Najave i nova izdanja

[Lilith_021]

"Pobjeđuje onaj kojem je manje stalo"

Pobjeđuje onaj kojem je manje stalo jedno je od pravila svijeta u kojem – u samom srcu grada, ali daleko od blještavila centra – žive nesvakidašnje junakinje i junaci

U takvom svijetu žive oni koji svoje pivo ispijaju u birtijama uz prugu, u četvrtima što se preko noći ruše i pretvaraju u velike šoping-zone.
No, pravila su tu da se krše.

Branitelj koji štrajka glađu tražeći da mu ponovo izgrade kuću koja se urušila sama od sebe, muškarac koji napušta obitelj kako bi s neznankom proživio privid slobodnog mladenaštva, djevojka koja u pijanom noćnom pohodu iz vlasnikova naručja otima čivavu… svima je zajedničko jedno: ako pobijediti znači ne osjećati ništa, onda to nije igra za njih.

(No to ne znači da su gubitnici: štrajkaši glađu ipak potajno prigrizu štogod, ostavljene žene filmski se osvećuju, a samohrane majke zavodljive su vamp-žene iz predgrađa...)

Priče Maje Hrgović moćna su kombinacija lirike i okrutnosti, humora i cinizma – prave male studije međuljudskih odnosa (ljubavi, izgubljenosti, svih naših dobitaka i gubitaka) koje nikad ne ostavljaju gorak okus u ustima.

Maja Hrgović rođena je u 1980. godine u Splitu; diplomirala je hrvatski i engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.

IZVOR

[Lilith_021]

Izašla druga knjiga o Mileni Pavlović Barili

Srpska ikona ženskosti

Posle "Ex Posta", prve knjige posvećene najnovijim istraživanja o životu i delu Milene Pavlović Barili, mlada izdavačka kuća "Hesperiaedu" objavila je i drugu pod nazivom "Pro futuro".

Ovo kapitalno izdavačko delo u oblasti umetnosti promovisano je pre neki dan u Muzeju primenjene umetnosti. Autori tekstova su Irina Subotić, Lidija Merenik, Snežana Kragulj, Dobrila Denegri, Ingrid Huljev, Ljiljana Petrović i Zoran Blažina. Knjiga ima 311 strana, 74 reprodukcije, a svi tekstovi su prevedeni na engleski i italijanski jezik. Autor projekta je Adele Macola, a recenzent Jovan Ćirilov.

Knjiga počinje otkrićem prof. Subotić da "jedna privatna kolekcija čuva trinaest Mileninih njujorških skica", za koje do sada nismo znali, i navodi da su svi radovi potpisani i datirani u 1944. godinu, što upućuje da su rađeni kao nacrti za kostime baleta "Sebastijan" njenog vernog prijatelja kompozitora Đankarla Menotija, čija je premijera održana oktobra te godine.


"Sve njene slike i crteži, posebno iz kasnijeg perioda (američkog, prim. nov), nose belege melanholije, sete, duboke tuge. Osećaju se slabost, bolne misli, strahovi, predosećaji opšte kataklizme i lične tragedije: najpre Drugi svetski rat, a uskoro i smrt. Poezija koju Milena piše na francuskom, italijanskom i španskom iskazuje isti egzistencijalni strah, isto nostalgično raspoloženje, nadolazeću nesreću kraja. O tome čitamo u njenim pismima i gledamo na njenim slikama", piše, između ostalog, Irina Subotić, završavajući poređenjem između Milene i Fride: "Ni Milena ni Frida nisu bile slavne za života. Danas su njihova imena gotovo ovenčana legendama - Frida je to u svetskim razmerama, Milena u našim. Za Fridu se kaže da je bila simbol internacionalne umetničke boemije, muza erotskog staljinizma, a za Milenu da je srpska ikona jake ženskosti.
Tekst prof. Merenik "Slika u modi i moda u slici" bavi se Mileninim portretima umetničko-aristokratskog džet-seta, kao što su nadvojvode Franca Jozefa, Đankarla Menotija, markiza de Kuevasa, švedskog princa Karla, turskog princa Faradina, Petra II Karađorđevića. Povezuje ih s njenim ranim portretima, kao što je Rudolfa Valentina, slikanim po fotografiji.


"Milena od godina stasavanja i tinejdžerskog uzrasta deli svoju pažnju i dar na tri vida stvaralaštva: učenje visoke akademske umetnosti, fascinaciju popularnom, prevashodno filmskom kulturom, to jest docnije u Njujorku ispoljenim celebrity tipom portreta i ilustrativne dekorativne kompozicije pod jakim uticajem ar nuvoa, iz čijeg će se stila ovaplotiti modne kreacije (1926-1928) koje će ujedno označiti i njeno kontinuirano interesovanje za modu".
Dobrila Denegri nam, pak, skreće pažnju da po svom poreklu, po tome što je poliglota i apolid, Milena najavljuje ono što će se desiti. A to je umetnički nomadizam o kojem se u ovom veku sve češće govori.
Osobom živog duha, ženom modernog doba, naziva je prof. Ingrid Huljin analizirajući njene modne crteže, prof. Snežana Kragulj je karakteriše kao plivalentnu i kompleksnu ličnost, a prof. Ljiljana Petrović zaključuje da je mogla imati i uspešnu karijeru kostimografa da je nije prerana smrt odnela. Najzad, prof. Blažina konstatuje da je sagledavanjem Mileninih modnih crteža, koje je radila za tada najveće kompanije i časopise ("Harpers bazar", "Vog", "Taun end kantri"...) konačno ispravljena nepravda prema delu njenog stvaralaštva nespretno nazvanom komercijalni dizajn odnosno primenjenoj umetnosti, jer reč je o ovom drugom!
Drugi tom studija o Mileninom delu ukazuje i na to da još ima karika koje nedostaju da bi se ono u celosti sagledalo.

BLIC

[Lilith_021]

Knjiga karikatura – "Pjer"

Čovek s mosta

Savremeni čitalac koji uzme u ruke kolekciju Pjerovih karikatura, koju je nedavno objavio Službeni glasnik, biće svakako iznenađen nekim od radova, koji deluju aktuelno čak i danas. U našoj sredini, kojoj tako očigledno nedostaje kultura sećanja, knjige poput ove mogu da budu bar mali pokušaj da ta velika praznina makar započne da se popunjava…

Iako naša stvarnost nije ništa manje apsurdna nego što je bila neku godinu ranije, čini se da živimo trenutak u kojem je ovdašnja produkcija političke satire nekako izgubila zamajac, čak i ako zanemarimo činjenicu da na kiosku više ne možete da pazarite ni jedan jedini list satiričnog usmerenja. U takvim okolnostima, objavljivanje knjige reprinta klasika naše političke karikature deluje kao osveženje.

Petar Križanić, poznat kao Pjer (1890–1962), svakako je jedno od najznačajnijih imena novinske karikature na ovim prostorima (o čemu svedoči i ustanovljenje nagrade "Pjer" za najbolju karikaturu, koja se dodeljuje od 1967. godine), poznat najpre po karikaturama koje je objavljivao u "Politici", počev od 1923, kao i u posleratnom periodu, ostavši u ovom listu do kraja života. Pored domaćih i inostranih političkih prilika, koje je komentarisao svojim prilično raskošnim crtačkim stilom (školovan u Zagrebu, specijalizovao se u Parizu, Beču i Budimpešti), Pjera svakako treba pamtiti i po nekim od najpronicljivijih komentara (uvek zabavnih, nikad dosadnih) srpsko-hrvatskih odnosa. Za to je imao odlične predispozicije, budući da potiče iz mešovitog braka, da je boravio i stvarao u obe ove sredine, i da je iz tih razloga imao običaj da sebe zove "čovekom s mosta".

PREDSTAVLJANJE: U tekstu "Da vam se predstavim", kojim je poluozbiljno (ili polušaljivo?) opisao svoj život, Pjer je zapisao: "Sasvim pri kraju devetnaestog veka... ugledao sam svetlo dana u Glini, maloj varošici Hrvatske. U tom kraju, koji je u političkom rečniku poznat pod imenom Banije, žive izmešani katolici i pravoslavci ili, kako se oni sami zovu, Srbi i Hrvati... Ja sam plod te mešavine, jer mi otac beše katolički Hrvat, a majka pravoslavna Srpkinja... Na mojim slabačkim leđima deliše ljute megdane Obilići i Zrinjski. Pa kad su, najzad, obe partije uvidele da se ovi njihovi idealni patriotsko-pedagoški napori razbijaju o moju tvrdu glavu, pribegoše korupciji.

Jednoga dana iznenadi me ljubazno lice jedne od mojih pravoslavnih tetaka, koja mi slađanim glasom tepaše: ‘Reci, srce tetkino, da si Srbin. Dobićeš groš!’ Ja odlučno izjavim da sam Srbin.

Ali se ni druga strana ne dade nadmudriti, nego posla jednu od katoličkih tetaka koja mi još slađanijim glasom zaguka: ‘Reci, dušo tetkina, da si Hrvat! Dobićeš dva groša.’ Ja se svečano odrečem Srpstva i proglasim se Hrvatom.

To beše prvi honorar za moje političko uverenje.

Kad sam docnije pokušao da moje patriotsko-finansijske spekulacije uprostim, izjavivši se istovremeno Srbinom i Hrvatom, tj. Srbohrvatom, dobio sam batine.

To beše prvo političko mučeništvo".

ceo tekst

[Lilith_021]

Bojan Babić, Neljudska komedija (Algoritam media)

Fabula romana je prilično jednostavna, ali je sižejni postupak komplikovan i ovaj roman bi mogao da bude primer obrnutih proporcija naratoloških pojmova koje su teorijski formulisali ruski formalisti. Radi se, naime, o tome da u trenucima dok se ništa u fabuli ne događa, dok radnja miruje, Stefan sanja ili je hipnotisan te se na taj način priseća prošlosti i popunjava informacije koje su čitaocu potrebne da bi se shvatila motivacija glavnog junaka. Uopšte uzev, granica između jave i sna često je nejasna u romanu. Ovo slobodno tumačenje nivoa stvarnosti u romanu ima svoju simboličku funkciju kojom se opisuje život u Srbiji u poslednje dve decenije, u kojoj je stvarnost često bila i ostala neverovatnija od najužasnijih noćnih mora.

Zanimljivo je da se ove godine pojavljuju dva romana koja na različite načine pokušavaju da dočaraju život u „paralelnoj“ Srbiji. Naime, i izvanredna knjiga Sretena Ugričića i Babićev, po obimu gledano knjižurak (u odnosu na Ugričićevu Neznanom junaku) predstavljaju neku vrstu distopije, i/ili u realnom vremenu i/ili u prostoru. Očigledno je da stvarnost toliko snažno probija u narativno-ideološke konstrukte kakav je roman i da se uzmičući od „stvarnosne“ ili „krte“ proze prešlo u jedan žanr kome je a) društvena kritika imanentna, b) sve žanrovskim konvencijama dozvoljeno. Radi se naime o tome da stvarnosna proza, shodno svojim žanrovskim uzusima, ne može da uzme u obzir neverovatnu stvarnost koja se dešava u Srbiji, prosto njeni su mehanizmi opisivanja stvarnosti ograničeni. Iako je ovo mali uzorak da bi se opisao trend koji je prošle godine započeo Šahtom Andrije Matića, treba ga uzeti u obzir i eventualno ozbiljnije razmisliti zbog čega je karakterističan i zbog čega se javlja baš u ovom trenutku razvoja, odnosno zastoja srbijanske književnosti.

IZVOR

[Lilith_021]

Zoran Malkoč, Groblje manjih careva (Profil, 2010)

Groblje manjih careva je mračna i teška knjiga koja će svoje čitaoce teško ostaviti ravnodušnim. U pitanju je zaista snažna i emocijama nabijena proza često na granici svarljivog. S druge strane, život, ne samo u malim gradovima i ne samo u tranziciji, takođe spada u kategoriju stvari od kojih vam stomak stoji, a noge drhte. Kad proza odražava život u svoj njegovoj kompleksnosti i pri tom proizvodi snažne, često telesne reakcije, onda to mnogo govori o njenom kvalitetu

Većina od dvadeset i šest pripovedaka tiče se, na ovaj ili onaj način, Kluba ljubitelja Hajduka u kome se skupljaju lokalni pijanci egzotičnih imena i u kome oni kradu bogu dane uz obilje raznog pića. Ova udruženja građana izum su vesele tranzicije i niču svuda, ko pečurke posle kiše, jer se na taj način plaća manji porez, a i nije potrebno ispuniti stroge sanitetsko-bezbednosne uslove koje zahteva otvaranje birtije. Zbog toga se u njima loču brlja i pivo, njihovi članovi su često neprilagođeni ratnici, napušteni i ostavljeni, usamljeni, udovci i udovice, raspuštenice i ostareli momci, a tuče među njima nisu uopšte retke („Običan dan u ’Ajduku“). Nije čudo što u takvom socijalnom miljeu koji opisuju Malkočeve pripovesti groteska, hiperbola i ironija igraju gotovo dominantnu ulogu. Ovim pričama često nedostaje logika, ali ne treba zaboraviti da je logika misaoni repertoar zdravih i treznih ljudi, dok su pripovedači i glavni likovi u zbirci Groblje manjih careva toga često u potpunosti lišeni.

Nisu sve priče u zbirci jednako dobre. One priče u kojima ima fantastike nešto su slabije („Nikad više s patuljcima“) u odnosu na priče koje se direktnije vezuju za društvo iz ’Ajduka. U pitanju je prilično obiman izbor i u dvadeset i šest pripovedaka zaista je teško održati jednako visok ritam. Među najuspešnijim pričama u zbirci svakako su i nagrađena Kad sam bio bako Pila... koja je surova groteska, Kako me je nogirala Mala Snena Smrt, bizarna ljubavna priča koja dekonstruiše život u pozadini rata, odnose između lokalnog stanovništva i mirovnih snaga i, u najboljem ruskom maniru, stavlja akcenat na bedu ljudskog postojanja.

Ceo tekst

[Lilith_021]

Marko Šelić / Marčelo

Iako ima tek 27 godina Marko Šelić Marčelo, ove godine proslavlja deset godina rada. Do sada je objavio tri studijska albuma a ovih dana promoviše svoju drugu knjigu „O psima ljudima i mišima“. Ljudi mu veruju. Na svakoj njegovoj promociji ispred sale gde se održava ostane isto onoliko ljudi koliko u nju i uđe. Možda treba napomenuti da je prvi muzičar sa ovih prostora koji je zvanično sarađivao sa kolegama iz bivših jugoslovenskih republika.

"Ja pokušavam da slušam šta ideja hoće od mene. Nekad su govorili da su to muze a ja nemam ništa protiv da kažem da su to i demoni jer sve što te diže iz kreveta a legao si da spavaš pa moraš da ustaneš, ja demonski doživljavam. Ne znam ko to beše kazao „Nešto u meni sedne i napiše pesmu“. Ima neke istine u tome. Ideja se stvarno dešava u ternutku, da se ti stvarno pitaš odakle to dolazi. Kako sam ja to isfabrikovao kad nisam ni razmišljao o tome, a evo ga, kao da stiže odnekud . Tako da osim što imaju svoju volju pa te dignu iz kreveta i prete ti da će da pobegnu ako ne ustaneš sad odmah da napišeš skicu toga ili malu belešku, osim što imaju takvu svoju volju imaju i volju u koji fomat da se uobliče i zapakuju, ili ja u to verujem. Ti samo treba da budeš poslušan i da kažeš ok, ti bi da budeš pesma jer više sebi ličiš na pesmu nego na priču i to je ok, slažem se, bićeš priča ili pesma. Ja se nadam da je za sada dozirano, nisam primetio da se guraju iz kadra i da se laktaju, više potpomažu, samo je ponekad teže odlučiti šta ideja hoće a nekad odmah vidiš da li je to priča ili pesma. S vremenom možeš da malo i pripitomiš tog demona, pa imaš načine kako da „porazgovaraš“ s njim i doznaš šta je u stvari bolje i kako da se to završi."

IZVOR

[Lilith_021]

Nebojša Romčević, Letnji dan do podne (Profil)

Smeh na rubu nervnog sloma

Letnji dan do podne (Profil, Beograd, 2010) Nebojše Romčevića, poznatog beogradskog dramskog pisca i scenariste, njegov je prvi roman. Odmah bih želeo da naglasim da se radi o veoma raspisanom rukopisu, o čoveku koji iza sebe ima iskustvo pozorišnog, televizijskog i filmskog teksta i da se, bez obzira šta mi mislili o pinkulturi i njenim serijama, radi o veoma dobrom humorističkom štivu koje zna da nasmeje i da bude duhovito i na drugu i treću loptu (ili to ja samo sporije kapiram?!). Zaplet je zamišljen jednostavno: pred našim očima odvijaju se dve porodično-ljubavne drame, u kojima muževi varaju žene. Ove tragikomedije prepliću se na nekoliko nivoa, a naposletku se ukrste u finalu koje će, kao i svaki humoristički roman, opravdati status quo, odnosno povratiti poremećenu ravnotežu stvorenog sveta i odnosa u njemu. Roman je odlično sekvencionisan, dijalozi su napisani vešto i ubedljivo, autorski komentari u kojima se sveznajući i svemogući pripovedač pojavljuje kao glas razuma i/ili hor iz starogrčke drame, duhoviti su, česte intertekstualne igre takođe imaju svoju svrhu, da se podsmehnu i likovima i čitaocu...

IZVOR

[Lilith_021]

KIČMA NOĆI - Oto Oltvanji

Oto Oltvanji je drugi roman pisao pet godina. Da li se čekanje isplatilo?

Kičmu noći, smešu krimića i horora, nije potrebno pročitati da bi se uočila ambicioznost autora, za to je dovoljno da ovu pozamašnu knjigu uzmete u ruke. U pitanju je roman od preko 500 stranica, što je i po svetskim merilima obim koji se smatra gornjom granicom za žanrovska ostvarenja. Oltvanji je, izgleda, uzeo u obzir primedbe koje su mu upućivane povodom prvenca.

Po oprobanom elrojevskom receptu, Kičma noći nudi tri naizgled nepovezane priče i tri glavna junaka – novinara Olivera, policajku Vanju i taksistu Milana. Oltvanji piše ubedljivo, stil mu je izbrušen pod uticajem škole tvrdog krimića. Glavni likovi su, istina, pomalo streotipni ali, na sreću, dopadljivo oblikovani.

IZVOR

[Lilith_021]

Otac, sin i još jedan sin


Ne umem da ponovim sadržaj njegovih reči. Znam ton. Kad bih čuo taj ton, nije mi bilo bitno šta govori. Od tog tona nisam mogao da čujem ni jednu jedinu reč. Taj ton je brisao eventualna drugačija, bolja značenja njegovih reči. Čuo sam samo njegov gnev.

Gnev je životinja koja ubija i kad nije gladna. Gnev hoće gnev. Gnev traži za protivnika gnev. Ništa manje. Gnev ne želi da izađe iz gneva. Gnev hoće da ostane zauvek u gnevu. Pod gnevom čovek živi kao motorista na zidu smrti. Gas mora da je do daske. Inače gine.

Slavoljub Stanković - Split

Slavoljub Stanković je sa solidnim uspehom položio "ispit druge knjige", one koja razlučuje je li neko zaista pisac, ili mu se samo omaklo...

Nije neka osobita retkost da se nekome ko nije "prevashodno" pisac – šta god to, je li, značilo biti "prevashodno pisac" – omakne jedan dobar, ili makar zanimljiv roman(čić), ponajčešće s jakom autobiografskom potkom, a da nakon toga ili, na žalost, prestane da piše ili, na žalost, ne prestane da piše... Zato je druga knjiga onaj pravi test za ljude dokazane u nekim drugim (ponajčešće takođe kreativnim) profesijama: je li njihov flert sa književnošću samo ugodan izlet koji, za obostrano dobro, ne bi trebalo ponavljati, ili je pak dokaz da tu ima nečega mnogo ozbiljnijeg, tj. da imamo Pisca.

Stankovićev drugi roman Split (Geopoetika, Beograd 2010) stavio je pisca pred nesumnjivo složenije zadatke od prvenca. Priča je to o Beograđaninu Miši, kopirajteru (!) i ne-baš-više-tako-mladom fićfiriću koji ne mari ni za šta osim kratkotrajnih poslova i još kratkotrajnijih veza sa (polu)slučajnim ženama (što bi ga učinilo potencijalno bliskim nekim ranim Kunderinim likovima, ali za njih vam ipak treba Kundera...) koji kreće u Split ne bi li konačno raspetljao porodičnu misteriju i upoznao polubrata (po ocu), svega tri dana starijeg, o kojem zapravo ne zna ništa osim da postoji – mada ni to nije baš tako sigurno. A možda je još i manje sigurno je li mu on uopšte brat...

delfi knjizare

[Lilith_021]

ĆERKA - David Albahari

Ćerka je pisan u prvom licu i govori o sredovečnom profesoru čiji učmali život, omeđen nefunkcionalnim brakom i karijerom na Filološkom fakultetu, potresaju dva uzročno posledična događaja. Prvi je preljuba sa nepoznatom 20-godišnjakinjom sa kojom je silom prilika morao da provede noć u jednom hotelu u Inđiji. A drugi je dvoboj (više viteški no kaubojski) sa kolegom sa fakulteta, zakletim neprijateljem, koji se odigrao na život i smrt, u sred bela dana, u Studentskom parku.

Weapon of choice: močuge.

Veza između ova dva događaja je ta što je nepoznata devojka zapravo ćerka profesorovog kolege/izazivača. Njih dvojica su još od ranije bili u jednom infantilnom sporu oko toga ko je veći poznavalac misli i citata špansko-američkog filzofa Džordža Santajane. Ali saznavši da mu je obljubio ćerku, devojčin otac je rešio da dramatizuje sukob do krajnjih granica.

IZVOR