Poklonite pesmu...

[lazorb]

Ukrascu tvoju senku
obuci je na sebe
i pokazati je svima.
Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog.
Pa i onda kad dotrajes
iskrzala i izbledela
necu te sa sebe skinuti
na meni ces se raspasti
jer ti si jedini nacin
da pokrijem golotinju
ove detinje duse
i da se vise ne stidim
pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima
zajedno cemo plakati.

Zasivacu te vetrom.
Posle cu, znam,
pobrkati moju kozu s tvojom
ne znam da li me shvatas to nije prozimanje
to je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim
ljubav je neciji miris
sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo silazi sumrak
svet postaje hladniji,
ti si moj nacin toplog.
Obucicu te na sebe
da se ovako pokipeo,
ne prehladim
od studeni svog straha i samoce...

Miroslav Antic

[bebagm]

Zainspirisana pozitivnoscu foruma daaavno jos srocih par stihova i reko aj da ne ostanu po mojim papirima neiskorisceni, da ih poklonim forumu:

Vojvodina cafe forum

Idu dani kao ludi
nepredvidiv je nas svet,
nije cudo ali cini
prava cuda Internet.
Tako jednog lepog dana
pade meni nesto na um,
kad ugledah na adresi
jednoj neki forum.
Prijavih se za raspravu,
druzenje i zabavu,
nista tada ne sluteci
kako ce to dalje teci.
Lady S i Necromancer
welcome uvek zele svima,
stariji, mladji, crni, plavi
za sve mesta ima.
Kad se kuci smaras
i kad ne znas sta ces,
od sad pa nadalje
ti resenje znaces.
Samo ako zelis
da se ludo druzis,
za sve mesta ima
samo se pridruzi.
Svi veseli, pozitivni
svako na svoj nacin lud,
das im temu oni o’ma
daju tebi i svoj sud.
Squaw, Lebac, swba, “jaje”
cuda cine i to traje,
Gogo, Sonja, Maqa, Goga
i te kako i jos mnOgo toga.
Svakog dana nove teme
za probleme il dileme,
forumce ce sve da resi
ko ne svrati ce pogresi!

Sorry Meggy sto sam te oslovila sa "jaje" to je zbog rime!

[Lady in red]

Mom Snesku...

Edgar Alan Po

Anabel Li

U carstvu na zalu sinjega mora-
Pre mnogo leta to bi-
Zivese jednom devojka lepa
Po imenu Anabel Li
I samo jedno joj bese na umu
Da se volimo mi
U carstvu na zalu sinjega mora
Deca smo bili mi
Al volesmo se vise no iko
Ja i Anabel Li;
Ljubavlju s’koje su patili zudno
Nebeski andjeli svi
I zato, u carstvu na morskome zalu
Prodavno ovo se zbi;
Produhnu vetar nocu sa neba
Sledi mi Anabel Li
I dojdose od mene da je odnesu
Njezini rodjaci svi
U grob na morskome je spustise zalu
Da vecni sanak sni
Andjele zavist je morila sto su
Tek upola stretni ko mi
Da, zato samo (kao sto znaju
u carstvu onome svi)
Poduhnu vetar nocu sa neba i sledi
I ubi mi Anabel Li
Al mi nadjacasmo ljubavlju one
Sto stariji behu no mi
Sto mudriji behu no mi
I slabi su andjeli sve vasione
I slabi su podvodni duhovi zli
Da ikad mi razdvoje dusu od duse
Prelepe Anabel Li
Jer vecite snove, dok mesec sjaj toci
Snivam o Anabel Li;
Kad zvezde zaplove svud vidjam ja oci
Prelepe Anabel Li;
Po svu noc ja tako uz dragu pocivam
Uz nevestu svoju, uz zivot svoj snivam
U grobu na zalu tu lezimo mi
A more buci i vri

[Mish]

Testament

Kad bih svoj zivot mogao ponovo da prozivim
pokusao bih u sledecem da napravim vise gresaka,
ne bih se trudio da budem toliko savrsen,
opustio bih se vise.
Bio bih gluplji nego sto bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji cistunac.
Vise bih se izlagao opasnostima, vise putovao,
vise sutona posmatrao, na vise planina popeo,
vise reka preplivao.
Isao bih na jos vise mesta na koja nikada nisam otisao,
jeo manje boba, a vise sladoleda,
imao vise stvarnih a manje izmisljenih problema.
Ja sam bio od onih sto je razumno i plodno
proziveo svaki minut svog zivota: imao sam,
jasno, i casaka radosti.

Ali, kada bih mogao nazad da se vratim,
tezio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, zivot je od toga sacinjen,
od trenova samo: nemoj propustati sada.
Ja sam bio od onih sto nikada nikuda nisu isli bez
toplomera, termofora,
kisobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da zivim,
laksi bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da zivim,
s proleca bih poceo bosonog da hodam
i tako isao do kraja jeseni.
Vise bih se na vrtesci okretao,
vise sutona posmatrao i sa vise dece igrao,
kad bih zivot ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina, i znam
Da umirem.

Borhes

[Mish]

''AKO'':

Ako mozes da vidis
unisteno delo svoga zivota,
i bez jedne reci da ga ponovo gradis,
ili da bez uzdaha ili protesta,
podneses gubitak onoga sto si dugo tekao;
ako mozes da budes zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi,
ako mozes da budes jak, a da ipak ostanes nezan,
da ne mrzis one koji tebe mrze,
a da se ipak boris i branis;
ako mozes da slusas kako tvoje reci
izvrcu nevaljalci, da razdraze glupake,
i da cujes kako luda usta o tebi lazu,
a da sam ne kazes ni jednu laz;
ako mozes da sacuvas dostojanstvo i slavu,
ako mozes da budes skroman,
iako si savetodavac kraljeva,
ako mozes da volis svoje prijatelje kao bracu,
a da ti ni jedan ne bude sve i svja;
ako znas da razmisljas, da posmatras i upoznajes,
a da nikad ne postanes skeptik ni rusilac,
ako znas da sanjaris, a da ti san ne bude gospodar,
da mastas, a da ne budes samo mastar;
ako mozes da budes cvrst, ali nikad divalj,
ako mozes da budes dobar,
ako mozes da budes pametan,
a da nisi cistunac i sitnicar;
ako mozes da zadobijes pobedu posle poraza,
a da te dve varke podjednako primis,
ako mozes da sacuvas hrabrost i glavu,
kad je svi ostali izgube.
Tada ce sreca i pobeda
biti zauvek tvoji poslusni robovi,
i ono sto vise vredi nego slava:
Bices Covek Sine moj!

Radjard Kipling

[Mind_reset]

Mojoj Bebi....

Daleko u nama
(Vasko Popa)

Očiju tvojih da nije
ne bi bilo neba
u malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
zidovi ne bi nikad
iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
vrbe ne bi nikad
nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
sunce ne bi nikad
u snu našem prenoćilo

Pahuljica si snežna
tišinu oko mene
što raspeva

Grana si mi rascvetana
osmeh na usnama
što mi zapali

Oluja si letnja
krila što mi da
i polomi

Dunja si zrela
u srce što mi padne
duboko

Ulice tvojih pogleda
nemaju kraja

Laste iz tvojih zenica
na jug se sele

Sa jasika u grudima tvojim
lišće ne opada

Na nebu tvojih reči
sunce ne zalazi

Koraci tvoji sa pločnikom
razgovaraju

Koraci tvoji pevaju
u mome telu

Bosi koraci tvoji vesele
stidljivu rosu

I duboke ostavljaju tragove
u snegu moga srca

Prisutna si
u žiži moje samoće
sa dve ruke
kako bih svet zagrlio

Prisutna si
u prozoru moje suze
u dva oka
kako bih svet udomio

Prisutna si
u svakoj mojoj pesmi
u jednom snu
kako bih svet obogatio

Sijalicu dobru pališ
u tuzi mojoj smedjoj

Livadu mi prostireš
na grudima svojim

Golubove okupljaš
u radosti mojoj bele

Cigaretu mojih briga
u srcu svome gasiš

U grozdu tamjanike
na moje usne čekaš

[Mish]

Gradinar 41

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

Tagore

[Mish]

TREĆA BEZIMENA

Zavrsicu pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

Tagore

[Bishop]

Zaboravi


Ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me sreces prvi put.
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi...i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noci zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...
Onaj hlad pod maslinama u nasoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok nas i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio...

Zaboravi da si ikada rekla da me volis,
I kako se nikada, nikada, necemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno citali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Narocito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuskanca,
I onaj nas poljubac na kisi
Za koga bi znala reci:
"Nikada necu zaboraviti".
Molim te zaboravi...

I kada ti kazem da zaboravis,
Kazem ti to zato sto te volim
Kazem ti to bez gorcine,

Otvori oci ljubavi,
Nasim gradom prosli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve sto smo bili,
Znali..., imali...
Zato... Zaboravi.

Cemu sjecanja...?
Pogledaj kako tresnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeca.
Nasmijesi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je vec dragana, hocu da kazem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo vise djeca
I znam da nije lako,

I znam da mozda i boli, ...ali pokusaj,
Molim te,....pokusaj...zaboravi!

I ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me sreces prvi put;
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi... i zaboravi.

Rade Serbedzija

[euridika]

Posmrtni mars klovnova (Mika Antic)

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.

Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio kiriju sto sam ziveo medj ljudima.

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaku drugu smisao.

U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.