Kako su i po čemu novosadski kvartovi dobijali imena

[Necromancer]

Zajednička osobina Novosađana, uz ponosa na svoj grad, i neumoljivi lokalpatriotizam, pa se uredno i u svakoj prilici dele na Limance, Detelinarce, Telepčane, Salajčane i ostale „državljane“ gradskih naselja. Ali, retko ko od njih zna ili se seća kako su tačno nastala, i po čemu su nazvana, naselja koje danas tako srčano brane.

Decenijska prepirka između Salajčana i stanara Podbare oko toga čije je naselje starije i ko je „veći Novosađanin“ je svakodnevna i tipično novosadska. Mada svi pripadaju Almaškom kraju, istorijskom jezgru grada, Salajčani su u prednosti, zahvaljujući ulicama Zlatne grede i Zemljane ćuprije, koje su, kako tvrde istoričari, starije i od naziva grada, dok se na Podbari nalazi jedna od najlepših gradskih crkava. Poreklo imena kao da ne pamti niko. Kraj u kojem se oba naselja nalaze nazvan je Almaškim po naseljenicima iz nekadašnjeg sela Ajmaš u Bačkoj, koji su se tu doselili početkom 18. veka. Zahvaljujući njima, nikla je i prelepa Almaška crkva koja se, po današnjoj podeli grada, a na jed Salajčana, ipak nalazi na Podbari. Zajednička im je i pruga koja je izabrala, kako ističu mlađi Almašani, „da fura baš kroz njihov kraj“.

U trci za originalnom „novosađanštinom“ ne zaostaje ni obližnja Rotkvarija, gde su najstarije kuće u gradu. Njihovi trščani krovovi odolevaju već više od 200 godina svim klimatskim i životnim promenama grada. Mada neuglednog naziva, zasluženom time što su njeni siromašnim stanari živeli od rotkvi, Rotkvarija je ponosni „vlasnik“ tri različite crkve i glavne Železničke i Autobuske stanice. Zahvaljujući pruzi, grad je početkom 20. veka dobio i Telep, što na mađarskom znači „naselje“ i Banatić, koji su takođe naselili železničari. Stanari Banatića, nazvanog po staroj Banatskoj ulici, takođe su se okupili oko pruge sa koje ih i danas, oko četiri sata ujutru, bude prvi jutarnji vozovi za Beograd.

Početkom šezdesetih, na nasutim mrtvajama Dunava, nikla je i Grbavica. Zarad što brže izgradnje, projekat ovog naselja kao i samo ime, preslikani su sa tek završenog istoimenog naselja u Sarajevu. Ka Dunavu, Novi Sad se spušta sa svoja četiri „vrtloga“, odnosno Limana, nastalih na peskovitoj obali. Nekadašnji dunavski rit danas se hvali univerzitetskim centrom i Štrandom. Limanci zato i danas tvrde da je „najveći“ atribut Novog Sada upravo u njihovom kvartu.

Nema sumnje da bi stanari Novog naselja, Klise, Sajlova, Adica, Veterničke rampe, Satelita i drugih gradskih naselja, ako ni zbog čega drugog, već zarad vernosti svom kraju imali štošta da dodaju.


blic.co.yu

[Cecara]

Adamovićevo naselje predstavlja jugozapadni deo periferije Novog Sada- današnji Telep. Naselje je najpre nazvano Daranjijevo naselje (Daranji telep), po ugarskom ministru poljoprivrede Ignjatu Daranjiju, a 1927. godine dobilo je ime Adamovićeva naseobina (naselje), po uglednoj porodici Adamovic, posebno Aleksandru Sandoru, koji je na tom delu gradske periferije podigao veliki rasadnik i znatno unapredio filokserom upropašćeno vinogradarstvo.
Isušene parcele su izdavane u zakup. Ovaj nenaseljivi močvarni i šumoviti teren novosadski Magistrat je sopstvenim sredstvima isušio sredinom 19. veka.
Intezivna izgradnja stambenih naselja počela je nakon 1921. gde je već 1931. živelo oko 9000 ljudi, pretežno Madjara. Neki kolovozi su već bili asfaltirani 1925. a postavljena je i ulična rasveta. Poplave su ugrožavale ovaj deo grada 1926. i 1932. a najdrastičnije 1940. godine kada je srušeno 700 kuća a 400 kuća su morale biti popravljene.
Danas, Adamovicevim naseljem se naziva deo izmedju Futoske, Vojvode Knicanina / Kolo srpskih sestara, Bulevara cara Lazara i Subotickog bulevara.

[yossarian]

Kraj u kojem se oba naselja nalaze nazvan je Almaškim po naseljenicima iz nekadašnjeg sela Ajmaš u Bačkoj, koji su se tu doselili početkom 18. veka. Zahvaljujući njima, nikla je i prelepa Almaška crkva koja se, po današnjoj podeli grada, a na jed Salajčana, ipak nalazi na Podbari.

Некако ми је та Алмашка црква увек вукла именом на Алма Ату, бившу престоницу Казахстана... мислио сам да је то вероватно црква коју су подигли руски имигранти однекуд из тих крајева

[Invisibleman]

Некако ми је та Алмашка црква увек вукла именом на Алма Ату, бившу престоницу Казахстана... мислио сам да је то вероватно црква коју су подигли руски имигранти однекуд из тих крајева

I ja pre nego što sam krenuo u osnovnu školu mislio da je Šekspir ruski pisac jer sam živeo tada u blizini te ulice i Tolstojeve i Puškonove.

Грбавица градско насеље Новог Сада.

Назив Грбавица је настао током шездесетих година (1960-61), када су у данашњим улицама Војвођанској, Владимира Николића и Вере Павловић, подизани нови стамбени објекти. Пошто је требало убрзано градити станове, тадашњи урбанистички инжењер Милан Цветков преузео је, у оквиру сарадње између Новог Сада и Сарајева, готове пројекте израђене за сарајевски кварт Грбавицу. Тако је радни назив стамбених планова прихваћен међу грађанима као име за тај део града. Данас многи овдашњи становници и не знају порекло имена Грбавица.

Грбавица је изграђена на алувијалној тераси Дунава, са надморским висинама од 76 до 78м, на нижим деловима лежи на засутим мртвајама Дунава, а на вишим на обалским гредама, тако да је само симболично "грбава". Ужи део Грбавице је стамбени део а некадашње ниске куће сада замењују нове петоспратнице.

У овом насељу се налази једно од најстаријих гробља у граду (мађарско, немачко и јеврејско).

[Slovenskaja]

Dve godine sam zivela u Novom Sadu,na Limanu III i sada sam odusevljena ovim objasnjenjima kako su i po cemu kvartovi u gradu dobili ime.

Hvala vam !!!

[NSdjanka]

Početkom dvadesetih godina XX veka područje današnje Detelinare bilo je neizgrađena površina pretežno zasejana detelinom, pa je na osnovu toga nastao i naziv naselja. Toliki zasad deteline bio je opravdan jer je sadašnja kasarna Majevica u to vreme bila veliki garnizon sa konjicom. Lokalni stanovnici su gajili detelinu i prodavali je vojsci. Ovakvo stanje se promenilo kada je kasarna Majevica postala najveći vojni aerodrom (npr. kao Batajnica danas u Srbiji) u tadašnjoj Kraljevini SHS. I danas se vidi betonska pista sa koje su sletali i poletali avioni.
Pre Drugog svetskog rata ovaj kraj je na mapama bio je označen kao "Ivandansko naselje".

[sojka]

Početkom dvadesetih godina XX veka područje današnje Detelinare bilo je neizgrađena površina pretežno zasejana detelinom, pa je na osnovu toga nastao i naziv naselja. Toliki zasad deteline bio je opravdan jer je sadašnja kasarna Majevica u to vreme bila veliki garnizon sa konjicom. Lokalni stanovnici su gajili detelinu i prodavali je vojsci. Ovakvo stanje se promenilo kada je kasarna Majevica postala najveći vojni aerodrom (npr. kao Batajnica danas u Srbiji) u tadašnjoj Kraljevini SHS. I danas se vidi betonska pista sa koje su sletali i poletali avioni.
Pre Drugog svetskog rata ovaj kraj je na mapama bio je označen kao "Ivandansko naselje".

Hvala puno i za priču o Detelinari, a i za sve ostale! Tema je sjajna!

[nenad.bds]

Nema sumnje da bi stanari ... , Klise, ... i drugih gradskih naselja, ako ni zbog čega drugog, već zarad vernosti svom kraju imali štošta da dodaju.

A kad neće oni da se potrude, moram ja!


Skloni smo da ceo deo grada severno od Kanala DTD, oko Sentandrejskog i Temerinskog puta nazivamo Klisa. I oni koji znaju da to nije jedno naselje, nego ih je više sa svojim imenima, da ne bi bili neshvaćeni koriste naziv Klisa. No Klisa je samo jedno od tih naselja.

Koristio sam Enciklopediju Novog Sada da ponešto o tim naseljima napišem. A pri tome su mi i navirala sećanja jer sam i u tom delu Novog Sada odrastao, igrao se, išao (kao navijači i’pomoćni radnik’ jer sam bio mali) u zakazane tuče ili ratovanja praćkama sa onima iz drugog naselja.

Klisa

To je severni periferijski deo Novog Sada preko Kanala DTD.

Zapadna granica je nasip nekadašnje pruge NS – Bečej kao i industrijska zona Sever. Na severnoj strani Klisa skoro dodiruje autoput. Na istočnoj strani je oivičena Temerinskim putem. Na jug granicu čini Kanal. Prema gradu Klisa je spojena preko Slane Bare.

Naziv Klisa potiče od latinske reči ecclesia, što znači crkvište. Prema arheološkim iskopavanjima u srednjem veku tu se nalazilo naselje sa crkvom.

Na Klisanskom bregu – lesnoj terasi - postojalo je naselje još u bronzano doba.
Intenzivnije naseljavanje vezano je za 1693. (posle velike Seobe pod vodjstvom Arsenija Čarnojevića) i tada se formira, prvo naselje razbijenog tipa, a tek kasnije, novim doseljavanjima ili izdvajanjem članova porodičnih zadruga, prerasta u ušoreno naselje. Tokom XVIII v. registrovano je dvadesetak, a krajem XIX v. dvostruko veći broj kuća.

Donja Klisa je sve do 1870. bila pod bagremovom šumom koja je tada iskrčena, zemljište isparcelisano i prodavano za gradnju kuća.

Nova parcelacija Klise je izvršena 1965. radi prodaje placeva za gradnju jer se u tom periodu brzog razvoja Grada doseljavao veći broj ljudi iz drugih krajeva Jugoslavije i iz mesta oko Novog Sada koji su se zapošljlavali u gradskoj privredi.

Klise se sećam ’od malih nogu’ tj. par godina posle II svetskog rata iz dugih vožnji pored Klise, po još vrelom popodnevnu, na taljigama sa dedom sa njive preko pruge. Uobičajeno smo je tretirali kao posebno mestašce (selo i salaše) iako je formalno bila u sklopu Novog Sada.

Podaci kazuju da je prema popisu iz 1948. na Klisi bilo 135 kuća sa 597. stanovnika, dok je 1971. bilo oko šest puta više.

Slana Bara je gradsko nasleje preko Kanala DTD; između Klisanskog Brega i Temerinskog puta.

U prošlosti je tu bila močvara. Po legendi, tu je potoula lađa sa solju i zasolila vodu, pa otud ime. Medjutim, utvrdjeno je da tu nije bilo plovnih puteva, a ime potiče od slatinasto-ritskog terena.

U V i VI veku (dosta pre doseljenja mađarskih nomada) tu je bilo slovensko naselje Bivaljoš koje su u XIV veku opustošili Tatari. U turskom prodoru ka Srednjoj Evropi i Mohaču 1526. zabeleženo je da ’nijedna kuća tu čitava nije ostala’ a stanovništo je odvedeno u ropsto a oni koji su uspeli da to izbegnu, razbežali su se. U turskim defterima Bivaljoš se spominje kao pustara.

Kanal Mali Stapar – Novi Sad iskopan je 1874. a zemljište isušeno pa su stvoreni uslovi da se tu gaje povrtarske kulture za snabdevanje Novog Sada a i za izvoz. (U spomen na to, jedna ulica se zove Povrtarska.)

Pred kraj XIX v. tu su se, posle iskrčenja velike Budisavske šume, preselili rumunski Romi – koritari, prvi savremeni stanovnici Slane Bare. Pored Kanala je bilo velikih vrba i bagrema čije drvo su koristili za izradu korita, naćvi, varjača, kašika – pa sve do dečijih igračaka i raznih drugih drvenih potrepština za prodaju.

Početkom XX veka tu je počela gradnja sirotinjskih kuća.

Pri većim vodama teren bi bivao popljavljivan, pa su Slanobarci kopali i donosili radi nasipanja zemlju iz majdana podno Klisanskog Brega. Izgradnjom Međunarodnog puta 1936-38. (mi smo ga zvali Svetski put) Slana Bara je bolje povezana sa gradom.

Vidovdansko Naselje
Ovo naselje se nalazi preko Kanala oko Temerinskog puta do Malog Beograda, uključujući Najlon pijacu. Na tom prostoru su nekada bila gumna novosadskih zemljoradnika čije njive su bile u pravcu Temerina. (Sećam se gumna koje je bilo na mestu gde je sada fudbalsko igralište preko puta Najlon pijace. Nekoliko puta sam sa dedom išao da se čuva žito do vršidbe. Guvna su bila idealno mesto za dečije igre – igranja rata koji se ne tako davno završio, jurcanje i sakrivanje u ’ulicama’ od stogova žita, a kasnije slame, i naravno, zabranjenog ali omiljenog, pentranja po slami i skakanja sa nje u gomile pleve.)

Naseljavanje ovog prostora počelo je posle I svetskog rata, a vlasti su, zbog naglog priliva stanovništa, počele sa dodelom placeva. Placevi su dodeljivani nižim gradskim službenicima (trošarincima, policajcima i sl.) a molbe beskućnika su izvlačene iz šešira.

Naselje je stradalo u velikoj poplavi 1926. Kad je ovaj kraj zaštićen nasipom izgradnja je nastavljena. Stanovnici su osnovali udruženje za zaštitu od poplave i unapredjenje naselja, a za zaštitnika su uzeli Svetog Vida, pa je po tome naselje i dobilo ime.

Pred II svetski rat podignuta je osnovna škola koja i danas postoji (levo od mosta preko Kanala kad se ide iz grada). Zvali smo je Vidovdanska škola iako je imala zvanične nazive Kralj Petar I i Đura Jakšić.

Mali Beograd je naselje koje je podignuto posle isušivanja na nekada plavljenom prostoru biviših rukavaca toka Dunava na istočnom obodu sadašnje Klise, tj. preko puta Najlon pijace, a iza fudbalskog terena u pravcu Temerina sa desne strane Temerinskog puta, na obodu Velikog Rita, sve do starog Kaćkog puta.

Nasljevanje ovog dela (gde su do tada bili samo retki salaši i guvna) počelo je posle I svetskog rata kada su dobrovoljci doseljeni iz drugih krajeva dobili dozvolu da se tu nastane. Prvi stanovnici su naselje nazvali Mali Beograd želeći da to postane uzorno naselje.

Za vreme mađarske okupacije stanovnici su izbegli u Srem i Srbiju, a neki su se i vratili u Bosnu. Većina se uklučila u NOB, a 15 ih je poginulo u borbi. Preživeli su se po oslobođenju uglavnom vratili.

60-tih godina i ovo naslje počinje da se povećava zapošljavanjima u novosadskoj industriji, ali dosta dugo kao divlje naselje, bez urbanističkih pravila, infrastrukture i ostalog. Tek 1994. donet je urbanistički plan, a potom je stigao i vodovod.

Posle nedavnih ratova i raspada SFRJ tu se naselio znatan broj izbeglih porodica iz Hrvatske i Bosne.

[nenad.bds]

Idemo dalje ...

Sajlovo

Potes i naselje na krajnjem severozapadu Novog Sada. Prostire se od Avijatičarskog naselja levo i desno od puta za Rumenku do industrijske zone Jug.
Novo Groblje otvoreno 1974. je na Sajlovu, a dalje od njega, na levoj strani puta za Rumenku formiralo se novo naselje.

Na području današnjeg Novog Sada postojalo je selo Zajol i Sajol koje je kasnije nazvano Sajlovo. Ovo selo se pominje u darovnoj povelji ugarskog kralja Bele IV od 1237. kada je Belakutskoj opatiji (na današnjoj Petrovaradinskoj tvrdjavi) poklonio grad Peturvarad (koliko se sećam pročitanog negde, bio je na terenu blizu sadašnjeg naselja Rimskih šančeva, što je tada bila obala plovnog rukavca Dunava) i tri sela – Gornji i Donji Zajol i Bivaljoš (koje je bilo na mestu Slane Bare).
Predeo Sajlova su bili sa više pustara, neplodnog i močvarnog zemljišta i pašnjaka, a bilo je i više salaša (pretežno na višjem terenu na kome je sada i Novo Groblje) na kojima su stanovali poljski radnici dok su vlasnici dolazili samo povremeno, često ’da bi tamo provodili ferije’ jer su u gradu imali kuće.

(Većim delom je ovaj deo Novog Sada slično izgledao i u vreme kad sam bio gimnazijalac, tj. na prelasku iz 50-te u 60-te godine prošlog veka. Jedan od mojih školskih drugova je imao malokalibarsku pušku jednometku (’leventašicu’ koja je služila u nekoj vrsti predvojničke obuke za vreme mađarske okupacije, a te jedinice su se zvale ’levente’) pa smo na Sajlovo odlazili da je koristimo. Na slatinastim pašnjacima je bio veliki broj tekunica, životinjki veličine manjeg pacova, samo sa kratkim repom u obliku četkice. One žive u rupama, stalno su na oprezu a uspravljaju se da bi osmotrile teren, i čim nešto primete, strmoglave se u rupu. Takmičili smo se ko će ih više uloviti sa odredjenim brojem metaka u predvidjenom vremenu. Veština je bila u vrlo preciznom pogotku u malu metu.
Na istom terenu je i vojska vežbala, pa je prostor bio ispunjen iskopanim i ostavljem rovovima, artiljerijskim i mitraljeskim gnezdima i sl.

Ubrzo je počelo nasipanje peska rečnim bagerima i priprema terena za gradnju Novkabela. Time je začeta industrijska zona Jug.)

Na Sajlovu je Naučni institut za veterinarstvo (sa desne strane puta stotinak metara pre Novog Groblja) u zgradi koju je podigla Matica Srpska po zaveštanju Marije Trandafil za sirotište koje je tu premešteno iz zgrade koju sada Matica koristi.

Na Sajlovu je u međuratnom periodu postojao hipodrom, ali konjičke trke nisu mnogo održavane pre II sv. rata, pa je prostor ustupljen Aeroklubu 1939. za sportski aerodrom. Tu su bile smeštene jedrilice i avioni koji su i vukli, u hangarima koji su bili napravljeni od gradje porušenih tribina hipodroma. Uz aerodrom je izgrađena i radionica za izradi i popravku jedrilica ’Jastreb’. Aeroklub se 1953. preselio na novoizgradjeni sportski aerodrom na Čeneju. ’Jastreb’ je postao autoservis a sećam ga se po gužvama jer je dosta dugo bilo samo dva servisa koja su obavljali tehničke preglede automobila, a ’Jastreb’ je bio jedan od njih.

U Enciklopediji Novog Sada piše da su konjičke trke prestale da se održavaju dosta pre II sv. rata. Medjutim, meni je, istina prilično bledo, ostalo u sećanju da je bilo konjičkih trka sredinom 50-tih. Pretpostavljam da je posle preseljenja sportskog aerodroma pokušano da se obnovi konjički sport, očigledno bez uspeha.

Vragova Bašta

To je deo Novog Sada u blizini Sajmišta – oko ulica Uroša Predića, preko Mičurinove do Hajduk-Veljkove.

Ovde su nekada bile bašte, a između dva rata su počele da se podižu prizemne porodične komforne kuće uz postojeće stare i siromašnije, povrtarske.

’’Po jednom predanju, kraj je dobio ime po nekom Miličiću čija se bašta tu nalazila. Njega su, navodno stanovnici iz okolnih kuća nazvali Vrag (đavo) jer je kao baštovan i noću zalivao povrće i poslovao po svojoj bašti.’’

A i u tom delu Novog Sada sam živeo jedno vreme – dok mi se otac nije vratio sa prinudnog rada u Mađarskoj i ponovo počeo da radi. Evo i slike odatle (istina mnogo od Vragove bašte se i ne vidi).

I ovom prilikom sam koristio Enciklopediju Novog Sada.

[DrinChe]

Vojislav Puškar, za Građanski, krajem prošle godine:


Hteo sam da nateram kolege da čitaju dokumente, a ne da me prepisuju

U izdanju novosadskog "Prometeja", nedavno je iz štampe izašla knjiga Vojislava Puškara "Novi Sad " priče varoških ulica", koja zajedno s promenama naziva ulica i nastajanjem novih prati razvoj samog grada Novog Sada. Knjiga je još u pretplati postala "lektira" za sve one koji vole ovaj grad. A njen autor je za ulice voljenog grada počeo da se zanima još krajem 80-ih godina prošlog veka, da bi se početkom 90-ih, dok je istraživao gde su se nalazila "boravišta znamenitih Novosađana", prvi put susreo s nekim adresama i imenima ulica. Tada je ozbiljno krenuo u avanturu mapiranja grada, koja traje i danas. Pored teksta koji jasno i koncizno opisuje rast grada, te brojčano upoređuje nekadašnje i sadašnje stanje, Priče varoških ulica obiluju i bogatim vizuelnim materijalom - starim fotografijama, razglednicama, planovima, arhivskom građom, što nikako ne čudi ako se uzme u obzir da je naš sagovornik jedno vreme bio direktor Istorijskog arhiva Novog Sada.

- Nikad se ne vezujem za jedan datum, jer ništa nije baš danas stvoreno. Sve je imalo nešto prethodno. Ništa nije, eto, samo tek tako. Sve ima neki kontinuitet. Eto, i te moje ulice... Tom tematkom sam počeo da se zanimam krajem 80-ih i početkom 90-ih, da bi mi prva knjiga izašla 1993, druga 2001, a sad je izašlo nešto ozbiljnije. I dalje tvrdim da to nije sve. O ulicama ima još dosta da se priča - priča za GL istoričar Vojislav Puškar, autor knjige Priče varoških ulica.

Kako se menjala vlast u gradu, tako su se menjala i imena ulica. Da li u gradu postoji ulica koja nije menjala naziv?

-Ulica Zlatne grede. Grčkoškolska i Dunavska su jednom menjale nazive. Dunavska je još od Švaba bila Donau Strasse, ali su je u jednom trenutku prekrstili u ulicu Jaše Tomića. Valjda su zbog toga tu sad postavili taj sporni spomenik Jaši Tomiću. Bavio sam se i javnim spomenicima, i mislim da ne treba postavljati ništa što ima bilo kakvu mogućnost da će se rušiti. Ipak, tu stvar s javnim spomenicima, ili kako su se u socijalizmu nazivali: spomen-obeležjima, niko ne može sa sigurnošću predvideti...

Mnogo je sugrađana koji ne znaju da je pre spomenika Svetozaru Miletiću na gradskom trgu bio spomenik Svetog trojstva. Slični spomenici su postojali na čitavoj teritoriji Habzburške monarhije, a u Beču je i sačuvan jedan spomenik nalik na naš nekadašnji. Šta se desilo s tim spomenikom?

- Spomenik Svetom trojstvu nije se nalazio baš na mestu gde je danas Miletić. Bio je nešto malo bliže Katedrali. Spomenik Svetom trojstvu bio je religiozni spomenik s krstom. Taj spomenik je podignut još za vreme austrijske vlasti. Od nagodbe 1867, Mađari su imali jurisdikciju nad Novim Sadom, tako da su grb Austrije u postamentu spomenika zamenili austrougarskim grbom. Mnogi mešaju Austriju i Austrougarsku, a ne treba... Prvo je bila Austrija, pa onda Austrougarska. Kad su Srbi 1918. godine ušli u Novi Sad, oni su skinuli austrougarski grb i stavili srpski! Potom su 1941. Mađari ušli u Novi Sad, jer su od Hitlera ponovo dobili ovo područje. Oni su skinuli srpski grb i postavili mađarski. E, kad su došli partizani, oni su sklonili Sveto trojstvo jer je bio religijski spomenik. E sad, tu postoje dva divana, što bi rekle Lale. Prema jednom, spomenik je izmešten na groblje na Telepu, gde ima najviše katoličkog življa u Novom Sadu, pa je tamo propao jer je bio od krečnjaka. Neki jezici opet tvrde da su partizani uništili spomenik zato što u postament nije mogla da se ugradi zvezda jer je gore bio krst. Zvezda i krst - dva simbola koji nisu mogli zajedno... Tokom okupacije, u Drugom svetskom ratu, ulice su dobile mađarska imena, a našlo se mesta i za ulice Adolfa Hitlera i Benita Musolinija. Mađari su, čim su ušli, preimenovali sve osim jedne ulice. Čini mi se da je jedna jedina koju nisu preimenovali bila Dositejeva. E sad, može neko da me optuži da sam nacionalista, ali kad su Srbi ušli, ostavili su desetak ulica na mađarskom. To su jako osetljiva pitanja, a politika je jako elastična...



Ludi zet

Za mene je najveća tragedija to što nam sada huligani rade od grada. Skinuli su ploču s kuće Mileve Marić u Kisačkoj 20. Njen otac je kupio tu kuću - kaže Puškar. " Tu je ona živela i tu je Ajnštajn dolazio. Dolazio je u dva navrata " 1905. i 1907. Voleo je da pije piva, pa je tako imao običaj da sedne u centru i popije po koje. Onda matore prdonje uokolo vele: "Stigo opet ludi Marićev zet!" E, a pojma nisu imali ko je on! Žao mi što skidaju te ploče. Sramota je šta nam se dešava. Ispred Matice srpske su odneli čitavu bistu.

Na jednoj od fotografija u knjizi vidi se i nekadašnja Jermenska crkva...

-Za vreme Kraljevine Jugoslavije postojao je Bulevar kraljice Marije, koji je išao od Tanurdžićeve palate, preko Modene, izlazio na Izvršno veće, pa prema mostu. To je bio primabulevar u tom periodu. Posle rata, hteli su da probiju prolaz od novopodignute pošte, pa su srušili ne samo Jermensku crkvu nego i Mađarsku gimnaziju. Što se tiče Jermenske crkve, ona je prvi put srušena u bombardovanju 1849. Jermeni su posle toga nestali u velikom broju. Ipak, svojim parama velika dobrotvorka Marija Trandafil obnovila je Jermensku crkvu. Ostavila je da sami Jermeni urede njenu unutrašnjost, ali pošto to oni nisu uradili, katolička crkva ju je preuzela. Tako svi kažu "jermenska crkva", a ona je do kraja bila katolička! I grobnica koja danas stoji na mestu te crkve nije jermenska, jer su u njoj sahranjene tri žene Srpkinje udate za Jermene, a crkva je bila jermenska, pa je srušena, pa je pravoslavka podigla novu, koju su katolici uredili iznutra. Sve ostalo polutansko... Autentični jermenski spomenik, po meni, samo je taj kamen - hadžkar.

Čini se da su se Austrijanci najbolje zabavljali dok su davali imena ulicama...

-Za vreme austrougarske vlasti bili su najsimpatičniji nazivi ulica. Uglavnom po životinjama: Mišija ili Gušterska ulica, pa ulica Pitomog zeca, Zelenog lovca, pa Crveno srce. "Crveno srce" je bila kafana koja se nalazila na uglu Masarikove prema Socijalnom. Bila je i ulica Crnog petla, koja je isto dobila naziv po kafani.

U knjizi ste objavili gomilu arhivske građe, što i nije tako čest slučaj.

- Hteo sam da nateram kolege da čitaju dokumente, a ne da me prepisuju. Do juče smo imali istoričare grada koji su pisali na osnovu izvora rekla-kazala, a ne na osnovu arhivske građe. Sasvim je normalno da priložiš dokumenat - pa izvol'te! Što kažu: nema laži, nema prevare...

Škart?!

Slikar Uroš Predić je jedno kratko vreme živeo u Novom Sadu, u Miletićevoj ulici. Svuda sam nailazio na podatak da je kuća ličila na brašnarski magacin... Odem u Rukopisno odeljenje Matice srpske, a tamo sačuvana sva pisma, al' nijedna koverta s adresom. Po našem "dobrom" arhivističkom običaju, nešto mora da se škartira. Bilo kakvu adresu da sam našao, ja bih tačno znao koja je kuća, a ovako, zna se samo da je naš čuveni slikar boravio u Miletićevoj, al' koji broj, to je i dalje tajna - primećuje Puškar.