Prizori koji iščezavaju

[nenad.bds]

Namenjujem ovu temu sada ili sasvim nedavno napravljenim fotografijama Novog Sada. Ulica, kuća, ambijenata, detalja ... kakvi su sada a za koje je vrlo verovatno da ih u dogledno vreme više nećemo moći videti.

Istina, neke stare delove Grada gledaćemo još neko vreme jer se održavaju, obnavljaju (manje ili više uspešno) ali mnogi delovi, onakvi kakvi su nam iz prošlosti ostali, ubrzano nestaju. To je neminovnost, ali ipak, možemo sačuvati uspomenu na njih i na slikama.

Novi Sad je relativno mlad grad. U odnosu na većinu evropskih - od juče je. Ono što se smatra starim gradskim jezgrom izgrađeno je posle razaranja u bombardovanju sa Tvrđave 12. juna 1849. za vreme Bune. Tada je Novi Sad i počeo da dobija srednjeevropski izgled. A do tada:

''Taj poluorijentalni izgled i dah Novog Sada pre Bune 1848. slikovito, ali s manje mučnine, opisao je i onda mlađani Polit-Desančić: "U starom Novom Sadu... bilo je dosta kuća sa doksatima i sa drvenim basamcima sa sokaka. - Dunavski sokak naličio je na kakvu tursku varoš... Kuće su imale široke streje, tako da si po kiši mogao ići po suvu čitavim Dunavskim i Ćurčijskim sokakom, pa i pijacom. Te široke, niske streje činile su, da su ulice sasvim uzane izgledale."

"Što se tiče načina izgradnje i raspodele grada uopšte, ne može se o njemu nikako reći da je pravilan, a isto tako ni uredan i čist." (Dr Čedomir Popov: NOVI SAD U VREME OSNIVANJA SRPSKE ČITAONICE )

Neki delovi Novog Sada i ulice u njima su poznatiji jer je istorija Grada, ali i srpske kulture i društvenih kretanja, vezana za te ulice, kuće, kafane. Drugi delovi i ulice u njima nisu tog značaja, ali su u njima živeli i žive ljudi koji su Grad izgrađivali, branili ga od poplava, voleli ga i mučili se u njemu za opstanak... Rodili se u njemu kao peta, šesta generacija 'graždana novosadskih' ili došli u njega voljno ili nevoljno posle ratova, migracija, trbuhom za kruhom; ostali u njemu posle školovanja... Sve smo to mi, Novosađani, a nisam još ni jednog čuo da ne voli Novi Sad.

------

Valjalo bi da uz sliku bude i neko objašnjenje gde se, ono što je na slici, nalazi, o čemu je reč...

Ovu temu ne namenjujem razglednicama starog Novog Sada kojih na netu ima toliko koliko ima. Ali vaše lične fotografije na kojima se vidi nešto što vredi sačuvati u sećanju i pokazati i drugima - dobrodošle su!

[nenad.bds]

Ulica Zlatne Grede. Ovo je jedna od poznatijih ulica Novog Sada i verovatno će njen izgled biti očuvan koliko se to bude moglo. Ime je dobila po uzvisinama u ritskom zemljištu - gredama. Grede uobičajeno visoke vode Dunava nislu plavile pa su bile pogodne za nastanjivanje. A Ulica Zlatne Grede je jedan od najviših delova grada - u produžetku prema centru, negde u Miletićevoj ulici je najviša prirodna kota. U ovoj ulice je Gimnazija J. J. Zmaj, delimično na mestu rodne kuće ovog znamenitog sugrađana.

Ulica Filipa Višnjića je jedna od mlađih. U Podbari je, a njeno ime nije zabeleženo pre 1918. U vreme kada je nastala bila je na periferiji, odmah do Kanala koji je tuda prolazio pre izmeštanja do izgradnje Žeželjevog mosta 1956-61.

U Šumadijskoj ulici. To je stambena zgrada izgrađena za nameštenike Gas-fabrike, Plinare koja je bila odmah pored (objekti još postoje, a sada je na prostoru gde su bili rezervaoari sa gasom Toplana Istok).

Tamo na početku 50-tih sam išao u osnvovnu školu Ivan Gundulić, a ovaj deo mi je bio na putu do škole. U toj kući je stanovao jedan od mojih najboljih drugova i često smo se igrali tu. Topola pored kuće je i tada bila velika, a mi smo se smeštali na prvu veliku rašlju, tu u tajnosti pričali. A u toj topolovoj rašlji smo probali da vajemo - tamo sam od gipsanog odlivka izdeljao nešto što sam proglasio za lava koji riče. Neke fragmente te 'skulpture' još uvek imam.

Ulica Matice Srpske. Na kući je reljefno ispisan broj. U to vreme kućni brojevi su bili više od poštanske adrese - sličniji današnjem JMBG. Poreske i druge obaveze su se vodile i prema tom kućnom broju.

Skerlićeva ulica slikana prema izbijanju na ul. Svetozara Markovića.

Skerlićeva ulca slikana u suprotnom smeru, prema ulici Save Vukovića.

Rukavci Dunava su se uvlačili u sve delove Novog Sada. Na mestu sadašnjeg zdanja Matice srpske (60-70 metara vazdušnom linijom od mesta koje je na slici) nekada je bio han, kafana, 'motel' koji je istovremeno bio i karantin za putnike pristigle iz delova pod turskom vlašću. Do hana se stizalo suvim, ali i lađama, a na mestu jedne od ovih kuća je bilo pristanište: čekaonica i biletarnica.

U ulici Svetozara Markovića.
Kameni odbojnik koji je štitio ugao zgrade od osovine zaprežnoih vozila sada je zaštićen gvozdenim cevima. Na njemu se vidi da je nešto uklesano - liči mi na neku godinu sa 18..
Na ulazu u slepu uličicu bio je par ovom odbojniku, ali ga više nema. U slepoj uličici je izgradjena nova zgrada pre desetak godina i sigurno je odbojnik smetao automobilima.

Prekoputa odbojniku je davnašnja kafana 'Šaran' u koju sam ponekad dolazio. Sticajem okolnosti ili s namerom tabla sa firmom odaje starost kafane.

[nenad.bds]

Ulica Bele Njive

Ulica Bele njive, onakva kakva je bila do pre dvadesetak godina, bila mi je jedna od najlepših ulica Podbare, paorskog Novog Sada. Ne zbog lepih kuća, ne zbog drvoreda, već zbog jednostavnosti i jednoobraznosti kuća te ulice koja se zvala i Čenejska, u vreme kad su se doseljeni Aljmašani smeštali u Podbaru, iliti kraj koji je po njima poneo ime - Almaški kraj.

Nestanak te, takve ulice Bele njive dala mi je, kad sam pre koji dan slikao po Podbari, ideju da tim ulicama i kućama koje iščezavaju posvetim temu.

Lađarska ulica

I Lađarska ulica je u Podbari, izbija na ul. Zemljane Ćuprije blizu završetka ulice Marka Miljanova. Po svemu sudeći, ovo je najuža novosadska ulica. I ona verovatno neće biti dugog veka jer su je već poprilično opkolile novogradnje i gradilišta.

Ulica Zemljane Ćuprije

Novi Sad je bio okružen vodom, a ulica je dobila ime po ćupriji na jednom od Dunavskih rukavaca.

O tome se govori i u istoriji ovog dela Grada:

''Odlukom austrijskog dvora pored Novog Sada prokopan je kanal 1875. godine čime je isušena i tzv. „Bara četiri krajcare“. Naime, na potezu od Almaške crkve i ugla današnjih ulica Đorđa Rajkovića i Marka Miljanova pa prema današnjoj ulici Filipa Višnjića i dalje, nalazila se bara koju su još zatekli Almašani 1718. godine. Ime „Bara četiri krajcara“ nastalo je zbog obaveze da je svaki vlasnik čamca koji je ulazio u grad preko bare morao da plati četiri krajcara. Tada je postojala i zemljana ćuprija i tzv. „zlatna greda“ na mestu današnjih ulica koje nose ta imena. Posle 1875. godine, taj do juče močvarni deo Podbare pretvoren je u pašnjake, a kasnije je na tom mestu počela da se stvara prva industrijska zona u Novom Sadu. Tada se do Podbare najlakše stizalo ulicom Zlatne grede, pa preko ulice Zemljane ćuprije prelazilo se u ulicu Save Vukovića (Crnog petla sokak), iz koje se moglo ući u ulicu Bele njive i izbiti na Temerinsku ulicu (Carski drum) u kojoj su poslednje kuće s desne strane bile u današnjoj ulici Patrijarha Čarnojevića (Srpski sokak).'' (Sa sajta MZ Podbara)

Almaška ulica - od crkve prema nekadašnjoj 'bari četiri krajcare'.

U Podbari je još jedna uska ulica:

Baranjska ulica - od Sterijine ka ulici Matice Srpske.

Ne tako daleko, iz Pašićeve, naspram početka Skerlićeve, pa levo, nalazi se ova uličica:

Ulica dr Miladina Veličkovića zvala se nekada Svinjareva. Na početku uličice je tabla sa dvostukim nazivom nastala očigledno iz samoinicijative njenih žitelja.

No, nisu svi prizoru koji nestaju tako romantični, idilični. Vrlo sigurno je da će uskoro nestati i zgrada nekadašnje Gas-fabrike, iliti Gradske plinare u Šumadijskoj ulici koju sam već pomenuo a koja već decenijama stoji bez prave namene.

Nekadašnja Plinara

Sem što sam se pored Plinare igrao, do nje sam i 'poslom' išao. Tamo se kupovao ter, katran za čamce, a i delovi za plinske šporete i druge sprave na plin.

Sledeći prizor za koji se još od 60-tih priča da će nestati je Železnička ložionica.

Namerio sam da ovekovečim taj slikoviti objekat karakterističan za parne lokomotive, ali bez mnogo uspeha - neispravni vozovi zaklanjaju pogled. No, kako stvari stoje, neće ona tako brzo nestati, tj. pretvoriti se u neki 'kulturni objekat' kao što se najavljivalo, pa ću verovatno uspeti da slikam onako kako sam zamislio.

Do Ložionice je i jedna od železničarskih kolonija Novog Sada. Za pretpostaviti je da će te neugledne zgrade brže nestati jer su se probijanjem Subotičkog bulevara odjednom našle na atraktivnoj gradjevinskoj lokaciji.

[nenad.bds]

Još malo po Almaškom kraju...

Kuća u ul Matice srpske - na njoj je godina 1905.


Ugao Matice srpske i Sterijine (levo).


Ugao Sterijine i Hadži Svetićeve.


Ulica sa dva imena - ali greškom: na jednoj tabli piše Hadži Svetićeva, a na drugoj ul. Hadžić Svetićeva. Pretpostavljam da je ulica posvećena Jovanu Hadžiću, zaslužnom Matičaru, koji je koristio u književnosti pseudonim Miloš Svetić.


Pećka ulica (a zvala se i Mesečeva) u pravcu koji izbija na Almašku.


Ul. Petra Kočića izbija na Temerinsku kod sadašnje pijace. Zvala se i Medena i Jelenova ulica.


Ul. Save Vukovića na uglu sa ul. Zemljane ćuprije.


Ul. Save Vukovića zvala se i ulica Crnog petla. A po ovako 'dvobojnoj' kući se sigurno neće pamtiti.


Sterijina ulica slikana iz ul. S. Markovića. Zvala se i Gušterska.

I da se iziđe malo iz Almaškog kraja:

A na ovoj kući u Pašićevoj, poznatoj i kao Ćurčijska, sačuvan je jedan od prethodnih naziva - iz vremena okupacije.




Uličica Grozde Gajišin zvala se i Baštenska i Studenička.

(Stare nazive ulica nalazim u knjižici V. Puškara 'Nazivi ulica Novog sada 1745-1990. Ne navodim kompletno kako su se zvale na nemačkom ili madjarskom i u kom periodu.)

[nenad.bds]

A nikako da iziđem iz Almaškog kraja!

Ul Zlatne Grede


Nađe se tu još po koji kibic-fenster kroz koji su mame gledale ko prolazi, a bogme i svoje udavače 'izlagale'.


Ovaj (na slici desno) je još uvek u originialnom stanju.


Na kući pekoputa su dva, ali renovirana nekada.

U tom delu ulice su i dve kuće sa spomen-poločama.

Kuća sa spomen-pločom Đuri Daničiću.

''Đura Daničić (Đorđe J. Popović, 4. april 1825, Novi Sad – 17. novembar 1882, Zagreb), filolog, branilac Vukovih pogleda i veliki poštovalac njegovog rada, jedan od najznačajnijih radnika na proučavanju srpskog i hrvatskog jezika.

Đura Daničić rođen je pod imenom Đorđe J. Popović, kao četvrti sin novosadskog sveštenika Jovana Popovića, u Novom Sadu, 1825. Prve škole učio je u Novom Sadu i Požunu, a pravne nauke u Pešti i Beču, gde je došao 1845. Pod uticajem Karadžića i Miklošiča počeo je da se bavi slovenskom filologijom, kojoj je kasnije, a naročito proučavanju srpskog jezika, posvetio ceo život. Za vreme studija materijalno su ga pomagali Knez Mihajlo Obrenović i Jovan Gavrilović. Godine 1856. postao je bibliotekar Narodne biblioteke u Beogradu i sekretar Društva srpske slovesnosti, a 1859. profesor Liceja (Velike škole). Godine 1865. ostavio je profesuru, i na kratko vreme postao činovnik Uprave pošta, a 1866. otišao je u Zagreb za sekretara tada osnovane Jugoslovenske Akademije. 1873. se vratio na katedru srpskog jezika u Veliku školu u Beogradu, predavajući u njoj do 1877. Otišao je zatim na odmor u Zagreb da produži rad na započetom velikom Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika. Na tom poslu ga je i zatekla smrt. Njegovo telo preneseno je novembra iste godine (1882) u Beograd i tu je sahranjeno na Markovom groblju.

Svoje prezime zamenio je 1847. prezimenom Daničić, kojim se potpisao na prvom svom naučno-polemičkom radu Rat za srpski jezik i pravopis, i pri tom prezimenu je posle stalno ostao.

Njegov prvi rad objavljen je 1845. (u Podunavci) u zaštitu Vuka. Naučno obaranje teorije Vukovih protivnika, Daničić je izneo u raspravi Rat za srpski jezik i pravopis (1847), kojom je doprineo brzoj pobedi Vukovih ideja. Zatim je dao Malu srpsku gramatiku (1850), u kojoj je srpski književni jezik prvi put naučno okarakterisan.'' (Iz Vikipedije)

Ko stavlja venčić ispod ploče (Matica srpska?) i kojom prigodom, nisam se setio da se raspitam na licu mesta.

U ovoj kući je kao politički izgnanik iz Srbije stanovao Svetozar Marković, prvi srpski socijalista. Nije to bila 'mišja rupa' nego je i u emigraciji radio i delovao.

''Svetozar Marković (1846—1875), publicista, socijalista i političar druge polovine XIX veka.
Gimnaziju je učio u Kragujevcu i u Beogradu, godine 1863. U Beogradu je započeo studije tehnike, koje je kasnije nastavio u Petrogradu kao stipendista srpske vlade, a docnije je prešao da studira u Cirih. U Petrogradu je bio uključen u rad ruskih revolucionarnih kružoka, a u Švajcarskoj je počeo da proučava naučni socijalizam.
Kao veoma mlad je počeo da se bavi publicistikom. Zbog članka Srpske obmane, objavljenog u novosadskoj Zastavi izgubio je stipendiju, pošto je u ovom napisu napao ceo državni sistem u Srbiji, a posebno birokratiju. Ostavši bez sredstava, vratio se u Srbiju gde je počeo da izdaje list Radenik, (1871 - 1872), a potom je 1873. u Kragujevcu izdavao list Javnost.
Svetozar Marković bio je prvi pobornik realističkog pravca u književnosti i socijalistički teoretičar. Svu svoju delatnost usmerio je u pravcu rešavanja političkih problema i pripreme masa za ostvarivanje građanskih prava revolucionarnim putem. Njegovo glavno delo, Srbija na istoku, raspravlja o društvenim, ekonomskim i političkim problemima Srbije sa socijalističkih pozicija.
Zbog napada na vlast, godine 1874. osuđen je na devet meseci zatvora, iz kojeg je izašao teško narušenog zdravlja. Ubrzo ga je, u dvadeset devetoj godini pokosila tuberkuloza. Preminuo je 1875. godine u Trstu.'' Iz Vikipedije)

Ulica sa imenom Svetozara Markovića je na početku ul. Zlatne Grede, a ul. Đure Daničića počinje kod Gimnazije i ide od ul. Zlatne Grede prema Dunavu dvestotinak metara.

Iz Almaške ulice.

Na jednom ranijem mestu sam pomenuo da je u Podbari početkom XX veka, na tada isušenom delu rita, izgrađena prva industrijska zona Novog Sada. Od te industije sada se mogu samo nazreti tragovi. Ovo je jedna od nekadašnjih tekstilnih fabrika. Zvali smo je i Svilara, iako je prvobitna Svilara bila na obali Dunava, nizvodono od mesta gde Visarionova ulica izlazi na Beogradsku kej. Ta prvobitna Svilara je prva porušena da bi se na tom prostoru izgradile stambene zgrade.

Iz drugog ugla.

Slikajući po Almaškom kraju, Podbari, setio sam se spomen ploče našem čuvenom muzičaru. Prilično tačno sam znao gde da je tražim, ali je nisam nalazio. Zapitao sam mlađeg čoveka, mesara koji je bio ispred mesare. Rekoh da je tu negde bila jedna spomen ploča i da ne mogu da je nađem, tj. ne tražim li na pogrešnom mestu.

Jedan deo onoga što je usledilo me je obradovao: Znao je kome je ploča bila posvećena i gde je ploča bila. Drugi deo je, najblaže rečeno tužan: bronzana ploča sa likom Marka Nešića je pre nekoliko godina ukradena!

Rodna kuća Marka Nešića (levo) na uglu ul Save Vukovića i Milana Rakića.

Tražeći na netu nešto o ovom našem sugradjaninu a što neću morati da prepisujem, našao sam feljton u 'Dnevniku' od najmanje 10 nastavaka.

TАМБУРАШКА ЛЕГЕНДА МАРКО НЕШИЋ
Приредили: Дејан Томић и мр Славко Матић

Ovo je samo manji deo prvog nastavka feljtona.

''Свирац с Подбаре видео Лењина

Бард тамбурашке музике, маестро Сава Вукосављев је 27. априла 1986. на кући у тихој и помало скрајнутој Улици Милана Ракића 11 у Новом Саду открио спомен-плочу, рад академског вајара Саше Манчића, на којој је у бронзи, испод Чика Марковог лика, и следећи текст: “Овде је живео и стварао Марко Нешић, 1873–1938, тамбураш, композитор, организатор културног живота међу радницима и заслужни есперантиста. Новосађани”. Злуради би рекли, дуго им је требало да се сете творца „Жабаљке“, „Ђувегије, где сте да сте?“, “Донеси вина, крчмарице”, “Идем кући а већ зора” и још много других, песама без којих и данас нема правог терања кера, али није тако. Јер га никада нису ни заборављали. Неку годину касније су један примерен сокак у завичајној му Подбари назвали по његовом имену.

“Дневник“ је сутрадан објавио чланак с пуно пијетета:

“Још има Новосађана који су сретали Марка Нешића, округла лица и дугих седих бркова, толико лепа изгледа да га је Урош Предић узео за модел када је сликао икону светог Ђорђа у бечејској цркви. Био је обдарен с више талената: певао је, писао песме, компоновао, давао аранжмане за своје и туђе песме, свирао на тамбури и подучавао друге да свирају, чак и сликао, додуше фирме на дрвету и лиму и нешто мало икона. Само је једна сачувана. Све је волео и њега су сви волели. Био је, једноставно, чика Марко свима”.

Откривена је, узгред, и тајна о коренима његовог доследног левичарског опредељења, којег се до смрти није одрекао.

“Док је с оркестром Васе Јовановића гостовао по Немачкој 1905, у Лајпцигу су се затекли чика Марко и Лењин. Да ли му је вредни тамбураш из Новог Сада свирао? Не зна се. Али је сигурно да су његове идеје допрле до Нешића. Изнад његовог писаћег стола висила је Лењинова слика, а одмах до ње, скоро истог формата, слика Карла Маркса”.

‘’Нешићева композиција „Пропаст света“ била је директан повод за наслов филма „Биће скоро пропаст света“ режисера Александра - Саше Петровића, а сама песма је музички лајтмотив овог култног остварења.’’

Od spomen obeležja su ostali samo šrafovi.

U Zanatskom domu na Trgu Marije Trandafil postoji oveća kamena ploča u kojoj su, prilikom završetka Doma 1938. uklesana imena najznačajnih saradnika zanatlijskih udruženja koja su dim podigla. Jedno od društava koje je dom podiglo je bilo i Zanatlijsko pevačko društvo 'Neven' čiji je najpoznatiji rukovodilac tamburaškog orkestra bio Marko Nešić, a te godine je i umro. Njegovog imena na ploči nema jer je bio levičar. Posleratna istoriografija takodje prećutkuje ili negativno pominje Marka Nešića, opet iz ideoloških razloga - da je bio na socijaldemokratskim a ne komunističkim pozicijama; ne oprašta mu se nacionalni zanos...

Iz Enciklopedije Novog Sada.

Kad su ideološke ostrašćenosti prevazidjene i bronzana ploča postavljena, nastupila su vandalska vremena bez pijeteta čak ni prema velikima i malima mrtvima.

Ulica Save Vukovića slikana od kuće Marka Nešića.

[nenad.bds]

Još uvek sam u Almaškom kraju.

Almaška ulica do izlaska na Temerinsku.


Romi - koritari u Almaškoj ulici 1964. (Iz knjige 'Priče varoških ulica' V. Puškara).

Koritari su slikani negde na prostoru koji prikazuje gornja slika. Ulica se od tog vremena nije promenila, jedino je asfaltirana u medjuvremenu.

Ovakve slike su bile neretke u to doba kada je Temerinska pijaca bila velika i počinjala od ugla sa Almaškom, samo na levoj strani Temerinske ul. Koritari su dan provodili tu i dubili korita a ljudi koji su došli na pijacu kao kupci ili prodavci (iz grada ili okoline) su mogli da kupe neko gotovo ili da naruče po želljenoj meri.

Temerinska ul. od ugla sa Almaškom/Dositeja Obradovića.

Pijaca je nekada bila na levoj strani ovog dela ulice na gornjoj slici. Tu je bila uglavnom zelena pijaca, a nešto dalje, od ugla sa Gundulićevom iznosile su se na prodaju i druge potrebštine za domaćinstvo, poljoprivredu... Taj deo je na slici iz 1956. (dole).

Kao što se na slici nazire, tlo je bilo kaldrmisano 'turskom kaldrmom' (krupni neobrađeni rečni oblutci) a samo je kolovoz bio od granitne kocke. Da je takvo popločavanje ulica bilo u najvećem delu izuzev užeg centra svedoči i donja slika.

Izlazak iz Riblje pijace prema centru.

U kući sa koje je obijen malter sada je knjižara - antikvarnica. Pre toga je tu više decenija bio poznati pijačni bircuz (bife) 'Kovilj'. Bio sam učenik Gimnazije (ona je odmah do crkve, a 'Kovilj' joj je bio preko puta) i bilo nam je strogo zabranjeno da u 'Kovilj' ulazimo. Znali smo i zašto, ali o tome niko nije preglasno pričao - za šankom se pre ili posle časova; za vreme odmora uvak mogao zateći poneki profesor.

Ul. Save Vukovića - odskora počinje odavde, a pre je počinjala od Kosovske ul.

U zgradi na sprat, u lokalu na levoj strani je bila zanatska radnja. Idući u školu ili iz nje kao osnovac lomio sam jezik vežbajući ime zanata: herihter. Herihteri su pravili po narudžbi obućara gornje delove obuće - krojili i sastavljali lica i postave. A izloženi primerci su me uvek asocirali na pregažene, osušene žabe.

Ul. Save Vukovića. Tu je još par kibicfenstera.

U prostoru u kome je sada striptiz bar (u suterenu) dugo je bila radionica za popravku akumulatora, kasnije servis akumulatora 'Vesna' (slovenačka fabrika akumumulatora). Tu su se zamenjivale istošene olovne pločice, dosipala kiselina, punili akumulatori, krpili napukli. Sada se neispravni akumulatori jednostavno odbacuju.

Ul. Zemljane ćuprije na uglu sa ul .Save Vukovića.

Metalni kapci na prozorima u prizemlju nisu bili retki.

A ostao sam dužan dve spomen-ploče iz ul. Zlatne Grede.

Na 'Platoneumu' (Zgrada ogranka SANU).


Na Gimnaziji - zid do 'Platoneuma'.

Tekst glasi:

Na mestu ovom bila je kuća
u kojoj se rodio 27. novembra 1833. godine
Dr Jovan Jovanović - ''Zmaj'' - pesnik
Ova je spomen-ploča podignuta i osvećena
70.godišnjeg rođendana pesnikova.
27. novoembra 1903. godine.

[nenad.bds]

Temerinska ulica

Početak Temerinske ulice, od sadašnje pijace (na kojoj se prodaju male životinje, 'antikviteti' i sl.). prema uglu sa Kisačkom ulicom. Zvala se Temerinska na Srpskom, Nemačkom i Mađarskom jeziku, sem neposredno posle II svetskog rata, kad se zvala Staljingradska.

U Temerinskoj ulici.

Nedaleko od ugla sa Almaškom ulicom je stub za lepljenje plakata koji više nema tu ulogu. Takvih stubova je bilo 15 - 20, koliko mogu da procenim. Sećem se da su se plakatima najavljivali dogadjaji - Poljoprivredni sajam, nedeljni ili mesečni repertoar novosadskih pozorišta i bioskopa, plakati povodom državnih praznika i sl. Sredinom 60-tih počinju i reklame za deterdžente, sapune za pranje veša, Koktu, Vita-sokove ...

Plakate su lepili lepkom od štirka koji su u kofi nosili radnici 'Jugoreklama' koji se kasnije utopio u DES.

Kisačka ul. kod ugla sa Dositejevom.

I Kisačka ul. je nosila stalno to ime, sem kratko posle II svetskog rata kad se zvala Lenjingradska.

Ovom ulicom se sada ne ide prema Kisaču kao nekada kada je ulica i ponela to ime.

Početak Karađorđeve od Kisačke ul.

Nekada je ova ulica nosila i naziv Kurjačka, a od 1918. (sem za vreme okupacije) je sa sadašnjim imenom.

Ul. Vuka Karadžića

Blizu izlaska na Kisačku ulicu je ovaj vrlo lep prizor pet kuća ujednačenih stilski, po veličini pa i po očuvanosti. Dokle će opstati, pitanje je: preko puta njih već je oslobođen plac za poćetak gradnje.

Inače, u prošlosti je nosila i naziv Kasarnska (kasarna je i sada na drugom kraju) a i Stara kazandžijska ulica.

Masarikova ulica slikana u pravcu centra


Masarikova ulica slikana u pravcu centra

Masarikova ulica se u daljoj prošlosti zvala Ulica crvenog srca.

Masarikova ulica


Hilandarska ul. na delu gde se završava Masarikova.


Hilandarska ul. sa zgradom 'Socijalnog' podignutom krajem 60-tih.


Hilandarska nasuprot 'Socijalnog'.

[nenad.bds]

Ovih dana (po ko zna koji put u poslednjih 40-50 godina) se govori o rušenju stare i gradnji nove

JEVREJSKE ULICE

Od Sinagoge do prvog pešačkog prelaza.


Isti deo ulice.

Ulice u centru Novog Sada imale su i imaju dva lica - ulično, sa reprezentativnijim lokalima i dvorišno, sa manjim radnjama, zanatskim ili uslužnim delatnostima. U dvorištima je bilo i danas ima i mnogo stambenih prostorija, najčešće neplanski ili improvizovano stiglih do te namene.

Dole je deo dvorišta u koje se stiže kroz kapiju na gornjoj slici.

Desna strana (prekoputa Sinagoge).


Desna strana, takođe.


Desna strana - tu je nekada bila Futoška pijaca.

Pijace, kaskva je bila na donjim slikama sećam se i ja jer sam u to vreme imao 14 godina.

Na slici gore je deo ulice par desetina metara dalje od dela koji je na sadašnjoj slici. Na levoj strani se vidi piramida - vrh krova na elektrotehničkoj školi; visoka zgrada je sada na uglu sa Bulevarom oslobođenja, a u spratnoj zgradi na desnoj strani slike je apoteka. Nekoliko zgrada je porušeno 1968-69. kada je probijen Bulevar, a kasnije je pijaca premeštena sa ulice na uvučeni prostor.

Isti deo, ali sa leve strane ulice.


I ovo je na skoro istom mestu (malo bliže ulici Vase Pelagića i pešačkom prelazu).


Pijaca je bila na desnoj strani ulice, baš na delu koji je na slikama.To je izgled koji je pijaca dobila tih godina - tezge sa betonskim stopama su iz 1055-56. godine.


I ovde su dvorišta puna lokala i stanova - pogledajte koliko je poštanskih sandučića na desnojm zidu.


Ovde sam ih nabrojao skoro 40.

Veliki broj lokala i stanova u dvorištima govori da će rušenje radi gradnje novih objekata biti složen i skup postupak. Zbog toga se do sada i nije ozbiljnije prišlo obnovi ove ulice. U medjuvremenu se broj lokala povećao pretvaranjem stanova u poslovni prostor, a dosta je i novog u dvorištima nastalo.

Čardak u dnu dvorišta (da li pripada Jevrejskoj ili ulici Pap Pavla ne znam) nedaleko od ugla sa Šafarikovom ulicom. Do sada sam bio u uverenju da se čardak najbliži centru nalazi u Kisačkoj ulici, ali je ovaj znatno bliži.

(Stare fotografije su iz knjige V. Puškara 'Priče varoških ulica'.)

[nenad.bds]

U zaleđini nekad i sad prometnih saobraćajnica - ulica Jovana Subotića, Kisačke i Vojvode Bojovića je nekoliko mirnih i senovitih ulica. Ovde su slike iz ulica

Arhimandrita Rajića, Lukijana Mušickog i Vojvode Šupljikca

Ulica Arhimandrita Jovana Rajića dobija ovo ime posle I svetskog rata. Pre toga, kao i za vreme okupacije 1941-44, zvala se Krstova ulica na srpskom i u odgovarjućem prevodu na mađarskom i nemačkom jeziku.

Iako gipsani ukrasi na fasadama po našem gradu nisu unikatna dela sa nekom umetničkom vrednosti, ipak daju kućama toplinu i neki 'diskretni šarm buržoazije'.
Ukras na slici iznad je, međutim, možda unikat. Slične nisam viđao.

Ugao ulica Arhimandrita Rajića i Lukijana Mušickog.

Ovog dela grada iz mladosti se sećam kao tihog, pomalo tajnovitog. Ostao mi je u sećanju osećaj da prigušujem noću zvuk koraka i da govorim u pola glasa da ne bih remetio taj mir.

Koliko znam, istina ne baš pozdano, u tom delu grada je u prošlosti većinom živeo viši sloj novosađana - državni činovnici i sl. Uostalom, i kuće govore o tome.

Ulica Lukijana Mušickog

Ulica Lukijana Mušickog se zvala Lisičija a i Princa Eugena.

L. Mušickog ulica. Iznad kapije je verovatno bio neki simbol koji je morao biti uklonjen.






Lukijana Mišickog. Ne znam zašto se vlasnici tako ponašaju, ali je po pravilu na spoljašnosti kuće vidljivo da kuća ima dva vlasnika.


L. Mušickog. Realna ili slučajna simbolika - automobil koji ne odudara od kuće.


Lukijana Mušickog. Ovo je na delu ulice izmedju ulica Vojvode Bojića i Masarikove.





Ul. Vojvode Šupljikca. Stare kuće su nekada bile pokrivene trskom.


Vojvode Šupljikca. Krenulo je rušenje, još samo da se iseli zadnji stanar.


Ugao Vojvode Šupljikca i Arhimandrita Rajića.

Ulica Vojvode Šupljikca se do 1918. zvala ulica Tri čekića.

O nasilnoj podeljenosti Novog Sada koji nestaje i ovog koji nastaje bukvalno govori ova slika: Očigledno da je kuća bila sa dva vlasnika, a da je linija podele išla sredinom ajnfort kapije. Na mestu desnog dela kuće sada je višespratnica. A na levom, starom krilu kuće je ostala samo polovina kapije, jedan gipsani anđeo i polovina napisa o godini gradnje iznad kapije.

Nisu samo zgrade prizori koji nestaju - da li ćemo još vidjati ovakav prizor domaće atmosfere?!


Novi izgled. Provlačeći se izmedju automobila, sa nebom iznad glave, setio sam se kanjona Nevideo koji je Milan Kovačević snimao na počecima naše TV.

[nenad.bds]

Ugao Vojvode Šupljikca i Arhimandrita Rajića.[/CENTER]

Ulica Vojvode Šupljikca se do 1918. zvala ulica Tri čekića.

Ovde sam pogrešio: na slici nije 'Ugao Vojvode Šupljikca i Arhimandrita Rajića' nego 'Ugao Vojvode Šupljikca i Đurđa Brankovića'!. Mesto odakle sam slikao jeste ugao kako sam mislio da je i prekoputa, no, od ulice Vojvode Šupljikca pa do Kraljevića Marka ulica ima drugo ime.

Tu sam se našao povodom Tri Čekića. Ovih dana sam naišao na podatak na na toj kući na uglu postoji znak. Istuna znak nije iz vremana kad je ulica Vojvode Šupljikca nosila to ime, nego je kasnije napravljen, s obe strane kuće, u nekom uredjivanju zgrade za prostorije mesne zajednice.

Kao što se vidi, po svemu sudeći ovaj simbol će sasvim brzo biti samo 'nestali prizor'.

Sećam se da je i iznad ulaza u gvožđaru 'Tri Čekić' (prekoputa Sinagoge, na uglu Jevrejske i Šafarikove ulice) bio taj simbol. Kad sam slikao po Jevrejskoj ulici pogledom sam ga tražio s druge strane ulice ali ga nisam video. Malter je većim delom bio obijen radi obnove fasade.