Naša spomen-obeležja

[nenad.bds]

Mali Iđoš - Lovćenac
SPOMENICI TRI VREMENA

SPOMENIK NA ZAPADNOM GROBLJU U MALOM IĐOŠU

Spomenik maloidjoške bitke

Zaputio sam se na breg (obronak Telečke - lesne visoravni Bačke) da nadjem vidik za fotografiju panorame Malog Iđoša. Stigao sam do groblja na zapadnoj strani sela i na njemu, na čistini sa pogledom na mesto, nov spomenik.

Spomenik Mali Iđoš revolucija 1848

Spomenik jeste nov - na ovom mestu. Raniji spomenik kao sećanje na isti događaj iz Mađarske revolucije 1848. podignut je 1887. kod Lovćenca, a verovatno je posle I svetskog rata porušen.

��Ime našeg mesta (Malog Iđoša) se beleži i u mađarskoj istoriji, naime poslednja velika pobeda Revolucije 1848-49. izvojevana je kod železničke stanice kod Lovćenca. U znak sećanja na tu bitku, 2000. godine rekonstruisan je spomenik od dobrovoljnih priloga na zapadnom groblju.�� (Sajt M. Iđoš)

Spomenik Mali Iđoš

Na sve četiri strane spomenika je tekst na Mađarskom jeziku. Prevod natpisa glasi otprilike ovako:

''Nadgrobni spomenik sam ja, podamnom počiva sto mučenika koji su pali na ovom polju za svoju i tvoju domovinu. Ukleši sa zahvalnošću u svoje srce njihov sveti zavet i predaj svojim unucima i još hiljadu godina: "Rodoljube, voli svoju otadžbinu! Živi i mri za nju! Samo će onda biti - ma koje je sudbine - velika, slobodna i tvoja!"

''U okolini ovog mesta, 14. jula 1849., honvedski general Richard Guyon sa svojih 7000 honveda i 42 topa, pobedio je vojsku Bana Jelačića koja je brojala 12000 ljudi i 79 topova.''

''Pobedivši Bana Jelačića, u atarima Hegyes-a, (sela koja su kasnije ušlo u sastav današnjeg M. Iđoša) Szeghegy-a (Lovćenca) i Feketehegy-a (Feketića), koji ih je u svom nadiranju napao, Guyon i njegovi hrabri honvedi (vojnici) potisnuli su ga preko Vrbasa sve do Kaća, van naše županije.''

''Podignuto 17. jula 1887, prilozima stanovništva Bačko-Bodroške županije, poštovalaca nepoznatih boraca za slobodu.''

(Ban Jelačić je predvodio austrijske trupe protiv mađarskih revolucionara.)

I deo teksta na Srpskm jeziku:

SPOMENIK NA KRAJU LOVĆENCA

Koji metar udaljen od magistralnog puta Novi Sad - Subotica, na uzvisini obronka lesne visoravni koja je nekada verovatno dominirala selom (gledano na jug) i doline prema Malom Iđošu kojom teče reka Krivaja (gledano na sever) je spomenik. Neupadljiv je pored ograde i ulaza u mlin i dve-tri stasale breze.

Spomenik Lovćenac

Lovćenac je do kraja II svetskog rata bio pretežno naseljen Nemcima. Spomenik je i posvećen sunarodnicima poginulim u I svetskom ratu, sa imenima na svim stranama.

Spomenik Lovćenac

Koliko moj srednjoškolski nemački jezik služi, natpis glasi:

''Za večni spomen našoj poginuloj, pomrloj i nestaloj braći u svetskom ratu 1914 - 1918''

SPOMENIK U CENTRU LOVĆENCA

Spomenik Lovćenac

Na crnoj mermernoj ploči na postolju piše:
''Palim borcima u NOB i žrtvama fašističkog terora 1941-1945.''

Na bronzanom delu je Njegošev stih:
''Blago onom ko dovijek živi - imao se rašta i roditi''

�Iz Crne Gore put Bačke 15.X 1945 godine krenule su prve kolone ''kolonista'' i tada su se prvi put doselili u opustjeli Sekić (Lovćenac)... U Lovćenac se tada doselilo oko 7.000 Crnogoraca... Lovćenac je dobio ime po planini Lovćen... U Lovćenac su došli iseljenici iz srezova Cetinjskog, Bokokotorskog i Barskog... �� (Facebook � Lovćenac)

Ploča je okrenuta prema spomeniku. Po toj ploči i poreklu sadašnjeg većinskog stanovništva Lovćenca naslućuje se negovanje posebnog odnosa prema toj jednici NOV.

��Četvrta proletreska crnogorska NOU brigada je formirana naredbom Vrhovnog štaba NOV i POJ 10. juna 1942. godine na planini Zelengori. U njen sastav su ušli: dva bataljona Lovćenskog i po jedan bataljon Zetskog, Komskog i Durmitorskog NOP odreda. Na dan formiranja imala je pet bataljona ukupne jačine 1.080 boraca.

Prvi komandant brigade bio je Peko Dapčević, narodni heroj, a politički komesar Mitar Bakić, narodni heroj.

Prošla je ratni put dug preko 20.000 kilometara. Izgubila je više od polovine boraca, oko 5.000 ljudi. Dala je 48 narodnih heroja.

Povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, juna 1958. godine, odlikovana je Ordenom Narodnog heroja Jugoslavije.�� (Vikipedija)

Spomenik Lovćenac

[nenad.bds]

U VOGNJU

Voganj Ticanova buna spomenik

Voganj je selo par kilometara od Rume na putu za Sremsku Mitrovicu. Ovo mesto, sa nešto više od jedne i po hiljade stanovnika, je danas praktično prigradsko u odnosu na Rumu.

Interesujući se za nešto drugo, zapazio sam kod crkvene porte, uz put ka Mitrovici i spomenik događaju iz feudalne istorije naših krajeva

Spomenik
UČESNICIMA TICANOVE BUNE

Voganj Ticanova buna spomenik

Ticanova buna Voganj spomenik

''Ticanova buna je buna sremskih seljaka - kmetova na rumskom spahiluku grofa Pejačevića i iločkom spahiluku grofa Odeskalkija u aprilu 1807.
Izbila je kao posledica nezadovoljstva zbog regulacije zemljišta i velikog povećanja feudalnih dažbina, a obuhvatala je 15.000 seljaka iz 45 sela. Cilj bune je bio ukidanje feudalnih odnosa. Centar bune je bilo selo Voganj u blizini Rume, odakle su 3.aprila poslati pobunjenički proglasi, a začetnici su bili Voganjci: mesni knez Teodor Avramović - Voganjac, učitelj Andrija Popović, Pantelija Ostojić i Marko Ognjanović. Međutim, buna je dobila ime po Teodoru Avramoviću - Ticanu iz sela Jaska, jednom od vođa, koji je zauzimao stav beskompromise borbe protiv spahija i crkvanih velikodostojnika.

Posle ugušenja bune, Tican jedini nije bio obuhvaćen amnestijom, nego je osuđen na smrt mučenjem na točku i čerečenjem. Vojnički je buna ugušena 9. aprila kod sela Bingule, ali se potuno stišala 14 aprila. Za desetodnevno gušenje bune Austrija je upotrebila vojne snage u jačini gotovo jedne armije. U smirivanju bune angažovalo se i pravoslavno sveštenstvo na čelu sa mitropolitom Stefanom Stratimirovićem. Vlasti su bile primorane da u vremenima napoleonovih ratova i borbi ustaničke Srbije budu blage prema seljacima u nizu pobuna u Sremu i Slavoniji tokom (1806.-1808.) i da Intimatom Ugarskog namesničkog veća iz 1810 suzbiju preteranu eksploataciju seljaka, a spahije prisile na poštovanja Slavonskog urbara. U narodnoj tradiciji sećanje na bunu i Ticana održalo se do današnjih dana.'' (Vikipedija)

Ticanova buna Voganj spomenik

Ticanova buna Voganj spomenik

��Srpsko stanovništvo u Sremu je pod austrijskom vlašću živelo u teškim uslovima početkom 19. veka. Posle izbijanja I Srpskog ustanka 1804. mnogi Sremci su bilo ohrabreni u pružanju otpora vlastima, usled novonastale mogućnosti da se u slučaju neuspeha sklone u ustaničku Srbiju. Pod vođstvom iskusnog vojnika iz austrijskih ratova protiv Napoleona, Teodora Avramovića � Ticana u selu Vognju je aprila 1807. izbila pobuna, za čije su pripreme vlasti saznale ali su pobunjenici uspeli da se domognu Fruške Gore. Pobunjenički logor je bio kod sela Vrdnika, a u njega su pristizali mnogi seljaci sa plemićkih i manastirskih poseda. Ustanici su zatražili pomoć od oborkneza Šabačke nahije, vojvode Luke Lazarevića, ali je njemu Karađorđe savetovao obazrivost, zbog teške situacije na frontovima ustaničke Srbije prema Turskoj. Usled odsustva te podrške, kao i zbog pacifističkog stava mitropolita Stefana Stratimirovića, podrška ustanicima je opala, austrijska vojska je u krvi ugušila otpor, a sam Tican je posle mučenja pogubljen. (Sa sajta MINGL)


��Na voganjskoj skupstini 4. aprila 1807. godine doneta je odluka o pocetku ustanka. Posto je Voganj u ravnici i sasvim blizu Mitrovice, u kojoj se nalazio puk austro-ugarske vojske, ustanici su odlucili da se sediste akcije prenese u fruskogorsko selo Vrdnik. Vec 5. aprila Teodor Avramovic Voganjac pozvao je na pobunu knezove u Krusedolu, Grgetegu i Neradinu. U drugom pismu, koje je uputio istog dana u Budjanovce, Subotiste, Petrovce, Putince, Radince i Kraljevce, porucio je knezovima da izaberu sto vise momaka i upute ih u Ravanicu (Vrdnik), gde je vec pod zastavom bilo 405 ljudi. Pozivu se odazvalo oko dvadeset sela, medju kojima i Irig.

Dositej Obradovic je bio naklonjen ustanicima. Kada je pocela pobuna, zatekao se u manastiru Krusedolu. Ovde se upoznao i sa Ticanom. Susret je bio vrlo srdacan...

U vreme prvog srpskog ustanka, pre Ticanove bune, a narocito posle njenog sloma, iz Srema je u Srbiju prebegao znatan broj seljaka i granicara. Vecina ih je nastojala da uz pomoc Srbije digne srpsko stanovnistvo ponovo na bunu. I ustanici u Srbiji bili su voljni da prihvate zajednicku borbu. Ovo potvrdjuje i njihov memoar od 27. avgusta 1807. godine upucen ruskom caru u kojem isticu da imaju nameru da se u dogovoru sa Srbima u Banatu i Sremu oslobode turskog i nemackog jarma. S tim ciljem iz Srbije stizu emisari i uticu na Srbe u Sremu i hrabre ih da po drugi put dignu ustanak. Tako se krajem septembra 1807. godine kod voganjskog svestenika Maksima Atanackovica, koji je bio naklonjen Ticanovoj buni, obreo jedan mladic i pozvao ga da radi na podizanju nove bune. Ovaj mladic, za kojega se kasnije doznalo da je rodjak dobrinačkog svestenika, uskoro se pojavio i u Jasku. U razgovoru sa knezom, svestenikom, kmetovima i notarom ovoga sela rekao je:

Dolazim poslat od Djordja, vodje Srbije, da vas u njegovo ime pozovem na ustanak. Ustanite protiv nasih neprijatelja Nemaca. Tako vam boga i Bogorodice, prihvatite se oruzja... a ko ga nema neka grabi motike i sekire... ne bojte se vojske, jer ce doci pomoc od Karadjordja... sto ste seli, ustajte da se ide Irig opkoliti, jer je Zemun sa svih strana opkoljen.

U to vreme su mnogi Sremci prebegavali u Srbiju zbog pritska spahija, izbegavanja vojne obaveze, straha od suda ili pak iz uverenja da je u Srbiji bolje nego u Austriji. Od 1809. do sloma ustanka 1813. godine prebegavanja su jos cesca, samo sada iz Srbije u Srem... (Odlomci sa sajta Opstine Irig)

Voganj Ticanova buna spomenik

Spomen krst je obnovljen povodom 200-godišnjice Ticanove bune.
Voganj Ticanova buna spomenik

U selu Jazak sam video da ogranak iriške biblioteke nosi Ticanovo ime. Da li u njegovom rodnom mestu ima još nekog obeležja o njemu � ne znam.

Jazak Ticanova buna

Jazak, Ticanovo rodno selo.


Voganj

Na zidu voganjske pošte su i dve spomen-ploče. Ispod njih su venci, pretpostavljam položeni povodom dana oslobođenja Rume u II svetskom ratu, 24. novembra.

[nenad.bds]

SPOMENICI NOVOG MILOŠEVA

Prolazeći s vremena na vrema kroz ovo srednjebanatsko mesto zapazio sam u parku nekoliko spomenika.

Zastali smo, razgledali i pomalo se iznenadili da ih toliko ima ima, imajući u vidu da je Novo Miloševo ipak relativno malo mesto.

Spomenik dobrovoljcima u I svetskom ratu.

''На тврдим вашим костима друзи - и топлој крви просутој широм - Добруџе тужне поносног Солуна - почива наша слобода златна.
Споменик овај дечици нашој - нек прича ваше борбе јуначке.
А вама сени добровољно пале - велиkа хвала и спомен вечан''

Sa zadnje strane, na donjem delu stoji:

У знак вечитог сећања и љубави својим милим друговима који дадоше своје животе на олтар отаџбине за ослобођење и уједињење свих С.Х.С. 1914. 1918 - месна добровољачка организација .

Kao dobrotvori upisani su dva pojedinca i Mesna politička opština, Mesna pravoslavna crkvena opština i Sokolsko društvo.

Narodnooslobodilačka borba obeležena je centralnim spomenikom na kome piše 'Palim borcima 1941 - 1945' , sa dve biste i više bronzanih ploča u travnjaku pored staze.

Prvi politički komesar i prvi komandant Deagutinovačkog partizanskog odreda iz 1941.

(Novo Miloševo je nastalo srastanjem Beodre i Karlova, a jedno vreme je nosilo i ime Dragutinovo.)

Akademik Đorđe Joanović, (1871-1932) jedan od trojice osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu

��Prof. dr Đorđe Joanović bio je poreklom iz naselja Beodra. Ovaj naučnik svetskog glasa i jedan od pionira u laboratorijskom izučavanju onkoloških oboljenja, bio je osnivač Medicinskog fakulteta i inicijator osnivanja Instituta za patologiju u Beogradu. Dr Đorđe Joanović je rodonačelnik onkologije i utemeljivač eksperimentalne patologije u Srbiji. Na žalost, o nemerljivo velikom doprinosu Đorđa Joanovića razvoju srpske medicine u našoj javnosti malo se zna. To je bio povod da napišem stranicu ... o ovom velikom humanisti, znamenitom čoveku i patrioti. (Iz istih razloga napisao sam i monografiju o Teodoru Pavloviću.) Đorđe Joanović je obavljao veliki broj važnih funkcija kao član ili predsednik u 13 različitih zdravstvenih organizacija.��

Link ka stranici na sajtu Baštovanov o kojoj je reč: Djordje Joanović

''Teodor Pavlović (14. februar 1804 � 12. avgust 1854) je bio prvi sekretar Matice srpske u Pešti.
Rođen je 14. februara 1804. godine u banatskom selu Karlovo (Dragutinovo, današnje Novo Miloševo), gde je i sahranjen 1854. godine.
Osnovao je srpski politički list �Serbski narodni list� čiji je prvi broj izašao 1. jula 1835. godine u Budimu. List je kasnije menjao naziv u �Serbske narodne novine� koji je s kraćim prekidima izlazio do 1849.
Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu između 1832-1841. Sekretar Matice srpske postao je u februaru 1837. godine. Njegovim posredovanjem Matici srpskoj pristupili su Sava Tekelija, Jovan Nako, baron Fedor Nikolić od Rudne, Petar Čarnojević, vladika Platon Atanacković, knez Mihailo Obrenović, mitropolit Stevan Stanković, episkop Evgenije Jovanović, Aleksa Simić itd.
Umro je u pedesetoj godini života, 12. avgusta 1854. u rodnom mestu.'' Vikipedija

Na sajtu Baštovanov je veoma detaljan tekst o i ovom velikanu: T. Pavlovic

Koliko mogu da zaključim, bista Teodora Pavlovića u parku Novog Miloševa je jedan od tri istovetna odlivka koja sam video.

Druga bista je pored groba u porti crkve Arhangala Mihaila i Gavrila, u delu Novog Miloševa koje je ranije bilo Karlovo.

Grob je koji metar od oltarske apside, a na zidu crkve je stara ploča koja ukazuje da je tu grob slavnog i omiljenog Toše Pavlovića.

Nedaleko od glavnog - zapadnog ulaza u crkvu je još jedno obeležje Teodoru Pavloviću.

Na prednjoj strani stoji: Неумрлом Србину ... списатељу родољубивом - новина и летописа уреднику - Матице срб. таинику - друштва србске словесности члану - русс. петрогр. наука акад. - златне медаиле власнику - духа народног неуморнем будитељу - ... благородни сународници подижу 1886

A pozadi, između ostalog stoji: Овде лежи Павловић ... сади цвеће србкињо млада - сузом зали Србине драги. - Сав с вама живео Тоша ...

Ispred zdanja Matice srpske u Novom Sadu je šest bisti.

Među njima je i treća bista Teodora Pavlovića.

Spomenicima ispred Matice srpske sam namenio poseban post, pa o njima potom.

A spomen-ploču na rodnoj kući Teodora Pavlovića u Novom Miloševu sam omašio da slikam. Možda nekom drugom prilikom.

[nenad.bds]

SVETOZAR MILETIĆ
u Novom Sadu i Mošorinu

''Spomenik Svetozaru Miletiću, najistaknutijoj političkoj ličnosti srpskog demokratskog pokreta u Vojvodini druge polovine pretprošlog veka otkriven je 1. oktobra 1939. godine. Rad je čuvenog vajara Ivana Meštrovića, koji je sa inženjerom Milutinom Tatićem odabrao i lokaciju.

Novi Sad za vreme okupacije.

Za vreme okupacije, mađarske vlasti su ga uklonile ispred Gradske kuće, a za vreme rata bio je sakriven i kamufliran u bivšoj kasarni Vozarskog eskadrona nedaleko od Almaškog groblja. Na inicijativu Vase Stajića vraćen je na prvobitno mesto u jesen 1944. godine, ali na nižem postolju. Kasnije će na njemu vajar Pavle Radovanović urezati osnovne podatke ćirilicom i latinicom jer su stranci često mislili da je to Karl Marks.'' (Sa oficijelnog sajta Grada Novog Sada)

Spomenik na Trgu slobode je je verovatno najprepoznativiji simbol Novog Sada.

Onaj navod da je ime uklesano da se ne misli da je u pitanju Karl Marks nije baš sasvim tačno. Ranije je s prednje strane bio tekst od bronzanih slova. Kako i zašto ga više nema, ne znam.






Mošorin. Bista je u parkiću ispred mesne kancelarije i škole, na mestu gde je bila njegova rodna kuća.

''Svetozar Miletić je rođen u Mošorinu, Šajkaška, 22. februara 1826. godine, kao najstariji od sedmoro dece, u siromašnoj porodici. Otac Sima, čizmar, poreklo vodi od Milete Zavišića iz Kostajnice, a majka Teodosija, rođena Rajić, potiče iz Bavaništa. Na krštenju je dobio ime Avram, ali je ono odmah promenjeno u Svetozar.

Mošorin

Dana 20. marta 1861. godine postaje gradonačelnik Novog Sada, najmlađi u istoriji grada. Prvi saradnici u Magistratu bili su mu Jovan Jovanović Zmaj i Jaša Ignjatović. Kao gradonačelnik, Miletić proglašava srpski jezik zvaničnim, ukida nemačku realku, a zalaže se za podizanje zdanja Gradske kuće u srpskom delu Novog Sada. Iako je imao apsolutnu podršku Magistrata, ugarska vlada ga suspenduje sa ovog mesta. Iste godine priređuje proslavu 100. godišnjice Save Tekelije, sa izrazito antiaustrijskim karakterom.

Te godine on je i predsednik Srpske čitaonice, kada se pod njenim okriljem osniva Srpsko narodno pozorište.

Ploča u Zanatskom domu u Novom Sadu. Ime Svetozara Miletića je na prvom mestu zaslužnih za osnivanje Zadruge Srba zanatlija novosađana koja je osnovana 1872.

Od maja 1867. ponovo je na čelu novosadskog Magistrata, a tada su mu najbliži saradnici Laza Kostić i Kosta Trifković. Miletić je ponovo u borbi sa ugarskim vlastima. U vreme ovog mandata, njegovom zaslugom, boje srpske trobojke postaju zvanične boje grada Novog Sada, a kako je nastavio sa naporima da Gradsku kuću podigne u srpskom kraju i postao ozbiljna smetnja vlastima, suspendovan je posle godinu dana, a ubrzo i uhapšen i na jednom montiranom procesu osuđen na godinu dana zatvora.

Dana 5. jula 1876. godine uhapšen je u svom stanu u Novom Sadu, a potom, u još jednom montiranom procesu, osuđen na 6 godina robije. U zatvoru je maltretiran i fizički i psihički, saradnici su ga napustili, a uz druge probleme koje je imao, počinje i psihički da poboljeva. Po izlasku iz zatvora, neko vreme je izgledalo da mu se stanje popravilo, ali bolest, zatim, vratila u još žešćem obliku. Do kraja života se nije oporavio i više se nije uključivao u politički život.

Umro je u Vršcu, 4. februara 1901. godine, a sahranjen na Uspenskom groblju u Novom Sadu.'' (Vikipedija)

Spomenik na Uspenskom groblju u Novom Sadu. U istom grobu su sahranjeni otac Sima i supruga Anka. Tu je sahranjen i Jaša Tomić a spomenik podižu 'blagodarni Srbi'.

Sem ovih spomenika, kao uspomenu na Miletića njegovo ime nose mnoge škole ai selo na zapadu Bačke - Srpski Miletić.

[nenad.bds]

SPOMENICI PARTIZANSKOG SREMA - 2

Srednje Podunavlje, uzvodno od Novog Sada (Sremsku Kamenicu namerno ostavljam za neku drugu priliku).

LEDINCI

Ledinci

Spomenik se nalazi u Novim Ledincima, u parkiću u centru sela, okružen uobičajenim sadžajima seoskih središta - školom, Mesnom kancelarijom, poštom, ambulantom.

Ledinci

Novi Ledinci su nastali posle II svetskog rata, a u istoriji ovog sela sigurno ima i razloga za takav razvoj dogadja.

Ledinci su jedno od najbaksuznijih naselja na Fruškoj gori. Tokom svog hiljadugodišnjeg postojanja, više puta su spaljivani bukvalno do temelja. Prvobitno naselje se nije nalazilo na današnjem mestu, duboko u dolini Tavnog potoka gde su bile neprohodne šume prepune divljači, već na ledini uz Dunav. Stanovnici ledine - Ledinčani, prvu veliku nesreću doživeli su tokom najezde Tatara 1242. kada je selo, kao i veći deo Srema, potpuno spaljeno i opljačkano, a stanovnici pobijeni ili porobljeni. Preživeli Ledinčani su se povukli dublje u šume na jugu, i tamo, na delu atara koji je kasnije nazvan Selište, osnovali privremeno naselje. Ipak, i kada je opasnost prošla, odlučili su da ostanu na svom novom staništu, koje im je pružalo veći osećaj bezbednosti. Ali, u XVI veku Turci prodiru u šumu i spaljuju Selište, a stanovništvo se dalje povlači prema Klisi, gde gradi naselje na visoravni na Malom bregu. Ubrzo, Turci su spalili i to naselje. Četvrto naselje, podignuto je pod Malim bregom, i nazvano Ledinci, jer je ciča zima, po legendi, "sledila" tursku vojsku u Fruškoj gori.

Odlaskom Turaka i prestankom turskog zuluma, nisu prestale i nevolje za selo. Ređali su se epidemije kuge i lepre, činovničko i vlastelinsko izrabljivanje i veliki požar 1866, kada je izgorela i crkva, od koje je samo ostalo zvono. Krajem osamdesetih godina XIX veka, zbog najezde opasne štetočine filoksere, vinogradi u Ledincima su morali biti povađeni.
Potpuno uništenje u II svetskom ratu.

Najveća nesreća selo pogađa 1943, kada Ustaše u noći između 19. i 20. oktobra spaljuju selo. Pored sela, u ratu su teško stradali i sami meštani; u vojvođanskim jedinicama gine 85 boraca, dok je od terora stradalo preko 200 civila (u Jasenovcu, Sremskoj Mitrovici, na zemunskom Sajmištu i u samom selu). Posle rata, selo se ne obnavlja, već se meštani kolektivno premeštaju bliže Dunavu, i tu podižu Nove Ledince. U Stare Ledince se vratilo svega nekoliko porodica, a mesto oživljava tek šezdesetih godina, kada počinje masovno, spontano doseljavanje stanovništva, najčešće iz Bosne. (Prema Enciklopediji Novog Sada)

Čini mi se da je ovo jedinstven slučaj. Uobičajeno je da mesta koja dobijaju prefiks 'novi' nastaju prevashodno prilivom stanovništva sa strane. Kod Ledinaca je to obrnuto.

Ledinci

Na školskoj zgradi je ploča, očigledno starija od spomenika.

’Ustaške vlasti se nisu zadovoljile masovnim pokoljem Ledinčana, pa je 19. oktobra 1943. godine zapaljeno samo selo. Dve noći i jedan dan je selo gorelo, sve dok se vojska, koja je strogo branila gašenje sela, nije povukla. Ustaše su naročito divljaštvo primenili prema pravoslavnom hramu sv. Oca Nikolaja. Naime, crkvenjaku je naređeno da sve crkvene knjige i arhivu iznese iz hrama, poređa ih oko crkve, a zatim su i dokumenti i crkva spaljeni.''

Na betonskom kružnom postolju spomenika stoje godine 1941 - 1943 - 1945.

Crkva u Staim Ledincima je tek nedavno obnovljena, a u Novim Ledincima je skoro sagrađena nova.

RAKOVAC

Spomenik u Rakovcu nalazi se na izlazu iz sela prema fruškogorskom prevoju kod Zmajevca; koju stotinu metara posle manastira Rakovac.

Rakovac

Rakovac je nastao od manastirskog prnjavora (naseobina u kome su živele porodice koje su na manastirskom imanju služile), a ima donekle sličnu sudbinu kao i Ledinci.

''U toku II svetskog rata Rakovac je bio središte jakog oslobodilačkog pokreta, odavde su preduzimane mnoge diverzantske i oružane akcije protiv Ustaša i Nemaca. U kaznenoj ekspediciji 1942. Nemci su, u znak odmazde spalili selo.'' (Enciklopedija NS)

Rakovac

Stari ulaz u rudničko okno pretvoren je u deo spomeničkog kompleksa.

Tekst partizanske zakletve je na pregradjenom ulazu u okno, a ispred je ploča sa donje slike.

Rakovac

Na jednoj ploči su imena poginulih boraca, a na dve imena žrtava fašističkog terora.

Rakovac

Prilaz sa puta Rakovac - Vrdnik preko Zmajevca.

BEOČIN

Beočin

Ovaj spomenik se nalazi u Beočin Selu na malom trgu nastalom na račvanju puta, a pored Kozarskog potoka pored koga se selo formiralo.

Beočin

Na stepenaskom postamentu, sa sve četiri strane su bronzane ploče. Na pločama gornjeg dela su imana poginulih boraca, a na donjim imena žrtava fašističkog terora.

Beočin

Beočin

Beočin u celini i Beočin Selo sam prilično opširno predstavi0 na podforumu 'Srem'.

Beočin

Manje od dva kilometra od spomenika do sada prikazanog, u parku negdašnjeg dvorca Špicer, a nedaleko od glavne beočinske ulice je ovaj spomenik.

Spomenik je posvećen narodnom heroju Stevanu Petroviću - Briletu.

Beočin

Brile je bio ličnost nalik na današnje akcione junake. Njegovi podvizi bili su u školskim čitankama.

''Rođen je 17. novembra 1921. godine u selu Stejanovcima, kod Sremske Mitrovice.
Već prvih dana ustanka Brile je stupio u Fruškogorski NOP odred, gde se odmah istakao kao neustrašiv i hrabar borac. U junu 1942. godine zajedno sa Lazarom Markovićem Čađom, u Velikim Radincima, ušli su je u autobus, koji je saobraćao između Grgurevaca i Sremske Mitrovice, napali vozača i nemačke oficire i prisilili ih da voze na Frušku goru. Fruškogorski partizani su bili iznenađeni kada su Brile i Čađa sa zarobljenim Nemcima došli u šumu autobusom.

Prvih dana januara 1943. godine formirana je specijalana diverzantska grupa od jedanaest boraca, za čijeg je komesara ponovo postavljen Brile. Neposredno posle formiranja, grupa je počela akcije. Iz ovog perioda je i diverzija koju su, 14. februara 1943. godine, izvršili Brile i Milan Korica Kovač. Trebalo je da delimično unište električnu centralu u Vrdniku koja je okolinu i rudnik, snabdevala strujom. U Vrdniku je bio garnizon s 1.500 Nemaca i Ustaša. Posle eksplozije, Nemci nisu znali šta je i počeli su nasumice da pucaju. Brile i Kovač su gotovo neometano otišli. Električna centrala bila je dugo vremena onesposobljena.

U leto 1943. godine Brile i Čađa su upali u rumsku železničku stanicu, pobili svih 12 stražara i 7 ustaša i demolirali i zapalili stanične uređaje. Akcija je izvedena u neposrednoj blizini kasarne, sa 600 nemačkih vojnika.

Jedna od težih akcija bila je i miniranje beočinske pruge, kojom su često prolazili vozovi s nemačkim vojnicima. Posle dva neuspela pokušaja, Brile je 9. maja 1943. godine ponovo postavio minu na prugu kod sela Rakovca, i čekao između Dunava i obronka brda, sasvim blizu pruge. Lokomotiva i dva vagona su prošla, tek je treći vagon aktivirao Briletovu minu. Međutim, neprijatelj se brzo sredio, i nastala je neravna borba. Brile je odstupao i pucao. Smrtno ranjenog, nemački vojnici ga bodu bajonetima i gaze čizmama. Sutradan su ga mrtvog izložili na beočinskom trgu.
Za narodnog heroja proglašen je 22. decembra 1951. godine. ( Izvodi iz Vikipedije)

Novopodignuta crkva našla se sada ispred spomenika.

[nenad.bds]

ДВА НОВА СПОМЕНИКА СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА

У улици Митрополита Стратимировића, у паркићу на рачвању испред негдашње Болнице карловачког магистрата, а сада Фалкултета за предузетни менаџмент су два нова споменика.

Сава Владиславић Рагузински

Сава Владиславић Рагузински

Сава Владиславић Рагузински

''Почаст знаменитом Србину

Академик Чедомир Попов открио је јуче у парку у Улици митрополита Стратимировића у Сремским Карловцима бисту грофа Саве Владиславића Рагузинског (1668-1738.), истакнутог дипломате и саветника руског цара Петра Великог и подсетио на још увек, како је рекао, загонетну личност тог човека.
Говорећи о Рагузинском Попов је рекао да је он знаменити Србин и творац руске историје, чије име не означава само велику историјску личност, него и појаву преломну у повести руско-српских односа. Јучерашње орткривање споменика саветник за културу у руској амбасади у Београду Олег Јевгењевич Булдаков назвао је потврдом братства и пријатељства руског и српског народа , који су увек били заједно и никад нису дигли руку један на другога.

Сава Владиславић Рагузински

То је иначе први у низу истоветних споменика, рад академског вајара из Сремских Карловаца Ђорђа Лазића Ћапше који ће у склопу пројекта “Повратак из заборава” бити подигнути у част Владиславића. До краја године у његовом родном граду, у Гацком биће откривена биста, а следеће и у Санкт Петербургу , где у царској лаври светог Александра Невског почивају његови посмртни остаци. У оквиру истог пројекта штампана је и књига ”Сава Владиславић у свом и нашем времену” из пера др Богдана Косановића.

Сава Владиславић Рагузински

Сава Владиславић Рагузински

У част Владиславића јуче је у свечаној сали Карловачке богословије одржана и академија на којој је премијерно приказан филм о њему, а пре откривања споменика служен је у Саборној цркви парастос.'' ( Текст: З. Мл.'Дневник' 14. јун 2009.)

Петар Николајевич Врангел

''За готово пет милиона Руса избеглих из Русије после Октобарске револуције и њихових потомака, који већ скоро девет деценија живе у дијаспори, Сремски Карловци ће у петак, 14. септембра, у подне, бити значајна дестинација. Тог дана, у градићу који вековима носи епитет средишта српске духовности и културе, биће откривен први споменик руској емиграцији у свету, посвећен барону Петру Николајевичу Врангелу (1878-1928.), једној од најважнијих личности избеглих белих Руса.

Споменик је урадио руски вајар Василиј Аземша, а биће постављен ипред старе Градске болнице - Шпитаља, где су у почетку бивали смештени избегли Руси, близу чесме светог Андреја Првозваног. Одбору за подизање споменика Врангелу председавао је директор Архива Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима Жарко Димић, пројекат је благославио патријарх руски Алексеј у чије име на свечаност откривања споменика долази владика Климент, митрополит калушки и боровски и управник Московске патријаршије, а пројекат су помогли пословни људи Виктор Лебедев и Драган Аврамов. Споменик ће открити директор Управе за заштиту културних добара Русије Виктор Петраков, а најављен је долазак више културних посленика, неколико писаца, биће ту и редитељ Марија Астројева, аутор документарно-играног филма о руској емиграцији у Карловцима „Изгубљени рај", који ће премијерно бити приказан у оквиру свечаног програма...

Петар Николајевич Врангел

Петар Николајевич Врангел

- Руска емиграција је још после Другог светског рата желела да подигне тај споменик, али у Београду, поред Руске православне цркве Свете Тројице у Ташмајданском парку, где је генерал Врангел и сахрањен по сопственој жељи. Од пре неколико година ова жеља је још интензивније испољена, али споменик ни тада није било могуће реализовати у Београду, због проблема око власништва над земљом и због тога што су Руска православна црква и Руска загранична црква биле раздвојене све до 17. маја ове године када су се измириле. Тако је, готово судбински, баш као и Врангела пре скоро девет деценија, пут довео Виктора Лебедева и Драгана Аврамова у Карловце, а онда смо се и ми потрудили да се постављање споменика што брже ор-ганизује - каже Жарко Димић. После краћег задржавања у Београду, средином марта 1922, генерал Врангел је стигао у Карловце. Из Дрездена стижу његови родитељи, а из Париза супруга са троје деце и дадиљом.

Петар Николајевич Врангел

Петар Николајевич Врангел је изданак прибалтичке породице барона, витеза тевтонског монашког реда, који се у писаним изворима помињу још 1277. године. Завршио је две високе школе у Петрограду - Рударски институт (1901) и Војну академију (1910), био учесник Руско-јапанског и Првог светског рата. Први је у том рату одликован Орденом светог Ђорђа четвртог реда, када је као одважни капетан Гардијског коњичког пука 6. августа 1914. године организовао муњевити јуриш на противничку батерију.

У пролеће 1919, већ у чину генерала, командовао је Кавкаском добровољачком армијом, а пред крај грађанског рата, априла 1920, заменио је генерала Дењикина на челу Оружаних снага југа Русије. После пораза Руске армије генерал Врангел је енергичним дипломатским акцијама и добро спроведеном евакуацијом спасао од „црвеног терора" око 150.000 људи који су се у новембру 1920. укрцали на 150 бродова у лукама Крима. Били су то војници, рањеници, инвалиди, цивилна лица, углавном интелигенција, удовице, сирочад... Од 1919. до 1925. године у нашу земљу је стигло око педесет хиљада избеглица из бивше руске империје.
Врангел је неко време становао у Градској болници, испред које ће сада бити откривен његов споменик.

У истој улици, коју стотину метара према центру, на кући испред које је бели аутомобил...

Петар Николајевич Врангел

... је ова спомен плоча.

У септембру 1924. основао је полуилегални Руски општевојни савез, а по-следњих дана окгобра 1926. дефинитивно је напустио Карловце. Настанио се у Бриселу где је 25. априла 1928. године изненада умро. По његовој жељи тело му је пренето у Београд и у октобру 1929. године је сахрањен уз војне почасти у руском храму Свете Тројице на Ташмајдану.

Врангелов отац, барон Николај Јегорович Врангел, сахрањен је на карловачком гробљу Черат, на који ће у петак бити положени венци.''
(Даница Радовић, Политика, 13.09.2007.)

Петар Николајевич Врангел

[nenad.bds]

SPOMENICI PARTIZANSKOG SREMA
- 3 -

ČEREVIĆ

U centru Čerevića, u senovitom malom prostoru pored glavnog puta, su spomenici kojim meštani odaju počast svojim sugrađanima palim kao dobrovoljci u I svetskom ratu, stradalima kao žrtve fašizma i borci NOB i jednom od znamenitih ljudi poteklih iz Čerevića - vajaru Jovanu Soldatoviću.

Na levom krilu je spomenik ''Čerevićanima srpskim dobrovoljcima u prvom svetskom ratu'' sa bronzanim odlikovanjem Srbije pri vrhu i uklesanih 54 imena.

Centralni spomenik je posvećen periodu od 1941-45. Na levoj strani je spisak imena preko šezdeset boraca palih u NOB. Na sredini je bista narodnog heroja Lazarov Mitra - Raše, a na desnom krilu su imena oko 100 žrtava fašističkog terora.

Na levoj slici je deo posvećen zrtvama fašizma.

Jovan Soldatović (1920 - 2005)
''Rođen je u Čereviću 1920. godine. Osnovnu školu i gimnaziju pohađa u Novom Sadu, a 1940. godine upisuje se na Tehnički fakultet, odsek za arhitekturu, u Beogradu. Studije prekida zbog rata, vraća se u Novi Sad, gde sarađuje sa NOP-om, a u NOB aktivno učestvuje od 1943. godine.

Akademiju za likovne umetnosti, vajarski odsek, u Beogradu, upisuje 1945. godine, a završava 1948. kod profesora Tome Rosandića. Od sledeće, 1949. godine, radi kao saradnik Državne majstorske radionice Tome Rosandića u Beogradu, postaje član ULUS-a i prvi put izlaže na izložbi ULUS-a.

U Novi Sad se vraća 1953. godine, gde po pozivu učestvuje u osnivanju vajarskog odseka Više pedagoške škole, u kojoj je i prvi profesog vajarstva. Učestvuje u osnivanju prvih ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Za vanrednog profesora Akademije umetnosti, odsek likovnih umetnosti, u Novom Sadu, izabran je 1975. i na tom poslu ostaje do penzionisanja 1981. godine. Živi i radi do smrti u Novom Sadu.

Njegova najpoznatija dela su Spomenik borcima NOR na Tisi kod Žablja iz 1962. i Porodica iz 1970, posvećena žrtvama Novosadske racije, počinjene 1942. na Keju u Novom Sadu. Soldatovićevi spomenici Arseniju Čarnojeviću u Ibarskom Kolašinu, Branku Radičeviću na Stražilovu, Đuri Jakšiću i Kosti Trifkoviću u Novom Sadu i Steriji u Vršcu, spadaju među najpoznatije radove ovog skulptora. Bio je prepoznatljivi autor velikog broja skulptura srna, košuta, jelena, roda i konja u parkovima mnogih gradova na prostoru bivše Jugoslavije.

Soldatovićeva skulptura Dvoje nalazi se u parku ispred zgrade UN u Njujorku.
Soldatović, koji je najveći broj dela uradio u bronzi, dobitnik je velikog broja umetničkih nagrada i društvenih priznanja�'' (Sa sajta: astrozmaj)

BANOŠTOR

Škola u Banoštoru.

Na školskoj zgradi se nalazi ploča posvećena 112-torici bivših đaka te škole. Postavljena je 1969. godine, o stogodišnjici škole.

Pravoslavna crkva je iznad škole.

Čerević i Banoštor su fruškogorska i istovremeno podunavska mesta. Na središnom delu severne padine, nedaleko od Banoštora je selo Sviloš. Ležimir je 6-7 kilometara dalje, preko Partizanskog puta.

SVILOŠ

Spomenik je putu koji kroz selo ide preko Fruške Gore, ka Ležimiru i dalje prema Sremskoj Mitrovici, na mestu gde se ulica račva i nadesno ide prema donjem delu sela gde je i crkva.

Centralni deo je napravljen u obliku spirale od oko 25 petokraka poslaganih jedna na drugu.

Bakarna ploča posvećena 149-torici Svilošana. Selo je 1948. imalo 470 stanovnika.

Na nešto diskretnije postavljenoj bakarnoj ploči stoji da je idejno rešenje dala Zorica Keljina-Isaković; projekat akademski slikari Miodrag i Slobodan Nedeljković a radove u kovanom bakru je izveo Nikola Popržan sa saradnicima.

Na desnom krilu bakarnog friza prikazan je ulazak kaznene ekspedicije, selo i crkva u plamenu, obešene na drvetu.

Na levom krilu su prizori iz NOB do pobede i oslobođenja.

Ploča sa imenima, po svemu sudeći, nije iz istog vremena kada i ostatak spomenika.

U nameri da u ova vremena predstavim spomenike partizanskog Srema učvrstila me je starija meštanka koju sam zaustavio blizu njega da nešto priupitam. Spomenik je pomenula nekako svečano, sa pijetetom.

Napunih sto metara dalje je škola na kojoj je ploča postavljena pre podizanja spomenika.

Skoro prekoputa škole je spomen dom. Očigledno da nema više onih koji koji su preživeli ratna stradanja da se okupljaju i potsećaju na prošlost.


LEŽIMIR

... Na žalost, lopovi - vandali nemaju pijeteta ni prema mrtvima, pa od pre koju godinu nema više bronzanih poloča sa imenima ...

Prolazeći ovih dana video sam da je spomenik popravljen.

Imena ispisana na bronzanim pločama zamenjena su uklesanim u kamenu.

Brojeći redove sračunao sam da je tu oko 330 imena Ležimiraca. Selo je pred rat imalo nešto više od 2.000 duša.

''I kad nam muške uzmete živote, grobovinaši boriće se s vama'' piše na strani okrenutoj ka spomeniku. Na drugoj strani piše da spomenik podiže Savez boraca Ležimir.

[nenad.bds]

Споменици
ЈОВАНУ ЈОВАНОВИЋУ - ЗМАЈУ
У Новом Саду и Сремској Каменици

Јован Јовановић Змај

Jovan Jovanović Zmaj

''Споменик Јовану Јовановићу Змају, Новосађанину, лекару по професији, али и познатом песнику, преводиоцу, родољубу и покретачу неколико листова, налази се испред Владичанског двора Бачке епархије, на крају улице која носи песниково име. Рад је београдског вајара Драгана Николића из 1984. Бронзана фигура Змаја у природној величини на постаменту је од јабланичког гранита, недалеко од некадашње кафане „Код пужа”, коју је држао Лаза Јеремић, на самом улазу у Лебарски сокак, где је Змај најрадије долазио и седео до зоре. (Са званичног сајта Н. Сада)

Jovan Jovanović Zmaj

Родна кућа Змајева је била у ул. Златне Греде, на месту где је сада јужно крило Гимназије која носи песниково име. Још за живота песникова - 1903. ту је постављена спомен плоча.

Jovan Jovanović Zmaj

Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 24. новембар 1833. — Сремска Каменица 3. јун 1904)

Јован Јовановић Змај је рођен 1833. у угледној грађанској породици. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну (Братислави). После завршене гимназије уписао је студије права у Пешти, а студирао је још и у Прагу и Бечу. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозарем Милетићем и Ђуром Јакшићем.

После завршених студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник у новосадском магистрату. Ту се упознао са својом будућом супругом Ружом Личанин. Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи G�l, што значи ружа).

Јован Јовановић Змај

Ипак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848.), чији ће назив постати саставни део његовог имена.

Jovan Jovanović Zmaj

Гимназија 'Јован Јовановћ - Змај' у Новом Саду. Песникова биста је у дворишту уз ул. Златне Греде.

Јован Јовановић Змај

Године 1870. Змај је завршио студије медицине, па се вратио у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. Овде га је убрзо задесила породична трагедија: умрла су му деца, а потом и жена. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци.
Две најбоље збирке његових песама су Ђулићи и Ђулићи увеоци. Велики број његових шаљивих и дечијих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: Певанија и Друга певанија. Последње су штампане збирке: Снохватице и Девесиље. У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“).

Змај је и преводио, нарочито из мађарске књижевности. Најбољи су му преводи мађарског песника Шандора Петефија (рођеног Петровић). Поред осталих песама, од њега је превео спев „Витез Јован“. Из немачке поезије преводи Гетеа („Херман и Доротеја“, „Ифигенија у Тавриди“) и с успехом подражава Хајнеову љубавну лирику и епиграм и оријенталску поезију Фридриха Боденштета („Песме Мирца Схафије“). Од осталих превода из стране књижевности знатнији су му: „Демон“ од Љермонтова и „Енох Арден“ од енглеског песника Тенисона.

Jovan Jovanović Zmaj

Сремска Каменица - споменик на тргу у центру.

Поред „Змаја“, уређивао је још два сатирична листа: „Жижу“ и „Стармали“. Од 1880. па до смрти издавао је дечији лист Невен, најбољи српски дечији лист онога доба.
Домаћа срећа и коб инспирисала је овог песника за најлепше стихове које је дао, не само у „Ђулићима“ већ и у својим дечијим песмама, управо у „песмама о деци“. Нежан и добар отац, чија су деца рано преминула, и уман човек и велики родољуб који зна вредност подмлатка, он се, нарочито последњих година живота, сав посветио стварању поезије о деци и за децу. Тај део његове лирике је од особитог значаја, јер је Змај остао ненадмашни српски дечји песник — „Чика Јова“. Оне имају велики морални и поучни значај; у њима су многе генерације први пут почеле да сазнају за оно што је истинито, добро и лепо.

Јован Јовановић Змај

Змај је имао нарочита разумевања за децу, умео да се уживи у њихов начин мишљења и осећања и да створи поезију коју деца разумеју и воле. То је дидактична, васпитна поезија, али и поезија која има уметничке вредности. У тим песмама су дати реално и живописно не само лепи већ и ружни дечији нагони, цео дечији живот. У њима деца познају себе, проживљују своју интимну личност, која је дражесна, а и врло загонетна. Снажно и рељефно, Змај је у кратким и лаким лирским песмицама овековечио неколико дечијих типова, као „Пура Моца“, „Материна маза“, „Мали коњаник“ и друге. Као претежно интелектуалан песник, Змај није опевао у дечијем животу трагичну страну, већ само оно што разум може да запази споља, што је комично. Кад се деца поставе у те комичне оквире, онда неминовно изазивају безазлен и ведар хумор. Зато сви јунаци Змајеве дечије епопеје, заједно са домаћим животињама, изазивају осмејак и освежење при читању.

Јован Јовановић Змај

Источњачка поезија Змајева је углавном превод или прерада оријенталске поезије из туђих књижев-ности. Штампао је две књиге источњачких стихова: „Источни бисер“ и „Песме Мирца Схафије“ (по Боденштету). Змајеви препеви су често бољи од оригинала, а има и оригиналних песама. Нарочито су лепе оне популарне: „Лем Едим“ и „Селим-бег“.

Змај није само песник „Ђулића“, дечије и источњачке поезије. Он је певао много, о свему и свачем: сва осећања, све идеје, све догађаје и многе личности свога времена; „по његовим песмама може се најбоље разумети духовни живот српског народа од 1850. до 1900.“. У тим својим песмама, родољубивим, програмским, дидактичним и сатиричним, Змај је износио све оно што је добро и племенито, крепио народ и потстицао на високе идеале. Он је, смело и непоштедно, жигосао порок и назадњаштво. Његова се сатирична поезија одликује духовитошћу и ретком проницљивошћу. Он је несумњиво најбољи српски сатирични песник, најобилнији иначе, ма да у његовој сатиричној поезији има и личног обрачунавања и кафанских досетака.

На углу до трга са спомеником је Змајев музеј. У jeднoj од три куће Музеја живео и радио је Змај, лекар и песник, у Каменици.

Јован Јовановић Змај

Најразноврснији и најобилнији српски песник, Змај је уједно и најпопуларнији. Од свих српских песника, он је најдубље ушао у народ, био највише читан и највише вољен. Грађанско друштво је волело његов лак и приступачан изражај. Због те велике популарности стекао је глас највећег српског песника, али му критика то нигда није признала, изузев у самом почетку. У изражају — он је створио огроман број нових језичних и ритмичних могућности; тиме је надмашио све оно што је пре њега стварано и ударио сигурне темеље за нове потхвате. Значај његова талента је поглавито у томе. Неисцрпан у изражају, он је неисцрпан и у инвенцији. Он је био плодан и даровит песник своје генерације, свих њених идеала и чезнућа, великих као и обичних и свакодневних. Отуда код њега, поред најлепших песама, налазимо и велики број пригодних и програмских песама, често са најповршнијом и најбаналнијом садржином.

У току целе друге половине XИX века он је најобилнији српски песник, уредник многих листова и часописа и један од најистакнутијих националних радника. Оставио је поезију која има трајне и неоспорне вредности.
Умро је 1904 год. у Сремској Каменици, у Срему. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.
(Са сајта Antikvarne-knjige.com )

Споменик је подигао Српски народ 'Љубимцу народном'. На споменику су и стихови ''... песма нас је одржала, њојзи хвала''.

’’Змај је сахрањен најсвечаније на гробљу у у Сремској Каменици 17. јуна уз огромно учешће не само Каменичана и Новосађана већ и многих делегација из свих српских крајева. .. Над отвореном раком говорио је најпре Јаша Томић у име Српске радикалне странеке и ’Заставе’, док је последњи говорник био Јанко Веселиновић, председник Српске књижевне задруге.

Запажено је одсуство патријарха Георгија Бранковића који је Змају за живота замерао што је критиковао црквену хијерархију и осуђивао клер због раскошног живота и злоупотреба у располагању црквеном, нарочито манастирском имовином.’’

По академику Младену Лесковцу Змај ’’ је хроничар једног друштва, сликар једног времена, критичар друштвених нарави и јавног морала, песник борбених тежњи једног сањалачког нараштаја’’ и зато се с правом убраја међу највеће Србе XИX века.’’

Иако Змаја садашње генерације знају пре свега као дечијег а ређи и као лирског песника, Змајева величина лежи и у чињеници да је од младости учестовао активно у политичком и друштвеном животу Срба у Угарској. између осталог, налазио се уз сам руководећи врх Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића, којој је основни, далеки циљ био ослобођење Срба и њихово сједињавање у једној држави.

Jovan Jovanović Zmaj

У Занатском дому у Новом Саду. Плоча је постављена 1938. приликом завршетка градње Дома. и Певачко друштво занатлија је узело име по Змајевом листу.

Био је међу часницима Матице српске, са Милетићем водио Српску читаоницу у Новом Саду, учествовао у оснивању Српске књижевне задруге у Београду и био јој први потпредседник; био члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва, а 1896. изабран је за члана Српске краљевске академије и приступну беседу одржао у присуству краља Александра (Обреновића) и црногорског кнеза Николе И. Био је и међу оснивачима Српског народног позоришта у Новом Саду. На позив кнеза Србије био је драматург у Народном позоришту у Београду. Као лекар у исто време је у Београду основао и бесплатно водио санитарни надзор у Школама а са још неколицином лекара основао прву амбуланту у Србији.
Народна скупштна Србије је 1892. одлучила је да му се у име народног признања за целокупни рад из државне благајне исплаћује годишње по 4.000 динара. (Према Енциклопедији Новог Сада)

Основна школа у Ђурђеву.

Значај који је имао за живота али и цео век после, доказују и мноштва улица и школа које носе име Змај, (па и име места Змајево).

Jovan Jovanović Zmaj

Барјак црквеног хора православне цркве у Врбасу из 1930. са стиховима 'Песма нас је одржала ...''

Jovan Jovanović Zmaj

Jovan Jovanović Zmaj

Одломак из песме Билдунг из 1856.

[sunkica]

Poštovani gospodine Nenade,
veoma je lepo videti da se spomen obeležja i istorija ovako malih sela kao sto je Mišićevo ne zaboravlja i da postoje ljudi koji se zanimaju za isto. Hvala Vam na tome. Medjutim, u Vašem opisnom tekstu uz sliku "Biste Živojina Mišića" stoji da je to delo Save Halugina, što naime nije tacno. Bista Živojina Mišića u Mišićevu rad je akademskog vajara i slikara iz Beograda - Žike Radenkovića, a dobijena je na poklon od opštine Mionica.
Više o tome možete pogledati u knjizi "Mišićevo (1925-1996)" izdavač: Istorijski arhiv Subotica ISBN 86-901243-4-9

[nenad.bds]

Poštovani gospodine Nenade,
veoma je lepo videti da se spomen obeležja i istorija ovako malih sela kao sto je Mišićevo ne zaboravlja i da postoje ljudi koji se zanimaju za isto. Hvala Vam na tome. Medjutim, u Vašem opisnom tekstu uz sliku "Biste Živojina Mišića" stoji da je to delo Save Halugina, što naime nije tacno. Bista Živojina Mišića u Mišićevu rad je akademskog vajara i slikara iz Beograda - Žike Radenkovića, a dobijena je na poklon od opštine Mionica.
Više o tome možete pogledati u knjizi "Mišićevo (1925-1996)" izdavač: Istorijski arhiv Subotica ISBN 86-901243-4-9

Drago mi je što postoji interesovanje za ovu temu jer spomenike pored kojih prolazimo skoro da i ne primećujemo, akamoli da se interesujemo i za nešto više o njima.

Pošto ovo moje predstavljenje spomenika na koje sam naišao vozeći se po Vojvodini a i većem delu Srbije nije nikakav stučni, naučni rad, za podatke o spomenicima koristim najpristupačnije izvore - sa Interneta. A o mnogim spomenicima (kao i o mnogočemu drugome) nema na Internetu ništa ili vrlo malo. I o samom selu Mišićevu jedva da sam pronašao jednu, dve rečenice. To izmedju ostalog, pokazuje da je kod nas Internet još uvek u nekoj ranoj fazi.

No, o spomeniku u Mišićevu sam našao 5-6 reči i to sam iskoristio, ne sumnjajući u tačnost:

Zdravko Ranković: �Biografski leksikon Valjevskog kraja�, knjiga III - sveska 12
Objavljeno: Novembar 2007 (na sajtu Vojvoda Živojin Mišić * Knjige * KOLUBARA Izdavačko društvo * Valjevo, Srbija)

U navedenom tekstu je duži spisak obeležja posvećenih Živojinu Mišiću, pa, izmedju ostalog, stoji:
''�.. Milana Besarabića (bista u Ljigu), Dušana Nikolića (spomenik u Valjevu), Ljubiše Mančića (reljef na mestu u Beogradu gde je bila M. kuća), Drinke Radovanović (biste u Tekerišu i Beogradu), Save Halugina (bista u Mišićevu kod Subotice)...''

U post o spomeniku u Mišićevu unosim i ovo što je član sunkica naveo - dok se stvar ne razjasni.