Najveći Srpski naučnici i pronalazači

[zjovan29]

Mihajlo Pupin

Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. g. u Idvoru u zemljoradničkoj porodici kao jedno od desetoro dece (petoro muške i petoro ženske) oca Konstantina (Koste) i majke Olimpijade.

Školovanje je započeo u Srpskoj crkvenoj osnovnoj školi u Idvoru, a zatim u Nemačkoj osnovnoj školi u obližnjem Perlezu. Nakon toga je pohađao Građansku školu i Realnu gimnaziju (srednju školu) u Pančevu, u kojoj je završio peti razred u leto 1872. godine. kao odličan učenik, dobio je već 1871. stipendiju u Pančevu.
U jesen 1872. pošao je na dalje školovanje u Prag. Osnovni razlozi za to su učešće u sukobima Omladine srpske sa njemačkim vlastima i želja majke, učitelja prote V. Živkovića i učitelja fizike i matematike Simona Kosa, da kao darovit učenik nastavi dalje školovanje. Po završetku školovanja 1883. godine diplomirao je na niverzitetu
Bachelor of Arts, a samo dan pre primio je američko državljanstvo.Dobio je stipendiju kao odličan učenik, za studije matematike i fizike,u Kembridžu u Velikoj Britaniji (1883-1885), a zatim u Berlinu (1885-1889), gde je doktorirao iz oblasti fizičke hemije, sa temom: “Osmotički pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji”.

Svoju karijeru i naučnu djelatnost započeo je kao nastavnik fizičke matematike u odeljenju za elektrotehniku, na Kolumbija univerzitetu u Njujorku 1889. Godine gde je kao profesor radio punih četrdeset godina.

Pupin je pored naučne djelatnosti, izumio mnogo pronalazaka, od kojih je patentirao 24. Za svoj sveobuhvatni rad dobio je mnoge nagrade i priznanja.
Pupin je bio i uspešan pisac. Za svoje autobiografsko delo “Sa pašnjaka
do naučenjaka” (“From Immigrant to Inventor”), objavljeno 1923. godine, godinu dana kasnije 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu.Pupin je prvi diplomata Srbije u SAD postavljen je za počasnog konzula 1912. godine i ovu duznost je obavljao sve do 1920. godine.Pupin je bio oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imao je sa njom ćerku Varvaru, udatu Smit. Umro je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudlaun u Bronksu.


izvor:beautifulserbia.info

[zjovan29]

Selo Idvor, Mihajlo Pupin

Idvor je Banatsko selo koje je smešteno na oko 13 kilometara od čuvene Kovačice. Idvor je poznatiji kao rodno mesto velikog srpskog naučnika –fizičara svetskog glasa Mihajla Pupina (1854-1935).
Prvi put se pominje još u XVII veku za vreme vladavine turaka na ovim prostorima. Godine 1660. kaluđeri Pećke patrijaršije sakupljajući dobrovoljni prilog dolaze i do Idvora. Tada unose ime ovog banatskog naselja u spisak donatora, a kasnije i u svoju zahvalnicu.

Nakon povlačenja Turaka 1717. godine, Idvor je pripadao tadašnjem Pančevačkom okrugu i brojao je svega nekoliko kuća. 1732. i 1736. Godinepoharala ga je kua te se broj stanovnika višestruko smanjio, a preostalo malobrojno stanovništvo izmestilo je selo nešto južnije, na povoljniji položaj.

Kasnije je Idvor, prvenstveno zahvaljujući doseljenicima dobio karakterističan austrougarski karakter i graditeljski stil sa karakterističnim Banatskim kućama, šorovima i crkvom u sred sela

izvor:beautifulserbia.info

[zjovan29]

[zjovan29]

BIOGRAFIJA

Mihajlo Pupin je rodjen 9. oktobra 1854. u selu Idvor, opstina Kovacica, u Banatu. Otac Konstantin (Kosta) i majka Olimpijada, zemljoradnici srednjeg poseda imali su desetoro dece, 5 muskih i 5 zenskih.

Prvo je ucio u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj skoli u Idvoru, a zatim u Nemackoj osnovnoj skoli u Perlezu. Posle toga je presao u Gradjansku skolu i Realku (srednju skolu) u Pancevu, u kojoj je zavrsio V razred u leto 1872. godine. Kao odlican ucenik, dobio je vec 1871. stipendiju u Pancevu.

U jesen 1872. posao je na skolovanje u Prag, u Cesku. Osnovni razlozi za to su ucesce u sukobima Omladine srpske sa nemackim vlastima i zelja okoline (majke, ucitelja prote V. Zivkovica i ucitelja fizike i matematike Simona Kosa) da kao darovit ucenik nastavi dalje skolovanje.

U Pragu, Pupin je nastavio sesti razred i prvi semestar sedmog razreda realke. Primio je stipendiju iz Panceva, ali nedovoljnu i neurednu. Ucio je vrlo neuredno zbog ucesca u sukobima ceske i nemacke omladine i tugovanja za zavicajem. Stoga 1874. odlazi u SAD, preko Hamburga, u svojoj 20-toj godini.

Pupin je prvih pet godina po dolasku u SAD imao vrlo teske uslove zivota. Radio je kao fizicki radnik, prvo na poljskim, nosackim i slicnim poslovima, a zatim u jednoj fabrici dvopeka u Njujorku, posecujuci Kuperovu vecernju skolu. Kad je postao pomocni sluzbenik, konkurisao je i polozio prijemni ispit na Kolumbija-koledzu u Njujorku u jesen 1879. Odmah se istakao kao primeran ucenik. Oslobodjen je placanja skolarine, a vec na kraju prve godine dobio je dve novcane nagrade (iz grckog i matematike). Uglavnom se izdrzavao prihodima od poducavanja slabijih ucenika i fizickog rada.

Po zavrsetku skolovanja 1883. godine primio je diplomu prvog akademskog stepena Bachelor of Arts, a dan pre toga primio je americko drzavljanstvo. Dobio je odmah stipendiju, kao odlican ucenik, za studije matematike i fizike u Kembridzu u Velikoj Britaniji (1883-1885), a zatim u Berlinu (1885-1889), gde je polozio doktorat iz oblasti fizicke hemije, sa temom: "Osmoticki pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji".

Svoju nastavnicku karijeru i naucnu delatnost zapoceo je kao nastavnik fizicke matematike u odeljenju za elektrotehniku na Kolumbija univerzitetu u Njujorku 1889. godine. Pupin je punih cetrdeset godina bio nastavnik i profesor Kolumbija univerziteta, od 1889. do 1929. godine. Redovni profesor je od 1901. godine, odnosno od svoje 43. godine zivota.

Pupin je pored naucne delatnosti, smislio mnogo pronalazaka, od kojih je patentirao 24. Za svoj sveobuhvatni rad dobio je mnoge nagrade i priznanja.

U sukobu pristasa jednosmerne i naizmenicne struje bio je uz Teslu.

Pupin je bio i uspesan pisac. Za svoje autobiografsko delo "Sa pasnjaka do naucenjaka" (naslov u originalu: "From Immigrant to Inventor"), objavljeno 1923. godine, godinu dana kasnije 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu.

Nikada nije zaboravio i nije se odrekao starog zavicaja i pomagao je i Idvor i Srbiju i Jugoslaviju na sve moguce nacine.

Pupin je bio ozenjen Amerikankom Sarom Katarinom Dzekson iz Njujorka. Imao je sa njom cerku Varvaru, udatu Smit.

Umro je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudlaun u Bronksu.

izvor:znanje.org

[zjovan29]

NAUČNA DELATNOST

Svoje akademsko obrazovanje stekao je na Kolumbija koledzu u Njujorku, a svoje strucno obrazovanje na univerzitetima u Kembridzu, Engleska, i Berlinu, Nemacka. U Berlinu je ucio kod cuvenog naucnika Helmholca.

Svoju doktorsku titulu odbranio je na Univerzitetu u Berlinu, a potom se 1889. godine vraca na Kolumbija Univerzitet, gde radi kao profesor teoretske elektrotehnike.

Na Kolumbija univerzitetu bio je profesor od 1892. gde je predavao matematicku fiziku.

Njegova najranija interesovanja, jos iz vremena dok je bio student u Berlinu, vezana su za fizicku hemiju i njegova doktorska disertacija, pod nazivom "Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji" odnosi se upravo na ovu granu.

Njegov polozaj profesora teorijske elektrotehnike postepeno je usmerio njegovo interesovanje na proucavanje elektromagnetskih fenomena. Elektricna rezonanca, kao predmet izucavanja, privukla je njegovu paznju u periodu izmedju 1892. i rezultirala u pronalasku elektricnog strujnog kola, koje se danas univerzalno koristi u svim radio-vezama. Patent elektricnog kola je prodao kompaniji Markoni. U isto vreme kompanija Markoni primenila je njegov pronalazak za ispravljanje visokofrekventnih elektricnih talasa. Ovaj pronalazak smatra se osnovom ispravljanja visokofrekventnih talasa koje se danas univerzalno primenjuje u radiofoniji.

U aprilu 1896. godine otkrio je sekundarnu rentgensku radijaciju i on je danas poznat upravo po tom pronalasku. Imajuci u vidu da se sekundarna rentgenska radijacija univerzalno primenjuje u proucavanju spektra x-zraka, razumljivo je da Pupinovo otkrice predstavlja veoma vazan doprinos elektronskoj fizici.

U februaru 1896. otkrio je brzu metodu rentgenskog snimanja, koja se sastoji u tome sto se izmedju objekta koji se snima i fotografske ploce, umece fluorescentni ekran. Ovo je skratilo vreme ekspozicije (razvijanje snimka) sa trajanja od oko jednog casa na svega nekoliko sekundi. Ovaj metod rentgenskog snimanja, koji je Pupin pronasao, i sada se univerzalno koristi i primenjuje.

Iz razloga koji ne moraju ovde da budu spomenuti, Pupin je bio primoran da prekine rad na x-zracima i tada se opredelio za teorijsko proucavanje telegrafskog i telefonskog prenosa putem zica, posebno preko telefonskih kablova. Prenosenje putem telefonskih kablova predstavljalo je veoma veliki problem pre trideset godina zbog toga sto su americki gradovi postavili zahtev da se sve telefonske veze na podrucju grada smeste pod zemlju. Pupin je potpuno resio ovaj problem, dokazujuci matematicki i eksperimentalno da kad se induktorski kalemovi postave u kabl na odredjenim razmacima, cine kabl jednakim sa nadzemnim provodnicima visoke indukcije, sto istovremeno umanjuje i krivljenje i opadanje. S tim u vezi, Pupin je dosao do novog oblika induktorskih kalemova, bez kojih bi teoretski rezultati imali vrlo malu prakticnu vrednost, zato sto bi, inace, kalemovi koji pripadaju razlicitim telefonskim kruznim linijama imali uzajamno indukovanje, a ovo bi prouzrokovalo ukrstanje razgovora. Induktorski kalemovi nemaju spoljno magnetsko polje i tako nemaju ni zajednicko indukovanje sa spoljasnjim okruzenjem. Western Kompanija iz Njujorka i Siemens-Halske iz Berlina su usavrsile ovu vrstu telefonskog kabla, sto je predstavljalo revolucionarni korak u telefonskim komunikacijama.

Pre cetrnaest godina Americka telefonska i telegrafska kompanija je postavila telefonsku vezu izmedju Bostona, Njujorka i Vasingtona. Preko ovakvog telefonskog kabla, uspostavljena je tada najduza telefonska veza na svetu. Kabl je bio dug 500 milja ili 800 kilometara. Danas se ova razdaljina uvecala uvodjenjem bezvazdusnih provodnika. Ali moramo da napomenemo da bez uvodjenja induktorskih kalemova, prema Pupinovoj teoriji, bezvazdusni provodnici ne bi mogli sami da omoguce telefonske komunikacije. Kalemovi iskljucuju krivljenje, ne samo prouzrokovano nejednakom redukcijom amplitude razlicitih frekvencija, vec i razlicitim brzinama rasprostiranja razlicitih frekvencija.

U usavrsavanju induktorskih kalemova za poslednjih dvadeset pet godina, Pupin je saradjivao sa Western Electric Company i Siemens-Halske u Berlinu.

Za vreme rata, Pupin i njegovi saradnici su se bavili istrazivanjem ciji je cilj bio razvoj sistema za otkrivanje podmornica i sistem telefonskih komunikacija u vazdusnom saobracaju. Ovaj rad mu je doneo priznanje, sto se vidi iz pisma na 386. strani Pupinove biografije, pod nazivom "Sa pasnjaka do naucenjaka". Ova autobiografija na izvestan nacin nabraja Pupinove pronalaske, koje je ukratko opisao autor u predgovoru; tacnost nije nikada proveravana.

Ovde bi takodje trebalo pomenuti da je Pupin u svom eseju iz 1899. godine, pod naslovom "Prenosenje kroz neprovucene provodnike", dao prvi matematicki pristup elektricnog prenosenja preko tzv. umetnih vodova. I ova teorija predstavlja pronalazak modernih elektricnih filtera koji se mnogo koriste u telefonskim, telegrafskim i radio-komunikacijama.

Tokom poslednjih sest godina, Pupin je proucavao, kako teoretski, tako i eksperimentalno, elektricno prenosenje putem kablova koji idu ispod mora, i uspeo da prosiri lord Kelvinov matematicki pristup ovom predmetu. Rezultat ovog proucavanja je novi tip umetnih provoda koji treeba da se koriste u dvostrukom radu kablova ispod mora. Teorija i eksperimentalni rezultati jos nisu objavljeni, ali ce biti objavljeni u najskorijoj buducnosti. Prva najava poslata je Izdavackom odboru koji je odrzao sednicu u mestu Komo, u Italiji, septembra 1927. godine povodom Voltine komemoracije.

U sukobu pristalica jednosmerne i naizmenicne struje, bio je na strani Tesle, Vestinghausa i drugih.

izvor:znanje.org

[zjovan29]

PATENTI I PRONALASCI

Pupin je patentirao ukupno 24 svoja pronalaska. Prvi 1894. godine, a poslednji 1923. godine. Pronalasci su mu, uglavnom, iz oblasti telefonije, telegrafije i radiotehnike. Svetsku slavu je dobio pronalaskom postupka pupinizacije, koji je omogucio prenos pisanog ili govornog signala na vrlo velike daljine, sto pre Pupinovog pronalaska nije bilo moguce. Sam postupak nazvan je po Pupinu.

Spisak Pupinovih patenata objavljenih u S.A.D.

1. Br. 519 346
Apparatus for telegraphic or telephonic transmission
(Aparat za telegrafske i telefonske prenose)
Objavljen 8.V 1894.

2. Br. 519 347
Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems
(Transformator za telegrafske, telefonske ili druge elektricne sisteme)
Objavljen 8. V 1894.

3. Br. 640 515
Art of distributing electrical energy by alternating currents
(Tehnika razvodjenja elektricne energije pomocu naizmenicnih struja)
Objavljen 2. I 1900.

4. Br. 640 516
Electrical transmission by resonance circuits
(Elektricni prenos pomocu rezonantnih strujnih kola)
Objavljen 2. I 1900.

5. Br. 652 230
Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore
(Tehnika smanjenja slabljenja elektricnih talasa i aparati za to)
Objavljen 19. VI 1900.

6. Br. 652 231
Metohod of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore
(Metod smanjenja slabljenja elektricnih talasa i aparati za to)
Objavljen 19. VI 1900.

7. Br. 697 660
Winding-machine
(Masina za namotavanje)
Objavljen 15. IV 1902.

8. Br. 707 007
Multiple telegraphy
(Visestruka telegrafija)
Objavljen 12. VIII 1902.

9. Br. 707 008
Multiple telegraphy
(Visestruka telegrafija)
Objavljen 12. VIII 1902.

10. Br. 713 044
Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process
(Proizvodjenje asimetricnih struja pomocu simetricnog elektromotornog procesa)
Objavljen 4.XI 1902.

11. Br. 768 301
Wireless electrical signalling
(Bezicno prenosenje elektricnih signala)
Objavljen 23. VIII 1904.

12. Br. 761 995
Apparatus for reducing attenuation of electric waves
(Aparat za smanjenje slabljenja elektricnih talasa)
Objavljen 7. VI 1904.

13. Br. 1.334 165
Electric wave transmission
(Prenosenje elektricnih talasa)
Objavljen 16. III 1920.

14. Br. 1.336 378
Antenna with distributed positive resistance
(Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom)
Objavljen 6.IV 1920.

15. Br. 1.388 877
Sound generator
(Zvucni generator)
Objavljen 3. XII 1921.

16. Br. 1.388 441
Multiple antenna for electrical wave transmission
(Visestruka antena za prenosenje elektricnih talasa)
Objavljen 23. XII 1921.

17. Br. 1.415 845
Selective opposing impedance to received electrical oscillation
(Selektivna impedancija koja se suprostavlja primljenim elektricnim oscilacijama)
Objavljen 9. V 1922.

18. Br. 1.416 061
Radio receiving system having high selectivity
(Radioprijemni sistem visoke selektivnosti)
Objavljen 10. V 1922.

19. Br. 1.456 909
Wave conductor
(Talasni provodnik)
Objavljen 29. V 1922.

20. Br. 1.452 833
Selective amplifying apparatus
(Aparat za selektivno pojacavanje)
Objavljen 24. IV 1923.

21. Br. 1.446 769
Aperiodic pilot conductor
(Aperiodicni pilotni provodnik)
Objavljen 23. II 1923.

22. Br. 1.488 514
Selective amplifying apparatus
(Selektivni aparat za pojacavanje)
Objavljen 1. IV 1923.

23. Br. 1.494 803
Electrical tuning
(Elektricno podesavanje)
Objavljen 29. V 1923.

24. Br. 1.503 875
Tone producing radio receiver
(Radiofonski prijemnik)
Objavljen 29. IV 1923.

izvor:znanje.org

[zjovan29]

PRIZNANJA

Pupinov rad je priznat od strane mnogobrojnih univerziteta, koji su mu dodelili pocasne diplome. On je posedovao sesnaest takvih diploma.

Dodeljeno mu je:

• The Elliot Cresson Medal of the Franklin Institute (1902)
• The Hobort Prize of the French Academy (1916)
• The Edison Medal of the American Institute of Electrical engineers (1920)
• The Medal of Honor of the Radio Institute of America
• The Gold Medal of the American Institute of Social Sciences
• The Washington Award of the Western Society of Engineers (192

Bio je predsednik:

• The Radio Institute of America
• The New York Academy of Sciences
• The American Institute of Electrical Engineers
• The American Association for the Advancement of Science

Bio je clan mnogih akademija i naucnih drustava. Bio je pocasni doktor mnogih univerziteta u svetu. Proglasen je za pocasnog doktora Beogradskog univerziteta i Zagrebackog univerziteta.


izvor:znanje.org

[zjovan29]

---

ODNOS PREMA ZAVIČAJU

U citavom svom zivotu Pupin je zadrzao neposredni odnos prema fizickom radu, obicnim ljudima i starom zavicaju. On se za vreme skolskih odmora aktivno bavio poljoprivrednim poslovima, sto je cinio i kasnije povremeno kao naucnik, na svojoj farmi u Norfolku, oko 200 km od Njujorka, na kome je zaposlio nase iseljenike i sa njima radio i vodio razgovore. Tu ljubav prema selu i poljoprivredi izrazavao je i na veoma racionalan nacin - stalno insistirajuci na strucnom osposobljavanju omladine u starom zavicaju radi unapredjenja poljoprivredne proizvodnje. U tu svrhu je podigao Narodni dom i osnovao fond u Idvoru.

Druga karakteristicna delatnost Pupina bila je usmerena na okupljanje srpskih i drugih jugoslovenskih iseljenika u Americi radi pruzanja uzajamne pomoci, odrzavanja etno-kulturnog nasledja i veza sa starim zavicajem. On je jedan od osnivaca jedne od najstarijih srpskih iseljenickih organizacija - "Savez zajednickih Srba - Sloga" (1909), a pri njenom udruzivanju sa druge tri u Srpski narodni savez (Serbian national fondation) bio je jedan od osnivaca i dugogodisnji predsednik (1909-1926).

On je i licno negovao, cenio i isticao kulturno nasledje i druge vrline ljudi svoga zavicaja. U svojoj kuci je imao biblioteku sa delima Vuka, Zmaja, Njegosa i drugih i slike Urosa Predica i Paje Jovanovica.

Pupin je narocito mnogo doprineo pravilnom obavestavanju iseljenicke i najsire americke javnosti u doba balkanskih ratova i prvog svetskog rata o naporima i stradanjima Srbije i Crne Gore i u organizovanju podrske i pomoci Srbiji, Crnoj Gori i Jugoslovenskom odboru. Davao je i velike licne priloge Crvenom krstu, izbeglicama i mnogim drugim fondovima.

On je prvi diplomata Srbije u S.A.D. - postavljen je za pocasnog konzula 1912. i obavljao ovu duznost sve do 1920. godine. Obavljajuci ovu duznost, on je vrlo mnogo doprineo uspostavljanju medjudrzavnih i sirih drustvenih odnosa izmedju Srbije i kasnije Jugoslavije i S.A.D.

Posebno je veliki i znacajan njegov doprinos u stvaranju Jugoslavije kao zajednicke drzave Juznih Slovena i uspostavljanju njenih granica. On je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (aprila - maja 1919.), na poziv vlade Drzave S.H.S. Veoma je mnogo koristio svoje licno poznanstvo sa Vudro Vilsonom, predsednikom S.A.D. (bili su skolski drugovi). U vrlo teskoj situaciji po granice Jugoslavije on je licno uputio memorandum 19. IV 1919. predsedniku S.A.D., na osnovu dobijenih podataka o istorijskim i etnickim karakteristikama granicnih podrucja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Medjumurja, Baranje i Makedonije sto je doprinelo da Vilson da izjavu svega tri dana kasnije o nepriznavanju Londonskog ugovora saveznika sa Italijom.

Sa starim zavicajem je odrzavao brojne i raznovrsne veze. Dolazio je u posetu sest puta (1883., 1884., 1886., 1902., 1919., 1921.). Dopisivao se sa mnogim prijateljima i poznanicima; interesovao se o zbivanjima. Osnovao je poseban "Fond Mihaila Pupina" od svoje imovine u Jugoslaviji, dodelivsi ga "Privredniku" za skolovanje omladine i za nagrade, "za vanredne uspehe u poljoprivredi", kao i Idvoru za nagradjivanje ucenika i pomoc crkvenoj opstini. Posebnu svrhu namenio je sagradjenom Domu u Idvoru, za citaonicu i skolovanje omladine za poljoprivredu i za elektrifikaciju i podizanje vodovoda u Idvoru.

On je posebno gajio ljubav i prema Makedoniji i Ohridu, dajuci zvona kao poklone crkvama, osnivajuci fond za pomoc sirotinje i sl. Jos 1913. godine osniva "Fond Olimpijade Pupin" pri S.A.N.U. za pomaganje skolovanja siromasne dece u Staroj Srbiji i Makedoniji. Stoga je jos 30-tih godina jedna ulica u Ohridu dobila njegovo ime.

Takodje, o svojoj pomoci Sloveniji da dobije Bled i Triglav u svoj sastav on pise 1934.:

"Da nije bilo Ribarsa i drugih slovenackih delegata u Parizu ni Slovenci ne bi nikad doznali da sam im ja u poslednjem casu izbavio Bled i bledski trougao sa Triglavom i ja danas ne bih bio pocasni gradjanin Bleda".
U znak priznanja i zahvalnosti za njegovu naucnu i rodoljubivu delatnost, u Jugoslaviji ime Mihaila Pupina nose: jedan veliki institut u Beogradu (preko 300 istrazivaca), jedna fabrika iz oblasti elektronike i vise skola, a i ulice u mnogim mestima.

izvor:znanje.org

[zjovan29]

MILUTIN MILANKOVIĆ




MILUTIN MILANKOVIĆ

Milutin Milanković (28. maj 1879 — 12. decembar 195 je bio srpski inženjer, geofizičar, klimatolog i astronom. Osnivač je katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu i svetski uvažavan naučnik, poznat po teoriji ledenih doba, koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. Ova teorija je poznata pod imenom Milankovićevi ciklusi.

Početak

Milanković je rođen u srpskoj porodici 28. maja 1879. godine u Dalju, blizu Osijeka (tada Austrougarska, danas Hrvatska). Pohađao je Bečki tehnološki institut, gde je diplomirao građevinu 1902. i stekao doktorat iz tehničkih nauka 1904, čime je postao prvi srpski doktor tehničkih nauka. Kasnije je radio u tada čuvenoj firmi Adolfa Barona Pitela Betonbau-Unternehmung u Beču.

Gradio je brane, mostove, vijadukte, akvadukte i druge građevine od ojačanog betona, u tadašnjoj Austrougarskoj. Milanković je nastavio da se bavi građevinom u Beču, do jeseni 1909, kada mu je ponuđena katedra primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu, (racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika). Godina 1909. označava prekretnicu u njegovom životu. Mada je nastavio da se bavi istraživanjem raznih problema u vezi sa primenom ojačanog betona, odlučio je da se skoncentriše na fundamentalna istraživanja.

Život i naučni rad

Tek što se Milanković doselio u Beograd, usledili su burni događaji: Balkanski ratovi, a zatim i Prvi svetski rat. Kada je 1914. izbio rat (tek što se oženio), Austrougarska vojska je internirala Milankovića u Nežider, a kasnije u Budimpeštu, gde mu je bilo dozvoljeno da radi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Već 1912, njegova interesovanja su se usmerila ka proučavanju solarne klime i planetarnim temperaturama. Dok je bio interniran u Budimpešti,Milutin Milanković je posvetio svoje vreme radu na ovom polju, i do kraja rata je završio monografiju o ovom problemu, koja je objavljena 1920, u izdanju Srpske kraljevske akademije u Parizu, pod naslovom Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Matematička teorija termičkih fenomena uzrokovanih sunčevim zračenjima). Rezultati ovog rada su mu doneli značajnu reputaciju u naučnom svetu, mahom zbog njegove krive insolacije na zemljinoj površini. Ova solarna kriva nije potpuno prihvaćena sve do 1924. kada je meteorolog iklimatolog Vladimir Kepen (Wladimir Köppen) sa svojim zetom, Alfredom Vegenerom (Alfred Wegener), predstavio krivu u svom radu, pod naslovom Climates of the geological past. Posle ovih prvih priznanja, Milanković je 1927. pozvan da sarađuje u dve važne publikacije: prva je bila priručnik iz klimatologije (Handbuch der Klimatologie), a druga je bila priručnik iz geofizike (Guttenberg's Handbuch der Geophysik). Za nju je napisao uvod Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Matematička nauka klimata i astronomska teorija varijacija klimata), objavljen 1930. na nemačkom, a 1939. preveden na ruski. Ovde je teorija planetarnih klimata dalje razvijena sa posebnim podacima o Zemlji.

Za drugu knjigu, Milanković je napisao četiri odeljka razvijajući i formulišući svoje teorije: teoriju sekularnih pokreta zemljinih polova i teoriju glacijalnih perioda (Milankovićevi ciklusi), koja je izrađena na ranijem radu Džejmsa Krola (James Croll). Milanković je uspeo da unapredi Krolov rad delom zahvaljujući poboljšanim računanjima zemljine orbite, koje je 1904. objavio Ludvig Pilgim (Ludwig Pilgim). Svestan da je njegova teorija solarnog zračenja uspešno kompletirana, i da su papiri koji se bave ovom teorijom razbacani u više radova, Milanković je odlučio da ih sakupi i objavi pod jednim naslovom.

Pred sam početak rata u Jugoslaviji, 1941. je završeno štampanje obimnog i najznačajnijeg dela Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem (Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba), na 626 strana, objavljenog u izdanjima Srpske kraljevske akademije. Ovo delo je prevedeno na engleski 1969. od strane izraelskog Programa za naučne prevode, pod naslovom Canon of Insolation of the Ice-Age Problem.

Kritike Milankovićeve teorije ledenih doba počele su 1950ih godina. Kritike su potekle uglavnom od meteorologa koji su tvrdili da su insolacione promene zbog promena u Zemljinoj orbiti isuviše male da značajnije izmene klimatski sistem. Ipak, kasnih 60-ih i 70-ih, istraživanja sedimenata duboko u morima su dovela do široke potvrde Milankovićevih stavova, jer je otkrivena periodičnost (100.000 godina), koja se blisko poklapala sa orbitalnim periodom (videti Ledeno doba za više podataka). Naučni genije Milutina Milankovića dobio je nesumnjivo međunarodno prizanje 10. decembra 1976. godine kada su u časopisu „Nauka“ (J.D Hays, John Imbrie, and N.J. Shackleton, „Variations in the Earth's Orbit: Pacemaker of the Ice Ages“, Science, 194, no. 4270 (1976), 1121-1132.) objavljeni konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg projekta čiji je predmet bio da da odgovor na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili tačni. Tada je utvrđeno da su varijacije Zemljine orbite indikacije ledenih doba.

Milankovićevi radovi tada su postali predmet intenzivnog izučavanja timova stručnjaka, budući da je njegov rad duboko zadirao u probleme ne jedne već više naučnih disciplina.

Milankovićeva istraživanja imaju veliki uticaj na geologiju. Godine 1988. u Peruđi (Italija) organizovan je naučni skup pod nazivom „Ciklo-stratigrafija“. Na njemu je zvanično promovisana nova istraživačka metoda koja u osnovi ima Milankovićeve cikluse osunčavanja, a koja u ritmičkim smenama slojeva stena detektuje hladnije i toplije cikluse kroz koje je prošla naša planeta.

Kao dodatak naučnom radu, Milanković je uvek pokazivao veliko interesovanje za istorijski razvoj nauke. Napisao je knjigu o istoriji astronomije, kao i dveknjige za širu čitalačku publiku: prva - Kroz vasionu i vekove govorila je o razvoju astronomije, a druga, nazvana Kroz carstvo nauka, se bavila razvojem nauka.

Milutin Milanković je u svom bogatom stvaralačkom životu uradio i predložio, između ostalog, reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara (Milankovićev kalendar) i koja je prihvaćena na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine. Milanković je detaljno pisao o ovom svom pokušaju u izveštaju Srpskoj kraljevskoj akademiji po povratku sa Kongresa, u svojim memoarima i u „Kanonu osunčavanja“, napominjući da mu nije jasno zašto reforma, koja je jednoglasno usvojena 30. maja 1923. godine u Carigradu, i pored svih svojih prednosti, kasnije nije primenjena.

Milanković je objavio i autobiografiju iz tri dela: Uspomene, doživljaji i saznanja.Njegov sin, Vasko Milanković je napisao biografsko delo: Moj otac, Milutin Milanković.

Godine 1920. izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a za redovnog člana 1924. Za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti izabran je 1925, bio je član Nemačke akademije Naturalista „Leopoldine“ u Haleu, kao i član mnogih naučnih društava kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.

Kada su nemačke okupacione vlasti u Drugom svetskom ratu 1941. godine tražile od profesora Beogradskog univerziteta da potpišu Apel srpskom narodu (i podrže okupaciju zemlje), Milutin Milanković je jedan od nekolicine profesora koji je odbio da to učini.

Po završetku Drugog svetskog rata i komunističke revolucije Sud časti Beogradskog univerziteta je procenjujući podobnost Milutina Milankovića, za novi poredak, doneo sledeću karakteristiku u kojoj se priznaje da se Milanković istakao kao odličan stručnjak i naučnik koji se bavi astronomijom i nebeskom mehanikom, ali je „vrlo star i o nekom njegovom ličnom razvoju nema ni govora“. Doduše, i on je dobar pedagog, ali „predavanja
jedva otaljava“. „Po političkoj orijentaciji pripada poznatoj matematičkoj kliki... Marksizam-lenjinizam uopšte ne poznaje niti pokazuje ikakav interes. Smatramo da je naš politički neprijatelj i da će kao takav umreti. Može se iskoristiti kao nastavnik i naučnik“ (1. jul1950).

Milutin Milanković najcitiraniji srpski naučnik (svih vremena) u svetu.

Novije potvrde

Veličina „Milankovićevog efekta“ zavisi od razlike između najvećeg i najmanjeg rastojanja Zemlje od Sunca.
Godine 1999. pokazano je da varijacija izotopskog sastava kiseonika u sedimentima na dnu okeana zaista sledi Milankovićeva predviđanja (Rial JA., Pacemaking the ice ages by frequency modulation of Earth's orbital eccentricity, Science, vol. 285,p. 564, 23 July 1999); u istoj svesci na stranama 503-504 objavljen je netehnički' komentar (Why the Ice Ages Don't Keep Time, Richard A. Kerr).

Postoje i drugi noviji radovi koji ukazuju na ispravnost originalne Milankovićeve teorije: (Science, 11 June 2004, p. 1609).

Nazivi

Milanković - krater na daljoj strani Meseca 34 kilometra u prečniku na +22° latitude, -145° longitude.
Milanković - krater prečnika 118 km na Marsu na 54.4N, 213.3E
1605 Milanković - asteroid koji je otkrio srpski astronom Petar Đurković.

Bibliografija

Osobina kretanja u jednom specijaliziranom problemu triju tela, Beograd (1909)
O kinematičkoj simetriji i njenoj primeni na kvalitativna rešenja problema dinamike,Beograd (1911)
O opštim integralima problema n tela, Beograd (1911)
O teoriji Mišelsonova eksperimenta, Zagreb (1912)
Prilog teoriji matematske klime, Beograd (1912)
O rasporedu sunčeve radijacije na površini zemlje, Beograd (1913)
O pitanju astronomskih teorija ledenih doba, Zagreb (1914)
Ispitivanje o klimi planeta Marsa, Zagreb (1916)
Reforma Julijanskog kalendara, Beograd (1923)
Kalorična godišnja doba i njihova primena u paleoklimatskom problemu, Beograd (1923)
Ispitivanja o termičkoj konstituciji planetskih atmosfera, Beograd (1926)
Kroz vasionu i vekove : pisma jednog astronoma, Novi Sad (192
O oscilacijama temperature u raznim slojevima Zemljine atmosfere, Beograd (1929)
Nebeska mehanika, Beograd (1935)
O upotrebi vektorskih elemenata u računu planetskih poremećaja, Beograd (1939)
Kroz vasionu i vekove : jedna astronomija za svakoga, Beograd (1944)
Isak Njutn i Njutnova Principija, Beograd (1946)
Mika Alas : beleške o životu velikog matematičara Mihaila Petrovića : ilustrovano sa 4 fotografije, Beograd (1946)
Osnovi nebeske mehanike, Beograd (1947)
Osnivači prirodnih nauka : Pitagora, Demokritos, Aristoteles, Arhimedes, Beograd (1947)
Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727, Beograd (194
Astronomska teorija klimatskih promena i njena primena u geofizici, Beograd (194
Kroz carstvo nauka : slike iz života velikih naučnika, Beograd (1950)
Uspomene, doživljaji i saznanja iz godina 1909. do 1944., Beograd (1952)
Dvadeset dva veka hemije, Kragujevac (1953)
O Ptolemajevu izračunavanju broja Pi. Beograd (1953)
Nauka i tehnika tokom vekova, Sarajevo (1955)
Tehnika u toku davnih vekova, Beograd (1955)
Vavilonski toranj moderne tehnike, Beograd (1955)
Uspomene, doživljaji i saznanja posle 1944. godine, Beograd (1957)

Izabrana dela


Izabrana dela Milutina Milankovića su izašla u 8 tomova.

Tom 1: Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba 1
Tom 2: Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba 2
Tom 3: Nebeska mehanika, Istorija astronomske nauke
Tom 4: Kroz vasionu i vekove, Kroz carstvo nauka
Tom 5: Spisi iz istorije nauke
Tom 6: Članci, govori, prepiska
Tom 7: Uspomene, doživljaji i saznanja
Tom 8: Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba (prevod na engleski)


izvor:sr.wikipedia

[zjovan29]

PUPINOV KAKEM

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije


Tehnički princip

Otpornost niskofrekventnih vodova, kao što su
oni u telefonskim mrežama, može se smanjiti povećanjem induktivnosti.
Pupinovi kalemovi vrše ovu kompenzaciju,
koja se projektuje tako da uneta induktivnost odgovara
akumuliranoj kapacitivnosti voda (XL = XC). Kalemovi se postavljaju na
svakih 1000-1700 m voda, sa induktivnošću od 80/50 mH.


Sa stanovišta informatičke teorije,
pupinizacija omogućava prenos signala bez izobličenja, t. j. ispunjava Hevisajdov uslov.



Ovaj princip se uglavnom koristi samo kod uparenih dalekovoda, ali
u SAD se primenjuje i u lokalnim mrežama jer poboljšava frekventne osobine
mreže. Pupinovi kalemovi se još koriste u mobilnim radio antenama
(kao protivteža kapacitivnosti antene) i u visokonaponskim dalekovodima.