Najave i nova izdanja

[Leonard Peltier]

Specijalno izdanje Letopisa Narnije

U susret premijeri filma "Letopisi Narnije: Princ Kaspijan", izdavačka kuća "Laguna" objavila je svih sedam knjiga iz serijala "Letopisi Narnije" u specijalnom, dizajniranom pakovanju (boks - set).



Ovaj komplet "Letopisa Narnije" K.S. Luisa, u prodaji će se naći 17. juna u svim većim knjižarama.

Svaki od sedam nastavaka ovog serijala je remek delo dečje književnosti, koji vodi čitaoce u magičan svet iza granica poznatog. Okosnica svih sedam delova "Letopisa Narnije" je putovanje na kraj sveta, fantastični likovi i epske bitke između dobra i zla.

Klajv Stepls Luis rođen je u Belfastu 1898. Kao dete, opčinjavale su ga bajke, mitovi i drevne legende koje mu je pripovedala dadilja Irkinja.

Slika fauna koji nosi pakete i kišobran po šumi pod snegom došla mu je kada je imao šesnaest godina. Međutim, tek mnogo godina kasnije, kada je već bio profesor na univerzitetu u Kembridžu, faunu su se pridružili zla kraljica i veličanstveni lav. Njihova priča postala je "Lav, veštica i orman", jedna od najomiljenijih knjiga svih vremena. Sledilo je šest sledećih letopisa Narnije, a završni naslov, "Poslednja bitka", štampan 1956, dobio je najveće priznanje za dostignuće u dečijoj književnosti – prestižnu Karnegijevu nagradu.

Za poslednjih pedeset godina "Letopisi Narnije" su prevedeni na skoro sve svetske jezike i objavljeni u milionskim tiražima. Zahvaljujući tome mogu se svrstati u klasike svetske književnosti.

Izvor B92

[Leonard Peltier]

Uskoro Priručnik za princeze

U okviru dečje edicije "Knjiga za čitanje i maštanje" izdavačke kuće "Mono i Manjana" uskoro će se pojaviti još jedna zanimljiva knjiga - "Priručnik za princeze".

U ovom vodiču, uz bajkovite prikaze scena iz života pravih princeza ova knjiga podučava devojčice kako da pokažu ono najlepše u sebi kroz lepe manire, pravilno držanje, negovan izgled, vaspitanje, komunikaciju, zabavu...

Od ponašanja koje odlikuje istinske "princeze", izbora odeće koja treba da je lepa ali ne mora biti ni "firmirana" niti ekstravagantna, preko tajni lepe kose i kože, bontona pri izlascima pa sve do toga kako pronaći pravog "princa", ali ne u džipu već u svom razredu ili barem školi.

Saveti ove knjige treba da pomognu devojčicama da otkriju da je u njima sve vreme čučala jedna princeza kojoj je bilo potrebna mala pomoć da se pokaže.

Ova neobična knjiga za mlade biće predstavljena u saradnji sa Dečijim kulturnim centrom iz Beograda na predstavi "Škola za princeze" u četvrtak, 26. juna u 11 sati .

Scenario po knjizi osmislila je Marijana Petrović, a u predstavi pored autorke učestvuju Dragana Stanisavljević sa članicama Baletskog studija i Dalibor Stojanović.

Izvor B92

[Leonard Peltier]

Nove knjige Murakamija,Lua,Pakovića

Izdavačka kuća "Geopoetika" predstavila je tri nova naslova - romane "Kad padne noć" Harukija Murakamija i "Mulej" Erlenda Lua, i zbirku meditativne proze Zlatka Pakovića "Zajednički pepeo", najavljujući "sezonu" novih naslova koja će trajati sve do početka beogradskog Sajma knjiga, krajem oktobra.

Izvršni urednik u "Geopoetici" Jasna Novakov-Sibinović je podsetila da je Murakami već pet godina prisutan autor u ovoj izdavackoj kući i da je stekao kultni status i kod srpskih čitalaca koji su prepoznali visoke kvaltete danas najpopularnijeg japanskog autora u svetu.

Ona je upozorila da se "Kad padne noć" razlikuje od Murakamijevih romana "Južno od granice zapadno od sunca", "Saputnik ljubavi", "Igraj, igraj, igraj" i najpoznatijeg "Norveška šuma" jer nije u osnovi linearna priča sa ljubavnom potkom, već roman u kome je naglasak na atmosferi u osećanju otuđenja i usamljenosti, iako je prisutna hipnotički privlačna drama.

Radnja je uklopljena u sedam časova od ponoći do jutra i tu se ukrštaju priče pet "izubljenih duša". Sibinovićeva je primetila da se ovom knjigom "Geopoetika" pridružuje ukazivanju pažnje Japanu, počasnom gostu ovogodišnjeg Sajma knjiga i obavestila da Murakami neće doputovati u Beograd kao što su se mnogi nadali.

Erlend Lu je drugi "Geopoetikin" autor pošto je ovaj izdavač već štampao tri njegove knjige koje su uverile srpske čitaoce da se radi o izuzetnom norveškom autoru čija je literatura posebno osvojila mlade, jer on ima tek 39 godina a već je objavio šest romana i stekao kultni status okitivši se sa pregršt nagrada. Luove knjige su prevedene na 20 jezika, a 2006. je dobio Evropsku nagradu mladih čitalaca za roman "Naivan Super".

U novoj knjizi "Mulej" prvi put je glavni lik devojka, osamnaestogodišnja Julija, koja je u saobraćajnom udesu izgubila celu porodicu i u svom denevniku beleži pripreme za samoubistvo. Sibinovićeva je kazala da u tako mračnu priču Lu unosi svoj poznati smisao za humor pa knjiga, u kojoj nema nežnih emocija, na kraju ima optimistički ton.

Direktor i osnivač "Geopoetike" Vladislav Bajac je odluku da objavi Pakovićevu knjigu koja ima samo 67 strana maloga formata opravdao željom da srpska književnost u svom korpusu ima i autentičnu kratku meditativnu prozu koja zahteva punu koncentraciju čitaoca. On smtra da knjiga ima onu potrebnu dozu "geopoetičnosti" pa je zavredila da bude objavljena.

Izvor B92

[NSdjanka]

Ivan Štajnberger, Branislava Čolak, Nenad Milojković:

Kako otkriti zlo u sebi i drugima

11. septembar

Klin se klinom (ne) izbija

"Poslednji put kada je u svetu neko delo jasno okarakterisano
kao zlo, bilo je povodom napada na Svetski trgovinski centar,
11. septembra 2001. Za samo nekoliko minuta uništen je
jedan od simbola moći američke nacije, a sa njim ozbiljno narušeno
i osećanje sigurnosti, poštovanja i, u krajnjem slučaju,
srušena predstava o nedodirljivosti i nepovredivosti američke
nacije, kako u svetu, tako i među njenim građanima.
Napad je prvo okarakterisan kao zločinački, kriminalni,
ubilački ... da bi nedugo zatim bio konačno proglašen terorističkim.
Nakon toga se upotreba ove reči, kao sinonima za sve
zlo na ovom svetu, ustalila i postala jednom od najfrekventnijih
u savremenoj svetskoj literaturi koja se bavi problemom
agresije.
Pojam zla zauzimao je centralno mesto u govorima Džordža
Buša. Za Bin Ladena, Buš je često govorio da nema ni duše,
ni savesti; Kolin Pauel je izjavljivao da ni kap ljudske dobrote ne
teče njegovim venama (da li je pri tom verovao da je dobrota
samo ljudska karakteristika?); Toni Bler je tvrdio da je masovni
terorizam novo svetsko zlo i da se nećemo smiriti dok to zlo
ne proteramo iz sveta (pitamo se samo gde?), i slično.
Osama Bin Laden, navodni mastermajnd ove akcije, proglašen
je otelotvorenjem zla koje terorizam nosi sa sobom, u
liku konkretnog čoveka, i time predstavlja pretnju celom svetu.
Primetimo kako se na ovaj način mobiliše strah širokih razmera
i obezbeđuje podrška drugih zemalja, koja je neposredno
posle događaja i usledila od strane velikih sila. Međutim,
nakon što je Bin Laden pobegao iz Avganistana, a potraga za
njim završena bezuspešno, administracija SAD-a je ostala bez
svog simbola zla. Valjalo je brzo delati i naći adekvatnu zamenu,
koja takođe ima ljudsko obličje i pripada istoj religiji. Novo
oličenje zla je nađeno u Sadamu Huseinu i SAD premeštaju
svoje trupe iz Avganistana u Irak, nazvavši ovu zemlju novim
poprištem rata protiv terorizma.
Pomeranje ratnog fronta iz Avganistana u Irak pratila je
i snažna propagandna kampanja. Njome je ovaj rat opravdavan
i izazivano uverenje u narodu i strah (koji je u tom
momentu već bio dovoljno izražen) da Irak poseduje oružje
za masovno uništenje koje dodatno preti bezbednosti SAD.
Iako ni posle nekoliko meseci neuspešne pretrage po Iraku
oružje za masovno uništenje nije pronađeno, nastavilo se sa
širenjem uverenja kako je rat protv zla i dalje neophodan
i opravdan i kako se on mora nastaviti za dobrobit ostatka
sveta (čitaj u ime Dobrih ljudi). Rat u Iraku je postao novo
poprište borbe protiv terorizma, a prvobitni razlog njegovog
pokretanja (traženje oružja za masovno uništenje) brzo je
pao u zaborav. Amerika je ponovo mogla da se predstavi svetu
kao – zaštitnik čovečanstva.
Napad na Svetski trgovinski centar značajno je uzdrmao
osećanje sigurnosti američkih građana, ali je indikativno i šta
se sa njima dešavalo nakon toga i kako su izlazili na kraj sa
novonastalom situacijom. Zapazili smo nekoliko fenomena.
Naime, normalno bi bilo da takva situacija navede ljude da
preispitaju sebe i stav svoje zemlje prema ostatku sveta. Šta
je dovelo do toga da postanu jedna od najomraženijih nacija,
pa i to kako je najmoćnija zemlja na svetu mogla da dozvoli
da joj se desi ovakva tragedija i niz sličnih? Nažalost, ova i
mnoga druga pitanja su izostala. Ono što je umesto toga usledilo
bila je neutaživa želja za osvetom, isto toliko brutalnom
i momentalnom. Pored sopstvenog preispitivanja, izostala je
i još jedna reakcija koja bi u svim drugim okolnostima bila
smatrana potpuno prirodnom i normalnom, a to je osećanje
empatije i saosećanja sa drugim nacijama koje su takođe prošle
kroz genocid, bile meta masovnih ubistava i najrazličitijih
oblika nasilja, poput Jevreja, Roma, a u krajnjem slučaju i samih
Muslimana.
Međutim, desilo se da su se, umesto saosećanja, američki
državljani okrenuli svom lideru, od koga su očekivali ponovno
uspostavljanje sigurnosti, kao i povraćaj prethodno utisnute,
krive slike o sebi kao nedodirljivoj, neprikosnovenoj, nadmoćnoj
i najvećoj velesili.
Ovakav nekritički odnos prema autoritetu doveo je do toga
da Bušova politika ima apsolutnu podršku. Narod je bespogovorno
prihvatao svaku njegovu reč, odluku i akciju, ma koliko
ona bila brutalna i ma koliko života zauzvrat zahtevala, nečijih
tuđih, ali i života američkih građana.
Stav da se protiv zla može i treba boriti istim oružjem, često
nesvesno opravdava korišćenje istog tog zla kao sredstva u
cilju odbrane od njega. Drugim rečima, protiv kuge se borimo
kolerom. Iako ćemo se svi složiti da je pojava tzv. globalnog
terorizma i onoga što se desilo 11. septembra – zlo, to nikako
ne znači da je sve što će biti upotrebljeno protiv njega – dobro.
Ali je takođe istina da se sve može predstaviti da izgleda kao
dobro. Tako je rat u Avganistanu predstavljen kao mirovna
misija, u Iraku kao čin oslobađanja od Sadama Huseina, dok
smo se u Srbiji, na žalost, uverili kako je imati „Milosrdnog
anđela” za čuvara. A ako bismo išli dalje u istoriju, smrt preko
6 miliona Jevreja mogli bismo shvatiti kao čin pročišćenja nemačke
nacije..."

Knjižica od dvestotinak strana... Dobila na čitanje, pročitala za popodne i ... tople preporuke...

[TVO.JA_]

Zapis duše je roman o poslednjoj srpskoj despotici i svetiteljki. O vlastelinki koju je narod nazvao majkom. Roman o putu duše po ishodu iz tela. O životu posle smrti. Ovo je dramatična ispovest jedne izuzetne žene. Časne i hrabre. Požrtvovane i mudre. Živela je u drugoj polovini petnaestog veka. U pet evropskih država u osam gradova. Zivela je o tuđoj milosti, ali u duhovnom gospodstvu. Znala je da nije važan teret, već snaga onoga ko teret nosi. A njena snaga poticala je iz ljubavi i vere. Iz dobrote. Bila je žena i majka sprskih despotai svetitelja. U pesmi i srcu naroda ostala je zapamćena kao Mati Angelina.

Saga o duši koja kao da lebdi između svetlosti i mraka, između neba i ponora, između večnog života i večnih muka, da bi jednom zauvek vinula tamo gde je i oduvek želela da bude.


"Zapis duše" je priča o njemon zemaljskom životu. O grehu i pokajanju. O borbi protiv kneza ovog sveta i njegovih sluga, koja se nastavlja posle smrti.

Prateći svoju junakinju kroz različite kulturno-istorijske pejzaže, od Konjuha i Kroje, preko Venecije, Zagreba, Beča, Budima i Trgovišta, do monaštva u sremskim ravnicama, Ljiljana Habjanović Đurović oslikava i specifičnu mrežu onih odnosa koji i danas tako moćno i nedokazivo profilišu sudbinu prostora koji smatramo svojim. A da je to vlasništvo često više stvar sećanja, emocija i sporenja nego realnosti, pokazuje i slučaj Stefana Brankovića, muža Angeline Branković, koji je, umesto srpskog prestola, nasledio tugu i patnju za sjajem prošlih vremena i neizlečivu bolest Nemanjića. Taj princ trpljenja nikad nije stupio na tlo sigurnosti i nikada nije ugledao sunce slobode. Siromašan, ponižen i usamljen, umro je u ruiniranom zamku, koji uostalom i nije bio njegov.


Ali, "Zapis duše" je i svedočenje o putovanju koje neizbežno predstoji svakome od nas. O iskušenjima duše u prvih četrdeset dana pošto se preseli iz čulnog i telesnog sveta u duhovni.

Šta je smrt? Šta biva sa dušom kada svuče telo kao staru i pohabanu haljinu? Šta tada radi Anđeo Čuvar, a šta radi Anđeo Susretnik? Koga duša sreće na svom putu kroz podnebesje? Sa čime se suočava? Čega se boji? Čemu se raduje i nada? Od čega beži? Kako se bori? Čime se brani? Šta je,ustvari, pakao? Šta je raj? Šta je pravi dodir duša?

O svemu tome ostao je:
ZAPIS DUŠE

(izvor net)

[NSdjanka]

Originalna groteska prožeta autentičnom Basarinom ironijom o Svetoj bolesti i njenim posvećenicima, apostolima i protivnicima...

Demjan Lavrentjevič Parkinson, izumitelj strašne bolesti i glavni junak ovog romana, umire od iscrpljenosti 1947. godine u logoru na Kolimi pod lažnim imenom Nikolaj Nikolajevič Kuznjecov. Do tog dana on pokušava da iz perspektive čudne bolesti promeni okolinu, sastavljajući fragmente odavno razbijene celine integralne slike sveta, u stalnoj borbi sa himerama istinske bolesti i lažnog zdravlja i njihovim invertovanim ulogama kao paklenim okosnicama sunovrata sveta u revolucije, ratove, ezoteriju i alhemiju.



Ova knjiga je roman koji je povremeno istorija i istorija koja je povremeno roman. Granicu između žanrova, istine i laži jedino može da odredi hrabar čitalac.

Basara o NIN-ovoj nagradi, istoriji, Srbiji... Svetislav Basara

BEOGRAD, 18. januara (SEEcult.org) - Pisac Svetislav Basara, dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman 2006. godine, danas je kratko rekao da ne zna da li je bolje dobiti ili ne dobiti to književno priznanje, a ranije je izjavio da je pre objavljivanja romana “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” želeo da na koricama stoji: “Van konkurencije za NIN-ovu nagradu”. Basara je, u intervjuu “Glasu javnosti” u septembru prošle godine, izjavio da nije bio raspoložen da njegov novi roman uđe u konkurenciju za NIN-ovu nagradu, ali su ga “odgovorili od toga”. Danas je, posle proglašenja dobitnika tog priznanja, rekao da ne zna da li je bolje dobiti ili ne NIN-ovu nagradu. “Kad je čovek ne dobije, to je nedostatak, a kada je dobije mora da se nađe ovako pred publikom”, rekao je kratko Basara, bivši ambasador Srbije i Crne Gore na Kipru, koji je autor niza zapaženih romana, knjiga priča i eseja, ali je retko dobijao nagrade. Između ostalog, dobio je Nagradu željezare Sisak za najbolju knjigu godine (198 za roman “Fama o biciklistima”, kao i nagradu “Branko Ćopić”.
Basara je, po izlasku knjige “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”, izjavio da se slaže sa stavom svog junaka da je sama istorija jedna bolest koja se legitimiše kao zdravlje, te da je ispravniji prilaz istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti.
Navodeći da “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” predstavlja “jedan isečak istorije Evrope i Rusije kroz prizmu bolesti”, Basara je rekao ranije i da je zapanjen industrijalizacijom zdravlja. “Medicina je u istoj ravni s, recimo, metalnom industrijom. Bolnice danas liče na mašinske hale u kojima se nešto opravlja, prepravlja. Zdravlje je opšta bolest 21. veka. To je uzaludna opsesija, jer čovek je bolest sam po sebi, a bolest je neminovnost. Čovek je bolest kao a priori, jednostavno, nema ga. Inače, sve doktrine i ideologije su bile opsednute zdravljem: fašizam i komunizam, na primer”, naveo je Basara, koji je ocenio i da se u Srbiji “nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem”. “Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja. Srbija je danas bolesna i to je činjenica. Načelno, sam parkinsonizam ima tri kategorije. Naša dijagnoza je parkinsonizam B. To je inače veoma bolesno stanje koje se samo prividno tretira kao zdravlje”, dodao je Basara u intervjuu “Glasu”, dok je “Blicu” gotovo u isto vreme pojasnio da je simptome te dijagnoze moguće shvatiti slušanjem govora premijera Vojislava Koštunice. “Treba slušati govor premijera Srbije i videćete sve simptome parkinsonizma B: smušenost, drhtanje ruku, nesuvisao govor...”, ocenio je Basara. Basara, inače, smatra svaku revoluciju korakom unazad, zbog čega je i 5. oktobar 2000. godine u Srbiji trebalo, prema njegovom mišljenju, da bude kontrarevolucija. “Rusija je bila gora posle Oktobarske revolucije, Jugoslavija je postala gora posle komunističke, banditske revolucije, pa dođe 5. oktobar”, rekao je on nedavno, dodajući da je 5. oktobar trebalo da bude kontrarevolucija, jer bi to bio korak napred. “Međutim, revolucionari su se snašli, uortačili sa Vojom Koštunicom i sada opet imamo revoluciju sa svim njenim osobenostima i posledicama. Potpuno isto samo što je reč ‘komunizam’ zamenjena rečju ‘Srbija’”, ocenio je Basara. Glavni junak njegovog nagrađenog romana, Demjan Lavrentijevič Parkinson, izumitelj strašne bolesti, umire od iscrpljenosti 1947. godine u logoru na Kolimi pod lažnim imenom Nikolaj Nikolajevič Kuznjecov. Do tog dana pokušava da iz perspektive čudne bolesti promeni okolinu, sastavljajući fragmente odavno razbijene celine integralne slike sveta. Prema obrazloženju žirija za NIN-ovu nagradu, Basarin roman pripada piščevom "poetičkom krugu promišljanja odnosa civilizacije, moralnosti i bolesti koje nas nagrizaju, u rasponu od srednjevekovnih progona do novovekovnih koncentracionih logora i gulaga". “Ostvaren u žanru koji podrazumeva preklapanja vremena, korišćenje istorijskih dokumenata i apokrifnih izmišljenih svedočanstava, ovaj roman u svojoj dramaturgiji i ironičnom, grotesknom tonu”, pokazuje zbog čega je Basara već zauzeo zapaženo mesto u srpskoj književnosti, naveo je žiri, koji je odluku o nagradi doneo većinom glasova, budući da su za Basarin roman glasla tri člana, a za roman “Emilija Leta” Mirjane Mitrović dva. Žiri je istakao i da, nagrađujući Basarin roman, želi da istakne polifonu strukturu tog dela, kao i njegovu polemičnost koju takođe treba prihvatiti sa određenom ironijom i skepsom.
“Možda će neko reći da je Basara u ovom romanu otvorio previše tema i povoda nego što to struktura i sklop romana mogu da podnesu, ali u savremenoj književnosti odavno više ne vaše uzori klasične mere i čistote žanrovskih oblika”, naveo je žiri u obrazloženju. U završnom delu odlučivanja, za roman Mirjane Mitrović glasali su Slobodan Vladušić i Aleksandar Jovanović, a za Basarino delo Milan Vlajčić (predsednik žirija), Tihomir Brajović i Stevan Tontić.

Srbija je bolesna, to je činjenica!
Svetislav Basara o novom romanu "Uspon i pad Parkinsonove bolesti"

Kod nas se nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem. Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja
Najnoviji roman Svetislava Basare "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" (Dereta), sudeći po tematici koju pisac obrađuje, iako tek izašao iz štampe, već pobuđuje veliku pažnju. Naime, u svojoj novoj knjizi Basara piše o nastanku doktrina, ideologija i o borbi tih ideologija, približavajući nam donekle, između ostalog, "fantazmagoričnu viziju kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka".
Kako ste zapravo došli na ideju da napišete ovaj roman?
Teško je uopšte odrediti šta je to ideja. Nije to sijalica kojom obično ilustruju ideju. Iskreno, ne znam ni sam u kom času i kako sam došao na ideju da moj glavni junak zapravo bude bolest. Možda se to dogodilo kao posledica čitanja bogootačke literature i katoličkih mistika. Tokom čitanja brojnih knjiga shvatio sam da se sa aspekta hrišćanstva bolest ne posmatra kao nešto loše, već kao vrlo važna, čak ključna stepenica u razvoju čovečanstva. S druge strane, iz ličnog ali i iskustva ljudi iz mog užeg i šireg okruženja shvatio sam da je bolest neretko spasonosna. Prost primer mogao bi da bude situacija kad čovek naprasno dobije grip, propusti zbog toga avionski let, a avion kojim je trebalo da putuje se sruši. Šta ćete konkretnije od toga? Da ne govorimo o naciji. Inače, uvek su me zanimale slične teme. Podsećanja radi, Parkinson je svojevremeno otkrio jednu bolest i od nje napravio jednu političku doktrinu koja se sukobila sa drugim doktrinama toga doba. U pitanju je kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka. Konačno, taj cirkus i pometnja upravo danas doživljavaju svoju kulminaciju.
Zaključuje se da u svojoj knjizi istoriju tretirate kao bolest.
Moj junak smatra, a ja delim njegovo mišljenje, da je sama istorija jedna bolest koja se legitimiše kao zdravlje, te da je ispravniji prilaz istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti. "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" predstavlja jedan isečak istorije Evrope i Rusije kroz prizmu bolesti. Bolest se posmatra odviše mehanički i materijalistički. Zapanjila me je industrijalizacija zdravlja, da ne kažem bolesti u ovom veku u kojem živimo. Medicina je u istoj ravni s, recimo, metalnom industrijom. Bolnice danas liče na mašinske hale u kojima se nešto opravlja, prepravlja. Zdravlje je opšta bolest dvadeset prvog veka. To je uzaludna opsesija jer čovek je bolest sam po sebi, a bolest je neminovnost. Čovek je bolest kao a priori, jednostavno, nema ga. Inače, sve doktrine i ideologije su bile opsednute zdravljem: fašizam i komunizam, na primer. Setimo se decenija koje smo proživeli u jednom od takvih sistema. Danas vidimo koliko su ti silni programi koji su propagirali zdravlje poput raznoraznih gimnastika, radnih akcija rezultirali stanjem opšte bolesti. Ta tikva je jednostavno pukla, a mi smo ostali kao svedoci tog vremena.
Postoji li neka veza između vaših prethodnih romana i nove knjige?
Ima dosta toga. Neki od mojih junaka iz prethodnih romana našli su se u ovoj knjizi. Inače, ja to radim od ranije. Može se reći da se u mom slučaju menja samo forma, sadržaji ne.
Reklo bi se da sličnost pojedinih vaših književnih junaka s ličnostima sa naše političke scene nije baš slučajna.
Nije potrebna naročita hrabrost da bi se napisao jedan roman. Inače, osim nekolicine paranoika, ne verujem da će se mnogi prepoznati. Kakve reakcije očekujete?
Iako je reč o, pre svega, literarnoj bolesti, očekujem da će me prvo tužiti bolesnici o kojima pišem. Kod nas se, nažalost, nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem. Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja. Srbija je danas bolesna i to je činjenica. Načelno, sam parkinsonizam ima tri kategorije. Naša dijagnoza je parkinsonizam B. To je inače veoma bolesno stanje koje se samo prividno tretira kao zdravlje.
NINOVA NAGRADA
Da li će se "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" naći u konkurenciji za "Ninovu nagradu"?
Nisam raspo ložen za nešto tako. Čak sam, pre objavljivanja romana, izrazio želju da na koricama stoji "Van konkurencije za Ninovu nagradu". Nažalost, odgovorili su me od toga, pa će se možda i kandidovati.
M. Milosavljević

[Sokica]

Irvin D. Jalom
Kada je Niče plakao - roman o opsesiji


Izdavač Plato (2002)

Neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča devetnaestog veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najveći evropski filozof … Jozef Brojer, jedan od očeva psihoanalize … tajni sporazum … mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja.


Od autora bestselera ''Dželat ljubavi'' stiže neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča devetnaestog veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najveći evropski filizof... Jozef Brojer, jedan od očeva psihoanalize... tajni sporazum... mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja. Ovaj impresivni roman započinje tako što neodoljiva Lu Salome moli Brojera da leči Ničeovo samoubilačko očajanje svojom eksperimentalnom ''terapijom razgovorom''. Kad eminentni lekar oklevajući prihvati taj zadatak, doći će do značajnog otkrića, samo ako se suoči sa sopstvenim unutrašnjim demonima biće u stanju da pomaže svom pacijentu. U ovom romanu koji apsorbuje svu našu pažnju, dva briljantna i zagonetna čoveka proniču u dubine vlastitih romantičnih opsesija i otkrivaju spasilačku moć prijateljstva.


''Zadovoljstvo za čitanje, kako zbog intrigantnih diskusija o filozofiji i psihoterapiji koja se pomalja, tako i zbog upečatljivog oživljavanja neobičnih ličnosti Ničea i Brojera.''
( San Francisko kronikl )

[Kalina]

Laguna objavila Rotenovu knjigu

U susret koncertu grupe "Sex Pistols" izdavačka kuća "Laguna" objavila je kultnu autobiografiju Džonija Rotena "Zabranjeno za Irce, crnce i pse".

U svojoj autobiografiji vođa legendarnih "Pistolsa", cinični heroj panka, Džon Lidon, poznatiji kao Džoni Roten, osvrće na sopstvenu prošlost, na svoj bend i na buntovnički no future stav koji je donela pojava panka.

Ovo nije knjiga samo o muzici, "Roten: zabranjeno za Irce, crnce i pse" je ljutita, duhovita, iskrena, potresna, energična istorija Engleske kasnih sedamdesetih godina XX veka.

Malkom Meklaren, Sid Višiz, Krisi Hajnd, Bili Ajdol, nastanak i propast Pistolsa... Sve ovo se nalazi u možda najboljoj knjizi o muzici i kulturi mladih, čija najšokantnija ličnost jeste sam autor.

Knjiga "Roten: zabranjeno za Irce, crnce i pse" , u izdanju "Lagune" već se nalazi u prodaji.

Pank velikani, britanski sastav "Sex Pistols" nastupiće na ovogodišnjem Egzit festivalu na glavnoj bini 13. jula 2008. godine.

Izvor:B92

[Leonard Peltier]

Dva nova naslova "Geopoetike"

Izdavačka kuća "Geopoetika" predstavila je novi roman nobelovca i omiljenog pisca naših čitalaca Orhana Pamuka "Crna knjiga" i prvi prevod jednog dela grčkog pisca Vasilisa Aleksakisa "Nova era".



Osnivač "Geopoetike" Vladislav Bajac, Pamukov prijatelj, koji je od 2002. do sada objavio prevode sa turskog šest njegovih knjiga, rekao je da se "Crna knjiga" ubraja među najpopularnija i najkompleksnija dela, iako se radi o četvrtom Pamukovom romanu iz 1990.godine.

"Na ovom primeru se vidi da Pamuk ne može da pobegne od tema koje ga opsedaju: odnosi između istoka i zapada, pitanje identiteta, kolekitvnog i pojedinačnog, kao i od specifičnog načina pričanja satkanog od istočnjačke tradicije, poput bajki iz "1001 noći", u kojima se priče prepliću", primetio je Bajac.

On je rekao da ovaj roman ima najviše elemenata trilera i nezaobilazna tema identiteta pojavljuje se kroz njegovu zamenu pomoću koje se gradi složen i uzbudljiv zaplet.

Odluku da objavi roman Aleksakisa, grčkog pisca srednje generacije koji piše na francuskom jeziku i živi na relaciji Grčka-Pariz , Bajac je obrazložio činjenicom da je knjiga 2007. godine dobila , posle Gonkura, najvažnijne francusko književno prizanje Veliku nagradu za roman Francuske akademije.

Bajac smatra da se "Nova era" ( misli se na verme posle Hristovog rođenja) bavi "geopoetičkom temom" koja je u ovom slučaju život monaha na Svetoj gori na Atosu, pa govori o pravoslavlju. Knjiga je privukla pažnju javnosti na Zapadu, jer se temom pravoslavlja veoma retko bavi, a pogotovo što je pisana i objavljena u Francuskoj koja je katolička sredina.

Bajac je istakao da knjiga spaja neobične događaje iz prošlosti sa životima kaluđera danas i pokazuje njihovu svakodnevicu u kojoj ima i tuča, a ne samo molitvi i meditacije.

Aleksakis, autor dvadesetak knjiga, od kojih su deset romani, a bavi se i filmom i dobitnik je više nagrada, dotiče, prema rečima Bajca, i pitanje nasleđa helenizma u novoj eri, jer iznosi "jeretički" stav da je "monoteizam monolog".

Izvor B92

[Leonard Peltier]

Nova knjiga Mome Kapora „Ispovesti“

„Knjiga ‘Ispovesti’ je priča koju pišem sebi“, rekao je poznati pisac Momo Kapor govoreći o svojoj najnovijoj knjizi objavljenoj u prestižnoj ediciji „Kolo“ Srpske književne zadruge. U autentično šarmantnom stilu napominje da mu je žao što mu je otac umro jer, veli, nikad ga nije doživljavao kao ozbiljnog pisca, a „kad bi video moju knjigu u ovoj biblioteci koju je još Čika Jova Zmaj dizajnirao verovatno bi poverovao da sam pisac“.

O knjizi Kapor kaže da je to priča koju, sem sebi, priča i devojci Leni, studentkinji koja diplomira na njegovom delu. „A takvih je bilo dosta“, napominje i potom nastavlja. „Baveći se knjigom, ispovedajući se Leni, nisam ni uvideo da sam se u nju zaljubio. Tako sam se našao u problemu; šta ću sa njim, odnosno kako knjigu da završim. Pričao sam o tome sa svojim prijateljima među kojima je bio i Matija Bećković. Posavetovao me da Lena na kraju padne, odnosno da je obore zbog nedovoljno podataka. Moja supruga je pak predložila da se Lena na kraju ispostavi kao Fikcija, odnosno da ne postoji.“
Knjiga „Ispovesti“ nosi podnaslov „autobiografski roman“, a sem faktografije koja se odnosi na piščev život, sadrži i njegova nadahnuta promišljanja, opaske, duhovita sagledavanja.

Izvor Blic