Ja neću biti takav

[Mish]

... ili greške naših roditelja koje mi nećemo ponoviti.

Još uvek pamtim situacije kad se moja majka, iznervirana zbog ovog ili onog što su joj roditelji ili jedan od njih priredili, svečano okreće sestri i meni i govori: "Ako ikad učinim to i to, sekirom me po sred čelepenke rascepite". Znala je da tvrdi i drugima kako nešto što su njeni roditelji činili neće ona ponoviti. Ukoliko bi joj to neko osporio, umela je reći "Ma, pljuni me po sred nosa ako to učinim".
Prošle su godine od tada. U nekim stvarima im nije slična, neke greške ne ponavlja, ali ipak ....Starenje, gubitak samokontrole, ili tek karakter i genetika, ali moja majka sve više i češće sliči svojim roditeljima. Ne uvek, ne u svemu, ali da, ponavlja nešto od onoga zašta je rekla da nikad neće. Čak i kad je podsetim i pitam: "Da uzmem sekiru ili tek da te pljunem po sred nosa?", nasmeje se i odgovori nešto u stilu "Tada sam mislila da nisu u pravu, a sad znam da jesu bili. Uostalom, ja sam ti majka".
Za sebe bih rekla da sam svesnija, bar malo. Ne tvrdim da nešto za šta smatram da moji roditelji nisu dobro činili ja ne bih ponovila, uglavnom tvrdim da ću se truditi da ne budem takva. I ne pominjem nikakve sekire i druge alate niti sebe bacam u rizik da budem popljuvana.

Poslužiću se delom Biterovog posta.

Mislim da cu, nauceci se primerom, ja biti odlican roditelj, necu daviti svoju decu.
No onda oni nece imati los primer pred sobom, pa nece imati osecaja za ponasanje i onda ce oni daviti svoju decu.
Neke osobine mora da se ponavljaju u svakoj drugoj generaciji!

U kojoj meri se mi možemo promeniti u odnosu na naše roditelje? Koliko voljom i samokontrolom možemo da se odupremo poznatom šablonu i u krajnjem slučaju, nasleđenom karakteru?
Šta je to što danas zamerate svojim roditeljima (ili možda i ne zamerate, ali smatrate da su grešili) što tvrdite da vi nećete ponoviti ili pak da će te se truditi da ne ponovite?

[love hunter]

Odličan sam u tome, časna reč.

Još kao klinac sam rekao: "Ja nikad neću da pušim." gledajući ćaleta kako purnja ko besan. Ni da se opijam (ćale, takođe - dobro, volim da popijem u društvu, mogu i da se napijem, ali su to izuzetne situacije). Vodim računa šta pričam da se ne bih posle izvinjavao. Ne cmizdrim i ne tražim sažaljenje kao keva, ponekad. Eto, to mi pade na pamet momentalno.

Inače su sasvim ok ljudi, hlebotvorci - pošten soj.

[little fairy]

Ja bih tu imala puno da pričam jer ne želim postati kao baka ili kao mama.

Baka je jedno stvorenje koje ne preza pred ničim da se pokaže kao žrtva. Osoba koja smatra da je uvijek u pravu i da su se sve njezine riječi pozlatile. Osoba koja ne priznaje drugi način odgoja i življenja. Osoba koja je kao Gestapo i želi znati što, zašto, kada, gdje i sa kime. Osoba koja je toliko durljiva da sam se ja promjenila nabolje jer dvije durljive osobe ne mogu zajedno opstati.

Mama... Mama je.. Ah, ne mogu reći da je njezino ponašanje zbog menopauze jer ju je davno prošla ali mislim da polako počinje naginjati svojoj mami, gore opisanoj mojoj baki. Znam popričati sa mlađom sekom o njezinom prevrtljivom ponašanju, promjeni raspoloženja i krivom viđenju stvari. Da vidim primjećujem li samo ja to ili... Uglavnom, ipak nosi bakine gene.

Dakle, ja svojima ne zamjeram njihov odgoj već samo ponašanje. A to je najgora stvar jer ti sam ne znaš više kako se postaviti te kako im udovoljiti.

I sada dolazim ja... Ja neću i ne želim biti kao one. Zašto sam toliko sigurna u takav ishod? Zbog snage volje. Ne dam se ja. Znam točno koje mane imam i znam ih kontrolirati i jako dobro mijenjam svoju osobnost. Naravno, ne mogu se 360 okrenuti oko svoje osi ali ove neke bitne značajke mogu spriječiti da 'isplove' iz moje pojave.

Ali ono što mogu reći pouzdano - sa godinama sam bolja.

[bellissima]

Trudim se da neke njihove osobine, koje su me nekad dok sam zivela sa njima (ni sad nista manje) iritirale,ne usvajam.
Ali moram priznati da mi se isto tako nekad desi da odreagujem na neke situacije, bas kako bi oni odreagovali, a to nikako nisam volela kod njih.
I trudim se da mi se to ne desava cesto i sto puta sam im u raspravama rekla - Ja nikad necu biti kao Vi.
Mozda sam ih tad nesvesno povredjivala.
Moj otac je dobrica i velika dusa, ali me je uvek nerviralo kod njega, sto ima vremena za sve,a kad dodje do tacke kljucanja onda sve u letu i trku, obavlja.

Dva puta mi se desila takva situacija i setila sam se reci da necu biti kao on i necu stvari prepustati slucaju.

Toga se jos uvek drzim.

[ZOE]

Mati je bila divna, blaga, vedra. Za svakog je imala rec i razumevanje. Ali.... njena mati, iliti moja baba je bila u svemu negativna. Nije prihvatala nikoga ko ne pripada porodici Milovanovic. Imala je opasan jezik i bila je krajnje sebicna.
Ono sto najvise nisam volela kod nje bile su sledece reci: "Ja sam nesrecna"!
Moja se mati tesko rabolela i dva meseca bila u bolnici. Baba nije otisla ni jednom da je obidje. Inace mati je bila jedinica!
Na samrti, jos uvek u bolnici mama je rekla mom bratu: "Idi kuci i reci mojoj majci da dodje i da vidi sta je NESRECA". Posle nekoliko dana je umrla, ogorcena na svoju majku!
Nikada, ali nikada necu biti kao baba, a reci "nesrecna sam" ne postoje u mom recniku!

[_baba_]

Ove dubokoumne teme nisu za mene, jer kad bih pochela ne bih znala da stanem

Ta genetika je chudo jedno...
Pokushavanje ispravljanja svojih greshaka na deci josh vece...
I obrnuto, pokushati da ne ponovish greshke koje su tvoji roditelji pravili...borba. Big fight sa samim sobom... ponekad.

Jedino shta sam se zarekla je da se nikada necu kockati za pare i propiti se. Chashica, dve tu i tamo, po koje varanje u remiju ili lorumu u kucnoj varijanti, opet tu i tamo...i to je sve shto ce genetika dobiti od mene.
Sve ostalo shto spada u nasledni faktor nije toliko strashno i nepodnoshljivo da bih bezala od toga.

[leptiric]

Zameram mami sto mi je, na neki nacin "trasirala" moje zivotno opredeljenje sto se struke tice, a sve pod velom "Ti si sama tako odlucila, ja sa tvojom odlukom nemam nista "
Tako da sam jos u 4. razredu OS "znala" da cu ici u gimnaziju...a u 7. i koji cu fakultet zavrsiti...
Zavrsila sam ja sve to, sto bi se reklo "posteno", ali nisam srecna ...
Isto je sto se vanskolskih aktivnosti tice...svoju neostvarenu zelju za klavirom je isterivala preko mene...

I tu sam ja totalno drugacija sto se moje dece tice (s' pravom sada trvdim)
Posmatram ih, ponudim vise "stvari" i vidim prema cemu imaju afiniteta...

I konacnu odluku o tome s' cime ce se u zivotu baviti ce doneti sami...

[biterlemon]

U kojoj meri se mi možemo promeniti u odnosu na naše roditelje? Koliko voljom i samokontrolom možemo da se odupremo poznatom šablonu i u krajnjem slučaju, nasleđenom karakteru?
Šta je to što danas zamerate svojim roditeljima (ili možda i ne zamerate, ali smatrate da su grešili) što tvrdite da vi nećete ponoviti ili pak da će te se truditi da ne ponovite?

Ja sam potpuno drugaciji od mojih roditelja, mislim da sam se uvek izvlacio od nekih njihovih pokusaja vaspitanja. Ja sam ``neprilagodjen``, crna ovca familije.
Nasuprot mene, moj (mladji) brat je potpuna kopija mojih roditelja.

Interesantno je da uprkos tome sa bratom nemam problema, ali zato on takodje ima sa nasim ocem. I nikad se ne svadjamo u troje.

No oni saradjuju u biznisu a samnom ne moze to da ucini nijedan od njih. Nikako ne mozemo naci isto glediste.




Odavno imam teoriju da se neke lose karakteristike nasledjuju svakoj drugoj generaciji, posto ona koja je pod uticajem koji ne zeli, ne produzava isto prema svojoj deci a njegova deca posto nisu imala los primer, uzet ce sebi pravo da to cine narednoj generaciji.


Mislim da nemam pravo zamerati ista svojim roditeljima posto su mi pruzili sve sto su mogli i radili su to punim srcem. Ja mojoj deci nikada necu moci pruziti toliko, koliko sam dobio od njih. (ovo su neka losija vremena).

[euridika]

Mislim da nema šanse da se pobegne od njih u nama.
Genetika + godine staža... Gledam i slušam i milion puta sam sebi rekla da neći tako i tako i da je mnogo bolje ako je ovako a ne tako, ali ne znam da li ću uspeti u tome onda kada budem trebala time da se bavim.

Ponavljam sebi često da je najvažnije da se od dece prave slobodni ljudi, da se deca uče da dišu samostalno i da im se daju odgovornosti i ukazuje poverenje još od najmlađih dana, da ne postanu nesigurni zato što roditelj nije u stanju da ih usmeri i podrži. Ponavljam sebi da ću sa detom-decom pričati o svemu, da ću odgovarati na sva pitanja, da ću potpirivati njihovu znatiželju i motivistati ih da idu dalje i brže, ali tako da oni to vide kao igru, a ne kao pritisak.

Nisam sigurna da možemo da odemo baš daleko i da postanemo skroz drugačiji roditelji bez užasno velike samokontrole i podrške u članu broj dva ili broj jedan koji bi činio taj roditeljski tim sa nama.

[Becar]

Ne bi zeleo da me neko pogresno shvati,ali ja u mojoj porodici zivim kao u nekom drugom svetu.Kod nas vlada jedno postovanje jedni prema drugima.Mozda zato sto nam materijalno nasledstvo i finansijski detalji nisu problem.Ali ipak mislim da je jedan nacin razumevanja i postovanja ipak ta kljucna stvar u porodici.
Tako da ja na ovu temu mogu da odgovorim negativno.
Da ja hocu biti takav jer tako sam vaspitan tako se zivi u mojoj porodici od 2,3 generacije unazad,i zasto bi kvario na primer ja tu harmoniju koja nemam reci opisati.Srecan sam i ponosan sto sam iz ugledne i cestite porodice.Zaista puno mi je srce dok ovo pisem