Pravo tinejdžera na privatnost

[CHichaGlisha]

Imam jako lepo ... i "neobično" ... roditeljsko iskustvo. Razlika između moje dece je 22 godine.
Mnogi me smatraju "neobičnim" roditeljem, ne samo zbog podatka da sam od jednog sina starija 19 a od drugog 41 godinu,
već (možda i više) zbog široke "demokratije" koju sa decom primenjujem i negujem.

Često se zapitam, da li sam kada, gde i šta pogrešila, da li je moglo bolje, drugačije, strožije ...
I odgovor je uvek isti - Možda je moglo, možda može, možda će moći - ali ne u mojoj kući.

Ništa meni ne znače tuđi zaključci da sam "superiška", niti me tangiraju tuđi komentari da sam ili da ću za neke "stvari" baš ja biti kriva,
ja radim onako kako osećam.
A osećam isključivo njihove pulseve i u našim životima se rukovodim - jedino tim signalima.

I jedan i drugi su svakako ... uz svoje živote sa "specifičnim problemima", dobili majku u ulozi "najbolje drugarice".
Stariji sin i ja prolazimo kroz velike probleme ... i rešavamo ih zajedno - kako najbolje znamo i umemo.
Mlađi i ja prolazimo kroz (samo naizgled) male probleme i rešavamo ih zajedno - kako znamo i umemo.
Operisana sam od kontrole (u bilo kom smeru) ... i to je tako rasterećujuće ... i za mene i za njih.
Igram na jednu jedinu kartu - p o v e r e nj e .

Bitno mi je samo da znam da obojica znaju,
da im je,
gde god da krenu, šta god da ih u životu snađe, koliko god duboko da im jedna noga u koraku "propadne", kakve god da se prepreke pojave i kad god da im brodići krenu da tonu,
jedna noga uvek na "sigurnom ",
da ih dva oka uvek budno prate,
da su dve ruke uvek spremne da daju, pruže, pomiluju, zagrle i pomognu,
i da jedno srce kuca ... zbog njih.


(u preskocima doduše ... al' kuca ).

[Sneza58]

Ne dozvoljava program da Ti dam reput, ali sjajno si to napisala.
Čudni su putevi Gospodnji.
Ja sam mojim ćerkama govorila da uvek treba da nam kazu, sve što im se događa i kad zabrljaju nešto, jer i ako ih iskritikujemo, mi smo jedini koji će ih poučiti i koji će im pomoći da se izvuku iz svake nevolje.
To je funkcionisalo dobro, i dans je dobro sa mlađom, ali starija se razbolela, i čitav život nam je u haosu.
Daće Gospod da bude bolje.

[CHichaGlisha]

Naravno da će biti bolje ... mora biti bolje ...


jer gore "ne može".


Ne verujem da se mnogo njih može pohvaliti izostankom haosa. Takav nam je "trenutak". TakVa nam je "država".
U takVom smo "sistemu".

Da ne previše i da ne filozofiram mnogo,
ali ponekad se stvarno zapitam odakle mi toliko energije i volje, čak i u trenucima kada bi' najradije da puknem ili da se lansiram u orbitu, kada nema šta više ni da se "isisa iz palca"
pa bi da se sama od sebe sakrijem u petu.

Mislim da je jedini odgovor - (upravo) dete/deca.
I jedini odgovor deci - (upravo) roditelj/roditelji.

To "poslednje utočište".

Ako se to uzdrma, poremeti, naruši ili sruši onda je to stvarno "dno".

Deca su "sjajna" (mislim na kompletne generacije s'kraja sedamdesetih pa na ovamo) ako bolje porazmislimo o gore nabrojanim "momentima": trenutak-država-sistem.
A ako već nismo uspeli da im obezbedimo ta tri bolja "momenta" ... pravo na privatnost je najmanje što im možemo dati.

Najlakše je (za)sesti i kritikovati ih...
(sa labavim i klimavim ili nikak'im pokrićima ) jer - Roditeljstvo nema bezuslovno pravo (samo) na to.

[Aiko]

Nekad zadiranje u privatnost tinejdzera moze dospeti i do suda..

Tužio mamu zbog Fejsbuka

Zbog toga što mu je „hakovala“ Fejsbuk stranicu, tinejdžer iz Arkanzasa se prvo posvađao sa svojom majkom, zatim iselio iz kuće, a onda rešio da „pravdu“ potraži na sudu. Majka najavila žestoku borbu za svoja roditeljska prava.
Šesnaestogodišnjak iz Arkadelfije u Arkanzasu tužio je Deniz Nju, svoju majku, jer je ušla na njegovu Fejsbuk stranicu i zatražio od suda da joj zabrani svaki kontakt s njim.

Do suđenja izgubila starateljstvo nad sinom: Deniz Nju sa novinarkom Kanala 7 televizije KATV

Dečak u tužbi koju je podneo preko advokata Trevisa Berija, tvrdi da mu je mama "hakovala Fejsbuk profil, promenila lozinku i napisala neke stvari o njemu koje su ga kompromitovale kod prijatelja".
Nakon svađe sa majkom sa kojom je do tada imao fenomenalan odnos, buntovni tinejdžer se preselio kod bake koja se smatra privremenim starateljem do suđenja, zakazanog za 12. maj.
"Mislim da imam zakonsko pravo da pratim šta moj maloletni sin radi i da imam sa svojim detetom konverzaciju na Fejsbuku, bez obzira da li je to njegov nalog, moj nalog ili bilo čiji nalog. Glupo mi je što uopšte dajem ovaj intervju oko toga", rekla je dečakova majka za Kanal 7 lokalne televizije KATV i najavila žestoku borbu na sudu za svoje pravo da "gura nos" u sinovljev Fejsbuk profil.
"Neću popustiti, jer mislim da bi ovo mogao da bude presedan za sve roditelje", izjavila je gospođa Nju.

Roditelji, navodno, ne razumeju Fejsbuk pravila njihove dece



Drug uticao na odluku majke

Žena je priznala da je čitala ono što je njen sin pisao, ali i naglasila da se na taj korak odlučila nakon što joj je jedan njegov drug u poverenju rekao šta je nedavno uradio njen sin.

Advokat "žrtve" Trevis Beri

"Pročitala sam na Fejsbuku kako je jedne noći otišao u Hot Springs, vozeći kola brzinom od preko 150 na sat jer se posvađao sa devojkom. Pre toga, njegov najbolji drug me je nazvao telefonom i prepričao mi šta se desilo, što me je nagnalo da 'pročešljam' njegovu stranicu i vidim šta se dešava, s kim se druži i šta radi."
S druge strane, Trevis Beri, maloletnikov pravni zastupnik, smatra da je majka prekoračila svoja prava. "Želja za kontrolisanjem deteta nije samo roditeljsko pravo već i obaveza. Ali ona je duboko prešla granicu", tvrdi Beri.
Tod Tarner, javni tužilac okruga Klark nije želeo da komentariše taj slučaj zbog toga što je podnosilac tužbe maloletan, ali je citirao zakon o uznemiravanju koji je na snazi u američkoj saveznoj državi Arkanzas. U njemu piše sledeće: "Smatra se da je osoba izvršila prestup ako svrha uznemiravanja ili dosađivanja nije opravdana, ili ako se neprekidno ponavlja čin koji uznemirava ili donosi ozbiljnu neprijatnost drugoj osobi".


rts

[believer]

pa,recimo da imam kontrolu
nit sam ja gvozdena ruka nit hocu da budem
ali volim da znam gde ,s kim,do kad
vise volim da mi napravi lom s drugarima nego da ne znam gde je
u poredjenju s vrsnjacima u skoli,on ima poprilicno slobode
moja majka bi kazala - preterano
jednu stvar mu govorim ,uvek: Ako ne mozes da verujes porodici,kome onda mozes?
dozvoljavam da lupi glavom,da pogresi,da istera svoje
sve moze
ali nemoj da to cujem od nekog s ulice
dodji kuci,tresni na sto sta imas ,pa da vidimo sta cemo
jer ,kao sto rekoh:Ako ne mozes da verujes svojoj porodici,kome onda mozes?

[lado]

Za sebe mogu da kazem da sam posvecena deci,da skoro svo slobodno vreme posvecujem njima i samo njima.
Sin je odrastao ali ima svaki dan neka pitanja,podpitanja,nedoumice.
Razgovaramo o svemu .
A do toga nisam stigla lako.Sve njegove nezne godine sam se trudila da most poverenja prosirujemo,da zna da ne postoji tema koja ga zanima a da ne moze da me pita,da ne zelim odgovore *Bilo me sramota*.
On vrlo dobro zna da i kad nesto *zabrlja* da sam tu da pomognem kako god mogu,znam i umem,zna da necu drzati predavanja vec cu se truditi da ga razumem.

Jednom prilikom sam isla u skolu jer me zvala razredna....da ne duzim pricu nije joj se svidjalo jer je stalno u crnoj garderobi.Smatrala sam da je njegovo pravo da se oblaci kako zeli i to sam rekla razrednoj kojoj to nije bilo pravo.
Kada smo izasli iz skole rekao mi je *Hvala ti sto me podrzavas*.
*Ne treba mi hvala*

[Sivi]

Ja sam mišljenja da svak ima pravo na privatnost..inače bi se osećali kao oni koji su kao experiment izveli providan stan tako da je svako sa ulice mogao videti šta se radi u njemu u svakom sekundu .
Imam odraslog sina i mislim da je najvažnije od samog početka detetu davati primer onoga što pričaš (ništa gore od jedne priče a drugačijeg dela) . Hvala bogu, odrastao je u normalno, zdravo i veselo dete.
Ali...ono što je znao od samog početka svog sećanja je da sam ga uvek tretirao kao ličnost i kao ravnog. Time je on imao slobodu ali i odgovornost.
Ukoliko uspemo da našoj deci budemo više od roditelja, da im budemo i drugari u nestašlucima, i oni koji neće "vriskati" za svaku sitnicu već koji će gledati da sanira postojeće stanje...onda nemamo potrebe za nekom strogom kontrolom. Ispalo bi...kao da sami sumnjamo u sve ono što smo godinama radili .