Ravnodusnost...

[_Tea_]

Нисам стигла дотле с њим. Вероватно нећу никад. Ни случајно нисам била равнодушна док сам му паковала ствари, плакала сам, али он то није видео. Можда сам у његовим очима изгледала тако - равнодушно, као што је он изгледао у мојим. Можда он и јесте равнодушан, иако и даље негде дубоко у себи желим да верујем како није. Не могу да га не волим, али не могу ни да будем с њим више.

Слажем се с оним да је равнодушност крајња последица заљубљености а не љубави и да када наступи треба кретати даље или спаковати нечије прње.

[leptiric]

Tek sam pre koji mesec postala ravnodusna prema osobi koju sam jako volela.
A nismo zajedno od novembra 2008. godine.
Prosle godine ovo vreme sam ga poslednji put videla, slucajno...u gradu.
Kostalo me zamalo zivota taj susret.

Sada komotno prolazim pored mesta gde smo se prvi put sreli, pored klupe gde smo sedeli...a da se toga i ne setim u tom trenutku.
Ne odlazim vec godinu dana na "mesto zlocina".
Ne otvaram sajt gde on postavlja slike.
Ne secam se ni datuma njegovog rodjenja (lazem, secam se samo iz razloga sto dobro pamtim brojeve).
Ili je ovaj post vise za temu "Da li vreme leci"?

[Skidatch_Mraka]

Da zavrshim ovo veche druzhenja nekom lepshom temom...Gde ima Ljubavi,nema mesta za ravnodusnost...Ako je do nje doshlo,Ljubavi nije ni bilo,nema je,niti ce je i biti...