V.Bulajić i srpska nacionalna svest

[Digi-Grobar]

Iako se čini da je tema po malo bajata,ona ima veoma jak uticaj na poslednje događaje iz srpske istorije.
Veljko Bulajić je režiser moga detinjstva,a imao je velikog značaja u formiranju moje iskrivljene ličnosti,tako da traume vučem sve do današnjih dana.Gledajući njegove filmove,još od malih nogu zavoleh ružne bradate spodobe,neurednost i zapuštenost,a bogami,i gibanica mi priraste za srce.Njen jak uticaj je ostavio posledice estetske i zdravstvene prirode na mom organizmu.Proždirao sam je brate,sve mi je na uši curela.I nije bitno što mi se gadio njen ukus. Ona je prosto meni lično postala neka relikvija,a njen mirisa sam nosio u srcu.Evo i danas ga oseti u Moskovkom metrou,pa mi dade ideju da započnem ovu temu na forumu.Iz toga vremena vučem i želju da budem negativac,što sam pre neki dan pokušao i ovde,ali izgleda neuspešno. Moram priznati sebi,da sam ja samo deo jednog Bulajićevog filma,a sa pravim negativcima nemam ni teorijske šanse.
Tako celu mladost provede u ubeđenju da sam čak i koljač,ali me tu stvarnost brzo razuveri.Pa ne ide mi brate od ruke.Prihvatih se jednom davno da pomognem deki i zakoljem svinjče,ali sam tada jedini put u životu posetio i neuropsihijatra.Snova i noćnih mora nisam mogao da se otarasim. Kako zaspim,a ono krv pršti na sve strane.Umesto svinjske cike,čujem dečije glasove, valjda sam se identifikovao sa mojim junacima iz filmova.Međutim,vreme čini svoje,pa taj užasan horor se malo podmalči.Sada sam već negde pred kraj sna,kroz kiše od krvi video i moju dragu kokardicu,kako se ko Sunce penje po nebeskom svodu i kreće ka svom zenitu.I prepoznah u tome Sunce i rađanje novog dana.
Ali,naviko me Veljko na velike zaplete i obrte,pa se to manifestova i u mojim snovima.Penje se to moje Sunce sve više i više,svanu,ali se probudiše i pacovi.Besni uspaničeni,a jasno mi je i zbog čega.Setih se mog idola iz mladosti Bore Đorđevića i njegovog stiha:
„Stavite na usta hanzaplast,
Pacovi iz podruma,uzeli su vlast.“
A njih navikle na mrak podzemlja,zaista počelo da peče i žari.Odmah se setih i stiha iz iste pesme: „Gde se pacovi nalaze,tu je leglo zaraze“,pa i mene uhvati panika.Ali odlučih da im ipak pružim otpor.
Kako to samo kod takvog režisera biva,dragi mi orlići lete sve višlje i višlje.Čini se,nemože ni Veljko da je zaustavi.Ali odjednom,obrt dramske radnje.Pacovi se koncolidovaše.A tek posle osmog svog pokušaja,skovaše novi plan.Mudro su shvatili,da se nije igrati sa nebeskim telim.Pa tu se bre oklizaše nekada davno i njihova Vatikanska braća.Stiže im neočekivani spas od krtica iz Novosibirskih tajgi.Po njiovom nagovoru,pokušaše da uz pomoć teledirigovanih i televizijskih talasa malo skrenu putanju.I delimično uspeše.
Ali,dogodi se čudo.To moje sunce poće da peče i prži sve okolo.Spasli su se samo oni,koji su znali poreklo izuma,pa se na vreme posakrivaše po podrumima.Mnogo ih i izginu.Ali moji dobroććudni orlići ne samo da pale,već počeli i da zrače.Tako ozračiše najpre najbližu planetu iz mog srca,koja je u tom ružnom snu bila u obliku pravoslavnog krsta.A šta se tek sad desi,ljudi moji.Radijacija kulminirala.Jasve sebe nešto tešim kako je to samo film,ali nikad kraja košmaru. Tada sam saznao i nešto novo.Nikad do tada nisam pretpostavljao da se ispod crkava kriju toliki podrumi.Pa oni se bre mere svetlosnim godinama.A kad se još na svetlosti dana pojaviše crkveni miševi.E to je već bilo previše.Vidno da su stigli pravo iz pakla.Brrr...Užas!
Ali Veljko ne bi bio Veljko.Odjednom postadoše sasvim čovekoliki i nekako milosrdni.Masa očajnika se upeca,pa im poče prilaziti,čak i i koricu hleba traže.Ovi im daju,a da zlo bude još veće,hleb radioaktivan.Ko god uze,ode u smrt,ili u pakao.Posle su tu nešto objašnjavali kao podvalili im,kao iz vojnih rezervi odreda za specijlne jedinice,pa pominju i neke laviće i tigriće. Pa kao, to je od njihovog pokajanja duše,te da je deo njihovog plena i da nisu imali izbora.Usija se krst, prži lomi,ubija.Priziva bljeske i olujeJedino se po nekad malo umiri i valjda da se prikrije,pomiluje neko dete po zadnjici.Kao,sad mu je eto i ljubav nasušno potrebna.
I najuporniji poverovaše da nema hepi-enda,pa počeše da napuštaju bioskop.
I svi skočiše na Veljka.Aman brate,ode nam publika.Pa stvaraj već nekog pozitivca,krajnje je vreme.Veljko najzad popusti.I iz malog mozga stvori nam i Spsona.Ali da ne bi bilo sve kao u jeftinim melodramama i tu iznenadi sve.Iako su svi akteri u njegovim filmovima iz krša i goleti,a planine (Kadinjača,Zelengora,Igman) opsesija i inspiracija,novi lik izniče iz Beogradskog asfalta.Ali se kraj još i nezire.Svi ga savetuju,skraćuj brate,publike sve manje i manje,ali on tek prešao na kulminaciju.Pobunete se tu stari veterani,nosioci pozitivnih uloga.I mada su bili u ovom hororu potpuni marginalci i samo neka imaginarna i nejasna nada,sami pomisliše da mogu da udare na Veljka.Počeše da bacaju svoje umiljate maske i jagnjeće kože,a novi naš junak se po malo ciniččno smeška i ironično kako samo on to zna odgovori: „pa stipu brate,džabe si krećčio“.Dovoljno je bilo samo kulturno i šarmantno da upakuje sočnu psovku „Ma mogu da nam puše“ i to izvede na jedan,po malo novi slengovani način,pa da pažnju najupornijih ipak zadrži i odvrati ih od napuštanja predstave.A kavi su zatim tek niski udarci nastali,to je da čovek ne poveruje.I za san,tako nešto je previše,a ne za jedan nisko budžetni film.Na sceni panika.Pomešaše se pozitivci i negativci.Pojavi se i neki St.Avram Izrael,pa zvučni efekti.Sve se pomešalo i istumbalo.Spasioc je čak morao privremeno da napusti snimanje..
Ipak,kao i u svakom Bulajićevom filmu,sve dođe na svoje mesto i završi se Hepi-endom.


Ali,samo onaj ko nezna Veljka,pomislio bi da je priči kraj.Zapeo čovek da snima nastavak.Ne sviđa mu se glavni heroj koga sam stvori.Jadikuje,pravda se.On čovek sa planine,seti se međeda kojima je govorio Dobro Jutro,pa svojih prvih sexualnih iskustava sa omiljonom mu kozicom Cvećkom,beše to na jednom proplanku,a potočić žubori,trava miriše.Pa okruženju novog heroja, čak i ona dobija neki čudan miris.Ubeđuju ga da je to ta ista trava.Vrti Veljko glavom,sve nešto nepoverljivo.Da su mu bar rekli da je duvan,pa i nekako.Ovako misle da ga prave budalom.I on ipak odluči da krene u drugi deo filma.I nikakvi uticaji Kana,Venecije,Berlina.Osta on veran svojoj Moskovskoj školi.Pokušaše da ga odvrate da je to Holivudski fazon.Ipak,produži čovek da režira.
I kao što to obično biva.nastavak je obično samo bleda kopija provg dela.
E tu Bulajić pokaza sve režiserske vrednosti.Njapre sada započe sa lakom dramom.gde pacov navuko masku nevinog derišteta,plaće,moli,hvata na patetiku,po sistemu: „Pa Srbi smo,nismo komunisti“,pa „Zar baš na Vidovdan“ i tome slično.Međutim,jedino ovde,režiser po malo i pretera.Niodkuda se ponovo pojavi monstrum,ubi glvnog heroja,a preostalli pozitivnci,čas na stondu,čas u spidu.Veljkoovde poče da se gubi i da ulazi u psiohodeliku i naučnu-fantastiku što mu ranije nije bio običaj.Likovi nejasni,bledunjavi,pospani,glavni glumci usporeni,lenji čak kasne i na snimanje.Pjavi se novi negativac,stiže nam iz pakla crkvenih podruma.A ljudi moji, tako su ga groznog napravili,da se čak i u crkvenom podrumu podeliše.I sada ponovo jedna psihodelična situacija.Ujaha posmatrač pravo na scenu i to sa maskom,ni manje,ni više,nego čuvenog vajata Erpa.Svi skočiše na Veljka,ali on enumoljiv.Dodeli mu čak i šerifsku značku. I tako to,snimanje još traje,a ja neznam da li je upitanju san,loš film,ili java.
Veljko Bulajić još uvek mrda,ali već vidim njegovu grobnicu na kojoj piše:
Braćo Srbi stanite mirno,ugasite cigarete,isključite mobilne telefone,on i sada snima film“
A onda se oglasi i spiker u Sali: „Uspravite svoje sedišta,još uvek se nalazimo u zoni turbolencije,vežite se slećemo,a možda i nećemo“.