Naša spomen-obeležja

[nenad.bds]

СПОМЕНИК НА МЕСТУ
БИТКЕ КОД ПЕТРОВАРАДИНА

''Битка код Петроварадина вођена је 5. августа 1716. године између аустријске и турске војске. Турци су били поражени и принуђени на повлачење, а сам Дамад Али-паша смртно је рањен. Аустријска војска запленила је велику количину оружја и ратне опреме. Еуген Савојски, чувени војсковођа и још вештији дипломата, пореклом Француз, истакао се у ратовима против Турске, најпре код Петроварадина 1716, а затим приликом освајања Београда наредне године, после чега је склопљен Пожаревачки мир. Значај Петроварадинске битке утолико је већи што су после ње Турци, за сва времена, потиснути јужно од Саве и Дунава.

На врху Везирац између Петроварадина, Буковца и Сремских Карловаца постављен је 1902. споменик израђен од белог кречњака, висине 650 cm, посвећен великој победи Еугена Савојског. Са четвртастог постоља споменика уздиже се главни постамент ваљкастог облика, који се постепено сужава и на коме стоји крст. На првом, ваљкастом делу налази се уклесани текст на латинском. На дну крста се налазио полумесец чији су крајеви сада поломљени.

Постамент и крст су украшени различитим украсним профилацијама и флоралном орнаментиком.
Споменик је од изузетног значаја.
(Извор: Споменичко благо Србије, Завод за заштиту споменика културе Србије)

До споменика на Везирцу се може прићи од Буковца или од Цркве на Текијама (после изласка из Петроварадина према Ср. Карловцима) али нема путоказа. Нема ни представљања овог споменика у туристичким публикацијама.

Varadinski rat
�.Radove (na izgradnji Petrovaradinske tvrdjave) prekida izbijanje novog Austrijsko-turskog rata (1716-1718.). U nastojanju da izmeni odluke Karlovačkog mira Turska je preduzela pohod na Austriju. Tvrđava ponovo dobija na značaju.
Princ Eugen Savojski došao je u Futog 9. jula 1716. godine sa 42.000 pešaka i 23.000 konjanika. U Petrovaradinskoj tvrđavi se već nalazilo 8.000 vojnika. Tokom 26., 27. i 28. jula Veliki vezir Damad Ali-paša je prešao Savu sa oko 150.000 vojnika. U noći, između 3. i 4. avgusta, glavnina turske vojske stigla je nadomak Petrovaradina, zauzela brda između Karlovaca i Tvrđave i počela da kopa rovove. Da bi izbegao opkoljavanje Tvrđave, Eugen Savojski koji je preuzeo komandu nad austrijskom vojskom, odlučio je da napadne Turke već na tom mestu. Tokom noći izmedu 4. i 5. avgusta Eugen je prebacio svoje trupe na sremsku stranu i u rano jutro napao tursku vojsku. Glavna bitka se odigrala ujutro 5. avgusta, a do 11 časova je bila i rešena. Austrijanci su posle teške borbe uspeli da nateraju tursku vojsku u bekstvo. Veliki turski vezir je poginuo. Postoji nekoliko verzija njegove smrti. Jedna kaže da je videvši bezizlaznu situaciju seo na konja i zajedno sa grupom najodanijih boraca uleteo u srce bitke gde je bio pogođen puščanim metkom, dok je prema drugoj verziji izvršio samoubistvo. Beživotno telo Velikog vezira je preneto u Beogradsku tvrđavu gde je sahranjen. Ova značajna bitka nazvana je Varadinski rat.

Pošto je granica između Austrije i Turske sa Srema pomerena na centralnu Srbiju, Petrovaradinska tvđava je ostala u pozadini i manje važna. Radovi na izgradnji su usporeni, a zastoj nastaje 1728. godine. Sve do 1753. godine na Tvrđavi se radilo samo ono što je bilo najnužnije.

Поред споменика на Везирцу, успемену на ову значајну победу Хришћана над Турцима негује и


Црква на Текијама � Црква Снежне Госпе у Петроварадину

(Teкст о цркви на Текијама је део чланка из 'Дневника'од 19. августа 2009. са подацима које је дао водитељ храма Петар Пифат. Он каже и да је нетачно да су два мала уклоњена олтара некада служила православцима и протестантима.)

''Након слома код Мохача, Турци су 1526. заузели Петроварадин и ту остали до 1687. године. Рушећи су све што је личило на хришћанско, уништили су и ту маријанску богомољу (из XII века) и на њеном месту саградили малу џамију, где је испрва била дрвена кућица у којој су боравила двојица пустињака. Аге и бегови су долазили из Петроварадина овде на �теферић�, излет, и из тог периода потиче реч текије, што на арапском значи одмориште и место где дервиши живе и обављају верску службу.

Џамију су исусовци који су у Петроварадин дошли 1693. године, поново претворили у хришћанску богомољу и посветили је безгрешном зачећу Блажене девице Марије. Од тада датира и кип на врху олтарног бладахина. Следећи догађај важан за историју храма одиграо се 5. августа 1716. године на Дан Снежне госпе, када је хришћанска војска извојавала победу над Турцима.

- Ми хришћани верујемо да је помоћ небеске мајке имала пресуду улогу у тој бици против окупатора с истока - вели Пифат. - Битка је вођена на тромеђи Сремских Карловаца, Сремске Каменице и Петроварадина, у близини богомоље. Принц Еуген Савојски који је предводио хришћане, имао је у шатору слику Мајке божије с Исусом у наручју и под њену заштиту је ставио себе и војску. После битке слику је поклонио црквици и од тада је она посвећена Снежној госпи.

Еуген Савојски је представљен као да се налази на Везирцу, са Петроварадинском тврђавом у позадини.

Данашњи изглед по Пифатовим речима црква има од 1881. године. Она је, додуше, до тада доживела неколико проширења, а за то последње највише је заслужан Илија Округић Сремац, родом из Карловаца, али срцем и душом везан за Петроварадин. Био је опат и управник цркве 30 година, плодоносан и на пољу књижевности. Аутор је и химне светилишта, која се и данас пева.

- Стил цркве је знатно промењен у време обнове којом је он руководио - каже наш саговорник. - Поставио је на прочеље два неоготска торња, а на зачељу мало кубе и на њему крст који надвисује полумесец, што је симбол победе хришћанства над исламом, а не њиховог заједништва, како то неки тумаче. Олтар готског стила ставио је у прочеље. Три године касније купио је од истог мајстора из јужног Тирола још два мања олтара - један је био посвећен светом Јосипу, а други светој Ани. Та два олтара изазивају велико спорење у нашој јавности. Они су били у цркви све до 1976. године. Тадашња управа светишта уклонила их је и уредила унутрашњост храма у новом стилу.
Све се одигравало након Другог ватиканског концила који је значајне измене увео у начин богослужења у римокатоличким црквама, попут оних да свештеник треба да буде окренут према народу док служи, као и да говори на народном језику. Из цркве су заправо тада из незнања уклоњени изузетно вредни олтари. Уместо централног постављен је мермерни с луковима, који у уметничком погледу има много мању вредност. Од пређашњих олтара ништа није сачувано, осим рељефа светих Јосипа и Ане који су били у њима и овде су изложени...''

На дан Снежне госпе, тј. дан победе аустријске над турском војском 1716. на Текије долазе на ходочашће сем католика и људи других конфесија.

[nenad.bds]

Predstavljam ovde SPOMENIKE ŽRTVAMA i ni u kom slučaju ne otvaram temu o januarskoj raciji u Bačkoj 1942. godine. Za takvu temu su predvidjeni drugi forumi Vojvodinacafe-a.

Prikazujem ovde kako se čuva uspomena na žrtve, pre svega nevine civile, u jednom broju mesta južne Bačke. Podvlačim da ovde ne pretendujem da celovito prikažem spomen obeležja žrtvama racije, nego da ih samo ilustrujem. Njih sam fotografisao često usput - uglavnom ne sa ciljem da to budu fotografije nečega što bi pretendovalo da bude više od uobičajenog, površnog prikaza na internet-forumu. Ovo se još više odnosi na moje propratne tekstove.

SPOMENICI ŽRTVAMA RACIJE
januara 1942. u Južnoj Bačkoj
(1)

Racija se odigrala u razdoblju od 6. do 23. januara 1942. godine, za vreme jedne od najhladnijih zima.

Racija u selima Šajkaške oblasti južne Bačke odnela je, prema evidentiranim imenima, 2. 425 života od kojih 2.173 Srba, 154 Jevreja, 64 Roma, 29 Rusina, 3 Mađara i po jednog Nemca i Čeha, dok je u ukupno tri dana pokolja u Novom Sadu ubijeno najmanje 1.330 osoba, među kojima 168 dece...

Susreo sam se sa nekoliko oblika odavanja pošte ovim žrtvama: spomenicima podignutim samo žrtvama januarske racije 1942, spomenicima žrtvama fašizma 1941-1944. u koje su uklopljene i žrtve racije, i spomenike žrtvama fašizma i borcima NORa.

Spomenik žrtvama racije u Novom Sadu

Spomenik žrtvama racije

Spomenik žrtvama racije

Spomenik žrtvama racije

Spomenik žrtvama racije

Новом Саду, на кеју који данас носи име Кеј жртава рације, фашистички окупатор је у такозваној �јануарској рацији� од 21. до 23. јануара 1942. извршио масовно стрељање више од хиљаду недужних грађана Новог Сада. На том месту подигнута је бронзана композиција �Породица�, висока 4 m, посвећена жртвама палим у рату од 1941. до 1945. Споменик је рад вајара Јована Солдатовића и откривен је 1971. године. Почетком 1992. споменик је употпуњен са још 78 бронзаних плоча које је израдио исти вајар. На четири плоче (три са текстом на српском и једна на хебрејском језику) исписане су основне информације о догађају, а на 66 плоча имена убијених личности. Између плоча са текстовима ритмички су распоређене плоче украшене симболима Давидове звезде (4 плоче), крста (2) и оцила (1). Испод споменика се налазе плоче са текствима на српском, мађарском, словачком и хебрејском језику. Реконструкција насило уклоњених плоча је извршена 2004. године.
Ово је споменик културе од великог значаја.

Spomenik žrtvama racije

Spomenik žrtvama racije

Spomenik žrtvama racije Novi Sad

Spomenik žrtvama racije

У Новом Саду, као што се и шире зна, постоји Кеј Жртава Рације. Да ли је још негде овај мрачан догађај обележен и давањем имена улици, некој инситуцији или сл. - није ми познато.

Узгред, на Алмашком гробљу у Новом Саду, уз западну ограду је смештен спомен-крст који је првобитно био у граду, а који је поставила црквена општина. На овом спомен-крсту је уклесано да је 1956. посвећен жртвама фашизма сахрањеним на Алмашком гробљју у Новом Саду.

Споменик жртвама рације у Локу

Spomenik žrtvama racije Lok

Spomenik žrtvama racije Lok

Споменик са иманима жртава се налази у црквеној порти тако да се кроз ограду лако види. Споменик су 1948. подигле фамилије жртава.

Spomenik žrtvama racije Lok

Spomenik žrtvama racije Lok

У православној цркви у Локу је недавно направљена групна слика (на платну) са ликовима жртава. На исти начин (али сликом урађеној на зиду) су у цркви у оближњем Шајкашу представљене жртве рације.

Spomenik u Đurđevu

Spomenik žrtvama racije

Spomenik žrtvama racije Djurdjevo

Spomenik je posvećen borcima NORa i žrtvama fašizma 1941-45. Na spomeniku je uklesano nekoliko stotina imena.

Spomenik žrtvama racije u Gardinovcima

Spomenik žrtvama racije

Spomenik žrtvama racije Gardinovci

I ovaj spomenik se nalazi u crkvenoj porti. Napis je sada teško čitljiv. Tu sam sreo meštanina koji je rekao da će se spomenik osvežiti i da će se dodati i nekoliko imena koja su prilikom podizanja spomenika ispuštena.

Inače, na spomeniku žrtvama racije u Mošorinu se pominju kao stradalnici i žitelji Gardinovaca.

Spomenik u Gospođincima

Spomenik žrtvama racije Gospodjinci

Ovaj spomenik posvećen je palim borcima NORa i žrtvama fašističkog terora, ali bez navođenja imena.

U jednom kasnijem prolasku kroz ovo mesto naišao sam na ploču na zgradi mesne kancelarije.

Spomenik u Titelu

Spomenik žrtvama racije Titel

Spomenik je na obali Tise koja je tu uredjena kao šetalište. To je mesto nedaleko od onog na kome su žrtve pogubljene i bačene pod led u reku.

Spomenik žrtvama racije Titel

Spomenik žrtvama racije Titel

Spomenik žrtvama racije Titel

[nenad.bds]

SPOMENICI ŽRTVAMA RACIJE
januara 1942. u Južnoj Bačkoj
(2)

SPOMENIK ŽRTVAMA RACIJE U ČURUGU

Spomenik žrtvama januarske racije 1942. iz Čuruga se nalazi na oko 6 km. od mesta, na nasipu pored Tise - u blizini mesta gde su žrtve pobijene i bačene pod led.

Do spomenika se ide asfaltiranim putem po nasipu, prateći sa istočne strane obalu Stare Tise.

U samom Čurugu prolazniku ništa ne ukazuje na postojanje ovog spomenika.

Mermerni spomenik u centru Čuruga, pored škole prikazuje majku koja zagrljajem štiti dete. Tek ploča u travnjaku razjašnjava da je i to deo obeležavanja žrtava racije.

SPOMENIK ŽRTVAMA RACIJE U MOŠORINU

Mošorinski spomenik žrtvama racije takodje se nalazi ne mestu pogubljenja žrtava - na nasipu uz Tisu, mestu gde Titelski Breg svojim severoistočnim krajem stiže do reke.

Očigledno posle podizanja spomenika, uz njega su izgradjeni objekti vikend-naselja, tako da se spomenik ne uočava baš lako.

Spomenik, sada uz objekat (kafanu?) se skoro ni ne uočava gledan poizdalje.

U centru Mošorina, na zgradi Mesne kancelarije i škole, kod crkve, je spomen ploča koja kazuje da su žrtve racije pogubljene u Mošrorinu, sem meštana Mošrina bili i meštani Šajkaša i Gardinovaca. (Istina, našao sam i na podatak da su Gardinovčane pogubljivali i na Dunavu.)

Sada na samom izlasku iz Šajkaša prema Mošorinu a 1942. par stotina metara izvan sela, je krst.

Mošorinski paroh Svetozar Vlaškalić poznat je i po tome što je sredinom 30-tih podigao svojim sredstvima na Bregu iznad Mošorina crkvu koju je oslikao Uroš Predić.

U samom Šajkašu nema spomenika žrtvama racije, ali kao što sam pomenuo u prvom delu o spomenicima racije, u šajkaškoj crkvi su na ovećoj zidnoj slici prestavljeni likovi žrtava, veoma slično kao i u crkvi u Loku.

SPOMENIK U ŽABLJU

Žabaljski spomenik je čest motiv na slikama Vojvodine. Pored puta Novi Sad - Zrenjanin je i uočljiv je.

Ploča je u travi, ne baš uz sam spomenik. Iako je spomenik podignut na mestu pogubljenja Žabaljčana pored Tise, ploča ne ukazuje direktno na raciju.

Do pre desetak, ili neku godinu više ili manje, spomenik se nalazio na čistini. Sada se obreo u terenu golf-kluba.

U žabaljskoj Pravoslavnoj crkvi ima više zidnih slika - prizora sa svecima koje su poklonili početkom 80-tih godina rodjaci postradalih u raciji.

Pored slika sa svecima, na južnom zidu je prikaz sprovodjenja meštana na pogubljenje, izradjen 1981. godine. Nisam do sada u crkvama vidjao prikaze dogadjaja iz novije istorije.

Sveštenici na čelu kolone su okrvavljenih glava, kao i još nekolicina likova.
Prema tome kako je na slici prikazan pejsaž, kolona se nalazi u blizini mesta pogubljenje, blizu sadašnjeg spomenika.

(Dodatak koji kompletira prikaz obeležjma u Žablju je ovde: http://www.vojvodinacafe.rs/forum/na...tml#post721440 )

----

Autor skulpture spomenika u Novom Sadu, Žablju (a po sličnosti i u Čurugu) je novosadski vajar Jovan Soldatović.

O spomenicima žrtvama racije januara 1942. u Južnoj Bačkoj - pre svega Šajkaškoj, nisam uspeo da nadjem ništa na Internetu, pa je ovaj moj prilog pokušaj da bar malo doprinesem da i dalje ne ostanu poznati samo meštanima.

[nenad.bds]

Spomenik na Avali
SOVJETSKIM VETERANIMA
UČESNICIMA BITKE ZA OSLOBOĐENJE BEOGRADA I JUGOSLAVIJE

Spomenik se nalazi nešto ispod vrha Avale sa njene zapadne strane, na mestu gde je avion udario u nju, u jutro 19. oktobra 1964. godine.

U avionu se nalazila sedmočlana delgacija Crvene armije koja je dolazila na proslavu dvadesetogodišnjice oslobođenja Beograda i 16 članova posade.

Avionski udes u kome gine i načelnik Generalštaba Crvene armije, samo četiri dana posle smene Nikite Hruščova izazvao je u Jugoslaviji i izuzetnu političku pažnju.

Iz Vikipedije
SERGEJ BIRJUZOV

Rođen je 1904. godine . Sa 18 godina je stupio u Crvenu armiju, i u njoj je napredovao, postavši komandir bataljona pre nego što je otišao na Vojnu akademiju "Frunze" 1934. godine.
Birjuzov je tokom rata komandovao јedinicom tri godine, što je retkost među sovjetskim generalima, posebno za vreme Drugog svetskog rata. Sovjetski generali su retko bili na jednoj komandnoj dužnosti duže od nekoliko meseci. Birjuzov je smatran dobrim komandirom divizije. Često je lično vodio diviziju u bitku. Tokom prve godine operacije Barbarosa (jun 1941.), Birjuzov je ranjen čak pet puta, od čega dva puta prilično ozbiljno. Aprila 1942. je postavljen za načelnika štaba 48. armije, koja je bila deo Brijanskog fronta. Komandovao je ovom jedinicom do novembra 1942, kada je postao načelnik štaba Druge gardijske armije. Na ovoj dužnosti je bio do aprila 1943. godine, pomagavši u vođenju ove moćne formacije tokom operacije Saturn, kada je Druga gardijska pomogla u slamanju nemačke Šeste armije, nakon što su Nemci bili opkoljeni tokom Staljingradske bitke.
Aprila 1943. godine, Birjuzov je postavljen za načelnika štaba Južnog fronta, kao vredan pomoćnik komandiru fronta, Fjodoru Tolbuhinu. Oktobra 1944, Birjuzov je premešten u komandu 37. armije, koja je bila deo Trećeg ukrajinskog fronta. Na ovoj dužnosti je bio do maja 1946. godine. Na ovim komandnim dužnostima, Birjuzov je pomogao u planiranju i sprovođenju akcija za izbacivanje svih nemačkih trupa iz Ukrajine, a zatim i akcija za oslobođenje Bugarske i Jugoslavije.

U čin maršala Sovjetskog Saveza unapređen je 11. marta 1955. godine.
Između aprila 1955. i aprila 1962. godine, komandovao je Strateškim raketnim snagama, a 1963. je postao načelnik Generalštaba. Bio je član Centralog komiteta KPSS-a i deputat Vrhovnog sovjeta SSSR-a.

Poginuo je 19. oktobra 1964. godine, kada je njegov avion, kojim je pošao na dvadesetogodišnjicu oslobođenja Beograda, udario u planinu Avalu. Urna sa njegovim pepelom je sahranjena u Kremlju.

Maršal Birjuzov odlikovan je sa: pet Ordena Lenjina, tri Ordena Crvene zastave, Ordenom Suvorova prve reda i Ordenom Suvorova drugog reda, Ordenom Kutuzova prve klase , Ordenom Bogdana Hmeljnickoga prvog reda.
Za Heroja Sovjetskog Saveza proglašen je 1. februara, 1958, a za narodnog heroja Jugoslavije oktobra 1964. godine.

Spomenik poginulim sovjetskim veteranima na Avali podignut je 1965. godine na mestu pogibije sovjetskih veterana koji su putovali avionom na proslavu dvadesetogodišnjice oslobođenja Beograda. Tada, 19. oktobra 1964. godine, živote su izgubili maršal Birjuzov, general Žukov(što je pogrešno; na spomeniku je ime Ždanov, a nailazio sam i da se tu ubraja i Tolbuhin(!) i drugi sovjetski veterani koji su sa borcima Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije učestvovali u oslobođenju Beograda.''

Iz Vikipedije

''Nakon Staljinove smrti, marta 1953. došlo je do borbe oko vlasti između različitih frakcija u partiji. Hruščov je pobedio, postavši partijski vođa 7. septembra iste godine, a njegov glavni rival, šef NKVD-a Lavrentij Berija, je likvidiran u decembru. Pratio je reformski kurs, i šokirao delegate na 20. partijskom kongresu, 23. februara, 1956, svojim čuvenim Tajnim govorom u kome je odbacio „kult ličnosti“, koji je okruživao Staljina, i optužio Staljina za zločine počinjene tokom Velikih čistki. Ovo je praktično otuđilo Hruščova od konzervativnijih elemenata u partiji, ali je on uspeo da pobedi ono šta je nazvao Anti-partijskom grupom nakon što nisu uspeli da ga oteraju sa vlasti 1957. godine.

Hruščoveljevi partijski rivali su ga razrešili na sastanku Centralnog komiteta 14. oktobra, 1964. Razrešenje je bilo u mnogome zbog njegovog osobenjaštva i čudnih manira, koje je partija smatrala ogromnom brukom na međunarodnoj sceni. Komunistička partija je nastavila da optužuje Hruščova za činjenje političkih grešaka, kao što je provociranje Kubanske raketne krize i dezorganizovanje sovjetske ekonomije, posebno u poljoprivrednom sektoru.

Nakon uklanjanja sa vlasti, Nikita Hruščov je proveo sedam godina u kućnom pritvoru. Umro je u svom domu u Moskvi, 11. septembra, 1971.''

''На Споменик совјетских ветерана на Авали венце су, поводом Дана победе у Другом светском рату, положили амбасадори Руске Федерације, Украјине и Белорусије у Београду.'' (9. маја 2009.)

[nenad.bds]

Tri spomenika na severu Bačke

Spomenik bitke na Kaponji

''Teško bi se danas pravilno moglo ocijeniti što je Bunjevce ovih krajeva navelo da se 1848. godine priključe mađarskoj revoluciji, iako su se vojvođanski Srbi odlučili protiv. Možda blizina Mađara, vjerojatno su utjecale i ideje o kojima se govorilo. To su ideje o slobodi i jednakosti. Pod njihovim utjecajem bunjevačka inteligencija se odlučila za revoluciju. Josip Rudić, veliki župan, biskup Antunović, Vinko Somborčević, Ambrozije Sarčević bijahu protiv mađarske revolucije, a za suradnju sa Srbima i Hrvatima u ostalim krajevima. Tokom četrdesetosmaških zbivanja, koja su tekla svojim tokovima određivanim iz Beča odnosno iz Budimpešte, nažalost je došlo do bratoubilačkog rata između Hrvata i Srba kod Kaponje, blizu Bajmoka, budući da su Bunjevci bili u redovima mađarske revolucionarne armije, kojom prilikom su masovno i jedni i drugi izginuli. Nakon kapitulacije, mađarska revolucija je ugušena, al je bar za vojvođanske Srbe urodila plodom: stvorena je srpska Vojvodina.''
Sa sajta IMOart - tekst PREGLED POVIJESTI HRVATA BUNJEVACA - Matija Poljaković

Tekst je, sem Srpskog, i na Mjađarskom i Hrvatskom jeziku.

''U ugarskom delu Habsburške monarhije Subotica je bila grad sa najvećim brojem nemađarskog stanovništva. Stalno je bila pod prismotrom patriotskih snaga, koje su tokom druge polovine 19. veka tražile načina za podizanje monumenta sa nacionalnim (mađarskim) predznakom. Spomenik na bitku kod Kaponje, u kojoj su se Subotičani odani mađarskoj Revoluciji 1848/49. godine sukobili sa srpskim snagama podignut je u proleće 1899. godine ispred Nacionalne kasine. Spomenik je činio 10 m visoki obelisk od sivog mermera i metar visoka ptice turul sa rasponom krila od 1,7 metara. U malom parku ispred Kasine, uređenom po projektu arhitekte Đule Valija, spomenik je ostao do stvaranja Kraljevine SHS. Već prvih godina nove države uklonjen je turul, a 1926-7. godine uklonjen je i sam obelisk da bi na trgu bez konkurencije dominirao spomenik caru Jovanu Nenadu.''
(Sa sajta Subotica Info info: Mirko Grlica)

Spomenik je desetak kilometara od Subotice prema Somboru, iznad dolje kojom protiče reka Krivaja (ako zagledate - videćete ga blizu senke od drveća koja pada preko puta).

Spomenici u Mišićevu

Bista Živojina Mišića, rad Save Halugina.

''Mišićevo je naselje u opštini Subotica u Severnobačkom okrugu. Prema popisu iz 2002. bilo je 446 stanovnika (prema popisu iz 1991. bilo je 509 stanovnika).

Selo je nastalo 1925. godine i dobilo je ime po Živojinu Mišiću, komandantu srpske vojske na solunskom frontu.''

Tekst na ploči 'Solunski dobrovoljci i crnogorski borci 1914-1918.' ukazuje na nastanak sela kolonizacijom posle Prvog svetskog rata.

Na školskoj zgradi koja oivičava jednu stranu malog trga sa spomen-obeležjima, je ploča posvećena meštanima, palim bocima i žrtvama fašizma tokom Drugog svetskog rata.

--------

Član Sunkica je 14. aprila 2010. na ovoj temi napisao:

Poštovani gospodine Nenade,
veoma je lepo videti da se spomen obeležja i istorija ovako malih sela kao sto je Mišićevo ne zaboravlja i da postoje ljudi koji se zanimaju za isto. Hvala Vam na tome. Medjutim, u Vašem opisnom tekstu uz sliku "Biste Živojina Mišića" stoji da je to delo Save Halugina, što naime nije tacno. Bista Živojina Mišića u Mišićevu rad je akademskog vajara i slikara iz Beograda - Žike Radenkovića, a dobijena je na poklon od opštine Mionica.
Više o tome možete pogledati u knjizi "Mišićevo (1925-1996)" izdavač: Istorijski arhiv Subotica ISBN 86-901243-4-9

O tome da je Sava Huligan autor biste našao sam u ovom delu:
Zdravko Ranković: �Biografski leksikon Valjevskog kraja�, knjiga III - sveska 12
Objavljeno: Novembar 2007 (na sajtu http://knjige.kolubara.info/sh/BLVK_III_12/tekst/1672/)

--------
sunkica kaže koji dan kasnije:

Jedina veza koja postoji izmedju gospodina Save Halugina i biste Zivojina Misica u Misicevu, je ta sto je g.Halugin bio na otvaranju iste 28.juna.1996.godine.
Bistu je doneo licno moj otac 1991.godine iz Mionice,a kao sto sam vec rekla, Misicani su je dobili na poklon od gradjana Mionice.
Za sada toliko ...Pozdrav sa severa Vojvodine

Imamo sada i razjašnjenju iz prve ruke.
--------------

Spomenik na mestu
Partizanskih baza kod Tavankuta

Ispred spomenika, na četiri kamene ploče, ispisana su imena osamdesetak palih boraca.

Plato ispred spomenika oivičen je porukom: Buntovni sinovi - nemirne ravnice - ponikli iz peska ... itd.

Spomenik se nalazi na severozapadnom kraju Donjeg Tavankuta, gde počinje Pesak - lesni nanosi na kojima su čuveni voćnjaci i vinogradi. Pored je visoka hrastova šuma.

[nenad.bds]

ВРДНИЧКА ВИЛА
Милица Стојадиновић - Српкиња

Споменик, рад самоуког вајара Јована Пешића, откривен је 28. јуна 1912.

Као место за споменик одабран је пропланак поред манастира у Врднику.

„Српска певачица Милица“, „песмотворка и списатељка српска“, како су је називали њени романтичарски савременици, рођена је у сремском селу Буковцу и била је једна од најзнатнијих личности у српском народу. Вук Стефановић Караџић ју је волео као своје дете и називао је „моја кћи из Фрушке“. Његош је говорио o тој лепој и младој девојци; „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Кнез Михаило био joj je више но заштитник: одан пријатељ. Када је долазила у Београд, београдски књижевници су је дочекали како се ниједан српски писац дотле није био дочекао. Љубомир П. Ненадовић величао је у својим стиховима, славио њене „лепе песме“ и „чуства права“. Ђорђе Рајковић joj je посвећивао своје стихове. Иван Мажуранић, прослављени песник Смрти Смаил-аге Ченгића, долазио је да је види. Јован Суботић силазио је са своје висине славом овенчанога песника и говорио са њом као једнак са једнаким. И ван скромних граница српске књижевности било се чуло име ове необичне девојке: Јохан Габриел Сајдл посветио joj једну ласкаву пријатељску песму; са Лудвигом Аугустом Франклом била је у великој преписци, и у својој старости песник је сачувао верну и нежну успомену на пријатељицу из младих дана; чешка приповедачица Божана Њемцова њена је пријатељица са којом се дописује. Листови су доносили њене слике, по свима крајевима причало се o песникињи из Фрушке горе, људи су долазили да је виде.

Родна кућа у Буковцу код Новог Сада.


Рођена је 1828. (или 1830. према старијим подацима).


Милицина родна кућа је скоро наспрам степеништа које води у порту цркве у Буковцу.

Као даровито дете сеоског попа у Врднику објављивала је већ у својој тринаестој години. 1847 изишла је у Сербском народном листу њена прва песма. Она је била жарки родољуб („жарка родољубица“) и поздравила је пламен који је 1848. г. био захватио целу стару Европу као прву светлост младе слободе српске. Она је певала „славенске липе“, сађене у Срему као „дрвеће слободе“ у Француској, Книћанина и његове добровољце са фесовима и са кубурлијама за појасом, војводу Стевана Шупљикца, за којега су се толике наде везивале, све јунаке трагичне и крваве Буне. У оделу од три народне боје, она је ишла пред народним поворкама које су из Фрушке горе стизале у Вуковар. Када су се ствари окренуле рђаво по Србе, када су се са висина Фрушке горе могла видети бачка села у пламену, и када се сваки час очекивао прелаз Мађара у Срем, осамнаестогодишња девојка, која је читала Шилерову Јованку Орлеанку, заветовала се да ће са гитаром у руци отићи у српски логор и песмом распаљивати гнев и храброст српских бораца.

Портрет Милице Стојадиновић, рад Анастаса Јовановића из 1850-51. (Дагеротипија - претеча фотографије.)

…Своме пријатељу Франклу пише она o српском народу: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, ма да није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа“. „Српкост“ и „љубав к роду“, то је главна, ако не и једина жица њене лире. Kao и сви који су певали у њено доба, она велича спомене старе славе и сјаја, Душана и његове походе и победе; она тужи над гробовима где су покопане наде српске, лије сузе над Косовом, над мртвом главом честитога Кнеза и плахога Милоша Обилића. Она велича ускарс народа српског, Карађорђа, Хајдук-Вељка, Милоша Обреновића.

…Када је 1862. отпочело бомбардовање Београда, она је као на крилима долетела у Београд, и из вароши по којој су лежала мртва телеса и где је ваздух мирисао на барут, она пише своме пријатељу Ђорђу Рајковићу: „Нисам могла срцу одолети да не видим војнике србске, и не могу вам речима представити, како ми је било кад сам их видела. На свакој барикади по њих 50, у сваком видим јунаке из војевања Ђорђевог и Милошевог, тако сваком из очију говори одушевљење и жеља ударити се што пре са косовским врагом. Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању ратника они'! Кад сам у вече полазила, чисто би' плакала, што одлазити морам“.

…Она је јако, необично, за наше прилике и за наше жене, јединствено волела књижевност. Из љубави за поезију, она је промашила цео свој живот, и била жртва књига и једног књижевног вишег сна живота.

…Милица Стојадиновић оставила је трајнији спомен својим песничким дневником У Фрушкој гори, писаним од 3. маја до 22. септембра 1854, и изданим у три свеске, прва 1861. у Новом Саду, друга 1862. у Земуну, и трећа 1866. опет у Новом Саду. Дању заузета домаћим пословима, читањем или девојачким сањаријама, она је увече, у тишини, у својој мирисној соби девојачкој, бележила утиске које је дан оставио на њену осетљиву душу, уносила своја писма Љубомиру П. Ненадовићу, Вуку Караџићу, преводе из Франкла или Балзака, народне песме и приповетке, рефлексије о садањем васпитању младих девојака, цео један млад, свеж живот, сву своју осетљиву и књигама загрејану душу. Тај живот младе песникиње има поезије, поред свега прозаичнога оквира у коме се креће. Она је кћи сеоскога попа, сама живи сеоским животом и хвали се својом „селском простотом“. Она шије кошуље, плете чарапе, тка на разбоју, пере рубље, меси хлеб, надгледа како се виноград окопава и трава плеви. Она се добро осећа у тој сеоској атмосфери, у мирису планинскога ветра и босиљка из мале баште...

…Она хоће да српска девојка у првом реду буде Српкиња, родољубива, побожна, скромна и радна, да воли свој матерњи језик, своју прадедовску веру, природан живот, благе нарави. Она се поноси тиме што у кући ради као и обична сеоска девојка која књигу није у руци имала. „Мало прије, вели она, да је дошао тко, би зачуђено погледао кад ми мама рече: „Иди умеси једну питу за ручак“. „Јер то свету није познато, да ја и сем писања што радим и радити умем, већ ме праве да сам слепа код обадва моја лепа бистра србска ока“.

Она сматра за велику несрећу народну што „учена и отмена класа" упада у „ништедржање“ вере и цркве и што се за мерило образовања почиње узимати неверовање. „Ја се срдим“, вели она, „на нашег великог песника Његоша, што је казао, да се не пита како се ко крсти, већ чија му крвца греје прси. Нема од тога ништа: ко се како крсти, онако му дишу и прси, то нас бар искуство учи“.

…Пред крај живота, напустивши Врдник, прелази у Београд, где је и умрла 25. јула 1878. године, потпуно заборављена у крајњој беди. Савремена критика Милицу сматра предводницом плејаде уклетих српских песника. Њена лирика се сматра „основом српског сентиментализма“ и везом српског песништва са Европом тога доба. (Из Википедије - приређено према чланку Јована Скерлића)

Недавно се у јавности појавила идеја да се Миличине кости пренесу у Врдник.
О томе сам нашао неколико чланака, а овај је из 'Блица'из 2008.

''Vladimir Ris, rukovodilac Odeljenja za kulturno-umetničke manifestacije Zavoda za kulturu Vojvodine u Novom Sadu, kaže da u Vrdniku postoji spomenik Milici Stojadinović Srpkinji koji se nalazi u okviru manastira ali ipak nije na manastirskom imanju već neposredno uz njega.

- U procesu privatizacije to će pripasti nekome. Namera je da se taj spomenik premesti u portu manastira i tako trajno zaštiti i sačuva. Mislim da ideja o premeštanju njenih posmrtnih ostataka ne živi u Novom Sadu i da to nije put kojim treba ići. Mi slavimo, pamtimo i čuvamo njeno ime i delo kroz manifestaciju „Milici u pohode” i već 12 godina dodeljujemo književnu nagradu „Milica Stojadinović Srpkinja” za književno delo izdato na srpskom jeziku između dva susreta - ističe Ris.

Манастир сликан са гробља. Стрелица показује на споменик.

Milica Stojadinović Srpkinja umrla je 1878. godine na pločniku ispred podruma u kojem je živela u Savamali. Sahranjena je o trošku Beograda, kod crkve Svetog Marka. Posle 27 godina njeni posmrtni ostaci preneti su u Požarevac, gde je u to vreme živeo i službovao kao profesor njen brat Ljubomir, a 1905. sahranjeni u porodičnoj grobnici Stojadinovića. Miličinim pesmama i njenoj lepoti divili su se mnogi i nazivali je Vrdničkom vilom, a Petar II Petrović Njegošje posle susreta sa njom u Trstu i Beču zapisao je: „Ja pojeta i ona pojeta. Da nijesam kaluđer, eto knjeginje Crnoj Gori”

Kosti su joj kasnije, 1905. godine prenešene u Požarevac, gde je 1966. postavljena ploča.

Као што се и у тексту о Милици каже, отац јој је био свештеник у Врднику, где је, поред сеоске цркве и сахрањен. Текст на плочи поред јужних врата није баш уобичајен, па ме то наводи да и плочи посветим пажњу.

Текст почиње:

''Био сам свештеник био сам отац
Ал' сад ми дошао конац.
Свештеник више нег тријест лета
Црква и стадо са мном процвета...''

Делује ми као да је епитаф у стиховима саставио за живота сам прота Васа. Плочу су поставили унука и праунук, али годину постављања не знам. Но, још је необично што се и прота и жена му наводе као родитељи, тада несумњиво славне им ћерке.

''Овде почивају родитељи МИЛИЦЕ Српкиње
Прота Васа Стојадиновић + 1864
И супруга Јелисавета''

[nenad.bds]

Četiri replike

Spomenik kralju Petru I Karađorđeviću u Zrenjaninu

''Spomenik kralju Petru I Karađorđeviću na Trgu slobode podignut je, prvi put, 1926. godine i bio je delo zagrebačkog vajara Rudolfa Valdeca. Nemačke okupacione vlasti ga uklanjaju 1941. godine, a od srušenog spomenika sačuvana je jedino kraljeva glava, koja se danas čuva u zrenjaninskom Narodnom muzeju.
Spomenik je obnovljen 2005. godine zahvaljujući gotovo desetogodišnjem angažovanju Odbora za obnovu spomenika, nekoliko gradskih institucija i privrednih kolektiva. Repliku spomenika uradio je akademski vajar iz Bijeljine (Republika Srpska) Zoran Jezdimirović, a 17. januara 2006. godine svečano ga je otkrio prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, praunuk kralja Petra.
Spomenik u bronzi je sa mermernim postamentom visok oko 7 metara, od čega sam spomenik 3,7 metara. Konjanička skulptura jedinstvena je po tome što ima oslonac na samo dve noge. Na postamentu se nalaze i dva baljerefa, dimenzija 2 x 1,2 metra: "Prelaz preko Albanije" i "Povorka na Terazijama nakon krunisanja". (Sa sajta Opštine Zrenjanin)

Spomenik kralju Petru I Karađorđeviću u Bečeju

��Na Petrovdan i kraljev rođendan, liturgijom u crkvi i parastosom ispred, obeležena je obnova spomenika Petru Prvom Karađorđeviću u Bečeju.
Ovaj spomenik, prvi put otkriven i osvećen 1. decembra 1924. godine, bio je najmarkantnija figura na glavnom gradskom trgu nepunih 17 godina, da bi danas krasio mali park između Hrama svetog Georgija i Mašinske škole na istočnoj strani prilaza istom trgu.

Dva puta je bio obezglavljen, 1941 i nedugo od ponovnog postavljanja 1. decembra 1991. godine. U međuvremenu spomenik bez glave pola veka je čamio u dvorištu Gradskog muzeja. Najnovija postavka delo je novosadskog akademskog vajara Milenka Kovačeva, a za obnovu se postarao građanski odbor na čelu sa, sada pokojnim, Svetislavom Lolinom. Spomenik će, kao i svi ostali u Bečeju, biti pod patronatom opštine, obećao je na svečanosti povodom obnove njen predsednik Zoran Stojšin. Zaslužnima za obnovu odbor je dodelio zahvalnice.�� (Izvor: T.Brankov �Bečejski mozaik� 26. Juli 2004. )

Spomenik se nazire u sredini slike, pored 'procepa' izmedju zelenila.

Spomenik kralju Aleksandru I Karađorđeviću u Deronjama

��Kralja Aleksandra Prvog voleli su i posebno poštovali, a vest o njegovoj pogibiji bukvalno je ovo selo zavila u crno. Nedugo posle tog tragičnog događaja, u želji da trajno sačuvaju uspomenu na voljenog monarha, Deronjčani su pokrenuli akciju za prikupljanje sredstava za podizanje spomenika. Akademski vajar Dragutin Spasić napravio je spomenik koji je svečano otkriven 8. maja 1938. godine. Tako Deronje dobiju nadimak "kraljevo selo"�

�Deronjčani nisu ni mogli da pretpostave da će spomenik gledati samo tri godine. Kada su mađarske okupacione snage 1941. godine došle u Deronje, spomenik je srušen. Posle rata došlo je neko novo vreme u kojem baš nije bilo popularno pominjati kralja. Trebalo je da prođe čitavih 60 godina da bi ideja o obnavljanju spomenika kralju Aleksandru opet bila ostvarljiva. Akademski vajar Dragan Dimitrijević, uz pomoć fotografija, uspeo je da napravi vernu repliku spomenika, koji je u sredu 16. maja, unuk velikog kralja, princ Aleksandar svečano otkrio.�� (Glas javnosti maj, 2007.)

Spomen-ploča kralju Aleksandru I Karađorđeviću u Sr. Karlovcima

Šestog juna 2004, na 200-tu godišnjicu Prvog srpskog Ustanka, posle liturgije osvecena je obnovljena spomen ploca na ulazu u Patrijaršijski dvor, postavljena u znak secanja na poslednji dolazak viteškog kralja Aleksandra prvog ujedinitelja u Karlovce, 10. juna 1934. godine, a koju su ustaše aprila 1941. uništile.

[nenad.bds]

Spomenik braniocima našeg neba 1941.
kod Šajkaša

U više nastavaka na sajtu Srpskadijaspora prenet je tekst feljtona pod nazivom:

ONI SU BRANILI NEBO

(o avijatičarima poginulim kod Šajkaša je nastavak pod br.14)

''… Pošto su se oslobodili tovara bombi (kod Arada u Rumuniji), jugoslovenski vazduhoplovci su u niskom letu nastavili da izviđaju teren. Utom ih je otkrila nemačka protivvazdušna odbrana. Jedan avion je oboren odmah iznad Arada. U njemu su poginuli pilot, vojno-tehnički činovnik Obrad Milićević, izviđač potporučnik Sreten Glišić i strelac Krsto Đukić.

U međuvremenu su uzleteli i nemački lovci. Čim su sustigli avion sa našom trobojkom, osuli su po njemu vatru. Nastala je neravnopravna borba. U zapaljenom avionu našli su smrt kapetan Borivoje Milovanović, izviđač Mihajlo Kusovac i narednik-strelac Dragoljub Nikodijević.

Neprijateljski lovci nisu se time zadovoljili, niti su se zaustavili. Ulazili su sve dublje na našu teritoriju. Kod Šajkaša su nabasali na jedan naš "blenhajm". U njemu su bili pilot Todor Radović, niži vazduhoplovno-tehnički činovnik, izviđač Slavko Zelenika, dok je za mitraljezom bio strelac Blagoje Bakić, narednik-vodnik.

Posredna odbrana

Sve akcije jugoslovenske bombarderske avijacije imale su za cilj da se neprijatelj tuče na njegovoj teritoriji kako bi se usporavali i osujećivali njegovi napadi na našu zemlju, od kojih su oni najsnažniji išli prema Beogradu. Zato je i to, samo posredno, bila odbrana naše prestonice. Suštinski, međutim, skromnim snagama nije se mogao postići značajniji efekat.

Kod ušća Tise u Dunav sustigli su ih nemački lovci. Nastala je žestoka borba. Jugoslovenski vazduhoplovci nisu se dali. Mitraljezac Bakić tukao je pravo u glavu lovce s kukastim krstovima. Čim mu je jedan samo za momenat pokazao rebra, Bakićev rafal ih je presekao. Smrt su našli nemački vazduhoplovci Hojnverner Hojvirt i Kurt Reše, koji su docnije sahranjeni na groblju u Šajkašu.

Borba je trajala gotovo pola sata. Najzad je lovac upao u rep sporijem "blenhajmu". Nije mu bilo spasa. Pao je nedaleko od pruge kod Šajkaša.
Hrabre jugoslovenske vazduhoplovce sutradan su pronašli seljani i sahranili ih pored crkve u selu Šajkašu. U pilotskoj bluzi Slavka Zelenike pronašli su pismo koje nije stigao da pošalje svojoj verenici...

Ploča je na južnom zidu crkve u Šajkašu.

Jedino je četvrti avion potporučnika Jovana Petrovića uspeo da se vrati posle izvršenog zadatka.

Sve četiri posade bile su odabrane kockom. Svi letači su želeli da budu izabranici koji će poći na zadatak. Svaki vazduhoplovac je hteo da baš on osveti svoju prestonicu, Beograd, i uzvrati neprijatelju za silna stradanja već prvog dana rata. Niko od odabranih, na koje je pala kocka, nije ni pomišljao da u napadu na neprijateljske položaje usred bela dana, bez lovačke pratnje i pomoći, nema gotovo nikakvih izgleda za povratak...

Na sajtu Airserbia.com je, pored ostalog i ovaj deo:

POGINULI PRIPADNICI VVKJ I PV
APRILSKI RAT

Tokom Aprilskog rata poginulo je preko 140 pripadnika VVKJ i PV u vazdušnim operacijama, i oko 600 u dejstvima na tlu. Ova lista na žalost nije kompletna. U listi su podaci o činu i imenu vazduhoplovca, datum, približno mesto i okolnosti pogibije.

11. samostalna vazduhoplovna grupa za daljno izviđanje
21. eskadrila

nvtč III k Todor J. Radović 6. Šajkaš vazdušna borba
por Slavko D. Zelenika 6. Šajkaš vazdušna borba
nar Blagoje M. Bakić 6. Šajkaš vazdušna borba

(Onaj broj '6' pored mesta 'Šajkaš' odnosi se na datum u aprilu 1941.)

Putem Novi Sad - Titel na kome se spomenik nalazi prolazio sam prilično često. Bez mnogo razmišljanja držao sam da je to spomenik na mestu nekog pogubljenja u II svetskom ratu. Naravno, na pamet mi nije padalo da one šipke koje figura drži u uzdignitim rukama predstavljaju konopce padobrana. Više su mi ličile na sveće, ali sam više mislio da je spomenik oštećen, te da nedostaje nešto na tim šipkama.

Kada sam pre par godina zastao i ustanovio kakav je to spomenik, zgrozilo me je njegovo stanje: najveći deo je bio prekriven kojekakvim napisima sprejovima, a oko njega su bile gomile smeća.

Na spomeniku, a ni negde drugde, nisam pronašao kada je spomenik podignut. Sada je na samoj glavnoj figuri mermerna ploča koja govori o obnovi spomenika, kojoj tu sigurno nije prigodno mesto. A i prenaglašeno isticanje na takvom mestu onih koji su spomenik obnovili nije po mom ukusu.

I par meseci pre no što sam načinio ove slike spomenik je bio išaran raznim bojama, ali sam ugrabio trenutak za slikanje kada je bio sveže okrečen.

Spomenik je naspram Gardinovaca, blizu mesta gde se put i pruga ukrštaju.

[Turkmenbashi]

Српско војничко гробље на Зејтинлику

Српско војничко гробље на Зејтинлику се налази у Солуну и у његовом склопу су смештени гробови српских, француских, италијанских, енглеских и руских војника погинулих у борбама и пробоју Солунског фронта у Првом светском рату. Комплекс гробља је подигнут на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске, у склопу које је настало и гробље за преминуле које је временом прерасло у данашњи комплекс.

Зејтинлик је добио име по турској речи за уље (зејтин). На том простору, надомак Солуна, је у доба отоманске империје била пијаца за продају уља (тј. зејтина). Иако је престала продаја зејтина на том простору, назив се одржао међу локалним становништвом до Првог светског рата.

Настанак и изградња српског војничког гробља:

По окончању ратних дејстава одлучено је да се на заједничком гробљу сахране сви погинули ратници на Солунском фронту. За место је одређен плато на Зејтинлику (у то доба гола ледина у близини Солуна) на ком се налазило гробље Главне војне пољске болнице српске војске.

Припреме за овај подухват почеле су 1926. године, када Саво Михаиловић бива постављен на чело групе која је добила задатак да прикупи посмртне остатке изгинулих ратника раштрканих по широком простору на ком су се водиле борбе на Солунском фронту. Они су обишли око 250 гробаља, есхумиравши погинуле ратнике, које су потом пренели са свим познатим о њима на простор будућег гробља.

Идејно решење изгледа српског војничког гробља добијено је исте године на конкурсу, а дело је архитекте Александра Васића чију је идеју разрадио Николај Краснов. Сав материјал за изградњу гробља потицао је из Србије, где је претходно и обрађен. Због тога су припреме за почетак градње трајале до 1933. године јер је требало припремити велике количине тесаног камена за изградњу маузолеја, капеле и костурнице и око 2 000 мермерних крстова.

Завршни радови изградње отпочели су 1933. године под руководством архитекте Будимира Христодула, једног од 1300 каплара. Приведени су крају крајем 1936. године, да би 11. новембра 1936. на Дан примирја у Првом светском рату, било обављено је свечано освећење маузолеја са капелом и костурницом.

Гробови српских војника

Грчка је бесплатно уступила земљиште за изградњу комплекса од 7 000 km�, а сав материјал и рад на изградњи је ослободила царина и пореза.

У изградњи је коришћен камен из Џепа (Момин камен у Србији) за израду маузолеја и крстова, за плоче гранит из Кадине Луке близу Љига, а цемент из Беочина. Око српског дела гробља посађени су чемпреси који су ту допремљени као младе саднице из Хиландара да би створиле својеврсну вечну стражу палим борцима за слободу. Мозаике на капели је радила позната грчка уметница Воила по мотивима српских средњевековних фресака.

Након изградње гробље је постало стециште како преживелих ратника и породица погинулих, тако захвалних људи из целе земље који су то долазили да би се поклонили сенима оних који су пали на прагу отаџбине за њену слободу. Током кратког низа година у склопу гробља је настао својеврстан музеј предмета, књига и реликвија које су ту доносили посетиоци.

Током Другог светског рата сав терет очувања и одржавања гробља пао је на његовог чувара Ђура Михаиловића. Он је и поред свих ратних недаћа успео да очува гробље и да од нацистичке пљачке сачува књиге и реликвије (закопавши их на скривеном месту).

Иницијативом и залагањем секретаријата за културу Србије прикупљена су средства за обнову гробља. Радови су изведени у периоду од 25. септембра до 22. октобра 1969, а поред обнове коплекса изграђен је пространи тротоар испред улаза на гробље, а на улазну капију је постављен гвоздени натпис: Српско војничко гробље.

Током вишедеценијског развоја Солун се приширио и данас се српско војничко гробље на Зејтинлику налази у граду у близини једног од градских тргова званог Метакса.

Стихови на капели гробља на Зејтинлику

Од главног улаза води широка стаза до костурнице са криптом над којом је подигнута капела у модернизованом српско-византијском стилу. На предњој страни маузолеја је мозаик светог архангела Михаила по мотивима фреске из манастира Манасија испод кога су стихови Војислава Илића Млађег на гранитној плочи:

Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај,овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису...

Са друге стране се налази улаз у капелу изнад кога је мозаик великомученика Ђорђа Победоносца, рађен по мотивима фреске из Дечана, испод кога су стихови Војислава Илића Млађег:

Благо потомству што за
њима жали
Јер они беху понос своме
роду
Благо и њима јер су славно
пали
За Отаџбину и Слободу

Унутрашњост капеле украшена је натписима свих јединица које су учествовале на Солунском фронту и главних бојишта на њему. Натписи су уоквирени орнаментиком у стилу моравске школе. На великом столу у средини крипте смештени су поклони појединаца и установа, међу којима се издвајају фотографије погинулих, грумени земље донети из њиховог родног краја, цедуљице са порукама, крстови, путири, црквене књиге из Хиландара, ... У посебно израђеној стакленој урни (коју је специјално радила Српска фабрика стакла из Параћина) налази се земља узета испод споменика Незнаном јунаку на Авали коју су донели чланови удружења носилаца Албанске споменице. У капели доминира велики полијелеј сачињен од испаљених топовских чаура на Солунском фронту чија маса прелази 200 kg.

Детаљ из крипте

Испод платоа на ком је смештена капела налази се крипта. Изнад улаза у крипту су смештени, у каменом грчком крсту, стихови Војислава Илића Млађег:

Испред врата домовинских
У победном своме ходу
Изгибоше исполински
За јединство и слободу,

Њина дела славиће се
До последњих судњих дана,
Слава јату бесмртника!
Мир пепелу великана!

Од улаза се степеницама силази у велику просторију у крипти од које води велики ходник до централне просторије од које се рачвају бочни ходници у чијим се зидовима налазе мермерне плоче са именима погинулих који су ту сахрањени. Гробни мир крпите тек с` времена на време ремете звуци песме �Тамо далеко�, како је то рекао Војин Ђорђевић:

�Нигде прикладније није нашла своје место ова наша изгнаничка песма туге и чежње, као овде у костурници на Зејтинлику.�

Први чувар гробља био је Саво Михаиловић који је био на челу групе која је била задужена за есхумацију српских војника и њихово премештање на подручје будућег војничког гробља. Саво, Србин из Грбља, сакупио је своје мртве другове и саборце, а потом их је чувао до своје смрти 1928. године живећи у кућици саграђеној за њега и његову породицу у склопу гробља. Након смрти и сам се придружио својим саборцима, сахрањен је на Зејтинлику.

Њега је наследио његов син Ђуро који је током Другог светског рата сачувао гробље и његове реликвије од нацистичке пљачке. Ђуро умире 1961. године и бива сахрањен уз оца на Зејтинлику.

Данас је чувар, домаћин и водич српског војничког гробља на Зејтинлику Ђорђе Михаиловић, Ђуров син и Савов унук, који живи у чуварској кућици са женом и ћерком.

Ђорђе Михајловић, чувар гробља

Српско гробље представља централни део комплекса на Зејтинлику. У његовом центру је капела испод које се налази костурница у којој је сахрањено 5.580 српских ратника страдалих на Солунском фронту. Око маузолеја (капеле са костурницом) налази се десет парцела у којима је сахрањено 1440 српских ратника. Поред тога ту су и две заједничке гробнице:

* 78 непознатих српских ратника пренетих са Солунског фронта
* 217 непознатих српских ратника - заробљеника пренетих из Цариграда

У склопу српског гробља налази се тзв. Партизанско гробље на коме је сахрањено 126 интернираца и заробљених партизана који су изгубили животе у нацистичким логорима Павлоу Мела и Харменкај у Солуну током Другог светског рата.

Текст преузет са Википедије
Фотографије - сликано 2003. приликом посете Солуну

[nenad.bds]

SPOMENICI PARTIZANSKOG SREMA
(1)

Teško je u Sremu naći kuću ili familiju a da neko od njenih članova nije stradao od Ustaša ili nemačkih fašista; da se nije borio ili poginuo u partizanima; da nisu sakrivali ilegalce i lečili ranjenike, slali hranu i štrikali čarape za Frušku i Bosnu...

Zato spomenici vezani za NOB tamo imaju drugačiju vezu sa Sremcima: nisu to 'tamo nečiji' već 'naši spomenici'.

Ne sećam se mesta u Sremu a da nema bar jedno spomen obeležje na stradanja i borbu. Da sistematizovano predstavim spomenike partizanskog Srema nemam ni mogućnosti ni ambicije. Učiniću to više ilustracije radi u nekoliko nastavaka, kako budem postizavao.

Ovom prilikom idem jednostavno sa istoka na zapad Srema.


SURDUK

Glavno spomen obeležje se nalazi na visokoj lesnoj litici pored surduka kojim se od crkve spušta do Dunava, na svega desetinu koraka od tridesetak metara dubokog ambisa do obale.

Pogled od spomenika: na levoj strani se vidi ušće Tise koja razdvaja Bačku i Banat.

Partizani iz Banata su ovde prelazili u Srem i odatle su ih Sremci prebacivali do Partizanskog puta na Fruškoj Gori.

Kad sam ovo slikao spomenik baš i nije bio u dobrom stanju - mnoge mermerne ploče sa stuba su otpale a videlo se da duže nije ulagano u otklanjanju oštećenja nastalih vremenom.

Ispred crkvene porte je još jedno spomen obeležje.

Na vrhu spomenika je upisano:

'Neka je večna slava BORCIMA oslobodičačkog rata protiv nemačko fašističkog osvajača koji su pali u borbi za slobodu, nezavisnost i procvat Domovine.
Ovde su pali i sahranjeni' ... pa je uklesano 22 imena.

Pri dnu spomenika je upisano:

'Ovaj spomenik u znak duboke zahvalnosti i sećanja podužu roditelji i rodbina poginulih uz pomoć Narodnog fronta Sreza Begejskog''.

O vezi rodbine ovde sahranjenih banatskih partizana i Surdučana biće pomena i u novinskom članku o Partizanskim slavama.

A u samoj crkvi naišao sam na još jedno spomen obeležje.

LEŽIMIR

I spomenik u Ležimiru ima dva dela - donji, u vrhu ovih stepenica, je sa verskim obeležjima. Na žalost, lopovi - vandali nemaju pijeteta ni prema mrtvima, pa od pre koju godinu nema više bronzanih poloča sa imenima i slova.

Stotinak stepenika dalje, na kosini okrenutoj prema selu je ovaj spomenik.

Pogled na Ležimir od donjeg spomenika.

--------

Naišao sam na članak u 'Dnevniku' koji iz drugog ugla prikazuje istu ovu temu:


MANI SREMSKO SELO KOJE PARTIZANSKU SLAVU NEMA

I zvezdu vole i bogu se mole

Pored krsnih slava, koje praznuje samo srpski rod, te seoskih i crkvenih, jedino su Sremci duže od pola stoleca svetkovali i one partizanske. Imali su i svoju borbenu pesmu, koja je postala himna ne samo partizana, već ju je i narod prihvatio.

Sremci su bili partizani, ne zato što su preterano voleli petokraku, već što nisu mogli da žive bez one velike zvezde na nebu, koja neće ni da im ogreje avliju i osvetli šor dok god bilo koja okupacija traje. Zato su zbor zborili na Fruškoj gori, odakle su otišli “za Bosnu, tamo da se bore”.

Koračnica “Kad su Sremci krenuli” orila se na partizanskim slavama od Adaševaca do Šimanovaca, od Ašanje do Šuljma, i duž Dunava, od Čortanovaca do Surduka. Svetkovine povodom nekog značajnog datumu za selo iz vremena NOB uvedene su odmah po oslobodenju. Njima su meštani odavali poštu palim borcima i podizali im spomenike na glavnim seoskim trgovima. Kasnije su postale tradicionalne, pa su se sela takmičila čija će svetkovina imati bogatiji kulturno-umetnički program i sportska takmičenja, te pod čijim je kafanskim šatrama bilo više gostiju. Značaj slavlja zavisio je prevashodno od govornika i glavnih gostiju, političara.
iako su se obično održavan u julu, avgustu ili početkom jeseni, slave su pripremane več od zime. Organizovane su uvek po sličnom scenaruju, najpre mesnih SUBNOR-a, a kasnije štabova, u kojima su bili i borci, ali su zaduženja imali i sekretari partijskih organizacija, predsednici soc. saveza, omladine, KUD-ova i sportskih društava, direktori osnovnih škola. Prioritetan zadatak štaba bio je da obezbedi prisustvo što više uglednih političara, uglavnom proslavljenih komandanata vojvodanskih brigada, drugova po oružju sremskim borcima. Pošto nisu bili vični govoru, pozivan je i neko od oratora, ali je prisustvo ratnog heroja bilo obavezno. Decenijama su, ne samo medu borcima nego i u narodu, bili omiljeni jedan državnik i jedan general - ratni heroj Jovan Veselinov Žarko i Marko Peričin Kamenjar. Slave na koje bi oni došli unapred su proglašene veoma uspešnim.''

MANĐELOS

Nabrojao sam preko 200 imena.

Na kracima spomenika su dva kružna bronzana reljefa sa likovima narodnih heroja. Boško Palkovljević - Pinki je za narodnog heroja proglašen među prvim borcima NOR-a, 25. oktobra 1943. godine. Sava Sogić - Kusa umro je, koliko se sećam, krajem 70-tih.

BINGULA

Spomenik u Binguli je u senovitom parku u centru sela.

Ploče sa imenima žrtava i poginulih boraca rasporedjene su u krug.


Nastavljam sa člankom iz 'Dnevnika':

''Od sedamdesetih partizanske slave počeli su da prate i mediji, objavljujući priloge u udarnim terminima ili na naslovnim staranama novina. Na velikom narodnom zboru 22. jula 1968. u Vojki, neposredno posle studentskih demonstracija, govorio je predsednik vojvodanskih komunista Mirko Čanadanović, čija je politička zvezda bila u usponu, a prisutni su bili i Veselinov, Mirko Tepavac, Branko Pešić, te nekoliko generala i narodnih heroja. Okupljeni narod zabavljale je slavna Silvana Armenulić.

Da bi privukli goste, organizatori su na plakatima obavezno najavljivali pevače sa radija, posle čijeg nastupa je sledila igranka. Najviše se para trošilo na zajednički svečarski ručak. Mesecima se raspravljalo ko će za trpezu biti pozvan. Nakon slavlja, najčešće se prigovaralo zašto je dotični bio na ručku, a drugi, zaslužniji, nisu.

Partizanske slave su, kao i krsne, trajale po tri dana. U petak uveče improvizovan je napad na zgradu škole ili mesne uprave, koji bi izvela jedinica iz najbližeg garnizona. U subotu je bio “raznovrstan i bogat kulturno-umetnički program”. Nastupali su pevači narodne muzike, a poslednjih godina pre gašenja slava, folklorni ansambli, domaći i gostujući. Uveče su uručivane priznanja zaslužnim meštanima. No, nisu uvek svi bili zadovoljni, pa su jednom u Ašanji slavodobitnike uvredeni kandidati odlikovali - pesnicom. Znalo se: u nedelju, u 11 sati, pred spomenikom palim borcama i žrtvama fašizma, veliki je narodni zbor, na koji je od ranog jutra u mnogim sremskim selima narod pozivao duvački orkestar vukovarskog Vatrogasnog doma. Posle govora, svi su, uz pratnju bleh muzike, išli da polože vence i na druga spomen-obeležja u selu.

Dešavalo se da istog dana slave dva sela. Ustanička Vojka i Krčedin izabrala su 22. jul, pa popularni komesar i kasnije visoki jugoslovenski državnik Stevan Doronjski, Krčedinac rodom, nije mogao da se odazove pozivu vojačkih borača. A bez njega se u Krčedinu ništa nije počinjalo. Na slave su pozivani gosti iz drugih krajeva. U Belegiš su dolazili pobratimi iz Dolova, a u Surduk partizani iz Banatskog Karadorđeva sa potomcima. Kad su partizanske slave preimenovane u socijalističke, kako ne bi isuviše asocirale na ratne teme, Vojčani su, u inat ostatku Srema, svoju slavu nazvali “Partizanske vojačke vatre”. Čuvene su bile svetkovine u Vojki i Sasama, i nikad se, do ukidanja, nije znalo ko je bolji.
(Branko Rakočevic ’Dnevnik’ jul 2006.)


ERDEVIK

Na prednjoj strani su i Zmaj Jovini stihovi. Na bočnim stranama su poduži spiskovi žrtava fašizma i palih boraca.

Iako je logično da su Srbi najviše stradali, na spiskovima se često nalaze i pripadnici drugih nacionalnosti, kako medju žrtvama tako i medju borcima.

----

Partizanski Srem sam prvi put doživeo kao student 1963. ili 1964. godine. Studenti svih pravnih fakulteta Jugoslavije su tradicionalno organizovali partizanske marševe. Ovaj je bio sa noćenjima u Erdeviku, Vrdniku i Surduku, a bilo je oko 500 učesnika.

Noćili smo po kućama, u gostinskim sobama sa tvrdo uštirkanom posteljinom na velikim perjanim jastucima i jorganima. Bilo je i svađa medju domaćinima i otimanja jer je bilo pripremljeno više postelja no što je bilo 'partizana'. Bili smo premoreni, znojavi, prljavi i nije nam bili ni do čega sem do kreveta, ali gošćenje i razgovor nismo mogli izbeći. Tu sam shvatio da oni preko priče s nama i brige o nama iznova preživljavaju svoje ratne sudbine i sudbine svojih kojih više nema.

To je bilo 18 godina posle rata, a bio sam još pokoji put, i mnogo godina kasnije, u prilici da ponovo doživim da to nije nešto što se brzo zaboravlja, što lako prolazi.