Naše srednjevekovne i starije crkve

[nenad.bds]

Црква Светог Илије
Жвиње, Црна Гора

Црква Светог Илије се налази на гребену, коју стотину метара од граничне линије са Хрватском, изнад села Жвиње и Шпуље, до којих се стиже од места Њивице недалеко од Игала у Бококоторском заливу.

Веома је стара и не зна се ни приближна година подизања цркве.

''Мала завјетна црква на брду Илина кита, на размеђу предјела конавоског, витаљанског. Припада средњевјековном опусу Драчевице. И овдје леже стећци.

Црква носи малу полукружну апсиду окренуту Истоку. Кров је начињен од полубачвастог свода. На зидовима је по један мањи лучни прозор. Грађена је притесаним каменом у малтеру. Мјесно предање казује да је стара пет вјекова.
На звону стоји натпис: СУТОРИНА - ПРИЛОГ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ � 1922 ЉЕВАОНИЦА ЗВОНА ЈАКОВ ЦУКРОВ СПЛИТ.''

На источној страни је поглед на Игало и Херцег Нови

Црква је била велика светиња и поштована од свих становника Суторине, као што записа поп Шпиро Лучић 1897. године.( �Видослов � саборник Епархије Захумско-херцеговачке и Приморске�, бр. 11., Требиње 1997)

��Између свијек цркава у овој парохији Суторинској овдашњи народ највишу важност одаје цркви св. пророка Илије која се налази на високом брду и само се мјесто ђе је црква прозвало црквенијем именом Илин-врх. Суторинско брдо Осоје све је покривено малом ситном кржљавом шумом плаником чесмином ресином зелеником итд., те у свему брду нема ниђе да се види великога дрвета пошто је све дивја шума а народ вели да у Осоју и не може никако велико дрво нарасти а на Илин-врх око саме цркве има велике све што је порасла од дивје шуме а кад би народ запито видите како може код цркве велика шума нарасти тако би могла и по свему брду они одговарају да је место свето око цркве па нуђе може расти али заиста свето и јест кад човјек дође код ње нека га изванредна милина и крепост живота обузме. Прича народ да је некаква чобаница чувајући стоку крај Илине цркве нашла свету руку од чељадета до лакта веле сиђела је на камен и прела те јој из руке пани вретено и упани под једну гробну поклопницу, она завуци руку да извади вретено кад тамо извадила свету руку од чељадета и веле да је неђе однијела у намастир не зна се ђе је. И још народ прича о гори на Илин-врх да су од прије стари сјекли држала оја и ралица за рала и однијели би дома да то раде кад у јутру веле да би та дрва сама отишла на оно мјесто окле су се посјекла те тако због тога народна вјеровања неће нико од овдашњијех становника за живу главу да ниједну палицу дрва однесе са Илина-врха те како које дрво пада тако само и труне. Црква је сасвијем мала може бити има да се поправљала има једно 60 година како стари причају око ње је велика шума да се од шуме не може виђети црква то је свједочанство како може и дивја гора узрасти велика кад се кроз много времена не сијече.

Западни поглед: Конавли са Цавтатом и Дубровником.

Поменута је црква изложена на лијепоме погледу на све четири стране а за највише на Јадранско море и Бокељски залив, на Дубровник, Котор, Бар, Ловћен. Красан поглед а када је чисто љетошње јутро у прасак зоре може се са Илина-врха са дурбином виђети и обала Пуље преко Јадранскога мора. Ко једном дође на Илин-врх јопет га жеља вуче да код ње дође да се наужива -лијепога погледа. Мало је рђав пут, не море се на коњу доћи, све је узбрдо.��

Поред цркве је надгробни споменик француском војнику из Наполеонових ратова.



Испод цркве на коју десетину метара су остаци старих грађевина.



Сликано из Игала. Црква се налази на самој левој ивици слике на гребену.

Из села Њивице на обали Бококоторског залива у Близини Херцег Новог и Игала скреће се у брдо поред села Жвиња и Шупље неколико километара, а задњи километар и нешто више се иде пешке.

[nenad.bds]

Crkva Presvete Bogorodice - Karađorđeva crkva
u Topoli

Crkva Karađorđe Topola

Crkva Presvete Bogorodice, u narodu poznata pod nazivom Karađorđeva crkva, jednobrodna je građevina sa osnovom u obliku upisanog krsta. Građena od lomljenog kamena, a njen dvoslivni krov pokriven je ćeramidom.

Crkva Karađorđe Topola

Uz zapadni portal podignuta je spratna kula zvonara, takođe od kamena, koja je istovremeno služila i kao odbrambena kula. Polukružna i vitka, kupola crkve prekrivena je šindrom � pločama od hrastovog drveta. Kupola je spolja ortogonalna, a iznutra polukružna. Crkva deluje prilično rustično, ali se odlikuje izuzetno skladnim proporcijama. Spolja je okrečena belom bojom.

Crkva Karađorđe Topola

Crkva Karađorđe Topola

Crkva Karađorđe Topola

Unutrašnjost crkve, bogato je oslikana i sa ikonostasom u duborezu, odaje utisak sklada i prefinjenosti.

Crkva Karađorđe Topola

Crkva Karađorđe Topola

Karađorđeva crkva jeste svojevrstan istorijski spomenik i dokaz burnih događaja u Topolskom kraju. U crkvi, koja se i danas smatra gradskom, svakodnevno se održavaju bogosluženja.

Crkva se nalazi u spomeničnom kompleksu Karađorđevog grada u Topoli.

Crkva Karađorđe Topola

[nenad.bds]

Црква рођења св. Јована � Намастир

Ботош

crkva Namastir Botoš црква Намастир Ботош

Тачан датум подизања српске цркве у Ботошу, посвећене рођењу св. Јована Претече, није познат. Претпоставља се да је �Намастир�, како у народу зову ботошку цркву, изграђен између 1768. и 1770, у време насељавања српских граничара.

crkva Namastir Botoš црква Намастир Ботош

crkva Namastir Botoš црква Намастир Ботош

Сликано је са обале Тамиша

Према предању, придошли калуђери су направили цркву од бусења, чији се трагови могу и данас видети на олтарском зиду. Била је покривена шиндром која је касније замењена бибер црепом.

Бусење од кога је црква 'сазидана' сасвим је уочљиво

crkva Namastir Botoš црква Намастир Ботош

crkva Namastir Botoš црква Намастир Ботош
Не може се тачно утврдити када су извршене преправке. Данас је то једнобродна правоугаона грађевина са несразмерно великом олтарском апсидом и тек наговештеним певничким просторима. Кров изнад олтара је заобљен. Масивни зидови су подзидани опеком. Фасаде су окречене, без декоративне пластике, са пет прозорских отвора и улазом на јужној страни. Конзерваторски радови изведени су 1984.

crkva Namastir Botoš црква Намастир Ботош

Црква је на североисточном ободу села, на самој обали Тамиша

Црква је уврштена у споменике културе од великог значаја.
(Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' � Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.)

crkva Namastir Botoš црква Намастир Ботош
Донедавна је опис одговаро овом горњем. Као што се и на сликама види, започета је обнова. Кров је покривен новом шиндром; Западно прочеље је обновљено и постављена су нова дрвена врата, а са остатака зидова уклоњене су наслаге настале од поправљања и кречења, тј. фасада је припремљена за малтерисање.

crkva Namastir Botoš црква Намастир Ботош
Ботошки Намастир је значајан јер је то, колико ја знам, једина сачувана грађевина тог начина градње који је коришћен пре почетка подизања црква (барокних и других стилова) које и данас постоје широм Војводине. У многим описима тих садашњих цркава се говори да је 'пре изградње садашњег храма постојала мала црква изграђна од плетара, покривена набијеним рогозом' или сличне грађвине од материја и начина градње који нису дуготрајнији. Као што се и види из података о Ботошу, нова црква, која постоји и данас изградјена је врло брзо после ове, која је задржала назив Намастир, тј. већ 1783. године.

Надгробни споменик је са самог почетка 19. века, што вероватно говори да је и после изградње садашње цркве Намастир био у функцији

Ботош (мађ. B�tos, рум. Boka, нем. Botosch) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2002. било је 2148 становника.
У Ботошу је живео и трагове оставио још неолитски човек. Овде су пролазили многи народи у праисторији, првим вековима историје, па све до дана данашњег. Смењивали се народи, преплитали обичаји, култура.
Ботош није увек био на месту где се данас налази. Село је било смештено на самој обали Тамиша на месту званом Талађ, који сада чини један рејон великог Ботоша. С обзиром на то да је ово врло старо насеље, његови први становници су своју насеобину подигли поред реке, да би имали питке воде, па је тако Ботош подигнут тик уз Тамиш. Ботош је, нема сумње, веома старо словенско насеље. У писаним споменицама Ботош се помиње под овим именом још 1347. године, према подацима у �Крушевачком поменику�. Тада је припадало ковинској жупанији која је била саставни део Угарске територије. Било је чисто српско насеље, чији су становници били православне вере. Међутим, локалитет села је био настањен још између 3000. - 2000. године пре нове ере, и припада Винчанској групи, то доказују бројни археолошки налази, пронађени на овом локалитету.
Не може се поуздано доћи до података о томе како је село добило име. Постоји више верзија, легенди, од којих су две донекле прихватљиве. По једној легенди, у некада малом селу крај Тамиша живела су два брата, Тоша и Јоца. Између браће је дошло до свађе. Јоца је потегао нож и убио Тошу, тј. убо Тошу. Спајањем ове две речи �убо� и �Тошу�, добијено је име села, чији су родоначелници Јоца и Тоша.
Друга верзија је, међутим, много вероватнија. Село се налазило непосредно поред реке, било богато водом и плављено. Пошто већина других села то нису била, они су ово насеље због обиља воде назвали Бодош. На једној од првих карата Баната коју је израдио Клаудије Мерси, гувернер Баната, и извршио попис становништва 1719. године Ботош се води као Водош. Трансформацијом �в� у �б� добијено је име Бодош, које је временом претворено у Ботош.

Православна црква у Ботошу

crkva Namastir Botoš црква Намастир Ботош
Из периода између 1768. и 1770. године потиче стара богомоља, о чијем настанку нема писаних докумената. Црква Рођења Светог Јована Претече, у народу позната као �Намастир� � јединственог изгледа и заштићених вредности.

Садашња црква изграђена 1783.

Садашња црква у центру села је скромна једнобродна грађевина, без кубета, са правоугаоном основом. Зидови су дебели 75 cm. Подигнута је после 1783. године. Освећење храма извршио је исте године епископ Софроније Кириловић, о чему сведочи грамада која се налази у цркви на месту проскомидије. Иконостас је живописао Стеван Пантелић 1867. године.
Први запис о школи у Ботошу потиче из 1804. године. Трговац Буковале је поклонио зграду селу за школу.

Идила ботошка - ћурка са подмлатком, рода у гнезду и Намастир
crkva Namastir Botoš црква Намастир Ботош

[nenad.bds]

ЦРКВА БРВНАРА СА СТАРИМ ГРОБЉЕМ И СОБРАШИЦАМА
Доња Јабланица - Златибор

Црква брвнара Златибор

Crkva brvnara Zlatibor

''Подигнута у старој боровој шуми близу највише коте брда, целина у Доњој Јабланици одаје дух древног култног места. Црква посвећена Богородичином Покрову подигнута је 1838. По предању, градили су је �мештани са једним мајстором са Таре�.

Црква брвнара Златибор

Crkva brvnara Zlatibor

Црква брвнара Златибор

Једнобродне је основе, са правилном полукружном апсидом у ширини брода и изразито стрмим кровом, првобитно покривеним шиндром. Унутрашњи простор подељен је иконостасном преградом на олтар и наос. Царске двери, настале одмах по изградњи храма, приписане су Сретену Протићу, док је престоне иконе, дар четворице приложника, 1851. насликао Димитрије Посниковић. Поред цркве је дрвени звоник.

Црква брвнара Златибор

Crkva brvnara Zlatibor

Црква брвнара Златибор

Столови у прочељу (где седи глава породице) имају кружни облик чиме подражавају изглед софе.

Међу столетним стаблима, пратећи конфигурацију терена, смештене су собрашице. Година 1840, уписана црвеном бојом на једној од најстаријих и најлепших, сведочи да су подизане непосредно после настанка цркве. Поједине собрашице су потпуно затворене, док су остале у облику тремова ниско одигнутих од тла, на дирецима, са софром и клупама конструктивно уклопљеним у градњу.

Црква брвнара Златибор

Нисмо знали да треба да потражимо и гробље које је саставни део овог комплекса.
Crkva brvnara Zlatibor

Гробље из прошлог века, стотинак метара западно од цркве, и данас је у употреби. Надгробни споменици претежно су од пешчара, са бојеним клесаним натписима, биљним орнаментима и симболичким представама. Конзервација је делимично изведена на собрашицама 1987.
Ово је споменик културе од од великог значаја.''
(Извор: Cпоменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Србије.)

Crkva brvnara Zlatibor

Crkva brvnara Zlatibor

Црква брвнара Златибор

''Crkva brvnara u Jablanici udaljena je 25 km od centra Zlatibora.

Sagrađena je 1838. godine i posvećena je Presvetoj Bogorodici. Nalazi se u borovoj šumi i pripada drvenim hramovima manje vrste širine 5,25 m, a dužine 9,5 m. Građena je od brvana u pravougaonoj osnovi, sa polukružnom oltarskom apsidom.

Od starog ikonostasa sačuvane su: Carske dveri, prestone ikone Isusa Hrista, Presvete Bogorodice sa Isusom Hristom i ikona Svetog Vasilija Ostroškog sa Svetim Jovanom Krstiteljem.

Црква брвнара Златибор

Crkva brvnara Zlatibor

U porti i okolo u šumi pored Crkve, nalaze se kućice od brvnara, sobrašice iz 1840. godine.

Sobrašice (sofrašice, sobre, sofre, šatre, čardak, čardačić) je naziv za male drvene zgradice koje su podizali imućniji domaćini i koje su njima i njihovim gostima služile prilikom održavanja crkvenih sabora. U užičkom i zlatiborskom kraju još se jedino ovde mogu videti ovakvi građevinski objekti kao svedoci nekadašnjeg graditeljstva.'' (Sa sajta Zlatibora.)

Црква брвнара Златибор

Crkva brvnara Zlatibor

U prorezima izmedju dasaka na vratnicama od porte videli smo desetinu zataknutih novčanaica. I mi smo svoj prilog crkvi ostavili na isti način.

Црква брвнара Златибор

Crkva brvnara Zlatibor

Црква брвнара Златибор

Do crkve-brvnare u selu Jablanica stiže se kad se od Partizanskih (Kraljevih) voda na Zlatiboru krene na jug, ka Novoj Varoši. Na oko 5 km. je skretanje ka Torniku, selima Jablanica i Stublo, kao i za manastire Uvac i Dubrava. Dalje idete 12-13 kilometara do odvajanja za selo Jablanicu, a zatim do Jablanice ima još osam kilometara. Kada se udje u selo, ide se desno oko pola kilometara. Kod zadnjih kuća se ide oštro uzbrdo po neasfaltiranom putu koju stotinu metara.
Ključ od crkve se drži u tim kućama najbližim crkvi. Nismo to na vreme doznali a nismo naišli ni na koga da se raspitamo kad smo odlazili ka crkvi.

Crkva brvnara Zlatibor

Donja Jablanica, koja nije posebno selo, je u desnom delu slike.

Iza ćuvika na donjoj slici, je brdašće na kome je crkva - brvnara sakrivena među borovima.

Crkva brvnara Zlatibor

[nenad.bds]

ARAČA

ЦРКВА СВ. АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА

''У историјским изворима нема поузданих података о времену настанка цркве Св. арханђела Михаила, осим да је почетком XVIII века, по одласку Турака из Баната, остала у рушевинама. Импозантна грађевина подигнута на реци Тиси* недалеко од Новог Бечеја, својом основом као и просторним распоредом карактеристичним за бенедиктинске цркве у прелазној варијанти романоготичког стила (полукружни, благо преломљени луци и узани, полукружно завршени прозори) упућује на могућност да је градња започета крајем XII или почетком XIII века. О монументалним претензијама градитеља сведоче коришћени материјали – мермер, тесани камен, пешчар и опека. Арачка црква је тробродна базилика без трансепта, засведена крстастим сводовима, са три полукружне олтарске апсиде, уз које је крајем XIV века дозидан готички звоник. Богат архитектонски украс на фасадама у виду слепих аркада, пиластара, колонета и велике розете на западној фасади сачуван је у фрагментима. Капители и конзоле имају разноврсну декоративну пластику са фигуралним и биљним мотивима. Приликом ископавања 1879. откривена је надгробна плоча са представом светитеља, украшена трочланом преплетном траком, која се датује у XI век. Новија археолошка истраживања потврђују да су са северне стране цркве постојали конаци. Конзерваторски радови су обављени током 1970/72.''

Период градње се смешта у године 1100/1200.
Арача је споменик културе од изузетног значаја.
(Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Србије)

(* Треба имати на уму да је Арача на Тиси могла бити пре регулације која је извршена у другој половини 19. века. Сада је Тиса удаљена десетак километара.)

Arača...

(Ovaj prilog o Arači je objavljen u listu Zrenjanin, od strane autora Lj. Bailovića, a preuzet sa sajta Novog Miloševa)

''Ruševine benediktinske opatije na Tisi, pokraj Novog Miloševa (nekadašnje Beodre), predstavljaju kulturno istorijski spomenik prvog reda - jedini te važnosti iz srednjeg veka sa ovog područja. Romanička bazilika podignuta je oko 1230. godine, a nakon stradanja obnovljena je zalaganjem kraljice Jelisavete Anžujske 1370. kada je uz apsidu dozidan gotički toranj. Arheološka istraživanja pokazuju da je monumentalna zgrada opatije podignuta na temeljima neke starije crkve, verovatno iz 11. veka, koja je bila ukrašena preromaničkom kamenom plastikom.

Na potezu koji Melenčani zovu "sedmiter", jer odatle "počinju putevi prema atarima sedam banatskih sela", osam kilometara južno od Miloševa, stoji Arača. Njene monumentalne ruševine i danas pokazuju da je to nekad bilo divno i važno zdanje, a oko nje - njive i ništa.

Arača je u srednjem veku bila crkva; stručnjaci je svrstavaju u spomenik prvog reda, jedini te važnosti u ovom području. Dok je trajala kao crkva, oko nje je, kroz ceo srednji vek bilo naselje, čije je kuće od naboja i busenja, međutim, vreme sravnilo s zemljom. Ostala je samo crkva, romaničkog stila, čija je istorija bila burna i dramatična.

Prvi pisani trag o njoj imamo iz 13. veka, kada je Arača bila benediktinski manastir. Manastirske temelje arheolozi su pronašli sa severne strane crkve, a zabeleženo je da je opat Nikola iz tog manastira 1256. godine učestvovao na crkvenom saboru u Ostrogonu. U najezdi Kumana opljačkana je i porušena 1280. godine. Na papskom spisku ‘desetina’ spominje se 1332-1337. Po nalogu koji je je 1370. godine dala kraljica Jelisaveta Anžujska, Lajoševa udovica i majka Ludviga Velikog, Arača je obnovljena i od tada verovatno potiče njen gotički toranj koji stoji i danas. Godine 1417. Araču je u posed dobio despot Stefan Lazarević, pa je zapisano da je tada u njoj živeo i despotov namesnik po imenu Brajan. Kao varoš, Arača se u dokumentima pominje 1422. godine. Despot Đurađ Branković dobio ju je 1441, a posle ju je , kao i druge posede, poklonio rođaku Pavlu Birinjiu, sinu bosanskog pograničnog zapovednika. Zapisano je takođe da je u Arači 1450. godine održan sabor torontalske vlastele.

Uoči turskih osvajanja, Arača je naseljena srpskim življem: 1551. godine prepravljena je u tvrđavu, ali je iste godine, za vreme opsade Bečeja, bez borbe predata Turcima. Oni su je svejedno spalili i od te 1551. velelepno zdanje više nije obnavljano.. Po pećkom katastigu od 1660. godine, Arača je i dalje srpsko naselje. Napuštena je 1720. godine, a iz ondašnjih izveštaja se vidi da je to bilo zbog kuluka i poreza.

Toliko se o Arači zna iz pisanih dokumenata. Stručnjaci koji su ispitivali ono što je od nje ostalo, kažu da se na njenim ruševinama uočavaju dve građevinske faze, sa potvrđenom pretpostavkom da je sagrađena na nekim starijim temeljima. Iz vremena kada je bila benediktinska opatija, vidi se mediteranski karakter plana, koji pripada prvoj građevinskoj fazi (kraj 12.-13. vek). To je bazilika sa tri apside, od kojih je srednja viša i veća, sa masivnim ravnim zidovima od crvene opeke. Apside su raščlanjene na pet strana lučnim arkadama na polustubovima. Na portalu je upotrebljen crveni mermer - na toj zapadnoj strani jedini ukras su portal (koji je imao izvučen zasvođen ulaz na dve vode, slično Studenici) i velika rozeta sa vitroom, od kojeg su pronađeni parčići raznobojnog stakla. U unutrašnjosti crkve su ekspresivni stubovi od sivog peščara, sa kapitelima u romaničkoj biljnoj dekoraciji akantovog lišća; kapitel do same apside ima i figuru Adama koji bere jabuku. Konsole u oltaru imaju pupoljaste akante, a u severozapadnom uglu pada u oči konsola u obliku glave. Pod je bio prekriven pločicama od crvenog mermera poreklom iz Piške (kod Estergoma).

Velika rozeta sa vitroom, međutim, spada u razvijenije primere mađarskog graditeljstva kasnog 13. veka. Druga faza u gradnji Arače, iz vremena Jelisavete Anžujske (druga polovina 14. veka) vidna je na delovima gornje strukture, kada je možda obnovljena i rozeta dobivši današnji izgled.

Ne zna se ko je i kada osnovao crkvu Araču. Sondažna arheološka ispitivanja pokazuju da je na mestu benediktinske opatije prethodno bilo neko starije crkveno zdanje. To potvrđuje i kamena ploča koju je 1897. godine otkopao dr Peter Gerece, a danas se čuva u peštanskom Nacionalnom muzeju. Njena preromanička, grubo klesana reljefna kompozicija verovatno pripada 11. veku i odnosi se na osnivanje prvobitne crkve. U gornjem delu ploče je muškarac s bradom u odeći sveštenika, desnom rukom blagosilja na način istočne crkve, a levom rukom drži svitak ili knjigu. Ispod biste sveštenika su uklesane dve glave (oštećene) ktitora crkve, koja je takođe prikazana na drugoj (levoj) strani ploče. Ona je drugačija od današnje građevine, jer se vidi da je to bila bazilika sa atrijumom i zvonarom (čiji su ostaci temelja potvrđeni i arheološkim sondiranjem). Ploča još sadrži figuru osedlanog konja sa sokolom, što govori da su ktitori crkve bili plemenske starešine. Pored glave sveštenika i ktitora, urezan je tekst na latinskom, koji je veoma oštećen. Istraživači su ga različito čitali, ali se slažu da je pored glave sveštenika tekst molitve. S obzirom da je tekst urezan nevešto i veoma nepregledno za čitanje, ima mišljenja da je latinski tekst uklesan naknadno, a ne u vreme nastanka ploče i crkve. Zadnja strana kamene ploče iz Arače je izlizana, jer je kasnije bila okrenuta na gore, služeći kao pod u dvorištu manastira.

U doba kada je klesana ova ploča da ovekoveči osnivače aračke crkve, slovenski živalj je predominantan na ovom području i do kraja 12. veka je održao sopstvenu, plemensku organizaciju. U 9. i 10. veku ovde misionare učenici Ćirila i Metodija i kada su, na samom kraju 9. veka, pristizala mađarska plemena, zatekla su Slovene u primanju hrišćanstva. Sin vojvode Glada Ahtum (Ajtonj), koji je vladao u oblasti Moriša, primio je, u 10. veku, vizantijsko hrišćanstvo. Tek posle pobede kralja Stefana (Ištvana) nad Ahtumom (oko 1030.) osniva se katolička čanadska biskupija: iz nje se proterani učenici Ćirila i Metodija sele u banatske manastire. A taj slovenski knez ili vojvoda Glad (u mađarskim izvorima Galad), ostavio je traga na toponimima na potesu od Miloševa do Kikinde: tuda protiče rečica Galacka (danas krak kanala DTD), na njenoj desnoj obali je Galad grad na rudini Gradište, a postojala je i Gladilova humka u ataru Novog Miloševa, koja je uništena prilikom gradnje puta. Kada govorimo o problemima verskih i crkvenih, društvenih i kulturnih odnosa Slovena i Mađara u 11. 12. i 13. veku (a oni su važni i za rasvetljavanje porekla Arače), treba reći i to da se na pr. crkva Sv. Dimitrija u Segedinu održala kao grčka parohija sve do 1294. Inače, sondažnim iskopavanjima zrenjaninskog Muzeja na prostoru Arače, pronađen je, među mnoštvo oštećenih kostura, grob sa pokojnikom položenim na pravoslavan način, licem prema istoku, sa tragovima sargije ispod kostura, koji se datira u 9-10. vek.

Zamršena istorija Arače ostavila je teške tragove na njoj. Postojala je, izgleda, još u vreme primanja hrišćanstva kao crkva namenjena hristijanizaciji slovenskog življa. Dva-tri veka kasnije je tu uzdignuta velelepna benediktinska opatija. I ona je paljena i rušena, pljačkali su je Kumani i Turci, a služila je, povremeno i katoličkoj i pravoslavnoj veri, prepravljana je i u odbrambenu tvrđavu, a završila je tako što su se svi njeni stanovnici zauvek iselili u prvoj polovini 18. veka. Pljačkana je i posle toga: okolno stanovništvo razvlačilo je njene kamene delove i opeku, a svuda oko Arače vidljive su rupe koje su ostavljali tragači za zakopanim blagom. Rušili su je i vetrovi: zabeleženo je da je jaka oluja 13. decembra 1863. srušila neke njene zidove i gornji deo gotičkog tornja.

Početak priče o Arači, međutim, daleko je stariji od njene srednjovekovne istorije. U njenom okruženju arheolozi istražuju praistorijska naselja koja traju od doba starčevačke keramike (5.500 godina pre nove ere): zemlja Arače pružala je utočište ljudima 7,5 hiljada godina, jer je dovoljno uzdignuta (82 metra nadmorske visine) da je nisu mogle poplaviti vode Tise u redovnim izlivanjima, a bila je okružena vodom - štitio ju je tiski rukavac Mali Begej, močvare Veliko Kopovo, Pošta Kopovo i Bikoš i rečica Crna Bara, obezbeđujući joj istovremeno i vodene puteve. A uskom zemljanom gredom (prema N. Bečeju) imala je i suvozemni put do Tise. Danas su oko Arače sve same njive. Njihova obrada počela je sa stanovnicima starčevačke kulturne grupe (dobila je naziv po Starčevu kod Pančeva), koju arheolozi smatraju prvom sedelačkom, zemljoradničkom kulturom u Vojvodini.

Galad grad...
U staroj literaturi često je navođeno naselje sa utvrđenjem Galad grad, kao i manastir sa tim imenom; prema legendi, piše Milorad Girić, arheolog Muzeja u Kikindi, slovenski knez Glad (u mađarskim izvorima Galad), na obali rečice Galcke u blizini današnje Kikinde, sagradio je veliko zemljano utvrđenje, gradinu koja je bila ojačana palisadom i zemljanim bedemima.

Lokalitet Galad grad nalazi se na krajnjem istoku atara Novog Miloševa na desnoj obali Galacke (danas krak kanala DTD), kraj salaša porodice Đukičin na rudini Gradište. To je humka nastala od ruševina srednjovokvnih objekata. Ostaci odbrambenog rova još se vide, a prilikom oranja izoravani su fragmenti iz 15-16. veka. Sondažna arheološka istraživanja su potvrdila da se tu radi o srednjovekovnoj utvrdi.

Istorija pominje vojvodu Glada i njegovog sina Ahtuma u vezi sa pobunom plemenskih starešina protiv Stefana (Ištvana) Prvog koji im je nametnuo svoju vlast.
U pohodu Mehmeda Sokolovića na Banat 1551. godine, posle Arače, pao je i Galad grad. Ne zna se da li Turci Galad grad uništili odmah, ili nekoliko decenija kasnije, posle velike bune Srba u Banatu protiv Turaka 1594. godine.

Pokrštavanje...
Mađare je iz južnoruskih stepa u Panoniju doveo Arpad, prvi mađarski knez (889-907), osnivač dinastije Arpadovića. Arpad je u Panoniji srušio slovensku Velikomoravsku državu koju je tu zatekao. U Velikoj Moravskoj su za vreme kneza Rastislava (846-870.) hrišćanstvo na slovenskom jeziku širili Ćirilo i Metodije i njihovi učenici. Za vreme kneza Svatopluka (871-894) Velika Moravska je obuhvatala i Donju Panoniju.

Stefan Prvi (Ištvan) Arpad, "Sveti" (997-1038 ) preveo je Mađare u hrišćanstvo, ugušio pobunu paganskih starešina i učvrstio feudalne društvene odnose. Papa mu je 1000. godine podario titulu apostolskog kralja, koju su docnije nosili svi kraljevi Mađarske. Misli se međutim da je Stefan (Ištvan) hrišćanstvo primio od vizantijskih misionara. Posle smrti poslednjeg Arpadovića, Andrije Trećeg (1290-1301) Ugarskom i Hrvatskom zavladala je anžujska dinastija (do 1409. godine).

Kako je zapustela...
Posle vladavine Turaka, za vreme Mersijevog upravljanja Banatom u Velobečkerečkom okrugu, zbog teških uslova za život, čitava sela su napuštena, jer je narod bežao od teškog kuluka i poreza. To se vidi iz izveštaja išpana Tašnera od maja 1719, u kome se kaže da seoski kneževi odbijaju poslušnost i da i sami beže s narodom. Prema izveštaju Tašnera od 5. maja 1720. godine vidi se da su stanovnici Arače za svagda napustili dom i otišli u svet. ''
(Šandor Nađ "Arača")

Do Arače se dolazi putevima koji iz Novog Bečeja vode za Kikindu ili Bašaid. Od tih asfaltnih puteva imate još oko tri, odnosno 2,5 km. letnjeg puta do ruševina Arače.
Skretanje na letnje puteve je označeno ovećim tablama.

Imajte na umu, ako se zaputite do Arače, da ne možete po svakakvim uslovima. Pre skoro šest gorina mi smo krenuli u rano proleće, kad su podzemne vode još uvek visoke, olako se nadajući da će nam čizme pomoći tamo gde automobilom nismo mogli. Pokušavajući da skratimo put, našli smo se okruženi vodom i vratili se okvašeni iznad kolena, stigavši tek na puškomet do cilja.

[nenad.bds]

КАПЕЛА 'МАНАСТИР' УСПЕЊА БОГОРОДИЦЕ
НОВИ БЕЧЕЈ

Капела Манастир Нови Бечеј

''На старијем култном месту крај Тисе � где су, према предању, Турци спалили српски манастир � подигнута је у XVIII столећу капела у виду једнобродне грађевине са полукружном олтарском апсидом и кулом над западним делом храма. Равна фасадна платна рашчлањена су једино плитким лезенама и кровним, односно венцем над соклом. Правоугаони прозори и нише опточени су једноставним, такође правоугаоним оквиром. Двосливни кров покривен бибер црепом на западној страни капеле забатно се завршава и прераста у звоник коцкастог постоља без украса, са још једним спратом нешто мањих димензија.

Капела Манастир Нови Бечеј

Највећу вредност новобечејске капеле представља покретни материјал, сачуван изгледа из старијег храма. Посебно занимљив је триптих са почетка XVIII века (конзервиран 1965), који на централном пољу носи представу Св. Ђорђе убија аждају, док су на бочним крилима приказане сцене из светитељевог живота.

Капела Манастир Нови Бечеј

Царске двери, Распеће и престона икона Св. Јована делови су старијег иконостаса и чувају се у �Манастиру� поред низа других икона непознатих аутора с краја XVIII и почетка XIX века. На капели су вршени заштитни радови 1969, 1975, 1979. и 1987.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС 1998.)

Капела 'Манастир' је споменик културе од великог значаја.

Капела Манастир Нови Бечеј

Kapela manastir Novi Bečej

Капела сада служи и као парохијски храм јер се на црква Св. Николаја која је у близини обављају радови на обнови.

Kapela manastir Novi Bečej

Капела Манастир Нови Бечеј

''Нови Бечеј је још од 1741. године имао цркву изграђену од тврдог материјала, што је, у то време, била реткост у том делу Баната. Протосинђел Арсеније Радивојевић 1758. године извршио је преглед шездесет девет места Темишварске епархије. У свом извештају наводи да у Новом Бечеју постоји црква изграђена од цигала с пет прозора стаклених; двоја врата тишлерских и на њима немачке браве; свод од дасак различитих, бојом молована; црква је патосна циглом; покривена чамовом шиндром; порта ограђена кољем. Црква је имала два звона и била је посвећена светом Николају. Овај опис се подудара с новобечејском малом црквом�манастиром. То што је црква посвећена Св. Николају, унело је забуну и многи су сматрали да се то односи на велику православну цркву у Новом Бечеју, јер је и она посвећивана св. Николају, посебно што мала - манастир, слави успење Богородице. Мата Косовац и др Шаму Боровски у својим књигама забележили су да је велика црква изграђена 1741. године. Косовац чак објашњава: � Храм је зидан у византијском стилу 1741. године под владом царице Марије Терезије, патријарха Арсеније IV и епископа Путника. Темпло је сликао Паја Симић 1858. године, од старих књига има једну србуљу из 1636. године� . И у грађи за проучавање споменика културе Војводине ИИ, на страни 77. стоји да је црква посвећена св. Николи /мисли се на велику цркву/ изграђена 1741. године. Да се овде ради о малој цркви говори извештај протосинђела Радивојевића из 1758. године, према коме у Новом Бечеју постоји једна црква. Да су постојале две, он би то истакао као што је учинио у другим местима где су постојале два цркве, у Великом Бечкереку, на пример. Поготову, што су објекти његове визитације биле цркве, па тек онда школе и други значајни моменти из живота Срба. Нема сумње да је мале црква /манастир/, изграђена раније од велике цркве. Да се и у извештају протосинђела Радивојевића радило о малој цркви сведочи сам опис. Истоветан опис налазимо за малу цркву /манастир/ после двесто година и у чланку инж. Арх. Милоја Милошевића.

Kapela manastir Novi Bečej

Капела Манастир Нови Бечеј

Kapela manastir Novi Bečej

Податак да је православна црква у Новом Бечеју изграђена 1741. године и да је посвећена св. Николи односи се на малу цркву. Пре ње, на овом месту или у непосредној близини постојала је мала богомоља, изграђена од плетера или од набоја 1731. године, што потврђује и антиминс који за цркву св. Никола у Новом Бечеју осветио Никола Димитријевић 3. новембра 1733. године. Тај антиминс је касније, по изградњи садашње мале цркве, пренет у ту цркву. Некада је на том месту, сматра се, још за време Турака, постојао православни манастир, те се по њему данашња црква и зове манастир.'' (Текст са сајта novibecheј.com)

Kapela manastir Novi Bečej

Капела Манастир Нови Бечеј

Црква је на обали Тисе. Када је после великих поплава 1965. насип издигнут, црква се делимично нашла у телу насипа. Насип је сада кеј � шеталиште.

Ова црква - капела по времену изградње може се сврстати и у тему 'Цркве у Војводини 18. и 19. века'. Сврставам је на ову тему јер по архитектури нема знатнијих сличности са барокним и класицистичким храмовима Војводине који су доминантни за то раздобље.

Нови Бечеј (мађ. T�r�kbecse, нем. Neu Betsche) је градско насеље у општини Нови Бечеј у Средњобанатском округу. Према попису из 2002. било је 14452 становника.
Назив места вероватно потиче од имена велепоседничке породице "Бечеи", која је овде имала поседе. Први историјски извори који помињу локалитет с овим именом 11. век односе се на пристаниште, вероватно скелу, која је овде постојала континуирано све до краја 20. века. Могуће је да име овог места потиче и од назива "Беч", што значи "земљопосед", или да значи "утврђење на води" (Хасан Ребац). Име Нови Бечеј, носи због тога што је становништво Бечеја пред турском најездом избегло у Бачку, где је на западној обали Тисе основало насеље истог имена. По ослобођењу Баната, нешто потомака избеглица из Баната се вратило и са колонистима обновило Бечеј, давши муназив "Нови Бечеј", за разлику од "Старог", оног у Бачкој.
Од 1946. године је Нови Бечеј носио назив "Волошиново", по маршалу СССР који је погинуо при ослобађању Новог Бечеја, а од 1952. се опет зове Нови Бечеј.
Бечејски град је био ромејско утврђење из доба касне антике. У његовој близини, на месту словенског села Рача (мађ. "Арач"), подигнута је у 9. веку базилика, која је дуго потом била бенедиктинска опатија. Предање везује ову цркву за мисију Св. Методија.
Први сигурни помен Новог Бечеја је из 1332-1337. године. Мађарска историографија сматра да је био у поседу породице Бечеи, која потиче још из доба Арпадовића. Пре тога се вероватно Бечеј (Вила Вечеи) помиње у једној даровници 1238. краља Беле IV, где се потврђује да је у место поседу Столнобеоградског конвента витезова реда хоспиталаца, мада није сигурно ради ли се о овом месту. Краљ Жигмунд Луксембуршки га је даровао најпре властелинској породици Лошонци, а затим српском деспоту Стефану Лазаревићу. После деспота Стефана, град Бечеј је био у власништву деспота Ђурђа Бранковића.
У 15. веку се у Арачи одржавају скупштине торонталске жупаније, а бечејски град наизменично мења господаре. У првој половини 15. века Нови Бечеј је био у поседу српских деспота. Крајем 15. века од Турака га је успешно бранио деспот Вук Бранковић (Змај огњени Вук). После изумирања Бранковића и смрти краља Матије Корвина, Бечеј је био у посету породице Гереб од Вингарта, а 1514. су га заузели устаници Ђорђа Доже. После гушења Дођиног устанка, град Бечеј је држао Стефан Вербеци, војвода Јована Запоље, али га је себи 1531. преотео српски војвода Стефан Балентић.
Зна се да је око града с подграђем било неколико насељених места: Берек, Борђош, Матеј, Сент Кираљ, Шимуђ, Вран, Арача и Ковинце. После ослобођења од турака се Нови Бечеј (мађ. турски Бечеј развијао као спахилук одвојен од насеља Врањево на северу. После 1946. су ова насеља спојена под именом Нови Бечеј
Године 1551. Мехмед паша Соколовић је заузео град Бечеј. Брад су заузели 1594. банатски Срби који су се дигли на устанак у целом Банату и коју је угушио Синан Паша. Ни у време Турака Бечеј није опустео, описао га је турски путописац Евлија Челебија, који је у њему и боравио. 1717. године имао је 20 пописаних српских домова и припадао је бечкеречком округу.
Године 1699. је склопиле су Аустрија и Турска Карловачки мир, према којем је извршено рушење тврђаве Бечеј 1701. године. Срби су се у Нови Бечеј углавном доселили из Старог Бечеја и Потисја, а у оближње село Врањево су се доселили из Потисја и Поморишја 1752. Нови Бечеј је 1781. године купила од Бечке Дворске коморе породица Сисањи.
У другој половини 18. века у Новом Бечеју је почело насељавање Мађара. 1848. године биле су крваве борбе, а 1886. изгорела је трећина Новог Бечеја. Бечеј је после 1883. пругом повезан са остатком железничке мреже краљевине Угарске и од тада се нарочито развија, поставши регионални центар трговине житом у Јужној Угарској. Почетком 20 века су, ради лакше речне пловидбе, сасвим уништени остаци Бечејске тврђаве. Од 1919. године, Нови Бечеј улази у састав југословенске државе. (Википедија)

Kapela manastir Novi Bečej

[nenad.bds]

ЦРКВА СВЕТОГ СТЕФАНА
Мала црква - Стара Црква
СРЕМСКА МИТРОВИЦА

Stara crkva Sremska Mitrovica

''Стара српска црква св. Стефана - Настала је крајем XVI или почетком XVII века, на шта наводи и изглед сличан цркви брвнари. Први писани помен о њој потиче из 1729. Једнобродна је, орјентисана у правцу југозапад - североисток.

Stara crkva Sremska Mitrovica

Правоугаони наос звршава се олтарским простором исте ширине, четвоространим споља и изнутра. Изнад главног улаза уздиже се високи барокни звоник, коме су у једној од последњих обнова зазидани у приземљу лучно завршени бочни отвори. Свод је полуобличаст, са изузетком крстастих сводова изнад приземног дела звоника. Скромну фасадну декорацију чине плитке правоугаоне лизене на бочним зидовима, подупртим контрафорама.

Stara crkva Sremska Mitrovica

Са иконостаса из прве половине XVIII века сачуване су само престоне иконе Христа и Богородице које се чувају у Галерији Срема у Сремској Митровици. Према попису Карловачке епархије донео их је из Солуна " господар Миља ", док их најновија истраживања приписују Станоју Поповићу, верном присталици ликовности Христофора Жефаровића. Иконостас из друге половине XVIII века раскошно су изрезбарили македонски мајстори под утицајем италијанског барока, највероватније школовани у грчким радионицама.Осликавање је извео Теодор Крачун у најбољем маниру српске барокне уметности. Конзерваторски радови су обављени 1980-85.'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС, 2007.)

Црква Светог Стефана је споменик културе од изузетног значаја.


Molitveni hramovi na tlu Sremske Mitrovice od antičkih vremena do kraja XX veka
(Sa oficijelnog sajta Grada Sremska Mitrovice)

U višemilenijumskom postojanju grada, najpre onog antičkog, zatim srednjovekovnog i najzad ovog savremenog, molitveni hramovi imali su posebnu ulogu, kako za stanovnike, tako i za državnu i crkvenu upravu. Za vernike oni su bili i simboli njihovog nacionalnog bića. Nema podataka o izgledu paganskih, mnogobožačkih hramova u antičkom Sirmijumu, ali su ostali mnogi materijalni tragovi o antičkim rimskim božanstvima, kao i žrtvenicima koje su građani podizali u slavu svojih bogova. Pretpostavlja se da su se prvi hrišćani na ovom tlu mogli javiti u III veku, ali prvi do sada otkriveni molitveni hram potiče iz prve polovine V veka. To je bazilika posvećena svetom Dimitriju. Jedan deo ostataka toga hrama je konzerviran i dostupan je danas pogledu posetilaca.

Iako je u narednih nekoliko vekova Sirmijum bio zahvaćen burnim događajima koji su doveli i do potpune propasti grada, o molitvenim hramovima ne znamo skoro ništa. A bio je Sirmijum i sedište hrišćanskih crkvenih velikodostojnika, imao je svoje episkope - među njima svetog Irineja, koji je pogubljen u IV veku i Metodija, brata Ćirilov u IX veku, za koga se pretpostavlja da je i sahranjen u Sirmijumu.

Međutim, nije otkrivena nijedna bogomolja iz tog vremena, a morale su postojati, jer se u dokumentima govori o postojanju snažne crkvene organizacije, a Sirmijum i dalje ističe kao ugledni hrišćanski centar. Tek od polovine XIII veka (1247) saznajemo o postojanju dva benediktinska manastira u Sremu - manastir svetog Dimitrija i manastir svetog Grgura. Manastir svetog Dimitrija svakako je osnovan mnogo ranije, po nekim izvorima još u XI veku, a u XIV veku oko njega se razvilo i manastirsko naselje koje je dobilo ime po manastiru. I manastir i naselje oko njega bilo je na ruševinama Sirmijuma, pa se naselje smatra i prirodnim naslednikom antičkog grada.

Tokom XIV i XV veka naselje koje se od tog vremena i zove naselje (grad) svetog Dimitrija - Civitas Sancti Demetrii razvilo se u značajan trgovačko-zanatlijski centar. U drugoj polovini XIV veka pored manastirske crkve svetog Dimitrija spominju se još dve crkve - crkva Svete Marije i crkva Svetog Nikole. Drugih molitvenih hramova nije bilo sve do dolaska Turaka u ove krajeve, do početka XVI veka.

Od tog vremena pa u narednih 200 godina u gradu Svetog Dimitrija zadržala se turska vlast, a varoš je potpuno islamizirana. Hrišćanske bogomolje su uništene, a za muslimansko stanovništvo podizane su džamije. Jedno vreme grad je imao i do 15 džamija. Nijedna od tih bogomolja, kao ni drugi objekti iz turskog vremena, nije sačuvana jer su bile građene od trošnog materijala.

Stara crkva Sremska Mitrovica

Kao jedina hrišćanska bogomolja iz turskog vremena spominje se crkva Svetog Stefana, podignuta krajem XVII veka u zapadnom delu grada, nedaleko od reke Save. Pretpostavlja se da je ona podignuta na temeljima neke ranohrišćanske bogomolje. Posle odlaska Turaka i uspostavljanja austrijske vlasti u Mitrovicu se vraća srpsko pravoslavno stanovništvo. Stara Srpska crkva na Savi bila je nedovoljna da primi sve vernike, pa se odmah pristupilo traženju dozvole za podiznje nove crkve. No, to nije išlo lako - dozvola je data tek 1777. godine, ali je moralo proteći još petnaestak godina dok nisu počeli radovi na podizanju nove crkve. U međuvremenu novopridošli Cincari i Grci podigli su svoju pravoslavnu bogomolju u jednoj običnoj kući od pletera, dok su desetak katoličkih porodica imali službu božju u "jednoj bednoj kapeli bez krova".

Mnogo kasnije, u drugoj polovini XIX veka, u Mitrovicu su se počele doseljavati i jevrejske porodice, kao i neke porodice Rusina. Mala kolonija Jevreja podigla je na samom početku XX veka svoju bogomolju - sinagogu, koja je na početku Drugog svetskog rata (1942) do temelja porušena, a Rusini su 1906. godini podigli svoju crkvu Svetog Vaznesenja u kojoj se i danas održavaju bogosluženja za sve groko-katoličke vernike...

Nova crkva Sv. Stefana (Sv. Dimitrija)
Gradnja nove pravoslavne crkve (današnja Saborna crkva koja je prvobitno bila posvećena sv. Stefanu, a tek nedavno zaštitniku grada svetom velikomučeniku Dimitriju) započela je 1791. godine, a završena i osveštana 1794...

СТАРА СРПСКА ЦРКВА - СРЕМСКА МИТРОВИЦА

Овај храм је у поседу Српске православне цркве и посвећен је светом првомученику архиђакону Стефану. То је најстарија грађевина на територији сремскомитровачкој. Настанак и почетак ове цркве историјски није утврђен.

Археолошка ископавања рађена 1980. године под олтаром овог здања, пронашла су мозаички крст од црвеног мермера који датира из времена Сирмијума. Тако је је ова црква на темељима храма, који су највероватније остаци хришћанске базилике из првих векова хришћанства. Даља археолошка ископавања утврдила су: да су на овом простору у време античког града Сирмијума, била купатила (терме), а по победи хришћанства оваква места или су рушена или претварана у богомоље. Писани записи су тек из 1729. године, настали поводом канонске посете визитације Бискупије печујске Опатији сремскомитровачкој, где су визитатори забележили: "Петог јула освећена је опатија Св. Деметри на Сави, која је сад настањена сизматичким Србима. Они имају величанствену и солидну цркву...". Три године касније аналитичар Карловачке митрополије записује: "Црква је стародревна од камена, свод од дасака, трпеза (олтар) од камена." Тако каже историја.

Crkva Sv. StefanaSremska Mitrovica

Слике у медаљонима су пречника 15-20цм.

Crkva Sv. StefanaSremska Mitrovica

Ентеријер цркве посебно важним чини прекрасни иконостас. Има више спратова и украшен је најфинијом резбаријом, која преплиће мотиве животињског и биљног света. Ту су лавови и ждралови, змије и лозе, руже и лишће: све повезано и уплетено једно у друго. (Загледајте горњих неколико слика!)

Crkva Sv. StefanaSremska Mitrovica

У иконостас су смештене иконе најчувенијег барокног сликара ових простора, Теодора Крачуна. Физиономија светитељских ликова даје карактеристику њихових личности, у чему предњачи икона св. Јована Крститеља. Неки мотиви на иконостасу су непоновљиви у светском сликарству. Призор Васкрсења Христова на другом спрату иконостаса, где је Христос приказан како држи ашов у рукама, а испред њега клечи Марија Магдалена - није забележен у аналима.

Јединствен приказ: Христ са ашовом и Марија Магдалена.

Последњих неколико година простор око Мале цркве се култивише, те у складу обале реке Саве Стара Српска црква и околина дише прочишћеним ваздухом који долази са реке. Нови артерски бунар дубине преко 300 метара освежава пролазнике, а све више зеленила Малу цркву одваја од врелине, гужве и ужурбаности градског начина живота. (Избор делова текста са Официјелног сајта Града Сремска Митровица)


У брошури формата Црквеног календара коју је издала Мала црква, чији су атури Др. Петар Милошевић, Синиша Ковачевић и Драгорад Драгичевић, а коју су уредили оци Милорад Голијан, Андруја Авакумонић и Душко Марјановић налазим и детеље којих нема у осталим текстовима овде. Нешто од тога преносим:

''Они који су се занимали за прошлост датовали су цркву на различите начине, једни између 1404. и 1456. године стављајући је у време деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића; други су сматрали да су цркву подигла браћа Пејачевић пре но што су прешли у католичанство. А узимајући у обзир да је црква у 1732. години поменута као 'стародревна' предлагано је њено датовање у крај 16. или почетак 17. века.

Сасвим је извесно да се изнете хипотезе односе на развојну нит Старе цркве, јер она је највероватније била вековима рушена и обнављана. Пре свега, изграђена је на савбској обали и то на месту које је од давнина носило име 'Артемидин мост', што је један од занимљивих путоказа у далеку и најдаљу прошлост. Наиме, историјски извори из 4. века наводе да је у 304. години дошло до масовних егзекуција над хришћанима у Сирмијуму, који су страдали као жртве Диоклецијанових прогона, а да су се погубљења вршила на Артемидином мосту на Сави. Мећу бројним мученицима (мартритима) погубљени су и епископ Сирмијума Иринеј и његов ђакон Димитрије.

Слике у рипидама су рађене у емајлу.

Crkva Sv. StefanaSremska Mitrovica

Трагедија хришћана на мосту створила је у какснијој традицији појам светости тог места, па су на обе обале, у близини моста, од средине 4. века биле подизане цркве (матријуми) посвећене најистакнутијим мученицима. Око тих цркава настајала су гробља верника који су се сахрањивали што ближе моштима својих мартрита... Треба рећи да су и уз Стару цркву откривени хришћански гробови из 4. века који су несумњиво били постављени уз мартиријум неког од мученика. Тако се на месту старе цркве може очекивати, као и на десној обали Саве, ранохришћанско светилиште, коју и данашња црква несумњиво наставља.

Стара црква Сремска Митровоца

У соклу.

Стара црква Сремска Митровоца

У соклу: Јона и кит.

... Са спољне стране олтарског зида откривен је (1980.) мозаички под који се пружа испод олтара, а на мозаику је мотив великог крста од црвених коцкица, иначе једини такав откривен у Сирмијуму.

... Грађевина те цркве доживљавала је исту судбину као и цркве на десној обали Саве: кад је једна од нечег страдала на њеном месту је подизана нова... Све то даје могућност за хипотезу да се ... у непосредној близини налазила античка хришћанска црква (мартириј) чију традицију је касније наставила Стара црква. Доказ за то је и традиционални ноћни помен у Стариј цркви пострадалим мученицима који се одржава на летњег Светог Стефана.

Камена рампа за антички мост откривена је педесетак метара западно од Старе цркве, приликом једног изузетно ниског водостаја, а на улици на том месту налази се велики камени крст са постољем у облику псеудокапеле. Нема сумње да је крст настављао раније крстове на истом месту који су обележавали улазак на Артемидин мост. Прликом изградње новог кеја крст је морао бити уклоњен и пренешен у западни део порте Старе цркве, где је и данас.

Стара црква Сремска Митровоца

Слика Светог Димитрија осликана је на боку зграде поред цркве.

... Саграђена баш на месту где је у прогону хришћана, током 4. века погубљен Свети Димитрије, већ вековима за Сремце Мала црква има култни статус, али који ''не застрашује оног ко ступи у храм, већ га опушта''. Последњих деценија често и владика служи литургију, јер се, помишљењу многих, молитва у њој доживљава снажније. Овде радо наступају и и највећи српски песници; хорска песма одиша као најбоља молитва. У малој цркви је, кажу, један ортодоксни марксиста запалио две свеће � једну за Лењина, другу за Броза, о чему се са разумевањем прича у граду.

... Мала црква, пре свега због чудесног иконостаса Теодора Крачуна, 1946. проглашена је музејом цркване уметности. Уличица поред цркве се зове Музејска.

Стара црква Сремска Митровоца

Велики повратак овог чудесног храма у градску свакодневицу најчешће се везује за Милорада Голијана, свештеника и књижевника, архијерејског намесника у Сремској Митровици. .. Пошто је Голијан човек 'који уме и друге да слуша' убрзо је постао синоним за илустрацију'плементиог и ученог разговора'. Тако је Мала црква, захваљујући овом свештенику и књижевнику, не закидајући на божјој служби, постала место за спонтене културне приредбе и садржаје, најчешће естетског и етичког карактера.''

Стара црква Сремска Митровоца

Na sajtu templari.org.rs nalazim tekst Živana Negovanovića. Iako u njemu ima i onoga što nisu dokazane istorijske činjenice, zanimljiv je.

''DA LI SU TEMPLARI GRADILI MITROVAČKU PRAVOSLAVNU �MALU CRKVU�?

Preživeli Rimljane, Turke i komuniste

Misterija je zašto kultni hram posvećen Svetom Stefanu, zvanično podignut pre četiri veka, nije građen u centru grada, već na mestu gde su masovno pogubljivani prvi hrišćani rimskog Sirmijuma, pa i njihov episkop Sveti Irinej Crkvu svetog Stefana u Sremskoj Mitrovici novinari uporno zovu �Mala crkva�, ali Mitrovčani se ne daju - nazivaju je Mala crkvica. Nije važno što pridev mali i deminutiv crkvica pravopisno ne idu zajedno. Oni su joj uvek tepali i tepaće. Angažovanjem protonamesnika mitrovačkog Milorada Golijana ovaj hram u svoje okrilje okuplja sve više mladih verujućih ljudi, stvaralaca i svih koji u Tvorcu vide nadu, utehu i spas. Podignuta na hrišćanskom kultnom mestu i sama postaje kult. A, kroz istoriju je prošla kroz bure i oluje opstajući vođena svojim nevidljivim patronima.

Стара црква Сремска Митровоца

Istoričar umetnosti i istraživač Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Gordana Krstić kaže da na mestu ove crkve postoji kontinuitet gradnje od 4. veka, tj. od pozne antike. Tu na prilazu nekadašnjem mostu, masovno su pogubljivani sirmijumski hrišćani. To mesto je obeležavano martirijumima, a arheološka istraživanja su pokazala da su ovde postojale i antičke terme. U periodu ranog hrišćanstva, kad su hrišćani bili proganjani, običaj je bio da mesto stradanja bude obeleženo skromnim građevinama, martirijumima. U blizini je pogubljen i sv. Irinej, prvi sirmijumski episkop, hrišćanski mučenik po kome je ime dobio i obližnji pešački most preko Save. Današnja crkva je oblik i dimenzije dobila prilikom poslednje velike obnove u osmoj deceniji 18. veka, kada je postavljen i ikonostas (1775). Tačna godina podizanja se ne zna. Samo se pretpostavlja da je sadašnja crkva građena na temeljima skromne bogomolje iz ranog 17. veka. Prema hipotezama mitrovačkog prote Vladimira Milutinovića, postojala je skromna bogomolja pravoslavnog stanovništva, improvizovana od stambene zgrade za vreme Turaka, kojoj su posle njihovog odlaska dodati apsida i zvonik. Vizitator Pečujske biskupije 1729. crkvu opisuje kao veličanstvenu građevinu, a vizitator karlovačke mitropolije 1732. crkvu naziva �starodrevnom�. Izvesno preterivanje prvog može se razumeti, jer se dodavanjem zvonika građevina približila crkvenoj arhitekturi, ali i zbog toga što je početkom 18. veka bilo najviše malih i neuglednih hrišćanskih bogomolja od pletera, pokrivenih trskom i šašom, a neke su se nalazile i pod zemljom, kao što je to bio slučaj s onima u Rivici, Kraljevcima, Stejanovcima i Šatrincima.

- Za ovu crkvu je neobično i daje joj dozu misterioznog činjenica da nije podignuta na nekom od gradskih trgova, u centru, već na obali reke i prilazima mostu, baš na prostoru gde su stradali hrišćani i gde još od 4. veka traje kontinuitet obeležavanja na njihovo pogubljenje. Dakle, ovo mesto je sveto još od pozne antike, objašnjava Gordana Krstić. Pored toga, ovde je u 18. veku postojalo pravoslavno groblje o čemu svedoče nadgrobne ploče koje su danas postavljene na bočne zidove crkve. Biti sahranjen u crkvenoj porti je bila privilegija dobrotvora i značajnih ljudi.

Стара црква Сремска Митровоца

Zbog svojih istorijskih i umetničkih vrednosti crkva je pod zaštitom države. Ikonostas je radio Teodor Kračun, najznačajniji slikar srpskog baroknog slikarstva. Ikonostas je izuzetne drvorezbarije i konstrukcije. Crkva se vodi kao kulturno dobro od izuzetnog značaja. Stekla je najvišu kategoriju u kategorizaciji spomenika kulture. Poređenja radi, dovoljno je reći da i fruškogorski manastiri imaju status dobra od izuzetnog značaja. Dugogodišnji kustos Zavoda dr Mirjana Lesek u svojim tekstovima o znamenitoj crkvi navodi da bogato izrezbareni ikonostas sa slikarskim radovima Teodora Kračuna predstavlja izuzetnu pojavu na području Vojvodine. Po stilskim osobenostima i bogatstvu motiva, ikonostas se vezuje za majstore drvorezbarskih radionica juga i Svete gore. Ikonostas pripada tipu višespratnih oltarskih pregrada, u prvoj zoni su prestone ikone, a u drugoj kompozicije praznika, u treću zonu, u strogoj horizontalnoj arhitekturi umetnuta je kompozicija Svete Trojice - Krunisanje Bogorodice, dok je u sredini četvrte zone raspeće s medaljonima Bogorodice i sv. Jovana Bogoslova, a levo i desno su medaljoni s apostolima, međusobno povezani stilizovanim listovima i medaljoni s prorocima povezani stilizovanom vinovom lozom i grožđem.

Teodor Kračun, koji je oslikao ikonostas Male crkve, rođen je 1778. Prve pouke iz slikarstva stekao je u radionici Dimitrija Bačevića, odakle je otišao u Beč na dalje školovanje, gde se upoznao s delima poznatih austrijskih umetnika, što je vidno uticalo na njegovo stvaralaštvo. Radio je i ikonostase za crke sv. Georgija u Somboru, onu u Neštinu, manastir Novo Hopovo... Ovaj mitrovački ikonostas je od juna do decembra 1775. Po mišljenjima stručnjaka, �sve je na slikama uskovitlano i uznemireno, od egzaltiranih stavova i pokreta figura, do njihovih zalepršanih draperija. Kolorit je topao i kontrastan i dominiraju crvene i plave boje�. Ikonostas Crkve sv. Stefana, ubraja se u najznačajnija umetnička ostvarenja druge polovine 18. veka u Vojvodini.

Стара црква Сремска Митровоца

Povratak Tapijevih masona

Poznati mitrovački akademski slikar i sadašnji direktor ovdašnje galerije mr Dragan Martinović - Martin priseća se i čudnih priča pokojnog Dragana Maleševića Tapija o Maloj crkvi.

- Tapi je pre više godina u Crkvi sv. Stefana, imao izložbu originala. Tada je starešina bio sveštenik Mirko Žeravić. Na moje čuđenje, Tapi mu je govorio da je to hram koji su izgradili templari. Tri godine kasnije, prilikom kopanja za staze oko crkve, pronađen je templarski krst, koji danas tamo stoji. Tapi je voleo da dolazi u Mitrovicu i uvek je govorio da je ona crna tačka godinama , jer su se desile velike tragedije. Ali je isto tako uvek pričao da posle crnog dolazi belo i, po njemu, u ovom gradu će se desiti nešto veliko, što će ostaviti traga u srpskom narodu. Ovde je nekada pogubljen sv. Irinej, a za ovo područje se vezuju i sv. Dimitrije, sv. Anastazija, 40 mučenika klesara. Tapi je govorio da će od njih jednog dana u ovom gradu biti 40 reinkarniranih klesara, simbolički 40 � masona, priča Martinović. ''

Стара црква Сремска Митровоца

''�Posle Drugog svetskog rata, u Malu crkvu su pohranjene slike i knjige iz porušenih i popaljenih sremskih manastira i hramova. Uz odobrenje crkvenih vlasti, Stara srpska crkva, kako je ranije nazivana, proglašena je za Muzej crkvene umetnosti.''

На десној слици је крст за који се плива.

''U Sremskoj Mitrovici, do Časnog krsta u Savi, u okviru tradcionalne Bogojavljenske manifestacije koja u tom gradu traje punu deceniju, sutra će plivati rekordnih 48 takmičara.
Manifestaciju organizuje Svibor klub "Sveti Dimitrije", pod pokroviteljstvom grada Sremska Mitrovica i Srpske crkvene pravoslavne opštine, a održaće se ispred crkve Svetog Stefana, poznatije kao Mala crkva, ..Tome će prethoditi arhijerejska liturgijа. (Blic online 18. 01. 2010)

''Нови артерски бунар дубине преко 300 метара освежава пролазнике...''
Стара црква Сремска Митровоца

Крст са почетка Артемидиног моста.
Стара црква Сремска Митровоца

[nenad.bds]

ЦРКВА ОЏАКЛИЈА
Лесковац

Odžaklija crkva Leskovac

''Црква оџаклија је саграђена 1803. године на темељима већ постојећег храма.Зато што турске власти нису дозвољавале обнову храма Срби су рекли Турцима да ће саградити кућу за свештеника.Као доказ да граде кућу ставили су на кућу оџак.Због тога је црква добила име Оџаклија.

Odžaklija crkva Leskovac

На слици је ниша - удубљење у зиду у коме је пре рушења оџака било ложиште.

Оџак је постојао до 1963. године када се сам урушио, док је у цркви остало само огњиште. Исте године пао је и кров под јаким притиском снега.

Општинске власти су 1967. године донеле незваничну одлуку да се остаци цркве сруше, и да се на том месту подигне бетонски крст, као сведочанство да је некада постојао храм. Одлука није реализована, те је 70-тих година прошлог века кренуло са обновом. Обнова је потпуно довршена 1992. године.22.09.1992. године владика нишки Иринеј је уз саслужење свештенства, освештао храм.'' (Са сајта gradleskovac.org)

Odžaklija crkva Leskovac

Крилни делови олтарске преграде.

Odžaklija crkva Leskovac

''Pritisnuta teškim krovom od ćeramide, prostrana i široka, a niska, stara leskovačka crkva izgleda kao da je utonula u zemlju. I ne samo da izgleda već je i stvarno ukopana za oko 1 m. Oronula je već i sasvim je trošna.

Neki istorijski podaci ispisani su na njoj samoj, na južoj strani zida:

U slavu svete i jednobitne trojice:
Oca i Sina i Svetoga duha ova crkva, Hram Rođenje Presvete Bogorodice obnovi se po naredbi i blagoslovu arhiepiskopa i mitropolita Svetoniškoga gospodina Grigorija, a irilozima pravoslavnih hrišćana ktitora i priložnika Bogom čuvanog grada ovog Leskovca, a nastojanjem i trudam i brigom Stojana Nikolajevića i Hadži-Koste Hadži-Stojanovića.
Prvomajstori behu Slavko Milanović, Zdavko Nikolajević i završeno beše obnovljenje godine 1839 meseca juna.

Osim ovog natpisa postoji još jedan na spoljnoj strani apside. Godina ovog natpisa je višestrukim prekrečavanjem postala nečitka, ali izgleda da je to 1830.

Odžaklija crkva Leskovac

Na zvoniku crkve, koji je ispred nje sagrađen, postoji tabla sa urezanim natpisom: �1879 go 6 septem oslobođenjem Njegov. Visoč. Kn. Srb. MMM. O. IV sagradi se zvonara ova kod crkve leskovačke blagoslov. Mitrop. g. Mihaila i arhier. g. Viktora troškom naroda stvaranjem tutora Todor..........�.

Tabla na zvoniku o kojoj je reč.

U zvoniku ima pet zvona: jedno je malo, a ostala su veća.Najveće zvono priložili su svi esnafi iz Leskovca, koji su poimenično na njemu ispisani. To veliko zvono i druga dva su �livana črez Stevana Bote 1879" u Vršcu za vreme Milana M. Obrenovića IV.

Svojim unutrašnjim oblikom crkva pripada tipu trobrodne bazilike, čiji je srednji brod zasveden, a nad bočnim brodovima tavanica je ravna. Sa južne i zapadne strane ima trem.

Odžaklija crkva Leskovac

Тронови

Ikonostas, ciborijum i još neki delovi izrađeni su u vrlo lepom duborezu od šimširovine. Taj duborez je po predanju radio neki Zašma doseljen iz Prilepa ili Velesa.

((Ako sam dobro shvatio čoveka koji se stara o crkvi i koji je i sam, kako nam je rekao, obnovio neke delove u crkvi, sadašnji ikonostas je novijeg datuma, ali su na njemu ikone sa starog. Neki delovi rezbarije sa starog ikonsostasa iskorišćeni su za Hristov grob.))

Odžaklija crkva Leskovac

Hristov grob


Stubovi na Hrstovom grobu (leva slika) su od delova starog ikonostasa.

Ulaz u crkvu iz zapadnog dela trema.


Odžaklija crkva Leskovac

Ispod trema crkve i u njenoj porti ima mnoštva grobova iz prošlog stoleća. Nadgrobne ploče su većinom mermerne i ukrašene sa bareljefnim ornamentima, najčešće biljnim i geometrijskim prepletima, što odaje uticaj orijenta. Jedna, nadgrobna ploča je sa natpisom da je tu sahranjen neki Cvetko Ivanković iz sela Landovice 19 oktobra 1856. godine.

Odžaklija crkva Leskovac

Stara leskovačka crkva opravljana je više puta, kao što se vidi i iz natpisa koji se na njoj nalazi. Ali zamašniju opravku doživela je još jednom zamenom severnog unutrašnjeg reda drvenih stubova betonskim, a takođe su i neki stubovi trema nastavljeni betonskim. Ozbiljna opasnost pretila joj je od rušenja prilikom velike poplave u Leskovcu 1948. godine, kada je voda bila u crkvi visoka skoro 1 metar. (Sa sajta Gradleskovac.net)

Odžaklija crkva Leskovac

Kačarevic Dragan na Facebook-u: ''...Po narodnom predanju, na osnovu crkvenog inventora, crkva "Odžaklija" je podignuta 1749. godine.

Sve molbe i pokušaje da se crkva izgradi Turci su odbili. Leskovčani su bili uporni i mitom Turke, ipak, odobrovoljiše i tako počne gradnja. Mesni Turci sa agom se okupiše oko građevine.
- A, bre rajo, šta to radite? - pita aga.
- Lepi aga, odgovori starešina Leskovčana, gradimo kuću našem popu!
- A šta će mu more, tolika?
- A, lepi aga, nas je mnogo, u carskom zdravlju, a svi treba da imamo mesta kad dođemo svom ušitelju, svome popu!

Turci vide da tolika građevina nije nalik na popovsku kuću, ali sa druge strane ognjište i dimnjak ne grade se na crkvenoj zgradi. Slegnu ramenima i ostave Leskovčane na miru. Čuvši da su hrišćani dobili sultanov ferman o gradnji crkve, mesni Turci, da bi ih od toga odvratili, rekli su da crkva ne sme biti prostranija od jedne bivolje kože. Leskovčani se dosete, bivolju kožu iseku na kaiševe i uokviriše prostor na kome će graditi crkvu. Tako su Leskovčani nadmudrili Turke.

Crkva "Odžaklija" u Leskovcu je jedinstvena na u svetu. Specifična je po svom spoljašnjem i unutrašnjem izgledu jer ima odžak-dimnjak što druge nemaju. Ognjište se nalazilo u unutrašnjost, a odžak sa spoljne strane crkve.

U južnom delu trema je nekoliko slika koje prikazuju crkvu pre obnove.

Leskovačka crkva "Odžaklija" je više puta stradala i obnavaljana u XIX i XX veku, a najviše je bila pogođena u vreme katastrofalne poplave 1948. Zavod za zaštitu spomenika kulture oglasio je staru leskovačku crkvu kao opštenarodno dobro i stavio je pod zaštitu države. Crkva je 21. septembra 1992. godine obnovljena i tada je proslavila svoju slavu. Vladika Irinej je 22. septembra 1992. osveštao crkvu, a uveče je počelo održavanje duhovne akademije.''

Odžaklija crkva Leskovac

Pretpostavljam da je jedan od razloga za loše stanje u kome se crkva nalazila pre obnove i to što je u istoj porti sagradjena tridesetih godina prošlog veka saborna crkva, pa je staroj Odžakliji poklanjana manja pažnja.

[nenad.bds]

Crkva Sv. Petke (Krstata DŽamija)
Vranje

''Crkva Sv. Petke (Krstata Džamija) - stara srednjevekovna crkva, koja je pretvorena u džamiju za vladavine Osmanlija, a posle oslobođenja ponovo pretvorena u pravoslavnu crkvu, od prvobitne građevine ostao je jedan zid.''

''CRKVA MUČENICE PETKE PARASKEVE poznatija kao krstata džamija. Stavivši na vrh minareta krst i polumesec, Turci su nameravali da tako izmire dve religije. (ulica Crnogorska)'' (Sa znaničnog sajta Vranja)

Do ove crkve stigao sam u nameri da slikam Beli most, jednu od znamenitosti Vranja. Nalazi se nu neposrednoj blizini tog kamenog mosta iz XIX v, a uočio sam je sasvim slučajno. Malecka crkvena porta je bila zatvorena, a kapi kiše su upadale u objektiv pa nije bilo baš podogno vreme za 'istraživanje' i slikanje. Napravio sam jedan snimak da je samo evidentiram. Naknadno sam pronašao na netu gornje šture podatke.

Možda će neko imati ili napraviti više materijala o ovoj crkvi koja je nedavno sredjane.

[nenad.bds]

Богородичина црква
код Трговишта - Место Доња Трњица, Вражји Камен

Crkva Trgovište

Кад сам ово сликао нисам знао да сликам и цркву коју смо тражили, према упутствима пролазника кога смо зауставили на путу - код 'вражјег камења'.

Crkva Trgovište

Crkva Trgovište

Лакше смо је нашли но што би се по објашњењима очекивало.

Crkva Trgovište

''У живописној клисури реке Пчиње недалеко од Трговишта налази се средњовековна црква посвећена Богородици. Једнобродни храм има споља полукружну апсиду и масивним зиданим иконостасом одвојен олтарски простор. Два улаза, са западне и јужне стране, воде у наос. Изузетно слабо осветљење ентеријера остварено је преко два узана прозора на источом зиду. Декоративност зидања особито је изражена на апсиди и постигнута коришћењем опеке која на фасадама образује цик-цак орнамент.

Crkva Trgovište

Апсида

Crkva Trgovište

Јужни зид: ''Jужно фасадно платно рашчлањено је трима нишама''.

Јужно фасадно платно рашчлањено је трима нишама. Живопис је делимично сачуван и обухвата зону стојећих фигура и циклус Великих празника проширен одабраним сценама из живота Богородице, патрона храма. Стилске разлике указују на два сликара, од којих је један склонији класицистичким решењима, а други даје предност експресији. Услед непостојања других извора, ова црква се по својим архитектонским и сликарским одликама датује у период између 1350. и 1380. Тек у XIX веку је уз стару цркву дограђена припрата, која јој је прилагођена ширином и висином. Током конзерваторско-рестаураторских радова озидан је обрушени полуобличасти свод, припрата и црква стављене под заједнички двоводни кров покривен каменим плочама, а на живопису изведене нужне заштитне интервенције. Током 2005. изведени су санациони радови.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС, 2007.)

Црква је споменик културе од великог значаја.

Crkva Trgovište

"Vražja Crkva"
U blizini Trgovišta, tačnije u selu Donja Trnica, nalazi se crkva iz XIV veka posvećena Bogorodici. Crkva se nalazi na vrtoglavoj visini iznad reke Pčinje, na uzvišenju koje je okruženo kamenim figurama sličnim figurama iz Đavolje Varoši. Meštani ove kamene figure nazivaju �vražjim kamenjem�. Postoji priča da se još od izgradnje niko ne venčava niti krštava u crkvi jer je, po legendi, prvi par koji se venčao poginuo odmah nakon izlaska iz crkve - konj koji ih je nosio se "uštrkljao" niz padinu. Zbog ove legende crkva je još poznata i kao �vražja crkva�. (sajt Prolesje)

Crkva Trgovište

Desetak kilometara ranije zastali smo u seocetu kod česme da vidimo da li će kiša prestati ili da odustanemo od skretanja ka ovoj crkvi. Meštanin koji je video automobilsku registraciju 'čak iz daleka' i nas kako u kolima grickamo sendviče, ponudio se da nam pomogne ako treba. Kada smo rekli šta tražimo, pored uputstva za put, i on je ispričao da zna za ovu legendu o svatovima.

Crkva Trgovište

U levom delu slike, naspram krsta, nazire se Trgovište.

Crkva Trgovište

Reka Pčinja slikana iz crkvene 'porte'.

Crkva Trgovište

''Donja Trnica je naselje u opštini Trgovište.. Prema popisu iz 2002. bilo je 213 stanovnika.

Pretpostavljam da su ove raštrkane kuće, slikane sa polovine uspona do crkve, selo Donja Trnica, a u daljini Trgovište.

Crkva Trgovište

Na kamenu je uklesani krst - verovatno je ovaj materijal ostavljlem posle sanacije građevine o kojoj je gore reč.

Trgovište je opština na krajnjem jugu Srbije u Pčinjskom okrugu. Sedište opštine je u selu Trgovište.

Opština se graniči sa opštinama Bosilegrad, Vranje, Bujanovac i susednom državom Makedonijom u dužini od 47 kilometara.

Nadmorska visina se kreće od 805 metara (u mestu Trgovište), do 1.825 metara na Golemom Vrhu (planina Bele Vode). Zemljište je planinskog karaktera i čine ga planine: Bele Vode, Zladovačka planina, Lesnička planina, Kopljača i Petrova gora. Reke u opštini Trgovište su: Tripušnica, Kozjedolska, Lesnička reka i Pčinja.'' (Vikipedija)

Crkva Trgovište

Ko zna kada bi za ovaj kraj čuli da ovog maja nije Trgovište zadesila bujična poplava. U dolini reke se još vide tragovi bujice.