Kolumne

[vrsac14]

Ne znam da li ste čuli za damu koja se zvala Šota Galjica (Shota Galica), ali ona kod velikog broja Kosovara uživa kultni status.

Iako je njen muž Azem Bajta, uz Šabana Palužu i Tahira Mehaja u vremenu od l918. do l924. godine bio jedan od glavnih vođa KAČAKA koji su ojačavali tradiciju Drenice kao područja u kome su se Srbi (i prije toga, i tada, a i poslije toga) osjećali apsolutno nesigurnim, u narodu Kosova i Metohije (naravno, ne i Srbima koji su tu živjeli), Šota je sa svojom puškom i svojom hrabrošću, bila mitski heroj u želji albanskog življa za razdvajanjem od Srba.

Da je živa, vjerujem da bi sad rekla:�Eto, jesam li vam fino govorila.�
A Drenica u kojoj je Šota živjela i borila se je dio Kosmeta sjeverozapadno od Prištine, počevši na sjeveru od Rudnika, Donjeg Prekaza i Galice (kao što se i Šota zvala), pa na jug do Trstenika i Glogovca koji je u blizini prištinskog aerodroma i Kosova Polja.
Ona riječ KAČAK danas se može svakako tumačiti. Za albanski narod oni su bili hrabri borci za oslobođenje svog naroda od srpske dominacije, a za Srbe su, bezbeli, bili hajduci, razbojnici ili kako se to danas kaže � teroristi.
Uglavnom, tradicija kaže da se Srbima nije preporučivalo da zanoće u području Drenice.

Sve to znači da se između Srba i Albanaca na Kosmetu nije zakuhalo tek neki dan, nego mnogo, mnogo ranije, čak puno prije i rođenja Šote Galjice.

Nas su u školi lijepo učili da je područje Kosova i Metohije kolijevka srpskog naroda, Raška, Duklja i Zeta sa svojim manastirima Visoki Dečani, Studenica, Pećka Patrijaršija i drugima (sa pravoslavnom religijom), daju tapiju jedan kroz jedan srpskom narodu na tu zemlju, sa koje su se vremenom proširili na sjever sve do Dunava.A kada su Srbi već stekli sve civilizacijske komponente jednog naroda koji se ukorijenio na jednom prostoru, počeli su sa juga da pristižu pripadnici albanskog naroda, koji su dolazili preko brda iz Albanije u potrazi za boljim životom.
I onda su polako počeli da prave probleme i neprilike Srbima koji su živjeli na svojoj zemlji.Kakvo su mišljenje Srbi imali o pridošlicama mogli smo saznati od srpskih intelektualaca, pa tako Dr. Vladan �orđević piše da su �Albanci mršavi i niski, da imaju ciganske i feničanske crte lica�, čak su ga podsjećali na �praljude koji su spavali u krošnjama drveća, zakaćeni repovima o grane�. (Ovaj se citat može naći u knjizi Ivo Banac:The National Question in Yugoslavia: Origins,History, Politics, ).

Tako su nas učili u školi. Samo, takvu sliku su nam stvorili povjesničari što su i sami bili Srbi, a podrazumijeva se da nismo mogli čuti i onu drugu stranu, albansku. A Latini su nas fino učili :�Audiatur et altera pars�.
A ta druga strana tvrdi nešto drugo. Prvo, kažu da su Srbi došli na područje Kosmeta seobom slavenskih plemena tek u VI i VII stoljeću, s čime se, htjeli ne htjeli, slažu i srpski historiografi.
Ali, tvrde dalje Albanci, prije dolaska slavenskih plemena, što znači i Srba, područje današnjeg Kosova i Metohije nije bila pusta, divlja, nenastanjena i nepristupačna džungla, bila je tu zemlja DARDANIJA koju su nastanjivali albanski preci ILIRI, tako da pitanje ko je kome podstanar na toj zemlji, tom tvrdnjom mora dobiti neki drugi miris.

Što je najgore, teško je utvrditi pravu istinu, iz prostog razloga što je malo relevantnih podataka iz tih vremena.
Ono sigurnih podataka do kojih se može doći, govori da ni jedni ni drugi nisu baš opterećeni činjenicama, ponosno odbijajući da budu sluge činjenica i jedni i drugi su postali dobri čuvari svojih nacionalnih iluzija.

Ono što se mora priznati je da od samog početka Srbima nisu cvjetale ruže na tom njihovom ognjištu, zahvaljujući prije svega Turcima koji su im zagorčavali život sve od Kosovske bitke l389. godine pa sve do l912., kada je propalo �pusto tursko�.
A da ne mogu mirno spavati ni prije Turaka, ni za njihovo vrijeme, a bogami i poslije toga, pobrinule su se komšije Albanci.
Treći faktor koji nije Srbima nikada dopuštao da se opuste bili su oni sami i njihova međusobna trvenja. Od svojih početaka življenja u Raškoj, Duklji i Zeti, omiljena srpska disciplina bila je međuplemenska borba.

Tu su se najvještiji pokazali Nemanjići čiji se osnivač dinastije Stefan Nemanja i zamonašio 1196. godine. I njegov treći sin Rastko se zamonašio, ali je u toj oblasti postigao briljantniju karijeru, proglašen je za sveca.
Kada bi danas pitao one mlade Srbe što na mitinzima i sportskim susretima (neću da spominjem rat u Bosni i Hrvatskoj) visoko drže tri prsta i glasno uzvikuju :�Srbija, Srbija !�, kako se pravim imenom zvao njihov idol sveti Sava, nisam baš siguran da bi se sjetili imena Rastka Nemanjića.
A da je u to vrijeme trebalo biti lukav kako bi se opstalo, najbolje pokazuje baš sveti Sava, jer kad se Savin brat Stefan krunisao za kralja 1217. godine, Sava je blagoslov tražio od rimskog Pape.
Dobro, sad, da se neko ne bi uplašio da su Srbi mogli da ostanu poznati kao uzoran katolički narod, Stefan je krunisan i po pravoslavnim pravilima igre, vuk sit, a za ovce se uvijek zna. Ovce ko ovce.

U to vrijeme Albanci su većinom bili po brdima, tako da se Srbi nisu baš previše opterećavali njima, ali problem je nastao dolaskom Turaka. Do tada se srpska vlast oslanjala na državu (vlastela) i crkvu. Turci su sa svojim rezonom:�Dobro, jesmo mi agresori, ali nama treba ova zemlja i mi ćemo je uzeti�, pokazali Srbima na Kosovu Polju da u ratu ne pomažu busanja u prsa, mitologija i epska poezija. A to su tri stvari koje Srbi vole i koje ih najskuplje koštaju.
Turci su uspostavili vlast punu krvi, pobili većinu srpske vlastele, ostavili one koji su se pokorili, čak su im, kao vazalima, ostavili i vlast u njihovom području.

Mene ponekad uveseljava srpska mitologija, hajde što ubjeđujući i sebe i druge u nešto što samo oni žele, pa tako svoj najteži poraz pretvaraju po sistemu Davida Koperfilda u svoju veliku pobjedu, nego što i neke historijske činjenice,logički nedokučivim razlozima, divnom lakoćom obmanjivanja stvaraju kolektivnu iluziju.

Eto, učili su nas da je glavni izdajica cara Lazara bio Vuk Branković (na čijem se imanju, Kosovu Polju, i odvijala bitka) a da je Marko Kraljević simbol srpskog junaštva.
Stvari, na žalost, stoje malo drugačije. Ispostavlja se da je Vuk Branković, uz one vitezove iz Bosne koji su došli da se bore protiv Turaka, bio najhrabriji srpski vojskovođa i da je hrabro izgubio i život. A Marko Kraljević je među prvima pobjegao i među prvima postao skrušeni i vjerni turski vazal.

Iako su pobili nepokornu srpsku vlastelu (lukaviji su, rekosmo, postali vazali), Turci nisu dirali pravoslavne crkve ni manastire, pa su Srbi mogli u miru dozirano da sačuvaju svoj identitet.(Sve se nešto pitam, kad su ti manastiri ostali toliko stotina godina nedirnuti, ko onda poruši Aladžu džamiju u Foči i Ferhadiju u Banjoj Luci).

Ali zato Albanci nisu mirovali. Jest se i njih jedan dio, kao i Srba, �prepisao� na Islam, ali su vrebali svaku priliku da Turcima zagorčavaju život, a uz to, kao usput, i Srbima. Tako je u Kačanskoj klisuri, i pored turske okupacije, glavni gazda bio Albanac Musa Kesedžija. Nije bilo šanse da kroz tu klisuru prođe turski karavan sa robom, jer se znalo da bi ga odmah trebalo zaboraviti, a u korist Musinu.
Kad je i Sultanu pukao film zbog Musinih �aktivnosti�, pošalje on čuvenog �junaka� i svog vjernog vazala Marka Kraljevića da Musi pokaže ko je gazda.
Pri njihovom susretu Musa ga je pozdravio riječima:

Prođi, Marko, ne zameći kavge,
Il odjaši, da pijemo vino;
A ja ti se ukloniti neću
Ako t i jest rodila kraljica,
Na čardaku, na meku dušeku,
U čistu te svilu zavijala,
A zlaćenom žicom povijala,
Odranila medom i šećerom;
A mene je ljuta Arnautka
Kod ovaca na ploči studenoj,
U crnu me struku zavijala,
A kupinom lozom povijala,
Odranila skrobom ovsenijem;
I još me je često zaklinjala
Da se nikom ne uklanjam s puta!

Tako je to, ako nisi puno jači, sa puno više oružja, neće ti se Albanac skloniti sa puta, a pogotovo ako je to njegov put.

Što se tiče Turaka na Kosmetu, nisu imali problema samo sa Srbima i Albancima, i moji Austrijanci su tu namirisali neki ćar, pa su 1689. godine upali na Kosovo.Ne treba ni govoriti koliko su se Srbi obradovali, pogotovo što su imali priliku da izmire neke račune sa Turcima, a opet, onako usput, i sa Albancima.
Austrijance je predvodio grof Eneo Pikolomini (pored svojevremeno francuza Eugena Savoyskog neka ima i Italijana koji vode austrijsku vojsku), koji nije bio baš impresioniran domaćim Srbima (grof ih je nazivao Rasima, po Raškoj), pa krajem godine šalje jedan izvještaj u kome piše:
�Deset hiljada Rasa s oružjem u rukama dolaze mi bez ikakvog poglavara, s namerom da pljačkaju i žive od nasilja i siledžijstva. Ne znam šta da činim s tim divljim zverima, jer dolaze pod izgovorom da žele da nam se pridruže, a ja ne znam kako da ih obuzdam. Uništavaju i pustoše po celoj zemlji, i bude u meni strah i podozrenje, a zbog njihove neobuzdanosti drugi se plaše da nam priđu; da ih udaljim iz naše vojske, strahujem da će biti gore, a ako ih zadržim, mogli bi sve uništiti�.

Turci su taj njegov problem riješili po kratkom postupku, 2. januara 1690. kod Kačanika (teritirij Muse Kesedžije) otjerali su Austrijance s Kosova uz koje je pobjegao i veći broj Srba, pa su Turci sad nagovarali Albance da se sa brda spuste u doline.
Tako, ser Pol Rajkot, engleski konzul u Smirni (današnji Izmir u Turskoj) koji je putovao Balkanom,1700. godine je objavio prikaz situacije sa tog područja u kome tvrdi da je tada na Kosovu bilo znatno više Arnauta (što će reći Albanaca) nego Srba.

Kao što se vidi na Kosovu je bilo uzbudljivo kao u akcionim filmovima. Turci su predugo dominirali tim prostorom, ali sve ima svoj kraj, pa i �pusto tursko�.
Bila je to prilika da se Srbi i Albanci opet okrenu jedni drugima i pogledaju da nema kakvih zaostataka u računima.
Tako su Srbi, čim su 1878. povratili Niš, spalili tamošnju albansku četvrt a i sva okolna albanska sela do juga Srbije, pa Albanci, normalno, iz Srbije masovno bježe na Kosovo koje je pod Turcima bilo do 1912. godine. A na samom Kosovu odnosi Srba i Albanaca bili su tradicionalno napeti.

Edith Durhman, koja je 1908. godine putovala tim krajevima piše da, iako je Kosovo dio Otomanske imperije, tamošnji Srbi � �bez obzira na činjenicu da u najvećem broju mesta čine manjinu, i dalje maštaju o proterivanju svih muslimana i obnovi velike serbske imperije�.
Naravno, svako ima pravo na svoj san.

Sad, da ne bi ispalo kako ja forsiram samo crnu stranu srpsko � albanskih odnosa na Kosovu, moram ispričati nešto što čak ima, na neki način, u jednom dijelu, i blagu nijansu romantike. Ljubavne, naravno, dosta je bilo mržnje.

Helem,jedan Albanac se zagledao u jednu mladu i lijepu Srpkinju, a kako nije bio baš neki mirni i smjerni domaćin, nego mladić kome je oružje bilo glavna alatka on je svoj ljubavni problem riješio jednostavno � oteo je djevojku i poveo je sa sobom u brda.
Eh, sad,da li je i mlada dama bila zaljubljena, ne zna se,nju niko i onako nije ništa pitao.
Kako je �zona dejstva� mladog �junaka� bila nešto veća, imao je priliku da isproba tvrdoću kamenja i gudura sve do Soluna. Kako je mladoj bilo da se lomata po bespuću mogu zamisliti, uglavnom, kod Soluna je dama iskoristila priliku i pobjegla od onoga što je najviše volio oružje.
U Solunu je našla smještaj kod jednog Cincara (ne Ciganina, nego Cincara, to je nešto sasvim drugo) koji je bio prilično uspješan trgovac a dobre duše. Samo, damu je osim samog bijega mučio još jedan problem, naime � bila je trudna, jer onaj mladi Albanac nije ratovao baš i noću.
Trgovac se sažalio, pa da ne pukne bruka, oženio je trudnu djevojku.

Što ja ovo pričam? Zbog djeteta, djeteta koje je rođeno iz ljubavi Albanca prema Srpkinji.
Dijete se,hvala Bogu, rodilo normalno i izraslo u pametnog i bistrog (ne bih baš mogao reći i prelijepog, kao što je bila njegova majka)momka koji je dobio ime Alkabiad, s tim što je prezime nosio po svom biološkom ocu � Nushi.Alkabiad Nushi.Alkabiad se u neko doba obreo u Beogradu gdje je kao pametan i obrazovan momak stekao finu karijeru. Bio je dovoljno bistar i znao je da s tim imenom, a naročito prezimenom, nema šanse za prosperitet u Beogradu pa je ono Alkabiad promijenio u Branislav, a prezimenu je dodao samo jedno malo �ć�, pa smo, na našu radost, dobili finog momka koji se zvao Branislav Nušić.Ostalo znate, postao je, do dana današnjeg najbolji srpski komediograf, a kako je bio obrazovan i govorio jezike, bio je srpski konzul u Bitolju, i, zna se, u � Prištini. Nije krv voda.
Dobro, kad je već bio bistar, pametan i obrazovan, pa bio i konzul, što ne postade i ambasador, pitaće se neko. Nema šanse, u Beogradu je važilo pravilo da ambasadori Srbije mogu biti samo pravi Srbi, što se za nekadašnjeg Alkabiada Nushija ne bi baš moglo stopostotno tvrditi.

Na kraju, to i nije važno, meni je fino to što je onaj Albanac bio zaljubljen, i to u moru mržnje.

Ovo, pak, što se dešavalo na Kosovu zadnjih tridesetak godina, znaju svi. Ono čega je najviše nedostajalo, bila je � ljubav.
Pogotovo što je Sloba Milošević svojom glupom politikom proizveo još više mržnje i još
više aktuelizirao stari Kanon Leka Dukađinija u kome je osveta jako bitna riječ.
Nakon masakriranja Albanaca na Kosovu i njihovog protjerivanja u Albaniju i Makedoniju, bila je to prilika Amerikancima da realiziraju OPLAN � 10601 � ALIED FORCE, što će reći � plan za avio udare na Srbe, a koji je Srbe naučio da ima jačih i od Turaka.

Druga je stvar što ja mislim da to Ameri nisu uradili što su se rasplakali nad hudom sudbinom kosovskih Albanaca, nego da tu imaju svoje baze.

Kosovo se još nije osamostalilo, ali, eto, kažu, i to će uraditi poslije predsjedničkih izbora u Srbiji.
Neka im je Bog na pomoći, na Albance mislim, znajući da ih prve komšije, Srbi, ne vole, a i oni u Albaniji imaju prema njima odnos kao Srbi iz Srbije prema Srbima iz Hrvatske, što je najblaže rečeno � maćehinski..
A koliko god su složni u borbi protiv Srba, toliko su nesložni između sebe. A za život u normalnoj, demokratskoj i samostalnoj državi, potrebno je malo više toga da se podudari, od neke tradicije državnosti, preko zdravih ekonomskih odnosa do normalnog i prijateljskog odnosa sa cijelim svijetom.
Zato rekoh neka im je Bog na pomoći, sloboda zna da bude pretežak teret

[maksimilijan]

alkibijad nusha ne nushi a nushicev cale nije shiptar vec cincar tek da se zna
masovni pogrom shiptarana kojim si ti drogicama

[vrsac14]

alkibijad nusha ne nushi a nushicev cale nije shiptar vec cincar tek da se zna
masovni pogrom shiptarana kojim si ti drogicama

Može se i tako tumačiti da otac deteta bio cincar jer je rođeno u braku.Ali u Komunističkoj Istoriji koji su nas učili ne piše da je oženio trudnu devojku.Spisi Nacionalne Bibloteke u Parizu moze se pročitati drugačije.Samo da se i to zna.

[maksimilijan]

da nisu ovo ti nacionalni spisi biblioteke u parizu
Kosovo remake - Onako,usput - Kolumne - CyberBulevar.com-Bosanskohercegovački internet portal
ono shto me je zadivilo je da se kolumna zove ponovo radjanje kosova
a mozhda i vikipedija lazhesvi smo mi zhiveli u zabludi da je nushic cincar i da je djordje srpsko ime hvala shto si nam dokazao koliko greshimo

vikipedija kazhe o nushicevim roditeljima sledece

Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше
evo i njegova stranica
http://sr.wikipedia.org/wiki/Бранислав_Нушић
a po tebi je rodjen u solunu

[vrsac14]

Tabui koji su jos prisutni kako u svijetu tako i kod nas

Mnoge razvijene zemlje uspostavile su zadnjih decenija XX vijeka visok nivo tolerancije i prevazisle mnoge od vjekovno uvrijezenih tabua i predrasuda.Kada govorimo o tolerisanju tabua u pojedinim drustvima uzimamo u obzir pojedina drustva kao cjeline a ne sve njegove predstavnike.U mnogim zemljama seksualna revolucija, agresivne medijske kampanje i drustvena borba dovele su do pozitivnih rezultata .Ipak, u vecini drustava tabui kao sto su zlostavljanje zena i djece, nasilje u porodici, homoseksualnost, alkoholizam i narkomanija,eutanazija, prostitucija, vanbracne zajednice i potomstvo, usvajanje djece i mnogi drugi i dalje su prisutni.

Svet se suocava sa problemom ostvarivanja osnovnih ljudskih prava koja se cesto prosiruju u specificne zahtjeve drustvenih grupa za koje drustvo opet smatra da ugrozavaju osnovne ljudske vrijednosti.Mnoge zemlje su na putu odobravanja homoseksualnih brakova te usvajanja djece u sklopu istih, eutanazije ili genetickog inzenjeringa u procesu planiranja potomstva.Te pojave konkretno u nasem drustvu obzirom na jaku tradiciju i opste ekonomsko-politicko stanje nece jos dugi postati predmetom javnih rasprava i medijskih kampanja.S druge strane zakon i red su uskoj povezanosti sa tabuima i tolerisanje istih moze ozbiljno ugroziti sigurnost u drustvu.Dok se na Balkanu narkomanija smatra za jednu od najvecih posasti od kada postoji covjek u Holandiji u odredjenim cetvrtima postoje automati sa sterilnim iglama sa precutnom devizom "k'o voli nek izvoli" sto se pogazalo i efikasnim jer se broj uzivaoca droge nije uopste povecao.

Tabui se mogu na ironican nacin tretirati kroz humor. Americka crtana serija "The Simpsons" veoma uspjesno ismijava americko drustvo i njegove tabue koji su u suprotnosti sa realnim stilom zivota Amerikanaca. Kalifornija sa svojom Kristalnom dolinom predstavlja Meku svjetske porno-industrije, a na Floridi nepropisno obuceni kupaci podlijezu novcanim kaznama.

[maksimilijan]

ovo nikako ne mozhe spasti u kolumne

tabu

[vrsac14]

Ono što bi verovatno poslednje palo na pamet osobi koja je nešto čula o Srbiji ili možda prošla kroz nju u poslednjih nekoliko decenija, je da našoj državi nedostaju muškarci.

Slike koje dolaze odavde skoro uvek su slike muškaraca - ratnika, političara ("očeva nacije"), sveštenika ("duhovnih očeva").., ili pevačica verovatno nesvesnih svoje (queer) drag queen maskuline prezence.

Homofobija, mizoginija, borba za "tradicionalne vrednosti", kult oca (narodnog, ideološkog vođe) i mnogi drugi pokretači onih grupa mladih muškaraca koje često leče frustracije nastale lošim životom tako što razbijaju grad u kom žive, na prvi pogled izgledaju kao pokazatelji snage �muškog principa", pa se tako često čini da u društvenom životu Srbije i ne postoji(e) drugi rod(ovi) osim muškog. Zapravo ništa nije manje istinito od toga. Problem našeg društva nije u tome što je "muški princip" previše prisutan ili dominantan, već u tome što on skoro da ne postoji.

Srpski muškarac je kukavica. On je u stalnom strahu, pre svega od sebe. Srpski muškarac ako želi da bude muškarac mora da prizna zločine učinjene u njegovo ime. Njegov strah pre svega proizilazi iz činjenice da je on zapravo svestan svoje nemoći, i onda ga sve ugrožava - i istine iz prošlosti, ali i svi oni koji takođe zahtevaju moć - žene, Romi, ljudi sa invaliditetom, homoseksualci... Čoveka koji je siguran u svoju snagu, tuđa snaga ne ugrožava.

Srpski muškarac je onanista. Da bi postojao odnos, mora da se prizna postojanje drugog. Muškarac je u strahu ne samo od sopstvene seksualnosti, već od seksualnosti uopšte. U jednom beogradskom �muškom" nedeljniku pročitao sam naslov uredništva: "Ako ti devojka slomi srce, ti joj slomi vilicu". Ta rečenica odlično pokazuje strah Srpskog muškarca. Jer ako moja sopstvena seksualnost nije dovoljna da privuče (i zadrži) moju partnerku, onda će je zadržati moja pesnica. Srpskog muškarca homoseksualnost ugrožava ne samo zato što je homo već pre svega zato što je seksualnost.

Srpski muškarac nikada nije odrastao. On je večno zarobljen u stadijumu palanačkog deteta koje, uplašeno od zlonamernog sveta, traži spas u krilu Oca koji će mu omogućiti blaženo stanje oslobođeno bilo kakve odgovornosti. On nikada nije prošao stadium individualizacije, nije postao osoba u psihološkom, i misleći pojedinac u društveno-političkom smislu.

A ko je Otac? Razni Matije, Vojislavi, Slobodani, Irineji... svi oni koji hrabro preuzimaju na sebe breme �odgovornosti" (društvenu moć) i samim tim omogućavaju u beskonačnost produženo infantilno proleće Srpskog muškarca. Ali ako su ti ljudi Očevi, samim tim moraju biti muškarci, reći ćete, i u pravu ste. Oni jesu muškarci, ali Srpski muškarci, u kojima "muški princip" ne postoji jer on ne može da postoji bez lične odgovornosti i hrabrosti, koje se mogu pokazati samo van stada istomišljenika, u zrelosti kojoj nije potreban autoritet Oca da bi znali šta je dobro a šta loše.

I to je uzrok onog večitog vapaja za slogom među Srbima koja nekako nikako da se ostvari, jer da bi postali grupa moramo prvo postati pojedinci, sposobni da vidimo i poštujemo osobe koje nas okužuju.

Sprski muškarac je i idealan nacionalista, i idealan komunista, i idealan kapitalista. Kada najzad prođe kroz tranziciju ka stabilnoj oligarhiji, Srbija će sigurno biti uspešna tržišna demokratija, jer će Srpski muškarac ponovo dobiti Oca koji se ne može dovesti u pitanje. Kao u vreme religiozne svesti, Tržište će mu najzad pružiti autoritet zahavljujući kom će moći da se zauvek oslobodi društvene odgovornosti, a Otac posle karikature koju je predstavljao tokom dvadesetog veka će postati Apstraktni otac, koji pruža odgovore na sva pitanja o Dobru i Zlu. Otac više neće biti smešna karikatura čoveka jer on i neće biti čovek, i zato se njegova pravila neće dovoditi u pitanje. Srpski muškarac će se tada pridružiti ostatku sveta u modernoj devijaciji "muškog principa" u kom eksploatacija postaje novi Oče naš.

Srpski muškarac, da bi najzad to i postao, mora da se oslobodi strahova, da najzad odraste i postane seksualno, političko biće koje prihvata odgovornost za sebe i ljude oko sebe. Ali pre svega mora da shvati da nisu žene, pederi ili Albanci ti koji ga ugrožavaju, već upravo patrijarhat koju mu ne dozvoljava da od Srpskog muškarca najzad postane srpski Muškarac.

[starsica]

Dragi gospodine vrsac14 (posto su ostale institucije zauzete), da li biste u svojim navodima mogli da prenesete link sa kojeg ste preuzeli tekstove?
Evo, cisto ako neko bude trazio:
GayEcho - Press: MOJE PISMO SRPSKOM HETEROSEKSUALNOM MUŠKARCU

[yossarian]

Какво говно од текста. Нека педерчина је узела за право себи да извређа све српске мушкарце.
Можда сви педери нису болесници, али овај што је ово писао дефинитивно јесте, извире из сваког слова.

[vrsac14]

Dragi gospodine vrsac14 (posto su ostale institucije zauzete), da li biste u svojim navodima mogli da prenesete link sa kojeg ste preuzeli tekstove?
Evo, cisto ako neko bude trazio:
GayEcho - Press: MOJE PISMO SRPSKOM HETEROSEKSUALNOM MU�*KARCU

Borba (komentari)
Moje pismo Srpskom Heteroseksualnom muškarcu (Ili kako je patrijarhat pojeo patrijarha)
26.04.2009.
Milan Marković
dramski pisac, Beograd

Ilustracija: Nikola Grulović