Naše srednjevekovne i starije crkve

[nenad.bds]

Саборна црква Свете Троице
Врање

''Саборни храм Св. Троице – велелепна црква у центру града, грађена са прекидима и рушењима између 1838. и 1858. године.''

Средишњи део иконостаса; царске двери на десној слици.

''У центру града, крај главног трга, налази се Саборна црква посвећена Светом Тројству. Завршена је 1841. године, али је својом величином одмах изазвала побуну Турака који су је спалили. Касније је на том месту саграђена црква, са типичним карактеристикама храма који је грађен под турском управом. Укопана је у земљу да буде нижа, нема звоника, а куполе су јој ниске и без отвора. Са три стране је опкољена аркадама.

Бочне двери (плаво обојене површине без иконе су доњи делови врата).

Иконостас су резбарили локални мајстори и украсили га биљним и животињским мотивима. Међутим, прави бисер ове цркве су иконе са иконостаса које је 1859. израдио Дичо Зограф, тада најталентованији иконописац вардарске Македоније. На тргу испред порте стоји скромни обелиск из 1922. посвећен сећању на жртве бугарске окупације у Првом светском рату.'' (сајт општине Врање)

На своду је уписана 1859. година.


Детаљ са претходне слике: колико могу да разаберем, ту слику у луку је даривао калфа коме име не могу да разазнам, а у тексту у медаљону је и година 1859.




Архијерејски трон је на левој слици.




Главна, западна врата сликана са унутрашње стране су на десној слици.


Улаз са западне стране. До улаза се силази низ неколико степеника.


Поред улазних врата су године градње - 1838. и 1858. а на звонари, која је петнаестак метара од улаза у цркву, су такође године - у висини првог спрата 1896. а при врху 1974.







На споменику је и 2004. постављени рељеф са ликом војводе Бојовића, ослободиоца Врања у Првом светском рату.

[nenad.bds]

Југ Богданова – 'Латинска' Црква
Прокупље

Црква Прокупље

Crkva Prokuplje

''У подножју Хисара, брда са средњевековним утврђењем, налази се црква која у народу носи назив Југ Богданова. То је једнобродна грађевина зидана каменом и опеком, са полукружном апсидом и засведена полуобличастим сводом. Подигнута је на месту ранохришћанске базилике. У унутрашњости су се делимично сачувале фреске светлог колорита, јаких светло-тамних контраста и коректно изведеног цртежа, настале вероватно средином XIV века. Наративност је главна одлика овог сликарства чији је ктитор, претпоставља се, био неки угледни властелин. Током XVII и XVIII века овај храм су за своје верске потребе користили Дубровчани, који су у Прокупљу имали своју колонију, па отуда и назив „Латинска црква”. Конзерваторско-рестаураторски радови изведени су на цркви и само делимично на средњовековном утврђењу.

Црква Прокупље

Crkva Prokuplje

Црква Прокупље

Црква Прокупље

Црква је саставни део споменичког комплекса средњовековног утврђења Хисар, које се у историјским изворима помиње у XV веку. На врху истоименог брда смештена је цитадела са донжон кулом и цистерном, док је у подграђу бедемски зид са кулама од којих је најзанимљивија тзв. Југ Богданова.'' (Споменичко наслеђе Србије, завод за заштиту споменика културе РС)

Crkva Prokuplje

Црква Прокупље

Из Википедије:
''Југ Богданова или Латинска црква се налази у центру данашњег Прокупља, недалеко старе градске цркве, са краја IX или почетка X века. Подигао ју је највероватније неки локални властелин, средином XIV века, у подграђу Прокупачког Града, а у њеној унутрашњости су делимично очувани остаци живописа. На цркви су обављени конзерваторско-рестаураторски радови и она се данас налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја.
Југ Богданова црква је назив везан за митског Југ Богдана (историјског жупана Вратка Немањића), који је, према народном предању, владао овим крајем и подигао Прокупачко утврђење. Ова народна традиција је очувана до данас, па се поред цркве, по њему данас зову и најочуванија кула некадашњег утврђења, главна градска улица, оближње село, а та традиција је и симболично представљена на грбу града.
Латинска црква је назив који је настао по Дубровчанима тј. Латинима (пошто су као католици вршили богослужење на латинском језику), који су током XVII и XVIII века имали своју колонију у Прокупљу и користили су цркву као своју богомољу.
Југ Боганова црква је подигнута средином XIV века, на врху уског превоја званог Брана, који представља једини копнени прилаз брду Хисар и утврђењу на њему. Назив Брана потиче од епигеније реке Топлице, која се, од превоја, окреће за 180� и тече "уназад" да би обишла брдо Хисар са три стране, након чега наставља свој пут ка истоку и Јужној Морави.
Место на коме је црква подигнута, коришћено је за верске објекте и пре њеног подизања. Сама грађевина је подигнута на месту ранохришћанске базилике, чији се темељи данас виде око цркве, док је сама базилика подигнута на месту храма посвећеног Херкулу, чија је статуа пронађена на том месту током археолошких истраживања. Сматра се да је Херкулов храм припадао римском Хамеуму, док је базилика била део византијског Комплоса.
Црква је мала једнобродна грађевина, са полукружном апсидом. На њеној западној страни су темељи нартекса, изнад улаза се очувала ниша у којој се раније налазио приказ свеца заштитника, док се на бочним странама налази по један мали прозор, налик пушкарници. У њеној градњи је коришћен жућкасти камен и црвенкаста опека, тако да је црквена спољашњост украшена наизменичним редовима камена и опеке. Овај начин градње је преузет из византијске архитектуре, а био је практично неизоставан елемент на црквама Вардарског (од краја XIII века до краја XIV века) и Моравског стила (од седме деценије XIV векa до 1459. године) српске архитектуре.
Живопис Југ Богданове цркве је само делимично очуван, а поред наративности, одликују га светао колорит, јаки светло-тамни контрасти и коректност цртежа.''

[nenad.bds]

Црква брвнара у селу Сеча Река (Косјерић)

Црква-брванара се сада налази уз цркву изграђену између два севетска рата.

''У Сечој Реци, десетак километара западно од Косјерића, на месту старијег храма спаљеног 1805/6. године, подигнута је крајем прве или почетком друге деценије XIX века црква брвнара посвећена св. Ђорђу. Храм чине полигонални олтарски простор, наос, припрата са хором и трем. Кров покривен шиндром има јако изражену слемењачу. Врата на западном и северном зиду носе богату бојену резбарену декорацију у виду прецизно изведених розета на касетираној површини.

Врата на северном зиду.

Унутрашњост цркве је издељена двема преградама на припрату, наос и олтарски простор са обележеним простором за проскомидију. Ентеријером доминира дрвени резбарени и бојени полијелеј, дело осаћанских неимара, испод којег је камена амвонска розета, као и бројне иконе, хронолошки углавном везане за XIX век. Међу њима се издвајају царске двери и надверје Симеона Лазовића, који се сврставају у његова најлепша остварења. Истом мајстору се приписује и шкриња у којој се чувао прибор за причешћивање, а чији је поклопац осликан представама Богородице са Христом, св. Николе и св. Луке. На цркву су ослоњени камени надгробни споменици из прошлог века. Конзерваторски радови вршени су 1952. и 1975. (Споменичко наслеђе Србија, Завод за заштиту споменика културе РС)

Црква - брвнара је споменик културе од великог значаја.

''U selu Seča Reka (udaljeno 7km od Kosjerića) nalazi se značajan kulturno istorijski spomenik – Crkva brvnara posvećena Svetom Đorđu.

Po nekim podacima, podignuta je u 15. veku. Više puta je paljena i obnavljana da bi današnji izgled dobila u vreme Karađorđa, 1812. godine. Ovaj neobični sakralni objekat spada u najlepše te vrste u Srbiji. Ima trem, pripratu, naos i oltarski prostor. Krov je od šindre i strminom i visinom izrazito dominira. Unutrašnjost crkve je blago zasvedena. Pregrade su od lepo obrađenog drveta, duborezane i dekorisane, po čemu se posebno ističu vrata.

"Zlatne dveri" kao centralni deo ikonostasa donete su iz Hercegovine. Antimis Hadži Ruvima, putir iz 1812. godine, rad nepoznatog kujundžije, veći broj ikona zajedno čine privlačan invetar. Oko crkve su brojni spomenici krajputaši, podignuti poginulim borcima u balkanskim ratovima što ovu crkvu čini jedinstvenom.'' (Kosjerić online)

Сада је црква покривена варијанотом шиндре где се суседне плоче спајају жљебом.


Црква се налази на узвисини око које пут лучно иде па је поглед на њу привлачан.

У село Сеча Река стиже се из Косјерића, пролазећи поред цементаре. Од магистралног пута Београд - Ужице налази се двадесетак километара ако скренете код Пожеге. Скретање са пута Ваљево - Пожега је мање од 10 километара.

[nenad.bds]

Црква Арханђела Михаила
Борач

‘’У долини реке Груже, на врху Борачког крша, леже остаци средњовековног утврђења Борач. Истоимена жупа постојала је још у XIII веку, док је град доживео највећи успон у доба деспота Стефана Лазаревића. Основа утврђења је прилагођена стеновитом и стрмом терену, тако да је прилаз био могућ само са северне стране брда. Уз јужне литице приљубљена је црква арханђела Михаила, једнобродна грађевина са куполом на конзолама, припратом и тремом дозиданим у XIX веку. Храм је подигнут пре 1553. када је – према фреско натпису над западним порталом – унутрашњост живописана трудом протопопа Јована, у време епископа Макарија. Фрагментарно очувано сликарство одаје руку зографа који је невешт у приказивању људске фигуре, али код појединих светитељских представа показује неочекивану даровитост, те финим моделовањем ликова и прозрачном палетом боја указује на остварења критске школе из прве половине XVI века као своје узоре. Иконографски програм се ослања на традицију сликарства из доба Деспотовине, као што се и поједини елементи архитектуре (фриз слепих аркадица на бочним фасадама) везују за градитељство моравске школе. Јужно од цркве, изван порте, смештено је гробље са многобројним надгробним споменицима из XIX столећа. Конзерваторски радови на цркви вршени су 1968–1969, а на гробљу 1999. и 2005.’’ (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)

Средњевековни град Борач (и црква у склопу тог града) категорисан је као споменик културе од великог значаја.

''Borač je smešten u centralnom delu Gruže na 14 kilometara od Knića. ... U podnožju boračkog krša nalazi se crkva sagrađena 1350. godine. Crkva je sa tri strane zaklonjena strmim liticama, a sa četvrte stoletnim lipama, tako da je vidljiva tek kada se dođe do nje. Tu je i groblje iz 17. veka, a u samom selu je očuvan veliki broj starih srpskih kuća sa kraja 19. i početka 20. veka.'' (Serbia tourist guide)

Severna strana i vrata na južnoj strani.

''Borač - u srednjem veku je bio veliki grad u kome se trgovalo, radilo i dogovaralo. Ugostio je brojne vlasteline, careve i kraljeve, a mletački kartograf fra Mauro ga je ucrtao u mapu poznatih svetskih gradova. Nažalost, sem tragova istorije, malo je šta preživelo vekove.

Tridesetak kilometara jugozapadno od Kragujevca, na samom obodu Gruže, smestilo se selo Borač. I verovatno bi se malo razlikovalo od drugih šumadijskih sela da se u njemu ne nalazi i čuveni srednjovekovni grad Borač. Svojim visokim stenama i hridima se nadvio nad samu varošicu. Doduše, od samog srednjovekovnog grada je malo šta ostalo. Rušilo ga je vreme, ratovi i borbe. Ipak, svaki kamen ovog krša bi i danas mogao da priča kako se nekada ovde živelo, kako se za Srbiju nekad borilo.

Zasvođeni prostor ispred zapadninh vrata i vrata na toj strani.


Na središnjem kamenu je tekst koji je plitk uklesan i nije čitljiv na fotografijama. Tekst postoji i na naspramnoj strani prolaza - simetrično ovome.

Borač su tokom vekova posećivali i u njemu živeli brojni vlastelini, carevi i kraljevi. U njemu su sklapani važni istorijski dogovori, potpisivani paktovi, a za sam grad su se otimali Bugari, Mađari, Turci i Srbi. I sama legenda kaže da je ime nekadašnjeg grada, a današnjeg sela, poteklo od reči „boriti se“. Voleli su Borač i u njemu često boravili i despot Stefan Visoki, Đurađ Branković, Jerina...

Spisi kažu da je ovaj srednjovekovni grad obnovljen na rimskim temeljima. U sastav srpske države je ušao 836. godine, u doba vladavine kneza Vlastimira. Ugarski kralj Žigmund ga zauzima 1389. godine, da bi ga Srbi, uz pomoć Turaka, povratili već narednog leta. Zanimljive iskopine kazuju da je grad star barem dve hiljade godina. Pripadao je mnogima, ali je najveći procvat i značaj dobio u srednjem veku. Ovdašnji meštani rado prepričavaju njegovu istoriju, ne krijući ponos što su velika imena srpske istorije baš ovaj krš iznad sela odabrali za mesto svoje vladavine. Priča se da je izgradnji grada najviše doprineo despot Stefan Lazarević. Svedoči o tome i povelja koju je izdao Dubrovčanima. S kolena na koleno se prenosi priča da se Stefan, primivši goste iz daleka, popeo na najvišu stenu sa koje pogled puca na Šumadiju, pokazao rukom na polja, šume, reke i plodne oranice, i onako, više za sebe, rekao: „Ima li još negde takve lepote? Kad dođoste videste samo kamen, a kad stadoste na kamen videste i rodne njive, i šljive, i žito. Bog sve dade gradu Borču“.

Nadgrobne ploče su južno od crkve.

Upravo je ovde, 2. decembra 1405. godine, Stefan Lazarević potpisao sa Dubrovčanima hrisovulju o slobodnoj trgovini. Nažalost, nema previše podataka o tome kako je izgledao sam grad. Sa nadmorskom visinom od 507 metara, lako se može zaključiti da je dominirao nad čitavom okolinom. Knjige su zabeležile da je bio podeljen na Gornji i Donji grad. Veruje se da je u gornjem delu grada bila smeštena vojna posada i uprava, a u donjem skladišta, stanovi i drugi objekti. Borački grad je služio da se u njega skloni srpsko stanovništvo, odnosno građani Gruže od najezde neprijatelja.

Tudj snimak (izvor tj. autora) nisam uspeo da nadjem uz fotos.

Kada je Đurađ Branković zavladao Srbijom, 1427. godine, Smederevo je počelo da se gradi kao nova srpska prestonica. Uporedo sa njim je podizano i utvrđenje Ostrovica na Rudniku i Borač u Gruži. Puno je kamena i truda utrošeno za ove poslove. Narod je kulučio i noću i danju, a za sve nedaće je optuživao Jerinu, Đurđevu ženu. Međutim, baš tada je Borač imao svoj najveći privredni značaj. Koliko značajan, možda dovoljno govori i podatak da ga je mletački kartograf fra Mauro ucrtao u mapu sveta. Ovdašnji narod rado pominje i Radiča Postupovića, čelnika kneza Lazara, koji je i sam jedno vreme ovde živeo. Koliko su meštani voleli svog kosovskog junaka govori i to da su mu poklonili dve čizme dukata od kojih je on kasnije podigao manastir Vraćevšnicu. Puno se radilo, ali i trgovalo. Prodavala se stoka, žito, vosak, vuna... Ovde su se pisale i crkvene knjige, crtani projekti za srpske manastire, a u samom Borču, od 13. do 15. veka, bila su dva manastira i čak devet crkava.

Borač su Turci osvojili 1. jula 1438. godine. Namera cara Murata Drugog je bila da osvoji Gružu, ali je Borač dugo odolevao. Okomite visoke stene su bile prevelika prepreka osvajačima. Pošto su Turci spalili varoš ispod grada, počeli su da tuku gornji deo i besno jurišaju, ali su odbijani od hrabrih branioca. I ko zna kako bi se na kraju to završilo da nisu, prema predanju, uhvatili jednu staricu. Pod pretnjom smrti žena im je pokazala put kroz gustu šumu, kojim se stizalo na brdo iznad grada. Odatle je Turcima bilo znatno lakše da osvoje Borač, a brdo koje se do tada zvalo Crni vrh, nazvaše Zlatnim vrhom. To ime je zadržalo i do današnjih dana.

Krst je na vrhu stena - Boračkog krša.

Turci su grad osvojili, ali ga nisu koristili.. Od njega su ostale samo zidine i priča o teškoj izgradnji i još težim borbama oko njega. Osim tragova istorime, malo se šta ovde može videti. Tu je crkva iz 1359. godine, a u selu je danas i jedna škola, kafana i nekoliko prodavnica. A nekada davno, još u srednjem veku, bio je to slavni grad Borač...'' (Tekst postavio Nebos na sajtu Karike)

Desni snimak je napravljen sa mesta blizu ulaza u portu.

'Borač je seosko naselje u opštini Knić u Šumadijskom okrugu. Prema popisu iz 2002. bilo je 692 stanovnika .
U Borču se nalaze: crkva iz 14. veka, Borački krš (zanimljiva stenska formacija), ostaci srednjevekovnog Boračkog grada i groblje iz 17. veka. U selu je očuvan veliki broj starih srpskih kuća (kraj 19. - početak 20. veka), a u nekima od njih se može dobiti smeštaj, jer se seljani bave seoskim turizmom.

Crkva se nalazi podno Boračkog krša i do nje se može lako prići; dvorište je divno uređeno i ima mesta za sedenje i izlet. Put pored crkve vodi do planinarskog doma, od koga se može popeti na vrh Krša, na kome su ostaci grada.' (Vikipedija)

Porta, uređena kao manji park.


Groblje, koje se pominje u opisu, je između porte i prvih kuća prema selu.

Borački krš je formacija kakve u blizini nema. Donja slika Gruže je napravljlena na polovini puta prema Toponici (vidi se i akumulaciono jezero za snabdevanje vodom dobrog dela Šumadije.)

[nenad.bds]

Црква брвнара у Даросави

До цркве-брвнаре у Даросави (селу које се до пре пар година звало Партизани) стигао сам, може се рећи, случајно. Пре поласка на неки пут прегледам списак споменика културе од великог и изузетног значаја и превасходно те споменике тражим. На цркву-брвнару у Даросави нисам наишао у тим списковима. (Истина, нашао сам је касније на списку свих евидентираних споменика културе, и оних који нису категорисани у значајне.) Но, у самој Даросави наишли смо на скроман путоказ и скренули неколико километара.

Добро је што нисмо пропустили да видимо ову цркву-брвнару. Највредније у ономе што смо видели, што је мени посебна вредност, је то што је црква у веома аутентичном стању.

На нету - Википедији -сам нашао на леп и врло детаљан текст о овој цркви па га користим уз знатна скраћења. А из тог текста сазнао сам нешто што нисам очекивао: цркви-брвнари је накнадно враћен некадашњи изглед!

Црква брвнара - Храм Светих апостола Петра и Павла у Даросави
Из Википедије

''Кратак историјат цркве
Сама црква налази се на тромеђи Крушевице, Прогореоца и Даросаве, на заравни - малом платоу поред саме железничке пруге Аранђеловац - Лајковац, на око 3 км према Рудовцима и на око 1 км од пута Даросава � Венчани. Сасвим нетипично за цркве брвнаре, овај храм је у знатној мери ослобођен скривања и заклоњености на које су остале цркве брвнаре биле приморане услед сталне опасности од турског гнева. Насупрот њима, он је постављен одмах поред пута. То се објашњава и периодом у ком је он настао. Наиме, у времену ослобођене Србије под вођством кнеза Милоша, долази до велике обнове православних цркава у којем се нови храмови ослобађају оне скривене пригушености на коју су раније били приморани...

Како се први пут помиње у попису из 1. 1. 1833. године, верује се да је црква саграђена 1832. године. Исте године је осликан и иконостас који је и данас још увек аутентичан (потиче из времена градње). Претпоставља се црква премештена 1841. године са локације која је била 3 � 4 км западно од данашњег положаја храма. Уколико је ова претпоставка тачна, врло је могуће да је приликом тог премештања, а нарочито услед кратког времена за које је храм поново склопљен (само два дана), дошло до значајних одступања у односу на првобитни изглед храма. Углавном, у том периоду је и дефинитивно довршено осликавање иконостаса. Нешто касније - у другој половини XИX века, у порти је, северно од цркве, саграђен стари парохијски дом, касније претврен у конак, који је до скора био у употреби. За неколицину триптихона нађених на тавану цркве се претпоставља да су рађени управо у овом периоду � 1871. године. Дрвени звоник је подигнут још касније, у првој половини XX века и налази се северозападно од цркве.

Највеће, па можемо слободно рећи и најтрагичније промене на цркви догодиле су се за време њене �рестаурације� 1905. године. Тада је промењен део кровне конструкције и читав кровни прекривач. На место дотадашњег кровног прекривача, шиндре, црква је добила нов покривач од лимених плоча. Када је измењен кровни покривач, измењена је и конструкција крова. Стреха је знатно засечена (што је допринело знатном скраћењу кровне висине) и новијом даском опшивена. Овако невешто прерађен кров је у потпуности изгубио свој првобитни изглед, те је на тај начин потпуно упропастио архитектуру спољне масе, која је иначе веома пропорционална. Извршене су у исто време преправке и на трему цркве. У трему, наосу и олтару, под који је до тада био поплочан опеком квадратног формата, бетониран је. Са јужне стране цркве постављене су затеге са циљем да спрече даљи излазак из вертикале јужног зида. Ови обимни радови на цркви изведени су 1905. године, што се види из записа под стрехом на улазу у трем, који гласи: �9/4 1905 г. М. В. Н.�. Приликом извођења ових радова водило се рачуна више о томе да објекат буде што боље заштићен од зуба времена, а мање о томе да му се сачува првобитни изглед. То је и разумљиво ако се има у виду време када су ти радови обављани. Међутим, захваљујући овим радовима, а нарочито постављању лименог кровног покривача, доњи делови цркве су у потпуности сачувани у оригиналном облику.

Амвон (камени круг на коме стоји свештеник) је поново унутар цркве.

Упркос овако драстично нарушеном облику кровног покривача, даросавачка црква брвнара � храм Св. апостола Петра и Павла, је уврштена 1951. године међу 21 цркву брвнару које су стављене под заштиту државе. Овај веома значајан догађај у историји храма догодио се 15. августа 1951. године када је црква стављена под заштиту државе као споменик културе решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе тадашње НРС.

На иницијативу тадашњег свештеника даросавачког, и захваљујући његовом захтеву упућеном Заводу за заштиту споменика културе у Крагујевцу 13. фебруара 1968. године, екипа Завода је обишла исте године цркву брвнару у Даросави и установила да је потребно предузети хитне мере заштите. Израда пројектне документације је започета 1972. године, када су и отпочети радови на рестаурацији цркве, док су радови приведени крају (уз мање или веће прекиде и уз мање или веће промене, односно дораде планова) тек 1981. године. Као резултат тих рестаурација вршених 70 � их и 80 � их година прошлог века, имамо препорођени храм коме је у потпуности враћен првобитни изглед, и то не само крова � којем је иначе враћена првобитна висина, скинут лимени покривач и поново постављена првобитна шиндра � већ и осталих елемената дрвене конструкције, црквеног намештаја и црквеног окружења � порте.

Редовна служба у цркви брвнари је обављана до 2002. године. Тада је због велике удаљености од центра села, лошег пута и малог простора за обављање службе, редовна служба премештена у новоизграђени храм Светог Симеона, у центру Даросаве . У храму Св. апостола Петра и Павла служба се обавља тек повремено, само на одређене празнике.

Олтарски простор сликан кроз јужне двери.





Западни део унутрашњости. У левом углу је бело обојена камена крстионица.

Звоник
... Подигнут је доста после градње саме цркве, 1921. године. Кров је покривен �бибер� црепом. Тачка где се сутичу гребењаче представља слеме звоника (налази се на висини од 8 метара) на коме се истиче крст идентичан оном на слемену цркве. Такође за разлику од осталих цркава брвнара, овде висина звоника не премашује висину саме цркве, ..

... Само звоно је од бакра, украшено бројним биљним орнаментима који се пружају по целом његовом обиму и ливено је 1921. године у Београду. У горњем делу звона стоји утиснуто: �СРПСКО ТРГОВ. ДРУШТВО БР. 4450. +1921.г. М. С.�, док је у доњем делу утиснута посвета која гласи: �ЦРКВИ ДАРОСАВАЧКОЈ ПРИЛАЖУ ЊЕНИ ПАРОХИЈАНИ 1921. год.�


Конак
Конак, тј. стара зграда парохијског дома саграђена је у порти даросавачке цркве брвнаре крајем 19. века. Нажалост, приближнији датум нисмо у могућности да одредимо. У почетку, у згради је био смештен парохијски дом, али је, вероватно после измештања дома, објекат добио улогу конака. У њему је народ имао прилику да се окупи за време већих празника и да, уз вино и кувану ракију, пре или после службе, продискутује о значајнијим темама. За време Преображења Господњег (19 � ог августа), када и највећи број Даросаваца долази на причест, у њему се дели грожђе деци и одраслима. Његова топла атмосфера употпуњавала је посету цркви, чинећи тај догађај изузетно пријатним.

Бунар
Бунар ... Дуго времена је вода из њега била коришћена у црквеним обредима, али је задњих година он значајно запуштен, те више није у употреби. ..


Просторна организација самог храма
Црква брвнара пружа се у правцу запад � исток, и то тако да је улаз са запада док је олтар окренут истоку. То је једнобродни храм уобичајеног, издуженог облика, са вишеугаоним преломима у трему и олтару, без издвојене �женске цркве�. Целокупна дужина грађевине износи око 14,30 метара, док јој је ширина 5,50 метара, тако да припада типу дрвених цркава средње величине (површина 73 м�). ..Као и код већине осталих цркава овог типа, иконостас не допире до саме таванице већ само до одређене висине, остављајући на тај начин непрекинуту засведену таваницу, заједничку за цео простор. ...

У главну просторију се може ући кроз двоја врата - већа, богато декорисана врата са западне стране и знатно мања, па самим тим и слабије украшена врата на северној страни. Са леве стране главног улаза, мало одмакнут од зида, постављен је сто за продају свећа, док се уз сам леви зид налази постављен долап за смештај разног црквеног намештаја. Такође поред улаза, али са десне стране, налази се крстионица озидана у камену... Испред иконостаса налазе се високи камени свећњаци � чираци, који су поклоњени храму од стране добротвора у време настанка цркве и на којима се налазе натписи исклесани по жељи дародаваца. Између ових чирака налази се камени амвон, кружног облика, са уклесаним концентрично и зракасто стилизованим орнаментима на својој површини. ...

Олтарски простор је прилично велик, чак изненађујуће велики у односу на остале цркве истог типа и приближне величине, тако да у њему има сасвим довољно простора за манипулацију...
Издужен облик храма постигнут је додавањем на примарну просторију још једне, овога пута отворене, просторије � трема са супротне, западне, стране. .. Трем је исте ширине као и брод, и за висину степеника је одигнут од осталог земљишта. Преко масивних четвртасто обрађених каменова, који су положени у цементни малтер у под трема, приликом реконструкције 1905. године је насут слој бетона који је данас испуцао.

Стилске карактеристике

...Као што је већ речено, западна врата су један од најуспелијих примера орнаментике у дрвету код цркава брвнара уопште. Спољни оквири украшени су плитким дуборезом. Довратник је са своје спољне стране издубљен троугластом цик � цак орнаментиком која је додатно појачана попуњавањем троуглова белом бојом...

Под тремом виси ручно израђена вунена торбица - шареница. Не верујем да је ту остављена као неки етно-детаљ ради посетилаца, који сигурно нису чести.

Сама врата у себи садрже две врсте мотива. Полукружна површина на врху врата која прати кривину надвратног лука, ишарана је цветним мотивима у плитком дуборезу и то у комбинацији са великим бројем закованих, неравномерно распоређених и ручно рађених клинова (ексера са широком главом). Доњи део врата, који чини велика правоугаона површина, декорисана је летвицама са удубљеним пругама које су за површину врата приковане кованим клинцима. Ове летвице су распоређене тако да међусобно образују квадрате. У ове квадрате се убацују плочице у облику розета које на себи имају дубоко профилисане орнаменте.

Уз јужну страну је неколико надробних споменика и плоча.

Стубови који се јављају у трему вероватно су касније замењени, тако да је и њихова обрада веома скромна. У питању је једноставно заобљење ивица у средишњем делу стуба, док је дужина стуба од стопе до висине ограде као и део испод капитела остао необрађен. Венац који обухвата цркву са унутрашње стране по целом њеном обиму је зупчасто обрађен са своје доње стране. Осмоугаона розета у таваници цркве спада у врхунска остварења орнаментисања у дрвету. Захваљујући доброј очуваности розете, јасно је уочљиво да су орнаменти који се на њој јављају додатно појачавани бојама црвеном и зеленом.

Два камена, скоро идентична свећњака - чирака, симетрично су постављена испред иконостаса и причвршћена су цементним малтером за под. Реч је о монолитним каменим ступцима четвртастог пресека и сасвим солидне декорације. На овим ступцима је јасно уочљива стопа као и знатно изражајнији капител. Капител, у ствари, и има облик обрнуте стопе, тако да се на врху ступца јавља равна платформа за паљење свећа. На самим свећњацима налази се исписан аутентичан текст из времена настанка цркве, на коме су исписани имена дародаваца и година �1837�. Данас су ови чираци прилично нагорели због пламена и дима који се добија сагоревањем свећа, тако да су текст и орнаменти на њима доведени до стања непрепознавања...

Иконографија � техника осликавања
У цркви се налази иконостас који је комплетан и аутентичан � један велики део икона припада првобитном иконостасу из 30 � их година 19.века. Ове иконе су рад једног истог сликара који припада ваљевској сликарској школи. Он је још увек анониман, али се по његовим особинама може закључити да је био ученик молера Јеремије Михајловића из Бајевца. Иконе су рађене масном бојом на дрвету (техника темпере, тј. гваш боје мешане са јајима на дасци која има припремљену подлогу) чије су ивице рељефно уоквирене и обојене златним и другим тоновима и тако, једне величине, уграђене су и чине саставни део иконостаса. Св. Никола на северним дверима примитивније је и доцније рађен (1841. или 1871. године), највероватније од стране другог аутора. Остале иконе на иконостасу су без икикве уметничке вредности.

Од старих икона ту је пре свега престона икона Богородице са текстом: �Сиу икону откупи Павле Радоичић села Орашца, спомен себи и супруги Стани, унуку Миловану и Милову (?) 1833.� Затим престона икона Христа са текстом: �Сиу икону откупи Јеренија Арсенијевић села Прогореоца за спомен себи и роду својем и у собсих брату Петру 1833. марта 9.� Код царских двери, на икони Арханђела је текст: �Сеи двери откупи благословен раб Марко и Дмитар син његов из Даросаве, Савић, себи за спомен вјечни сину својему Милошу, Ђорђу и Николи и синовцу Петронију, супруги Саји, кћи Неди и Тоди и сестри Јелици месеца фебруара 7. и у сопшик матери Стани браћи Димитрију и Сави, ћери Перуници 1833.� На северним дверима испод представе Св. Николе налази се текст: �Сиу икону откупи благословен ктитор ... села ... себи и роду својем за вечни спомен 1841. љета.� Поред њих, у храму се још налазе и икона Св. Петра и Павла, икона Арханђела Михаила, крст са Богородицом и Јованом, икона троице апостола, икона Благовести, икона Петра и Павла, икона Св. Тројице, икона Св. Ђорђа и Распећа...

Другу групу чине иконе тзв. брзанског мајстора чије име није идентификовано. Он је такође био цинцарског порекла што се да уочити из српских натписа на икона са карактеристичним грешкама...

Када се погледа црквена иконографија у целини, може се рећи да је реч о радовима који се одликују прецизним цртежом, добрим пропорцијама и скраћењима, са развијеним осећањем боје. С обзиром да је у потпуности сачувана целокупна и неокрњена уметничка замисао, као уосталом и орнаментика сликана на дрвеном костуру око икона, ове слике остављају веома пријатан утисак.

Тренутно стање цркве
После дужег времена � још од времена пре рестаурације цркве из 1972. године, овај храм се данас поново налази у лошем стању, иако то стање није ни приближно оном од пре рестаурације. Највећа оштећења на цркви јављају се на кровном покривачу. Шиндра је у доста лошем стању, нарочито на деловима изнад улазног трема и олтара. На тим местима поједини делови су потпуно сатрулели, неки недостају (те због тога објекат прокишњава, нарочито на јужној страни и делу изнад олтара), а са северне стране је обрасла маховином. Цео кровни покривач је незаштићен и склон даљем пропадању. Завршна греда поклапача је напукла и сатрулела.

Ограда улазног трема је у једном делу оштећена. .. Северна врата су, услед провале, оштећена тако што је изрезан средишњи део. На том месту је привремено постављена неадекватна црно обојена даска. Том приликом је оштећена и реза која је затварала врата са унутрашње стране, тако да се врата сада затварају помоћу, такође неадекватног, канапа, који је са једне стране везан за алку на вратима а са друке се качи о ексер пободен о довратник...

И сама црквена порта је такође запуштена. Ограда је на више места сатрулила и пропала, а на неким деловима је и нема. ...Такође у подножју звоника налази се и један од два украшена камена амвона, који је из непознатог разлога избачен из цркве.

Садашње стање је углавном онакво како га описује аутор одреднице у Википедији (који сам морао скраћивати). Но, конак, односно, ако је нешто од њега остало, нисмо запазили јер је можда зарасло у вишљу траву на ободу простора. Такође нисмо запазили ни бунар. Околина цркве - некадашња порта - је прилично уредна иако се види да је трава кошена пре сигурно више од месец дана. По трави се није могло закључити да је скоро неко долазио до цркве. А и детаљ из текста о затварању северних врата је онакав каквог смо га и ми затекли - канап се од врта закачи на ексер на спољном зиду.

Отежавајућу околност по сам храм представља и чињеница да се од 2002. године служба обавља у новоизграђеној цркви Св. Симеона у центру Даросаве. Како се посете цркви брвнари од стране верника обављају само за време појединих празника, не стиче се утисак важности и неопходности хитне интервенције на спречавању даљег пропадања храма. То нарочито чуди јер је реч о објекту од изузетне важности због невероватне очуваности аутентичних карактеристичних елемената. А не треба ни говорити да храм сам по себи представља праву реткост у овом делу Шумадије, те би се та чињеница могла искористити (а нарочито због повољног положаја и атрактивности локације) у туристичкој популаризацији Даросаве, Буковичке бање, па и самог Аранђеловца.

Село
Даросава се налази северозападно од планине Букуље на граници Јасеничко � Колубарског слива...

Историја
... У долини Велике Црне реке нађена су неолитска камена оруђа у облику чекића. У потезу Дубрава материјални остаци Римљана указују на постојање насеља у долини реке Даросавице. Старо римско гробље са надгробним натписом по предању указује да је било насеље Дубровчана (мајстора) са ковницом у Златовцу, рудником олова на Руднику и златне жице у Оњегу. На Оглавку (Старо село) има трагова мађарског гробља и бакарног новца, што говори о помору мађарског народа у време насилног насељавања Угара на овим просторима. Турски цар Мехмед је 1454. године овладао овим просторима од Острвице до Београда, а 1521. године Турци су преузели Београд од Угара и сав народ депортовали у околину Цариграда, тако да су предели запустели. Оно мало народа што је остало или се доселило, 1690. године је побегло преко Саве и Дунава вођени патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем.

У току Другог светског рата Даросава је била познато уточиште партизана, отуд име места у послератном периоду. Становништво Даросаве је страдало од одмазде због подршке партизанима, о чему постоји запис на споменику цивилним жртвама у Даросави.

...Сигурно најзначајнији културно-историјски споменик је црква брвнара - Храм Светих апостола Петра и Павла.''

Близу негдашњег улаза у порту је липа импресвног обима. Вероватно је из времена кад је црква ту пренета.

[nenad.bds]

Црква Светог Саве
Савинац код Такова

Црква и собрашица у Савинцу

''Удаљена око 2 km од Такова, крај реке Дичине и лековитог извора Савинца, у изванредном природном окружењу, налази се поменута целина. Цркву од тесаног ружичастог пешчара у духу старе српске градитељске традиције подигао је кнез Милош 1819�20. Обновљена је 1860. када је подигнута дрвена припрата, која је 1904. замењена каменом. Једнобродне је основе, полуобличасто засведена, са осмостраном куполом ослоњеном на луке које носе пиластри. Олтарска апсида је изнутра полукружна, а споља седмострана. Фасаде нису декорисане, са изузетком камених прозорских оквира и довратника на јужном порталу. Као градитељ цркве помиње се Милутин Гођевац.

Иконостас развијене дуборезне декорације осликан је 1827. Аутор је непознат, изузев царских двери из 1822, за које је ангажован Јања Молер. Црква представља маузолеј угледне породице Вукомановић из које је потекла кнегиња Љубица, супруга кнеза Милоша, као и поједини чланови династије Обреновић.

Од некада бројне скупине чардачића крај цркве, сачувана су два идентична, који старошћу типа указују да су настали непосредно по њенојизградњи. Грађени су од дрвета, као спратне зградице квадратне основе и четворосливног крова покривеног шиндром, која је временом замењена ћерамидом. Спратни део изнад улаза у доњу просторију је испуштен и ислоњен на два стуба. Преко њега је дрвеним степеништем остварена веза са приземљем. Једноставношћу просторноконструктивног склопа оне представљају основни модел у развоју ове врсте објеката. Превентивни конзерваторски радови на иконостасу изведени су 1972, на собрашицама осамдесетих година, а опсежни радови на архитектури цркве извршени су 2004�2005.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

Црква и собрашице су споменик културе од великог значаја.

�� Crkva poznata pod imenom Savinac podigao je knez Miloš Obrenović 1819. godine, a obnovio 1860. godine. Crkvu je posveti svojoj supruzi knjegini Ljubici. U kripti crkve nalaze se mošti Mine Vukomanović, ćerke Vuka Karadžića.

Čitava crkva je u stvari kapela u kojoj se čuvaju mošti pripadnika uglednih porodica XIX veka Vukomanovića i Obrenovića.
Graditelj crkve je Milutin Gođovać, poznati neimar iz Miloševog doba. Zidana je od lepog klesanog kamena, bez obilja dekorativnih elemenata. Zanimljivom ističu se jedino kameni okviri prozora i dovratnika.

Ikonostas potiče iz vremena građenja crkve i ima posebnu vrednost. Rađen je u duborezu i obojen zlatom i srebrom. Prestone ikone koje je radio moler Janja darovao je crkvi knez Miloš 1822. godine. U porti se nalazi drveni zvonik, a u blizini crkve je porodnična kapela Bana Matkovića iz 1935. godine.�� (Zvaničnoj prezentaciji Opštine Gornji Milanovac)

[nenad.bds]

Црква Светог Прокопија
Прокупље


Црква Прокупље

Црква Светог Прокопија у Прокупљу, уз Петрову цркву у Расу (садањем Новом Пазару) је најстарија српска православна црква. Велика прослава поводом 1000-годишњице одржана је 1934. године.

Црква Прокупље

''Изграђена је најпре као тробродна базилика још у 10. веку и убраја се у наше најстарије храмове. Кроз касније векове је дограђивана и преправљана. Садашњи изглед је добила у 19. веку, а има изглед петобродне цркве. Имена ктитора су непозната, али имајући у виду ниво светости овог храма, то су свакако биле личности од већег поштовања у држави и клеру.
Од првобитног живописа је сасвим мало сачувано. Из 14. века је остало неколико ликова на луковима, а из 18. века неколико сцена на плафону.
У јужном параклису је капела са гробним местом Св. Прокопија, чије су мошти пренете из Ниша у 14. веку.
У цркви је изложен мали ћивот са деловима моштију Св. Георгија које су 1690. г. донете са Косова.
Постојећи иконостас је 1847. г. изградио зограф Коста.
Ризницу чине неколико икона, од којих је једна већих димензија рађена на платну и неколико старих књига.
У непосредној близини ове цркве налази се мала црквица коју је подигао Југ Богдан, непосредно пред Косовски бој. У њој је сачувано пар сцена живописа у лошем стању. Препознају се врло лепа фреска Тајна вечера и циклуси Великих празника и страдања Христових. Без иконостаса је.'' (Сајт Епархије нишке)

''ЦРКВА СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА
Црква Св. Прокопија је петобродна базилика са три полукружне апсиде на истоку. Централни део цркве чине: наос са три брода ... Укупне унутрашње димензије цркве износе 18,50Х1бм а висина брода је 6,30м. Црква је под једним кровом, ниска и мрачна без куполе. Споља је омелтерисана и окречена, осим јужне фасаде на којој се види начин зидања од неправилно слагане опеке и ломљеног камена. Црква има три улаза, два на северу (улаз у туторско одељење и улаз у звонару) и један на истоку. У цркву се силази степеницама. Наос је одељен од туторског одељења и припрате накнадно пробијеним сводовима, луковима. Врата у југозападном делу наоса воде у гробницу Св. Прокопија. Под цркве је од камених плоча и уздигнут је у односу на ниво пода у гробници за око 0,80м. Фреске на своду средњег брода, на улазу у туторско одељење и у ниши жртвеника су из 18. и 19. века.

Археолошка и архитектонска истраживања у јужном броду и ђаконикону цркве пружила су нове податке везане, пре свега за архитектуру првобитног храма као и избору места за његову изградњу. Византолог Габријел Мије је претпоставио да су наос, два бочна брода и припрата припадали најстаријој цркви. Ископавања у јужном броду показала су да се могу издвојити три средњовековне градитељске фазе. Од цркве из 10. века остали су само масивни зидови: апсиде, западни зид наоса и зидови јужног и вероватно северног брода. Претпоставља се да је црква из овог периода била крстообразног типа са куполом над средишњим делом. Другој градитељској фази припада базиликални облик цркве. Тај облик добијен је накнадним убацивањем два низа стубаца и два полуступца између апсида и западног зида. Спој прве и друге градитељске фазе потпуно је јасан јер су начин зидања и обрада зидова различити.

Откриће фрагмента фреске светог ратника на источној страни другог ступца у јужном броду хронолошки опредељује другу градитељску фазу, односно базиликалну основу цркве и датује се у прву половину 11. века, односно у време византијског цара Василија II (976-1025).

Трећа градитељска обнова припада времену између 1386. и 1395. године када је призидана, како се то досад сматрало, са јужне стране гробница у коју су положене мошти Св. Прокопија.

Летопис нас обавештава да је црква пострадала 1690. године а 1734. године на цркви су изведени радови већих размера... Црква је страдала и у Првом српском усганку, 1804. године. Између 1847. и 1857. године црква је доживела још једну вепику обнову. На северу је дозидан још један брод, тзв. туторско одељење са крстионицом и храм је добио изглед петобродне базилике. Последње поправке и преградње су из 1906. године када је изграђена и звонара.

...Енглески истраживач Ходинот је 60-тих година 20. века обилазио византијске цркве на Балкану. Сматра да најстарија црква Св. Прокопија припада палеовизантијском периоду (4 - 6. век). Уопштено, мали је број храмова који су посвећени светом великомученику Прокопију. Обично се цркве налазе на специфичним местима: у близини врела, терми, термалних извора и бања, на истакнутим висовима.

Прослава је била велики црквено - државни догађај уз учешће патријарха Варнаве и краља Александра.

Археолошка ископавања у цркви 1987. године
Једина засад, археолошка ископавања у цркви вршена су 1987. године и то у олтарском депу, у ђаконикону. Ту су откривени гробови и трагови најстарије цркве из римског периода, из 4. века. Према резултатима тих истраживања могло би се претпоставити да је најстарија црква Св. Прокопија подигнута вероватно већ у другој половини 4. века, над гробовима једног или више хришћанских мученика Hammueum-a и призидана уз касноантичку гробницу где су такође биле сахрањене мошти светитеља а у коју су касније биле положене и мошти Св. Прокопија.
Ради утемељења раног хришћансгва подизане су цркве од којих су неке биле у оквиру манасtира и обично су грађене над моштима мученика пострадалих за веру Христову о којима чесtо нема никаквих писаних трагова. У турским изворима наводи се манастир Св. Прокопија који би се могао поистоветити са данашњом црквом Св. Прокопија.

Гробница Св. Прокопија
Из западног дела јужног брода степеницама се силази у гробницу Св. Прокопија. Гробница се састоји из три мање, лучно засведене просторије. Ниво пода у гробници нижи је за 0,80м од нивоа пода у цркви. На основу ископавања у ђаконикону 1987. године као и на основу садашњег изгледа гробнице с правом би смо претпоставили да се ради о касноантичкој гробници на спрат која је уклопљена у новоизграђену цркву. Античка гробница је током времена претрпела извесне промене. Вековима је гробница Св. Прокопија са светитељским моштима била место исцељења верног народа из целе Топлице и других крајева. Ту су читане молитве и упућиване светитељу за оздрављење. Болесни су силазили у гробницу и лежали на плочи која покрива гроб, или су ту преноћили и уз Божју помоћ и Св. Прокопија лечили се од најтежих болести.

Мошти Св. Георгија
У цркви Св. Прокопија чувају се три кошчице прстију десне руке и парче коже са плавом коврџавом косом Св. Георгија. Мошти су се дуго чувале у малом дрвеном ковчежићу обложеном брокатом, тамно љубичасте боје, димензија 26 X 13цм. На унутрашњој страни полукружног поклопца налази се графика из 18. века са сценама страдања Св. Георгија, што потврђује да су то заиста његове мошти. Мошти су биле чуване у манастиру Ђурђеви Ступови код Новог Пазара а затим у цркви Св. Георгија у селу Лопиже код Сјенице. После рушења цркве од стране Турака, мошти је преузела на чување породица Пешић из истог села, те их је с колена на колено чувала током целог средњег века. Најстарији Пешић оставио је аманет да се мошти предају било којој цркви када Србија буде ослобођена од Турака. Пред ослобођење Топлице од Турака, Сава Пешић је био принуђен да бежи из Сјеничког краја па је наредио свом сину Милету да после преласка у Србију, ковчежић преда најближој цркви на чување. Миле Пешић се настанио у селу Претрешња у Топлици и 1880. године мошти светитеља дао на чување цркви прокупачкој. Аутентичност моштију потврдио је и Радослав Грујић, професор Универзитета у Скопљу, а 1929. године у Прокупље је дошао и Миле Пешић, који је пред смрт зажелео да још једном види светињу која је вековима брижљиво чувана у његовој породици.

Године 1934. године покренуто је подизање саборне цркве посвећене Св. Георгију, али до зидања цркве није дошло због избијања Другог светског рата.

Римске терме у порти цркве
У источном делу црквене порте вршена су археолошка ископавања 2001-2002. и 2007-2008. године. Откопане су thermae (јавно купатило) које су биле део урбане сгруктуре античког Hammeum-a.

После рушења терми и престанка њихове примарне функције, урушена монументална грађевина са апсидама подсећала је хришћанско становништво на црквену грађевину. Због тога се ту око терми вршило сахрањивање у касноантичком и рансредњовековном периоду. Поједини делови терми претварани су у цркве. У време прогона хришћана терме су биле, такође и место тајног окупљања и ту су били мучени и погубљени поједини хришћани. Отуда су касније над термама подизане цркве �

Има индиција да је део терми у порти прокупачке цркве био у једном моменту претворен у цркву. То је могло да се догоди већ у другој половини или крајем 4. века а Hammeum би као неки други верски центри касне антике могао имати једног или више својих мартира - мученика за Христову веру. Такође, од тог времена у Прокупљу би могло бити и седиште епископа, с обзиром да је у првим вековима хришћанства свако веће насељено месго имало свог епископа.
--------
ВОЈВОДА НЕАНИЈЕ - СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ПРОКОПИЈЕ
Св. Прокопије родио се у светом граду Јерусалиму од оца Христофора, сенатора и побожног хришћанина и мајке Теодосије, која је исповедала многобожачку, паганску религију. .. Када је младић стасао за војску цара Диоклецијан га је поставио за војводу јер је био разуман, паметан и одважан младић.

... Пострадао је у Кесарији Палестинској и увенчао се венцем бесмртне славе 8/21. јула 303. године. Мошти Св. Прокопија вековима су почивале у Нишу, родном граду Св. Цара Консгантина, до 1386. године када су пред опасношћу од Турака пренете у наш град који од тада носи назив "град свјатаго Прокопија", на грчком Прокопиополис односно Прокопијев град.

Како нас обавештава византијски историчар Јован Кинам, Угри су у освајању Србије стигли до Ниша 1072. године. Разорили су и опусгошили град као и катедралну базилику - седиште Епископије и том приликом однели руку Св. Прокопија из Ниша у град Св. Димитрија (Сремска Митровица) и да је Манојло Комнен руку вратио у Ниш 1169. године. Глава Св. Прокопија чува се у српској царској лаври Хиландару на Светој Гори у Грчкој.

У повељи цара Василија II Македонца (976-1025) која је издата Охридској архиепископији крајем 1019. или почетком 1020. године, наводе се све епископије које су припадале охридској цркви и међу њима епископија у Нишу која је обухватала градове Мокро, Комплон, Топлицу и Сврљиг. Назив Топлица односио би се на данашње Прокупље.

У времену између 1381. и 1389. године позната су нам имена неколико топличких епископа. Претпоставља се да је у Прокупљу било седиште митрополије и да су пре пропасти српске државе, топлички епископи носили титулу митрополита. После ослобођења од Турака 1878. године у близини цркве Св. Прокопија још увек су се налазиле две зграде које су биле у власништву цркве, под називом - Митрополија. У народу постоји предање да је црква Св. Прокопија некада била манастир али о томе нема никаквих писаних трагова.''
(Изводи из брошуре о цркви чији аутори су Отац Лазар Бараћ и Мирослава Јоцић. Скениране слике су из исте брошуре.)

Црква Прокупље

Из Википедије:
''Црква светог Прокопија се налази у данашњем Прокупљу, граду названом по њеном храмовном свецу, светом Прокопију. Она представља,после Петрове цркве, најстарију сачувану цркву на тлу данашње Србије.Сматра се да је подигнута крајем IX или почетком X века,у доба Самуиловог царства,као тробродна базилика.Пред крај XIV века,у њој су смештене мошти светог Прокопија,коме је црква, од тада, посвећена.Током наредних векова,она је обнављана,дограђивана и дорађивана,услед чега је изгубила своју првобитну основу и данас је петобродна базилика.

Током 2008.године,у порти цркве су откривени остаци античких терми,које су биле део римског града Хамеума,који се налазио на месту данашњег Прокупља.
Црква светог Прокопија је 1983.године проглашена спомеником културе од великог значаја и данас се налази под заштитом Републике Србије.

Црква светог Прокопија је подигнута при врху уског превоја званог Брана, који представља једини копнени прилаз брду Хисар и утврђењу на њему. Назив Брана потиче од епигеније реке Топлице, која се, од превоја, окреће за 180� и тече "уназад" да би обишла брдо Хисар са три стране, након чега наставља свој пут ка истоку и Јужној Морави. Сама црква је, својом западном страном, приљубљена уз гребен који се пење ка врху Хисара.

Сматра се да је црква светог Прокопија,подигнута у доба Самуиловог царства,крајем IX или почетком X века. У самој порти цркве су 2008.године откривени остаци римских терми,а свега неколико десетина метара поред ње, испод тзв. Латинске цркве,пронађени су остаци храма посвећеног Херкулу из I или II века и базилике из V или VI века,због чега није искључена могућност да је и црква светог Прокопија подигнута на месту старије грађевине.

Сама црква је имала три брода и нартекс,а слична је била другим црквама из тог периода,насталим око Преспе и Охрида,попут цркве свете Софије. Почетком XI века,у њеној унутрашњости су додата два реда стубова и полустубићи,чиме је она добила изглед базилике, а њене тадашње димензије износиле су 14 x 9 метара.
Услед отоманске најезде,у последњој трећини XIV века, у цркву су 1386.године пренете из Ниша,непосредно пре његовог пада, мошти светог Прокопија. На њеној јужној страни је дозидана гробница са три просторије,у којој су смештене мошти.Сама црква је од тада посвећена светом великомученику Прокопију, а већ 1395.године,кнегиња Милица у једној повељи сам град назива градом светог Прокопија и та година се данас налази на његовом грбу.

Уз цркву је парохијски дом.

Црква је тешко оштећена 1690.године,током аустријско-отоманског рата, а обновљена је 1734.године.Сматра се да најстарији сачувани слој живописа,потиче из средине XVIII века и налази се на своду средњег брода првобитне цркве.Грађевина је страдала у I српском устанку,због чега је обновљена средином XIX века.Тада јој је дограђена крстионица,на западном крају и још једна просторија,уз северни брод првобитне цркве, а Коста Накица из Велеса је 1847.године урадио иконостас. Фреска младог ратника (данас светог Прокопија) изнад улаза у цркву,потиче из 1861.године.

Последњу обнову, црква је доживела 1906.године.Том приликом,скинуте су камене плоче са њеног крова и њима је поплочано двориште око цркве.Поред тога,крстионица на њеном западном крају је адаптирана у кулу звонару.
Црква је данас,услед многобројних обнова,петобродна грађевина са три апсиде на истовчној страни, димензија 18.5 x 16 метара. Њен средишњи чине олтарски део,наос са централним бродом висине 6.3 метра и нартекс,док се у бочним деловима налазе туторско одељење (на северу) односно скривница и гробница светог Прокопија (на југу).

У цркви се данас чувају и делови моштију светог Ђорђа, који је, као и Прокопије,био римски војник под царем Диоклецијаном (284�305). У њој се налазе иконе из XVII (Богородица са Христом), XVIII и XIX века, међу којима се налазе престоне иконе Николе Апостоловића,са почетка XIX века.''

[nenad.bds]

Храм Свете Петке
у селу Света Петка код Бујановца

Село Света Петка се налази у околини Врања. Током 19 века под отоманском влашћу оно припада Врањској нахији. После 1878 је постало је део Прешевске нахије, а остало је на самој граници Србије до Балканских ратова.


Сеоска црква представља сложену целину која је формирана кроз целу другу половину 19. века. Храм Свете Петке, по коме је и село названо, изграђен је 1855-58. на темељима старије цркве.

По архитектури цркве припада типу базилика са три унутрашња брода под једним кровом на две воде. Примењено градитељско решење је заједничко за црквену архитектуру у јужној области Србије током 19. века, нарочито током обнове верског живота после Једренског мира. Даље уређење храма је рађено је сукцесивно, периодично, као последица социјалног и материјалног положаја локалне заједнице која се старала о цркви.

Иконостас су осликали зографи Вено и Зафир касније, године 1868. Сликари Македоније зоографског правца интензивно су ангажовани на овом подручју. Изградња иконостаса и иконографскг програма спадају у типичне решења преградних зидова 19. века, као што се може видети у области Јужне Србије. Унутрашњост храма су 1886. осликали Димитрије Андонов и Петар Николић. Андонов је насликао и главну икону Богородице са Христом.

На улазу у наос из припрате је запис о времену осликавања. На страни у наосу су приказани св. Стефан Дечански и (на десној слици) св. Симеон Мироточиви (Стефан Немања)


Поглед из припрате у наос.

Зидно сликарство је комплетирано 1902, када је непознати сликар осликао преградне зидове између припрате и наоса. Између осталог, два српска светитиља представљени су као одговор на савремене религиозно-политичке тенденције српског становништва на том простору. (Према сажетку на енглеском језику уз дело Зарић Ирене, у мом преводу.)

Света Петка је насеље у општини Бујановац у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 334 становника.

Село Света Петка се налази на правцу са аутопута ка граничном прелазу за Македонију код манастира Прохор Пчињски, а селу се одваја пут за Трговиште.

[nenad.bds]

Црква брвнара у Љутовници

''У подножју Рудника, десетак километара северно од Горњег Милановца, подигнута је 1809. црква брвнара у селу Љутовници, првобитно посвећена арханђелу Михаилу, док данас слави Пренос моштију св. Николе. Основна концепција грађевине, под стрмим кровним покривачем у виду клиса, обухвата полукружни олтарски простор решен везом брвана “на зуб“ и главни део цркве, сада јединствен, а раније подељен на наос и припрату.

Западни део крова належе на два дрвена ступца, формирајући омању надстрешницу над главним улазом у храм, који је, као и јужни портал, украшених довратника и надвратника плитко резаном и некада бојеном биљном и геометријском орнаментиком. Прозорски отвори су размештени у источном делу цркве – два уз иконостас и три, мања у олтарском простору.

Оригинални иконостас љутовничког храма настао је 1810. и поједини његови делови данас се чувају у цркви (царске двери, престоне иконе Исуса Христа и арханђела Михаила као и Распеће), заједно са збирком икона из XIX века. Судећи по натпису са царских двери, сликао их је познати иконописац Никола Апостоловић, родом из Земуна, који је – и поред скромног талента – употребом барокно-рокајних елемената унео извесне новине у српско сликарство устаничког периода. Заштитни радови на цркви извођени су у више махова током XX века.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

У цркви су две плоче у спомен на изгинуле у ратовима 1912-20.

Црква – брванара у Љутовници је споменик културе великог значаја.

''Crkva brvnara u Ljutovnici je jedna od najbolje očuvanih crkava ove vrste u Srbiji. Na žalost, nedavno preduzeti radovi na njenoj adaptaciji i obnovi izvršeni krajnje nestručno, znatno su narušili njen autentičan izgled, posebno u unutrašnjosti.

Ljutovnička brvnara sagrađena je, prema natpisu iznad glavnog ulaza koji je nedavnim nestručnim radovima pokriven, 1809. godine. Posvećena je Svetom Nikoli. Crkva je srednje veličine (nepunih 60 kvadrata), ima temelje od lomljenog kamena i građena je na isti način kao i druge brvnare. Na temelje su postavljene noseće grede, zatim na grede tesana brvna uobičajenim sistemom vezivanja i uklapanja. Krov je izuzetno visok i strm, zaobljen i na zapadnom i istočnom delu. Ispred glavnog ulaza je manji trem na dva stuba. Krov pokriven šindrom odlično je sačuvan.

U unutrašnjosti crkve postoji samo jedna pregrada - oltarska...Tavan je zasveden poluobličastim svodom pomoću šašovaca koji su prefarbani nestručno plavom bojom...

Ikonostas potiče iz vremena građenja crkve. Najstarije ikone su rad Nikole Apostolovića, živopisca iz Zemuna. Ikonostas je nedavno zamenjen novim, a stare ikone, koje su veoma propale, prenete su u pomoćnu crkvenu zgradu. Od ikona koje je Apostolović radio preostale su prestone (Isus Hristos i Arhanđel Mihailo) i ikona Hristovog Raspeća, kao i carske dveri. Svoj potpis slikar je ostavio na carskim dverima. Verovatno je on naslikao i friz apostola na jednoj dasci (deo Deizisa sa ikonostasa) koja je okačena na zid crkve.

Pored ljutovničke crkve je zvonara iz novijeg vremena. Ispod zvonare je pomoćna zgrada, na neki način riznica jer se u njoj čuvaju delovi crkvenog inventara i drugi predmeti preneti iz crkve. Oni su uglavnom u fazi raspadanja. Tu je i nekoliko štampanih crkvenih knjiga koje su verovatno iz XIX veka, ali su takođe u veoma lošem stanju.

Obimniji konzervatorski radovi na ovoj crkvi rađeni su 1952. godine i to uglavnom na arhitekturi. 1974. godine izvršeni su nužni radovi na ikonostasu, da bi pre dve godine bez dozvole i nadzora nadležnog Zavoda u Kraljevu vrlo nestručno stari ikonostas bio zamenjen novim, kao i ulazna vrata. Ujedno je pod koji je prvobitno bio od kamena, a zatim je betoniran, u celini popatosan.

Prilikom obilaska ljutovničke brvnare 1948. godine, arhitekta i saradnik Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture NRS iz Beograda, inženjer Dobrosav St. Pavlović je o njoj zapisao niz novih detalja. On navodi kako su vrlo lepo urađeni ornamenti oko vrata obojeni u plavo i crveno, da je ikonostas novijeg datuma bez većih umetničkih vrednosti, a da su stare carske dveri skunute i sklonjene iako imaju prave umetničke vrednosti i u rezbi i u slikarstvu. Zapisao je i da je "gospodar Nikola Muzikravić ove dveri poklonio hramu Svetog Arhistratiga Mihaila u Ljutovnici za večni spomen svojih roditelja i srodnika, 1810. meseca avgusta dvadesetog."

Pavlović navodi i natpis o godini gradnje crkve koji je stajao na brvnu iznad zapadnih vrata. Bojom je bila ispisana godina 1809. Pominje i crkvene knjige, a među njima jedan Triod iz 1622. godine, "na koži". (Tekst Radoša Gačića na zvaničnoj prezentaciji Opštine Gornji Milanovac)

За Љутовницу се одваја пут (према северу) од пута Горњи Милановац - Таково.

[nenad.bds]

Црква Свете Тројице
Горњи Милановац

''Кнез Милош Обреновић наменио је 1860. храм Св. Тројице �памћењу и спасу душе свог брата Милана�, а зидање цркве завршио је 1862. његов син Михаило Обреновић. Једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом, са полукружном олтарском апсидом, благо израженим правоугаоним певничким просторима и барокним звоником над припратом, подигнута у духу романтизма, представља градитељско остварење Настаса Ђорђевића. Средњовековна градитељска традиција, у духу рашке школе, испољена је у декоративној обради тесаног камена на фасадним платнима. Вертикалну поделу истичу пиластри, а хоризонталну зупчасти фриз у пољима између њих, затим степенасти поткровни венци и фриз аркада са конзолама на звонику. Прозорски отвори имају камене профилисане первазе. Иконостас које је 1862. осликао Никола Марковић у духу романтизма, демонтиран је шездесетих година XX века, и замењен новим, без већих уметничких вредности. Мањи број очуваних икона са старог иконостаса површински је очишћен 2000. (Делови иконостаса сада су на бочним зидовима брода цркве - моја напомена.) Током 2003�2005. обновљене су фасаде цркве.'' (Споменмичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

Црква је споменик културе од великог значаја.

На јужном зиду су архијерејски и владаочев трон, један уз други.


Лево је детаљ архијерејског трона на чијем врху је грб СПЦ; на десној слици је владочев тон над којим је грб Србије.


На левој слици је Богородичин трон, на десној крило јужних двери са старог иконостаса из 1862.

''Црква у Горњем Милановцу је задужбина кнеза Милоша Обреновића. Градња је почела 1860. године, али пошто је стари кнез исте године умро, његов син Михаило завршава 1862. године.

За изградњу цркве кнез Милош је ангажовао познатог неимара из тог доба Настаса Ђорђевића да пројектује и изгради ово здање. Црква је складних пропорција и обогаћена декоративним елементима, који воде порекло старосрпског архитектонског и скултуларног стваралаштва. Стари иконостас, дело Николе Марковића, који има већу вредност него нови, чува се на спрату цркве у звонику. (Делови иконостаса сада су на бочним зидовима брода цркве.)

Нови, садашњи иконостас из 60-тих година прошлог века.

У цркви се налазе делови грма из Такова где је 1815. године одржан историјски Таковски сабор и донета одлука о борби против Турака. (Један део храста чува се у Милошевом конаку у Београду ). '

Иконе са старог иконостаса.


Иконе са старог иконостаса.

''Nastas Đorđević je bio izuzetno poznat i priznat majstor neimar-visokih kvaliteta i među najboljima u Srbiji onog doba. Zbog toga su mu i poveravani važni poslovi, a Knez Miloš mu je pored ostalih poslova poverio i gradnju jedne od svojih najlepših zadužbina: crkvu Svete Trojice u Milanovcu. Ovu crkvu Nastas je gradio pred kraj svog života od 1860. do 1862. godine. Ona predstavlja jedno od njegovih najlepših neimarskih ostvarenja. Koliko je Nastas bio priznat kao vrhunski majstor govore kneževe reči upućene velikom neimaru pred sam početak gradnje gornjomilanovačke crkve:
"Po glasu građevinaca bolji si od svih drugih, pa kada je tako, evo posla za tebe. Nalažem ti da po planu i u roku sagradiš velelepnu crkvu u Gornjem Milanovcu i zato evo mog blagoslova." (Са сајта Горњег Милановца)

Делови старог иконостаса - лево изнад бочних двери, десно изнад царских двери.

У простору испод звоника налазе се спомен плоче ратницима у ратовима 1912-18.

Плоча изнад јужних врата.

''Црква Св. тројице у Горњем Милановцу започета је последње године живота кнеза Милоша (1860), а довршена за владе кнеза Михаила (1862). Њен градитељ је познати неимар Настас Ђорђевић, предак знамените породице Настасијевић. Једнобродна грађевина у класицистичком стилу са низом разноврсних архитектонских елемената, зидана је тесаним каменом пешчаром. На западном делу истиче се висок и елегантан постбарокни звоник са типичном барокном куполом, на источној страни је велика полукружна олтарска апсида, а на фасади обиље декоративних елемената.'' (Музеј Рудничко - таковског краја)