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat.
Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi.

Hteo sam da mu kažem: �Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga što misle da, ako odgrizu i komad vašeg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.

Već to, kad udišu vazduh koji vi udišete, čini ih uzvišenima. Već to, što idu pravcem kojim se vi batrgate, čini im čast i slavu. Psi nisu čak ni čopor. Oni su menažerija�.

Ovo su odlomci iz Vuka. Sina je nazvao tako...moj nick je vezan za taj tekst. Kapa dole majstoru .

[SQUAW]

Uhapsio sam sebe i time što društvo u kome živim gleda na mene ozbiljno. Imam li ja pravo, pitam Vas, da se izujem i hodam bos? Dosta mi je čarapa. Dosta mi je brijanja. Dosta mi je šavova na pantalonama. Možda bih i ja farmerke. Ali - ne može. Kaže mi pre dve godine jedan milicionar na ulazu u Skupštinu, u klub poslanika: "Idite, druže, kući i uzmite belu košulju i kravatu. Mogu ja Vas da pustim unutra i ovako. Ali moja deca vas uče u školi. Nemate pravo da se lično ponašate drukčije nego što vas zamišljaju."
Uhapsio sam sebe i time što sam u godinama. Rastao sam. Stario. I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci, od koje kupujem sir i kajmak :" Siđite sa tog bicikla, ne priliči Vam. Ja pisca drukčije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod..."
Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom.
Sva sreća što sam jedini na ovom svetu. Što su svi ostali slobodni.

25. maj 1979.

[SQUAW]

BRIGE U LEVI DŽEP!

Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare... I kukaju. Čak i kad ćute oni samo klimaju glavom, znam: oni glasno kukaju, oni riču od kukanja, duša im se kida u froncle.
Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Znam unapred o čemu će biti razgovora. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu (pre toga nepročitane novine bacio sam u korpu), da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari.
A ima ih. Verujte.
Juče mi je došla do ruku zbirka pesama za mališane "Dečak i breza". (Izdanje "Slova Ljubve" iz Beograda) koju je napisao jedan darovit, maštoviti, pošteni pesnik, poljoprivredni tehničar iz Vrbasa, Spasoje Labudović. Navikao sam već na gomile zbirki za decu i obično se libim kad vidim neko novo ime u zaglavlju, ali ovog puta vredelo je pokloniti poverenje piscu.
Labudović nije ni tako mlad. Piše za decu od 1962. i, tu i tamo, viđao sam njegove lepe, raspevane stihove, klesane u nekom mekom kamenu reči, čiste i nadasve humane.
Nije moje da raspravljam ovde ko je veći pesnik: Desanka ili Duško Radović, Ršum ili Dragan Lukić. Volim ih podjednako sve, jer imaju svoju ličnost u pesmi i nikad ih neću pobrkati sa nekim drugim piscem. Tačno znam šta je napisao Mića Danojlić, čak i kad nema potpisa. Ili Grigor Vitez.
Sad bih morao da se zabrinem što u Vojvodini ima malo dobrih pisaca za decu. I obraduje me ovakva knjiga kao što je Spasojeva. Obraduje me što ne liči ni na koga, što je svoj, što se ne stidi tradicije, što ume da napiše zrelu pesmu pravu:

" Napusti mesec stazu nebesku
i siđe, voćnjak da obiđe,
pa kada spazi punu breskvu,
ozari mu se lice riđe.
Pojeo mesec breskve najslađe
a da to ne bi znali seljaci,
on - da sakrije tragove krađe -
sve koštice u nebo baci... "

Vrbas je nesumnjivo jedan od divnih gradova zato što još uvek predano neguje literarnu tradiciju i uporno organizuje jugoslovenski festival mlade poezije svakog maja. Nije ni čudo, zato što vremenom iz njega niču pesnici kao što je Gojko Janjušević, Nedeljko Mijušković, a evo sada i Labudović i još nekoliko mladih za njima.
Ja sam duboko uveren da neću umeti da popravim ovaj svet u svoj njegovoj glomaznosti. Pa ni sebi neću udesiti da svaki dan bude sasvim naštimovan. Ali, dobro je kad u kuknjavi i pokunjenosti ljudi koje ste već napamet naučili, sretnete nekog novog prijatelja, makar i tako, kroz bezazlene stihove, provedete s njim jedno veče i on vam pomogne da brige i nevolje vaše i ovog sveta, stavite u levi džep, i zaboravite do sutra.
A šta ja znam. Možda i grešim. Možda bi mi i Labudović sutra dosadio da s njim provodim svako veče. Možda i on kuka. Uvek na isti glas, za istim stolom kluba ili kafane, uz istu porciju pića.
Zato je i bolje družiti se sa ljudima samo jedan dan. I posle ih se samo sećati.

Miroslav Antić

[zent74]

Ljudi, hvala vam za postavljanje svkog stiha....
Mika je tako zivotan....
Ko god da ga je ikada citao, uvek mu se vracao, nalazeci u njemu iznova i uvek neki deo sebe....

[SQUAW]

PROZIVNIK

Kada bi se trenucima davala
imena kao mališanima
a minutima kao vetru,
kao svetlosti,
kao travi,
meni bi se svi sati
u ovim dečačkim danima
jednako zvali:
kao neko sa viticama plavim.

Kad bi se danima u nedelji
davala imena kao deci,
i nedeljama,
recimo,
kao da su cvetovi,
ili vode i trave, i listovi
za mene bi se,
redom,
svih dvanaest meseci,
jednako zvali:
kao neko
sa nosom prćastim
i pegavim.

I godišnja bi se doba
Tako nekako zvala.
Bucmasto.
Tršavo.
Divno.

I godine.
Sav život.
Sve što se namigivalo
Ili sakrivalo.

Sve bi se isto zvalo.

Jednim imenom.
Ženskim.
Srneći.
I naivno.

Jedino bi se muški
i mangupski prezivalo.