Miroslav Antić

[SQUAW]

BELO


Nebo.
Nebo.
Sreće dosta.
U proleću po drveću
od meseca kikot osta.
Ej umreću.

Ej umreću ispod granja
kraj zaspale vodenice
za devojke,
milovanja,
pletenice.

Ej, umreću od daljina,
od mladosti
i od snage,
za krčage pune vina,
za krčage,

da se pije,
da se smeje,
da se peva preko njiva,
sav od sunca po ustima
ispolivan.

Da me čekaš ispred kuća,
da razvezeš ruke zrele,
oči bi se od svanuća
razbolele.

Razbolele i opile
da se smejem do bolesti.

Ej, da mi je niz aprile
tebe sresti.
Ej, da mi je da izludim,
a bagrenje rascvetano.
Ej, da mi je golih grudi,
sa košuljom poderanom.

Ej, da mi je da te ljubim
slab do ropca,
jak do krika,
kad zabele zdravi zubi
harmonika.

Ej, da mi je u proleću
u milion vrelih boja.

Ej umreću bos po cveću
samog sebe razboleću.
Ej devojko dušo moja.

[SQUAW]

JEDRA POSLE BRODOLOMA

Pozvan sam da u subotu, u koloniji "Plavi Dunav" u Čortanovcima, kao bivši član tog jesenjeg kolektiva prisustvujem otvaranju izložbe slika Ratka Šoća, rođenog "na Cetinju u znaku lava, trideset osme đe gušter spava, od škole ima redovnu srednju i višu nepriznatu jednu: zbog ubijanja vremena nije išao u zatvor".
To je njegova lična karta. Jedna vedra priroda, jedan izvanredan drug Vrbašanin koji je doživeo neki svoj lični brodolom u jesenjoj samoći Čortanovaca, pa je tako nazvao i izložbu, a na slikama mu mrtve lađe, pokidana jedra nekih šajki što su ko zna kroz koje vekove plovile Dunavom, lobanje starih ratnika iz kojih raste rogoz i šiblje, i pokojni panjevi - stari portreti iz Čarnojevićevih vremena...
Ovaj razgovor vodio sam sa njegovim slikama. Posao je bio jednostavan: prećutao sam pitanja, a ispod slika nalazio potpise. Evo tih odgovora.
*Toliko sam nisko da ne mogu pasti.
*Opekoh se na hladnom betonu.
*Ja se ne bunim, meni je svega dosta.
*Zemljo, okreni se jednom i na moj račun.
*Uvio je biografiju u tuđu kožu.
*Bolje je što naši idu u Njemačku, nego da Nijemci dolaze ovamo.
*Bacaju se hljebom, a toliko ljudi umire od dosade.
*Moj starješina tražio je od mene da stanem u potiljak i kad sam bio sam.
*Drugi su nosili a ja sam se zanosio.
*Na banketu nijesu znali koji jezik da odaberu.
*On bi za druga skin'o sa sebe i odgovornost.
*Potpisaše biografiju pod pritiskom palca.
*Mnogo nas je na kugli, pređimo na kocku.
Ima tih visprenosti u Šoća svakog trenutka, pa nije čudo što su mu i potpisi pod slike neobični, nesvakidašnji, uvek po jedna drevna tema, uvek po jedno plesnivo, rastrzano minulo stoleće, a savremeni dah u potrebi da se slika, da se razmišlja da se dokumentuje.
I ja ga tako nalazim ovih dana podno Fruške gore, u kraju gde je zarđalo lišće opalo pre praznika i sad pod nogama gori kao pokisli riđ lim, a Dunav je, čudo jedno, plavlji nego leti, plavlji nego u onom starom valceru... šene blue decembar u vetru, tročetvrtinskom, a Šoć lunja kroz šume, sav izmazan od boja, gazi obalom i prvi put, kako kaže, ozbiljno radi jer je sam, ima vremena samo za sebe.
- Slike koje priprema za subotnju izložbu, - kaže - izlaze iz juoslovenskih okvira. One su uglavnom u francuskim okvirima, jer mi je majstor, ramdžija, tamo kupovao zanat.
Sadržine ne vredi prepričavati. Treba ih videti.

[SQUAW]

ZMIJA - O teatru i odbrani, ili o svrdlu

Šta hoće priroda kad borcu oduzme sve
i ostavi mu samo mučenje?

Nije mu dala rogove kao bizonu.
Ni bodlje kao ježu.
Nije mu dala čak ni noge.

Da mu kičmu i glavu
i još ga proglasi za zlo.

Šta hoće priroda od zmije?

Borac se grči u sebi.
Urla u sebi.
I toliko se pati
da samom sebi skine kožu i ode dalje

Odbrana je gađenje na samog sebe,
jer već si zgađen na sve drugo.

Ako si oprao srce,
- ne ruke i ne noge -
ako si oprao mirno i svečano svoje srce
- baci ga.

Ali da upamtiš:
nikad te neću ujesti,
ako ti mene nisi ujeo.

Princip obesti je mungos,
kaže zmija.
Ja sam princip škripca i moranja

* * *

Upozorenje zmije glasi:
ako nagazite na mene,
morate me uništiti do kraja,
do podlednjeg daha.

Jer ako ostanem živa,
ja ću vas naći
i jednog po jednog trebiti.

To je poslednje
što bi trebalo da se kaže o odbrani.

[DrinChe]

SAN



1.

Opasno hodajući po ivicama obrva, slučajno
sam se nagnuo i izgubio ravnotežu. Padam
u svoju glavu.
To što mi diše u lice nije blizina stvari, nego
njihova beskonačnost. Neki to zovu: san.

Budućnost neće da prođe. Izležava se u nama.
Čini nas tromim, oče moj.
A nama pripada dalje od svih vrsta dalekog:
vremenski neizbrojivo i nepremostivo pro -
storom.

Slušam sopstveni osmeh u strašnom procepu
misli. Koji put iz početka? Laku noć,
oče moj.
Javljam ti se odnekud, sa pole -
đine snova . To je čudesan svet u kojem
nestaju granice i svi smo u njemu vršnjaci.
Biti ja, to je čudesno, jer mnogobrojno kris -
tališem u milijarde dimenzija.

2.

Kleknimo uz obalu neba. Umij dlanove, ta -
bane, čelo i oči u svetlosti. Pomolimo se
tišini koja nam prošiva srca, nanizana na
trajanje kao beskrajni đerdan.

To su te večernje mise pitomog ranog septembra
koje već dugo čekamo. One opominju,
ćutanjem, na život iza providnog i
uče nas razmišljanju o tome da li smo,
zaista, ovako živi i stvarni, nešto nes -
tvarno, neživo, nešto ono i drugo nečemu
nama nestvarnom,
neživom,
onom drugom,

što živi svoju stvarnost iza granica naše.

3.

Prispeće pred mir u sebi neka te svečano
podseti da se u nekim dubokim razmišlja -
njima sve može shvatiti kao himna o po -
brkanosti prostora,
i da život i smrt ne moraju da znače ni od -
lazak ni povratak, nego ogromnu čežnju
da se promeni mesto sa samim sobom u
večnosti.

Klekni uz obalu neba.

Ako negde postoji u tom vazduhu kraj,
poslednji, iza svih krajeva, on mora biti i
ovde i događa se sada dok ovo govorimo.
Okreni oči ka svemiru. Sačekaj da ti nečujno,
kao kad rastu trave, polako izrastu iz
pameti široka bela krila. Letenje umom,
oče, ti si me tako učio, letenje umom to je
vrhunac nezadovoljstva, ali sobom, ne
drugima.

4.

Zažmuri i prisećaj se svojih velikih pitanja,
tih šara na dnu temena, koje u nama raz -
dvajaju vidljivo od nevidljivog.

Vetar je dopola splasnuo i vode su se razbla -
žile kao da su ih sisale meke mirisave
usne. Bilje okolo raste pobrkano i zbunjeno.
Grozdovi oblaka vise izmrvljeni i obrani.
Kroz pepeljasto lišće smežuralo se nebo i
žalost se belasa u mokrim očima ptica.

To preko noći u meni umire moja bezazlenost.
Svega je nekako manje, kao i uvek kad
nekim predelom zađe molitva.


7.

Nismo mi isti svemir čak ni sa samim sobom.
Ima u nama i bistrih i zamućenih tokova,
i ima tuge i nevolje isto koliko i radosti.
I već smo sada junaci i već smo kukavice. I već
smo časni, koliko mutni i lukavi.

I nije potrebno rasti pa da se uveličaju gene -
rali u nama i probisveti i lopovi, i raz -
mažene lutke i vrlo repati anđeli.

U istu dušu su smešteni i lakrdijaš i isposnik.
I vire odande, brušeni, u nekoj staklastoj
viziji koja se čudesno prelama u hiljade
dimenzija dok živi u jednoj jedinoj.

9.

Lutam do nesvesti zagnjuren u prvi jesenji
san i na sebi ispitujem sve poljupce ne -
vidljivog, dok osluškujem kako se, tre -
nutak po trenutak, slažu na slojeve prostora.

U stvari, tako mi uspeva da se u nedogled
umnožim, ali to nije ponavljanje, nego
sam svaki put različit, sa drugačijim bićem
i osećanjem života u sebi i drugima.
Tek kada se od sebe odmaknem, mogu sebe
da sagledam. Tu umetnost pretakanja
iz jedne vrste nečega u drugu vrstu ne -
čega nazivam: moje ovde.

Šta je umeće viđenja? Živeti u svom oku.
Šta je umeće shvatanja? Živeti u svom
umu. To mi je sasvim dovoljno.
Ako je moj način nežnosti davno pre mene
otkriven, to je još jedan od dokaza da
sam nekad u ljudima već postojao i voleo.

10.

Sad me, valjda, razumeš. Ne govorim ti ja iz
ovih sedam godina, već ja iz svih života.
Zašto se često gubimo?
Postoji staro prokletstvo koje nas uporno
proganja. Ono ovako kazuje:

Ništa pred nama nije toliko otvoreno kao taj
široki vazduh. Pa zašto nam je, onda,
od pamtiveka bilo i lakše i prirodnije da
sebi kopamo prolaze kroz najtvrđe, kroz
prepreke, da rijemo kroz granit i bušimo
metale, umesto blago, sa osmehom, do -
stojanstvenim hodom da prođemo kroz
prazno? Bezbolno. I nevidljivo.

Jesmo li nemoćni mi, ili su nemoćne naše
neizlečive navike?

11.

Ako nas sve uverava da smo sigurno ovde,
a da smo i još negde, i da smo još uvek pre,
a da smo sad već i posle, i da je izlaz,
izgleda, u vatrometu hitrine kojom se
šalje onamo i prima razum u povratku,

Da li je vreme ta poruka kojom nas stalno
dodiruje dodir sopstvenog paperja dok
nam se krilato vraća iz beskrajne budućnosti?
Ako je vreme ta poruka, zašto je nismo primili?

Kleči na obali neba. Ne smeš dotaći vazduh,
pa ipak na njega, oče, moraš spustiti
dlanove. Šake tonu polako, ali je mnogo
bolje ako se pronađe pokret koji je ple -
menitiji i od samog polakog.
I broji se u sebi. Unatrag. Dugo. Predugo.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim svesni
da će nas to dovesti dalje od najdalje
shvatljivog.

14.

Možda je prošlost samo zanemarena sadaš -
njost. Možda je sadašnjost samo zanema -
rena budućnost, a nepoznato - samo
zanemareno poznato.

Pa ako je sve tako, gde su, onda, ti svetovi
koji ne znaju za nas, a ipak smo od nečega,
i mi ne znamo za njih, a ipak su od nečega?

Gde su ta čudesna vrata između ovog beskraja
i svih ostalih beskraja?

15.

A možda i nema vrata? Možda su ti drugi
svetovi tu negde, pored nas, a nismo ih ni
svesni, jer iz njih diše nešto što nazivamo
prazno?

Možda smo mi njima: ništa? Možda smo mi
njima: prazno?

Možda su mnogo puta prolazili kroz nas,
možda i sada prolaze, a mi im ne znamo
namere?

Možda smo mnogo puta prolazili kroz njih,
i prolazimo i sada, a oni nisu u stanju da
prime naše dozive i shvate naše namere?

18.

Možda postoji nešto u samoj materiji, nešto
što, kao brid dlana zaustavljen i ukroćen,
može sebe da smiri tačno na onoj skrami
gde probiva čarolija?
Zašto mi to ne umemo?

Zašto mi vidimo dublje, duboko ispod kože
čvrstih i tamnih predmeta, i vidimo u
njima zglobove njihovog prostora i nerve
njihovog vremena,
a ne vidimo vreme i ne vidimo prostor u koji
smo mi smešteni?

Zašto vidimo oblike i bezobličja u njima,
a ne vidimo oblik svoje sopstvene ljuske?
I ne vidimo nevidljivo, već samo njegovu
vidljivost, kola nam se udeljuje tek kao milosrđe?

20.

Dok klečiš tako uz nebo i pitaš svoje molitve,
nemoj nasedati znacima. Pomno pazi na
predznake.
Ne budi onaj koji se raspituje o snu. Jer san
je nesnosna varka.

Oslušni kako laste kricima unakrsno pletu
piskutave mreže što se u vodi paraju ljubi -
často i bunovno. I tonu u krta čula ra -
njavih zemaljskih predela.

Oslušni vodeni vetar što kida sa sebe krljušt
dok se praćaka i otima iz zamršenih senki
u plićacima reke.
Oslušni vetar vazduha u naježenom peru -
tanju lišća, koje pevuši jesenju tužbalicu.

22.

Oslušni. Čućeš. I saznaćeš.

Postoji nešto, tamo, što je pra-govor svega.
On će te svemu i učiti.
Saznaćeš šta je ništa. Kako drvo zatrudni.
Da li je pčela potomak ili predak svoje
duše. I dokle vreme zri.
Saznaćeš kako se mogu nabrojati sva čula
ilovače i algi. I napokon ćeš saznati u šta
je smeštena ova ogromna bezgraničnost.

Zatim obavij dlanove oko planina, šuma,
obavij oko oblaka, poneke preostale ptice
što se sliva niz zapad, il nekog zalutalog
talasa što gornjom usnom, u prolazu,
lizne peščani sprud.

I sve ostavi tako da pređe u sasvim prozračno.

23.

Ako je urađeno sve kako dolikuje, al ne kroz
zenice očiju, čak ni kroz trepavice, već
samo u svojim mislima,
nikad se na tom mestu neće poznavati šav i
smrt će na prstima, nečujno, izbegavati
ovaj predeo koji blagosiljaš.
Tek sad otvori oči.

Otvori ih široko. Poznaćeš da dosezanje i nije
ništa drugo do puko prepoznavanje naše
sopstvene poruke.
Poznaćeš odjek, jer tu je njegova
zrelost. Poznaćeš dah u dahu, jer tu je
njegova ravnoteža. Poznaćeš odjek van
odjeka, jer tu je njegova prisebnost. Poz -
naćeš dah izvan daha, jer tu je njegova
čistota.

Razumećeš pra-govor.

...

[Grunt]

Miroslav Antić je jedino čudo, koje uporno traje i sve jače biva...

[Cecara]

Kad dođe crvena jesen

Kad dođe crvena jesen
i čokot krvlju rodi,
devojke neka raspletu
kurjuka debeli švigar.

Gologlav ću se kroz polja
klatarati po vodi
pijan od vetra,
a iskren
k'o materina briga.

Poliću košulju vinom
preko celih nedara.
Pevaću nešto iz grla
i otegnuto
niz kuće.

Još sam toliko momak,
još imam toliko para
da kupim usne sveta
mokre,
crvene i vruće.

Žene,
čuvajte oči!
Ja sve odreda ločem.

Sakrijte negde ramena.
Gladan sam belih tajni.

Budem li malo divalj,
oprosti meseče-oče,
do umora sam željan
krovova zavičajnih.

Neće mi biti teško
ako sve nije plavo.
Nisam ja ovom kraju
daleki putnik stran.
Ionako sam uvek
bio i bog
i đavo
zbog neke pahulje retke
što zadocni na dlan.

Kad dođe crvena jesen,
berite vinograde.
Devojke,
rvaću se.
Otimaću vam grudi.

Doćiću da veselje
točim u serenade
uz kikot,
vrisku
i lavež
teških harmonika ludih.

Daj, neka pesme reže!
Cvokoću dirke kroz veče.
Vina, birtašice, tugo!
Vina!
Napravi požar!

Ja sam ostao isti
kao zid neokrečen
i na detinjstvo davno
miriše moja koža.

Željan sam da mi kiše
ližu kosu sa čela
i da me čaša zdravlja
pred kapijama sreta.

Kad bude crvena jesen,
neka dođu sva sela.
Još imam dosta zuba
za mokre usne sveta.

[Grunt]

~

Na svu srecu, ja ti ne mogu pomoci
i umoran sam od trazenja resenja,
koje je uvek na dohvatu nasih kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jacaju,
ali ne rastu.

A da zakoracis?
Ne, ne smes prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi medjuvreme,
ako vec ne osecas svoje.
Postacu hladan i promenicu se,
ali kad-tad cu eksplodirati.
Ko ce da skuplja parcice? Ti?
Pa ti ne mozes da me skupis ni sastavljenog.

Ne kradi mi medjuvreme.
Ono nije nase.
Ono je moje.
I nije izmedju nas.
Ono je izmedju mene i mene.

Ne kradi mi medjuvreme,
bojim se - upasces u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaces medjuvreme
i ostaces zauvek sa mnom bez mene.

ovo je sporna pesma...

koliko god licilo na Miku
objavljena je u knjizi Nikole Vranjkovica
"ZAOVDEILIZAPONETI"

svako ko cita Miku
reci ce odmah da je to Mika,
tako sam i ja mislio
ali sem u "ZAOVDEILIZAPONETI"
tu pesmu kod Mike niko do sada
nije pronasao

pesma se u toj zbirci vodi pod nazivom
"u medjuvremenu"

[Cecara]

Noćni lokal

U zadimljenoj vodi nesanice
sudaraju se staklene ribe
iz trbuha im zaudaraju vinogradi
i sunčana ostrva

Ruke
žute kao sazreli klipovi
na belim bedrima vetra
pipaju mleko ritmovima

Velika iluzija
da se obilaze kontinenti
a svi u mestu tapkaju

Kelner
molim ubiti bubnjara
jer se od Johanesburga do Kmčatke
svi idiotski drže takta


~~~~~~~~~~~~~~~~


Večnost

to je kao kad smo bili deca
pa sam dobio ćušku
što sam među tolikim pametnim đacima
baš ja bacio kredu kroz prozor
i ekserom po tabli
zapisao svoje ime

[zrNce]

Poslednja Bajka


Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.

Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve što sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noc,
a pre no što se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sam ćeš se setiti.

[zrNce]

Kad Bi Jastuci Progovorili




Kad bi jastuci progovorili
o tome šta neko sanja i krije,
kada bi zaista progovorili
o tome šta neko radi kradom,
o devojčici,
na primer,
što imitira starije
i nešto spletkari .... spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o dečaku
što se tupim žiletom brije
- kao: kuburi čovek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se plače i smeje
i da se pocrveni.

Srećom: jastuci ništa ne govore.
Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja.
Oni su kao ladje,
velike bele ladje,
što plove u nemoguće,
u snove,
u bezmerja.
Uveče te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je u redu ....