Miroslav Antić

[Cecara]

Svatovac

Ništa me danas neće moći da zabrine.
To je ta istina divlja i preka.

Nebo sam gazio po barama
u slabine:
izdrži,
ne razboli se bar još pola veka.

Da kroz sve bujice golim grudima prođem.
Da za svaki krov nađem po malo grana.

Takav sam, eto.
Šašav.
Zar sam kriv što sam rođen
u kraju gde ima milion
tambura i jorgovana?

[Lilith_021]

Govor

Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo sto osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.

"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,
kaze jedan prastari zapis sa Tibeta.

Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a
možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga vec sada moraš obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se redje usudjujem da izgovaram reči, jer
uvek znače drugo nego sto ja to želim.
Sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u sumovima beskraja.

Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reči odgovora. Znači da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se poštuju recima, a vole ćutanjem.

[zrNce]

HodaJuci Na Rukama .....


Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja, ....
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled ....
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam još koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore? ....
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem ....

[zrNce]

Čitanje Iz Blata


Ispiškim se u prašinu.
Napravim od blata jednog
lepog Roma.
Metnem ga na sunce
da mu nije zima.
Kad poraste
- da mi bude djuvegija.


Da mi bude basista
u naJboljoJ bandi.
Da me vodi u Bač i u
Deronje.
Da mi kupi djerdan
od kolača
i crven papir
da nafarbam usta.


Da stavi svoJu lepu glavu
uz moJu.
Da ne budem
nikad više sam na svetu.

[PersonaGrata]

"...Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno..."

[vladapera]

Grb___

Pod Kikindom zeleni se trava...
tu mi spava odvaljena glava,
obešena pa sabljom košena,
u peškiru ko kolač nošena...

Iz rovitog mozga štrika kolo oko crkve
stoleca od zla i zlata.
Objahalo nebo kao ajgir po Banata,
pa kida i grize grivu iza vrata.

A iz blata, sa severa, u gaćama vetar tera
belog boga - paorskoga.

Kažu ljudi, a kaze i vreme:
prgava nam i pamet i seme.
Kad nas sadis - u zemlju nas sadiš,
a iz zvezda moraš da nas vadis.
Svi mi što smo uz Galadsku tekli,
nikad klekli i nikad utekli.
Na ražnju nas ko jaganjce pekli.
Na kriške nas kao lebac sekli.
Svima u brk što imamo rekli.
Svet prorekli. I sebe dorekli.

Neka zvone zlatni seferini.
Mi smo neki i prosti i fini:
prvo malo ubodem te brisom,
onda kažem: molim te izvini.
Na severu kukuruze beru.
Glave beru. Na nebo se deru.
A kad ljube - polome ti zube;a kad vole usta te zabole.

A u duši i na uši Panonsko se more puši
i odliva.
Duva vetar paorskoga strašnog boga
ko strašilo preko njiva.
Sto kamdžija u očima. Sto švigara u bedrima.
Dvesto sveća u njedrima.

Oj, Kikindo, hvala mati, do sunca ti!
Oj, Kikindo, hvala mati, što si živa!

Pod Valkanjem povaljena trava.
Tu mi Jeca iz kostiju jeca
kad projašu horde preko Torde,
kad krstare zime niz pustare,
pa se sjure bure u Krsture,
a Beodra u srcetu modra,
a od Djale Lale zemlju kale.
Aoj, štrajku, milu li ti majku!
Udri, Stevo, uz koleno levo
od siline ili od miline,
il od suza - pa nek pukne bluza!

[zrNce]

Ako Bilo Kad Osetiš ....


Ako bilo kad osetiš da mrtve stvari koje držiš
odjednom menjaju boju i počinju da dišu,
moraš ih sam završiti; niko ne može da te zameni.

Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznost
što izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,
u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava
meko i vlažno klatno tvoje uobrazilje.

Svako može da postavi tvoj osećajni skelet
i oko njega ovije tvoje najdivnije namere
i utisne u koru nemire tvoga uma kao bore.

Ali, to je još uvek tebi dalek i neprirodan
način kroćenja večnosti.

Niko na svetu nije ti,
i zato niko ne može ni završiti tvoje delo.

Nikog nemoj da pitaš šta znači neko delo.
Otkud on zna, kad nije: delo?

Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri.

Nikog nemoj da pitaš šta znači neka izložba.
Izložba nije ono što ti je pokazano.

Ti se pokazuješ njoj.
Dužnost je izložbe da te vidi.

Stani pred delo i zahtevaj
da ti objasni šta ti značiš..

Ako već odlučiš da gledaš,
svaki put istu stvar vidi sasvim drukčije.
Ista je linija drugi put nova linija.

Ne veruj onima koji ti uporno tvrde
da imaš samo jedno čulo vida.

Koliko tvojih očiju nikada nije progledalo?
Koliko tvojih očiju, dok obuhvata ovo,
vidi i nešto ono, čega uopšte nisi svestan?

Koliko tvojih očiju nikada neće saznati
da su bile i oči?

Ako se usudiš da stvaraš, moraš imati dokaza
da istu stvar još jednom dotičesh prvi put.

[zrNce]

Gospodjica Mašta


Često nisam uspevao da je dozovem.

Tu maštu za koju sam govorio da treba, za sve dečake i devojšice, zagnjurene u jastuke noći, kao lokomotiva da juri.

Mašta je čarolija.

Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.

Mašta je moja prva ljubav.

[Lilith_021]

Uhodeći komete

Da li si ikad razmišljao
O čemu pričaju svici
Svojoj deci pred spavanje?

Dok se čađ predvečerja
Rumeno mrvi i taloži
U naborima šuma,
Da li si prisluškivao
Njihovo došaptavanje
U avgustovskoj travi?

To je onaj trenutak
Avetinjski i sablasni,
Kad sve utihne okolo,
Ptice, vetar i jezero
A iz modrog tajanstva
Sanjive vasione
Plutaju kao utvare
Seni ugaslih svetova
I pretaču se u mreškanje
I odsjaj zlatnog grumenja
Na dno prvoga dremeža
Prečistih brušenih voda.


Mali svitac je ozaren
I prestravljen lepotom
Tajanstvenoga neba.

Nesnošljivom lepotom.

I zato kaže šapatom
Svome velikom svicu:
Kako mogu da dospem
Do one najveće zvezde
Što tinja nad glavom jasena?

Šta može da mu kaže
Njegov veliki svitac
U svojoj fosfornoj nemoći?
I on je negovao
Nekada u detinjstvu
Svoje malecke uši
Za tajne glasove neba
I naslanjao obraz
Na vrelo disanje tame
U svojim molitvama.

Šta može da mu kaže?


Može li da mu prizna:
Svitac je najsporiji način
Da se postane svetlost?

Baš kao što je staza
Stvarno najsporiji način
Da sse bude daljina
I da se postane prostor.

Baš kao što je ptica
Stvarno najsporiji način
Da se postane vetar.

Baš kao što je bilje
Stvarno najsporiji način
Da se dospe do sunca.

I kao što su pahulje
Stvarno najsporiji način
Da se razbije zemlja.


Dok iz pitome paprati
I ljutih kupinjaka
Panjevi natrulo dahću
Katran, vlagu i otrove,

Ima li snage da prizna
Da u ovoj čamotinji
Vekovi uzasno kasne?

Ne. On je pre svega otac
I usahlo se smeška
Dok laže: ovde, gde živimo,
To je takođe jedna
Obla i lepa zvezda
Za nekog malenog svica
Koji stanuje tamo
Gde ti uporno gledaš,
I pita se večeras
Kako da dospe do tebe.

Zamenite se želja.


Da li sme da mu objasni:
To je taj prostrti ležaj
Između Ničeg i Ničeg
Gde možeš da vidiš stvari
Kao da sa svih strana
U istom trenu prolaziš
I meko ih dodiruješ?

Kao da si mnogostruk.

Vidiš svet dlanovima
I vidiš tabanima.
I vidiš čelom i temenom.
Vidiš do dna nevidljivog.

Zamisli malog svica,
Tog koji ne postoji
Tamo na onoj zvezdi,
Ali ti ga već poznaješ
I s njim si razgovarao.

Zamenite se želja.


I to bi bio kraj utehe:
Ako se zamenite,
Bezbroj će svetlosnih godina
Postati jedno jedino
Tvoje najveće Danas
I prevalićeš divna
I ogromna prostranstva
Kakva, evo, razumem
Možda još samo ja
I neki davni svici
Iz minulih vremena.

Sanjaj i uveri se.
Laž koja toliko laže
Da se zanese,zaboravi,
Pa prevari i sebe,
Postaje vrhovna istina.

Uopšte nije važno
Šta se od tebe traži.
Važno je šta ti nalaziš
Na izvišenim strminama
Sebe, kojeg upoznaješ.


Zameniti se želja.
Kako je lako to hteti
Na vrhovima snova,
A kako teško ostvariti
U podnožjima jave.

Svako dete u sebi,
Pa i to dete svica,
Nosi umeće večnosti,
Koja se posle raspršuje
I ljušti kao boja
Sa leptirovih krila
Niz naprsline vremena,
U prevelikoj jurnjavi
Da se što pre odraste.

Pročitaj ovo ponovo.
Nemoj da preskačeš redove.

Lome se krhki obodi
Zlatastih oreola
I lepe tršave misli
Postaju sve ćelavije.


Mali svitac to zna.
Zna da je njegov let
Već unapred paralisan
I da će završiti
U grčevima korenja.
Ipak, uporno gleda
Svako veče u zvezdu
Što bdi nad krošnjama jasena
I neprekidno ponavlja
Svoje naivno pitanje.

I umiva se njimedok ga polako izdiše.
To je od ptica naučio.
One se peru krilima,
Dok seku kriške neba.
I učio je od cveća.
Ono se pere mirisom
Koji iz sebe isijava.

Radoznalost je način
Da se do gola očistiš
I budeš kadar da jednom
Zauvek sve prekoračiš.
Sve. Čak i svoju senku.


Mali svitac bi mogao
Da kaže velikom svicu:
Hvala vam što me tešite.

Ali red je da shvatite:
Ako mi mnogo puta
Šapnete da me volite,
Je li to više ljubavi,
Ili ta ista, jedina?

I ako svake večeri
Imate novi dokaz
Da je čudesno važno
Otkriće da smo živi,
Je li to više života,
Ili je jedan jedini?

Imam i ja svoj vrh.
On je u meni. Unutra.
Iz noći u noć se pentram
Po bespućima bezumlja
I ovo, čime se bavim,
Nije već gotova mudrost
Kao u vas svitaca
Iz minulih vremena.



Morao bi da kaže:
Ja samo osluškujem kretanje
Kao svoj pošteni deo
Radoznalosti svih rođenih,
Ukletih da se pitaju.

Još se ne bavim nekim
Ozbiljnim verovanjem,
Već razmišljam o tome.

I ne bavim se shvatanjem,
Već razumevanjem shvatanja.

Ja ne posmatram stanja,
Nego zbivanja stvari.

Zato se nikad ne mogu
Pomiriti sa mirenjem.


Zatim maleni svitac
Lagano sklapa oči
I pravi se da spava.

To je,naravno,avgust
I sve je blago u vazduhu.
Vidici se pretvaraju
U mlaki vosak i pesmu.

Pesma je provetren život.

Sa neba padaju opiljci
Dalekih zvezdanih misli.
Sa zemlje uzleću misli
Malih radoznalih svitaca.

I nikada se ne sreću.

Večno se mimoilaze
U ogromnoj praznini
Hladnih bespuća svemira.


U stvari, mali svitac
I nije pravi svitac,
Već više neko pitanje
Sa krilima od zemlje
I iskrzanim usnama
Od lepljive brbljivosti.

On neprimetno skida
Sa mekih, zelenih pleća
Kao prozračnu košulju
Svu svoju nesigurnost.

I kaže: moram odleteti!
Moram dospeti tamo!

I smeška se dok plače,
Sličan treperavoj lampi
U kojoj umesto ulja,
Gore detinje suze
Mirisave od nade.


Plače i veliki svitac.
Izgleda kao da spava,
Ali u sebi bezglasno
I pepeljasto jeca.

Jer i veliki svitac,
Ako umeš da zamisliš,
Nije zapravo svitac,
Nego naš večiti odgovor
Sa krilima i usnama
Od blage mesečine
Izmišljen, ali potreban.

Bez njega svi bi mali,
Ljubopitljivi svici,
Ostali zauvek priglupi
Ne saznavši za igru
Koja se zove �žmurke�,
Kad se biva nevidljiv,
Potpuno lišen ivica.


Dok u daljinu odbrojavam
Svoju svetlucavu misao
I pretvaram je u požare,
Nepomućene, vrtoglave,
Na dnu pra-okeana
Nepresušenoga neba
U koji se ulivaju
Sva trajanja i prostori,

I ja izmišljam zvezdu
Iz mog mesta u vremenu
I ona mene iz njenog.

I uplašim se kad shvatim
Da sam dvodtruko uplašen.
Jer ja sam ovde, danas
I negde tamo, u večnosti.

Ipak je ćovek najbrži
I najčudesniji način
Da se postane svetlost.
Ja moram u to da verujem.


Bilo bi odveć lepo
Da se na kraju bar jedne
Od tih zvezdanih večeri
Nešto stvarno i dogodi.

Nešto što bi izmenilo
Život i snove svitaca,
Uz čiju smo se mudrost
Slučajno zadesili,
I sami u sebi žudeći
Daleke jake svetlosti
I menjajući uzalud
Svoje žestoke želje
Za nekakav u večnost
Rastegnuti trenutak.

Ali ništa se ne zbiva.
Još uvek vekovi kasne.


Kraći samo za korak
Od svoje neodlučnosti,
Mi smo se mimoišli
Kao i mali svitac
Sa svakim svojim snom.

Eto, zašto se ne zbiva.

Čujem zagrljaj drveća
I otvaranje školjki,
Slonovski hod planina,
Šarenilo tišine,
Mekoću ptičijeg leta
I belo pletivo potoka
Po kamenju i pesku
Rasutom oko jezera.

Ali šta mi to vredi
Kad nikad nisam dospeo
Ni u jedno to Unutra.


Zameniti se želja,
Ma i najvrelijim glasom,
To znači: baviti se
Ključanjem hladne svetlosti.

Naš oslonac je beskraj.

U trinaestoj godini,
U dogovoru s vetrom,
Vreme je da se malo
Odlepimo od sebe
Plamteći duhom i rukama.

Šta se to možda moglo,
A nismo domislili?
Ovo je moje pitanje
Vršnjaku iz budućnosti.

Uzdam se u njegova stoleća,
Valjda će biti brža.


Postoje modra leta
Kad se u oku naziru
Sve bliži tragovi lasta.

Mirišu guste grive
Krilatih tuja i borova
Kao zvuk starih orgulja.

Pod smolom pčelinjeg pljuska
Treba provesti dan
Ležeći tako na leđima
Uz samu obalu jezera,
Razmišljajući o tome
Da li su prave stvari
Na mestu gde su nas učili,

Ili su već u nama,
A nismo ih ni svesni.


Postoji belo mesto
Visoko u prošlosti vremena
Gde zapisani jezik
Večitoga obnavljanja
Još uvek možeš pročitati
Kao govor života, a ne tek pogrešan prevod.

Šapućem to vršnjaku
Iz veka što tek pristiže.

Pronađi svoju zvezdu
I počni sasvim sam.
Počni bez ičije pomoći
Dok tvoj bosonogi korak
Himnično zemljom odzvanja:
Tišinu po tišinu.

Upamti, ti si smena.
Idi, dovrši to nebo.

[Lilith_021]

Ulepšavanje nevidljivog

Usuđujem se da pomislim ovako:
u početku je morao biti neki kraj.

A da bi postojao kraj,
sve je to moralo da se dogodi iz kretanja.

U vreme kad nije bilo predstave
o sadržini vremena,

u prostoru u kom nije bilo pomisli
na suštinu dosezanja,

pre kretanja je morala biti namera
začeta kao plod bar jedne posledice odvažnosti

koja je uzrok uzroku što u spirali ronim
u unutrašnji vrh neshvatljivog i nemogućeg.


Pre početka i kraja, pre kretanja i vremena,
uoči prostora i namere, bila je, eto, ta odvažnost,

kao predak svih stvari što su se na trenutak
zagrcnule od prevelikih želja.

Gde su potonje svetlosti i zakasnele vatre ?
Gde nebesa i vode ? I gde tek zemlja ?

I gde je ova vrsta stvorenog
kojoj pripada i moj svet ?

I gde je posle života smisao, koji se tek nakanjuje
da začne glomazni besmisao naslućenog ?

Ovako bih se, dakle, usudio da pomislim:
pre svega morala je biti - želja.


Sve što mene izgovara,
dok opekline stoletnog ostavlja u mom umu,

sve što me izvodi iz zemlje i uvodi u vatru:
čitanje skromnih i oholih slojeva moga postojanja,

čitanje i dozrevanje mojih moralnih prizora,
satiranje kultura i nešto od one mahnitosti

kojom se branim kao da nikad ranije nisam bio ja,
a besanosti žig mi govori da sam bio,

da sam mnogostruki glasonoša, i da se vraćam
u jatima, kao civilizacije, kao kosmički zdenci,

- sve što me tako izgovara, u ovom danu koji se osipa,
doista može stati u tri želje.


Pa evo, rekoh ribi, sebičnost jednog od mnogih
neiskazanih mene, saleta između potiljka i beonjača,

nalaže mi da od te vaše, sad oživele,
porozne telesne sablasti

- ili ne znam već šta ste,
ovako ponovo stropoštani u šupljikavost -

zatražim tri mogućnosti da misaono savladam
pitanja što me pohode.

Prvo je moje mučenje:
da budem mlađi od svojih uspomena.

To je nekako počasno isto, kao i prolaženje
ispod zasvođenosti vremena, vetra ili duge.


Drugo je moje mučenje
da budem neuhvatljiv u mislima.

Da, dok boravim u njima, budem ipak
za nepreglednu beskonačnost ispred.

Da budem, dok boravim u njima,
jednu predivnu vrhunsku drevnost posve iza.

Da budem, dok boravim u njima,
očito brži i nedostižniji u svim pravcima prostiranja.

Objasnio bih vam taj svoj način,
koji se ovde smatra beznadežnim: razumeo bih

da li je kretanje starenje prostora u nama,
ili starenje nas u prostoru.


I treće moje mučenje:
da postajem sam sobom kao vi.

Spreman sam, evo, da bez velikog čuđenja
prihvatim poverenje u kakve god vi zatražite

vrste drukčijeg razumevanja prostora
i objašnjenja drukčije sadržine trajanja,

sisteme drukčije živog i univerzume
koji su ono čime mi nešto stalno preti.

To bi mi vrlo pomoglo
da u konačno smestim beskonačnost

i da ne strepim da li ću samo oživeti,
nego da se umnožavam, čak istovremeno, svakada.