Poklonite pesmu...

[yige_gui]

za nekog za koga znam da ima istu omiljenu pesmu kao i ja..

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
. . . . . . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?
. . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
sasav letim, i živim.

Miroslav Antić

[swba]

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, —
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема —
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”

Djura Jaksic

[SansRomantic]

I dok se 18.jun neumitno približava...ja mu poklanjam pesmu

Ako me ikada sretneš negdje u gradovima stranim
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme
Sretni me,
Kao da me srećeš prvi put.
Nismo li se mi već negdje sreli,
Kaži...i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...
I noći zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne.
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.

Otok naš i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio...

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.

Teba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo nekada zajedno čitali,
Filmove koje smo gledali
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Naročito zaboravi.

***
I kada ti kažem da zaboraviš
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine.

***
I znam da možda i boli...ali pokušaj
Molim te, pokušaj...zaboravi!

(R.Šerbedžija - Zaboravi)

[SansRomantic]

za Kissigirl

OPOMENA


Čuj, reći ću ti svoju tajnu:

Ne ostavljaj me nikad samu

Kad neko svira.



Mogu mi se učiniti

Duboke i meke

Oči neke

Sasvim obične.



Može mi se učiniti

Da tonem u zvuke,

Pa ću ruke

Svakom pružiti.



Može mi se učiniti

Lepo i lako

Voleti kratko

Za jedan dan.



Ili mogu kom reći u tome

Času čudesno sjajnu

Predragu mi tajnu

Koliko te volim.



O, ne ostavljaj me nikad samu

Kad neko svira.

Učiniće mi se negde u šumi

Ponovo sve moje suze teku

Kroz samonikle neke česme.



Učiniće mi se crn leptir jedan

Po teškoj vodi krilom šara

Što nekad neko reći mi ne sme.



Učiniće mi se negde kroz tamu

Neko peva i gorkim cvetom

U neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,

Nikad samu,

Kad neko svira.

Desanka Maksimović

[SansRomantic]

a sad jedna za Jelisavetu...za dobrodošlicu i dug ostanak na ovim stranicama

KO SAM, ŠTA SAM - Sergej Jesenjin

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj život uzgred, tužna lica,
ja proživeh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici -
mnogo puta već se ljubih s drugom,
k'o da krešem vatru po šibici,
nežne reči šapućem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -
duša hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod čoveka,
nema više istine u njemu.

Zato moja dusa i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.

Ali uvek, tražeć' srodnu sebi,
mučeći se bez nežnosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tužna lica,
isto tako k'o ostali svet.

[lazorb]

LEPOTA

Milan Rakic

Jest, nema na tebi ni jednoga dela
da se mome oku mogao da skrije,
nijednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj' spustio nije.

Znam te tako dobro; u rastanka case
ti preda me stupas sva sjajna i ziva,
znam kada ce suze oko da ti kvase,
znam kad ti se dusa milostom preliva,

a kad u njoj nosis svu toplinu juga...
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako cudno druga,
i nikada slicna jucerasnjoj zeni.

Ta moc tvoja cudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
-Oh,budi jedanput ko i druge zene,
da odahnem najzad pred lepotom tvojom!

[SQUAW]

Eve jedna za 'Leba

PLAVI ZEC - Dušan Radović

Tri sam zemlje prelazio,
i tri gore pregazio,
i tri mora preplovio -
dok ga nisam ulovio.
Plavog zeca,
čudnog zeca,
jedinog na svetu!

Ovaj zec
zna da svira,
ovaj zec
zna da plete,
ovaj zec
ručak kuva,
ovaj zec
kuću mete.
Ovaj zec
plesti ume,
ovaj zec
žeti ume,
ovaj zec
šiti, piti,
i francuski govoriti
- sve razume!
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!

Ja ga htedoh vama dati
da vas mije,
da vam šije,
da vam kroji,
da vam broji,
da vam plete,
da vam mete,
da vam kuva,
da vas čuva,
da vam peva,
slike šara
i francuski razgovara.
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!

Stavih zeca u torbak
pa požurim svojoj kući.
Al' kad bismo ispred kuće
stade zečić da šapuće:
- Pusti me, lovče,
hrabri lovče,
da očešljam kosu,
da umijem lice,
da isečem nokte,
da ispravim stas,
da udesim glas.
Nek' vide deca
plavog zeca,
čudnog zeca,
jedinog na svetu!

Pustih zeca iz torbaka
al' se zec ne očešlja,
al' se zec ne umi,
nit' iseče nokte,
nit' ispravi stas,
nit' dotera glas.
Već pobeže, oj nesrećo,
na kraj sveta, oj nevoljo!
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!

[HLEBmaster]

Falaaaaa Na koga li asocira ovaj plavi zec?

[SQUAW]

Budim je...

Budim je zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama
Zbog neba razapetog između prstiju
Budim je zbog reči koje peku grlo
Volim je ušima…
Treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi
Budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde
Zbog ljudi koji bez čela i imena
prolaze ulicom
Zbog anonimnih reči, trgova…
Budim je zbog manufakturnih pejzaža,
javnih parkova
Budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih
izmedju dve bitke
Kada nebo više nije bilo
veliki kavez za ptice,
nego aerodrom
Moja ljubav puna drugih je
deo zore koju budim
Budim je zbog zore…
Zbog ljubavi…
Zbog sebe…
Zbog drugih…
Budim je, mada je to uzaludnije
nego dozivati pticu
zauvek sletelu
Sigurno je rekla:
“Neka me traži i vidi da me nema…”
Ta žena sa rukama deteta koju volim
To dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim
Uzalud…
Uzalud…
Uzalud…
Uzalud je budim,
jer će se probudit drukčija i nova
Uzalud je budim,
jer njena usta neće moći da joj kažu
Uzalud je budim
Ti znaš…
Voda protiče, ali ne kaže ništa
Uzalud je budim…
Treba obećati izgubljenom imenu
Nečije lice u pesku
Ako nije tako…
Odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen…

Branko Miljkovic ... poklanjam je svima kojima se dopada...

[Bishop]

..............................
Dva oka ko dva crna mora
obasjana sangom i zivotom,
ko tisinom govor drevnih gora,
ko cvece bojom i lepotom.

Otvarahu oci ,pune sjaja
pune misli sto dan jedan zive,
pune srece svoga zavicaja,
pune zelje da se svemu dive.

Otvarahu oci,crnu kosu
sto skrivase i grudi i telo
i lepota se prosu
u dan beo i u nebo belo.

Tad stavljahu jorgovane na se
umivahu sa mirisom lice
uvese se u bujne talase,
crne,ko njine zenice.
I podjose. I te zene tudi
mirisahu na san plave noci
i jorgovan,dok im pogled bludi
vecnom pesmom i vecitom moci.

...................................
Prva Zvezda - Vladislav Petkovic DIS