Света Гора

[yige_gui]

Света Гора




Полуострво Атос на Халкидику добило је име по планини истог имена која се на његовом крају нагло уздиже над Јегејским морем (20З0 м). Дуго је око педесет, а широко од пет до дванаест километара. Како је од давнина било стециште монаха, названо је Света Гора, грчки AГION OPOE. Рибарска насеља Урануполис и Јерисос се налазе на ивици територије настањене монасима, где женама није дозвољен приступ.

По Светој Гори, чија су брда, изузев Атоса, прекривена густом шумом , расути су манастири, скитови (несамостални манастири или скуп келија) и мање монашке келије. У Кареји, која се налази у средишњем делу полуострва, смештено је административно средиште ове велике заједнице монаха. Поред око шест стотина келија, дванаест скитова, на Светој Гори данас се налази и двадесет великих манастира на морској обали, или близу ње: Велика Лавра (Атанасије Атонски), Ватопед, Ивирон, Хиландар, Свети Дионисије (Дионисијат), Кутлумуш, Ксиропотам, Пантократор, Зограф, Дохијар, Каракал, Филотеј, Симонопетра, Свети Павле, Ставроникита, Ксенофон, Свети Григорије (Григоријат), Есфигмен, Свети Пантелејмон - Русик и Кастамонит. Сви су ови манастири грчки, изузев три словенска - Хиландар (српски), Пантелејмон (руски) и Зограф (бугарски). У мањим монашким заједницама налазе се и Румуни и други православни монаси. Скитови и келије везани су за манастир на чијој се територији налазе. Сви светогорски монаси потчињени су Цариградској патријаршији.

Пустињаци , анахорете, живели су на Светој Гори и пре оснивања Лавре св. Атанасија 96З. године, али је тек од тада монашки живот добио устаљену форму. После Лавре св. Атанасија, током Х и ХI века, стварају се и друга братства, у којима се у заједништву - киновији - виде најбоље могућности да се живи правим монашким животом. Иако се неки манастири гасе током векова, нови се оснивају, да би се њихов број усталио на поменутих двадесет великих монашких братстава.

Упоредо са општежићем - киновијом - у светогорским манастирима је повремено јачала, а повремено слабила идиоритмија - особеножиће, па и данас та два начина монашког живота напоредо опстоје. Монаси који су прихватили идиоритмију имају извесну економску независност и заједнички управљају манастиром, за разлику од киновија на чијем челу је игуман.

Светом Гором из Кареје управља Свештена општина - Протат - у којој су представници свих двадесет манастира. На челу њеног извршног тела - Свештене епистасије, коју сачињавају наизменично по четири представника појединих манастира - налази се протепистат кога сваке пете године дају најугледнији светогорски манастири Лавра, Ватопед, Ивирон, Хиландар и Дионисијат.

[swba]

Hilandar

Hilandar je srpski manastir koje se nalazi na severnom delu Svete Gore - monaške republike sa 20 velikih manastira, smeštenoj na trećem kraku poluostrva Halkidiki u severnoj Grčkoj. Manastir je nekoliko kilometara udaljen od mora. Manastir Hilandar je, spolja gledan, sličan velikom srednjovekovnom utvrdjenju. Opasan je debelim zidovima visokim i do 30 metara, dok je čitav kompleks zidina dug oko 140 metara, a širok skoro 75 metara. Na južnoj i istočnoj strani manastirskog kompleksa uzdižu se dve velike kule – pirgovi.

Krajem XII veka vizantijski car Aleksije III Andjeo dao je pravo velikom županu Stefanu Nemanji (u monaštvu Simeon) i njegovom sinu monahu Savi (budućem Svetom Savi), da na ruševinama nekadašnjeg vizantijskog manastira Helandariona, podignu srpski manastir u rangu carske lavre. Vizantijskii car je 1198. izdao povelju Simeonu i Savi kojim se manastir Hilandar i svetilište u Milejama daruju ‘’da Srbima budu na večni poklon.’’ Simeon i Sava su podigli, uz finansijsku podršku župana Stefana, budućeg kralja Stefana Prvovenčanog, crkvu posvećenu Vavedenju Bogorodice, oko koje je obrazovan čitav kompleks gradjevina: bedemski zidovi, konaci, pirgovi – kule (pirg Svetog Georgija i pirg Svetog Save).

Sava je 1200. sastavio Hilandarski tipik kojim je odredjen način života monaha u manastiru.

Srpski kralj Uroš I je 1262, da bi zaštitio manastir sa kopnene strane, podigao veliki pirg – kulu Preobraženja iznad manastira. U tom pirgu će 1264. hilandarski monah Domentijan sastaviti Žitije Sv. Simeona, pošto je dve decenije ranije, u Kareji (1243) sastavio Žitije Sv. Save Srpskog.

Kralj Milutin je 1303. na temeljima stare, sazidao novu crkvu Vavedenja Bogorodice koja je sačuvana do danas, utvrdio je bedemske zidove, i podigao nove konake u kompleksu. U vreme Milutina podižu se novi pirgovi - kule, jedna na putu od Hilandara ka morskoj obali, tzv. ''Milutinov pirg'', druga na obali mora ''Hrusija'' sa crkvom Sv. Vasilija, zadužbinom Stefana Dečanskog. Glavni hram je živopisan 1321, a u isto vreme oslikane su trpezarija i grobljanska crkva.

U vreme cara Stefana Dušana (1331-1355) Sveta Gora došla je pod njegovu vlast, pa su Hilandar, ali i drugi svetogorski manastiri, bili obasuti bogatim darovima. Car Dušan se u Hilandar sklonio 1347-1348, od kuge koja je besnela na Balkanu. Hilandar je, zahvaljujući darovima srpskih vladara, raspolagao velikim imanjem – metosima u Pomoravlju, u Hvosnu i oko Peći (današnja Metohija), u dolini reke Strume, u okolini Soluna i na samom poluostrvu Halkidiku. Samo na Svetoj Gori, posed manastira Hilandara zahvatao je petinu njene ukupne teritorije. Sledeći primere vladara, srpska vlastela je takodje bogato darivala manastir novim imanjima (sevastokreator Vlatko, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan) ili bogato ukrašenim bogoslužbenim knjigama i drugim dragocenim predmetima.

Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor prostrane spoljne priprate koja je oko 1380. sazidana uz zapadnu stranu crkve Vavedenja Bogorodice, čime je glavni manastirski hram iz doba kralja Milutina dobio svoj konačni izgled.

U kompleksu manastira Hilandara, i oko njega, zidali su, uz Nemanjiće, i drugi srednjevekovni vladari, bogati feudalci, crkveni poglavari i mnogi priložnici. Despot Jovan Uglješa je pred pogibiju u bici na Marici 1371, manastiru poklonio nova imanja, a smatra se da je Toma Preljubović platio oko 1375, oslikavanje crkve Sv. Arhandjela. U Hilandar su se, uzmičući pred Turcima, sklonili mnogi svetovni i crkveni velikodostojnici.

Posle privremenog gubitka samostalnosti (1387-1403), Hilandar je je, zajedno sa Svetom Gorom od 1430. do 1912. bio pod osmanskom vlašću. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali i ruski carevi i moldavski kneževi u XVI veku, a srpski patrijarsi iz Peći (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon u XVII veku. Hilandarski monasi su u XVIII veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni, dok su Bugari takodje značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722 i 1776. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije napisao čuvenu Istoriju slavjano-bolgarsku (1762). U Hilandaru je u zimu 1765-1766 boravio Dositej Obradović, koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom. Od kraja XVIII veka, manastirom prestaje da upravlja iguman, već se igumanijom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice.

Hilandar je, posle obnove Srbije, povremeno pomagao i knez Miloš Obrenović (1820. i 1835), premda je većina monaha u manastiru bila bugarske narodnosti. Spor oko uprave manastirom rešen je posle posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru 1896. Kraljevina Srbija je platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva. Početkom XX veka, manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je, takodje, u pratnji premijera Nikole Pašića, posetio i kralj Petar I Karadjordjević.

U manastirskom kompleksu nalaze se gradjevine sačuvane od osnivanja manastira, zatim gradjevine koje su obnavljane posle raznih požara i najzad one koje su podignute u novije vreme, uglavnom u XIX veku. Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije u Carigradu (današnjem Istanbulu), a staranjem manastirskog bratstva, naše i grčke države dobro se čuva, održava i obnavlja.

[swba]

Hilandar ~ Arhitektura

Današnju glavnu manastirsku crkvu – Vavedenja Bogorodice - sagradio je početkom XIV veka kralj Milutin, na temeljima prvobitne crkve koju su podigli Simeon Nemanja i Sveti Sava. U vreme kneza Lazara, oko 1380, uz crkvu je sagradjena priprata.

Kompleks je ogradjen odbrambenim zidovima koji su pojačani pirgovima – kulama, Svetog Save i Svetog Georgija uz koje su podignuti visespratni konaci, kapele, paraklisi, bolnica i drugi prateći objekti. Gradjevine su zidane u vizantijskoj arhitektonskoj tradiciji od tesanog kamena sa naizmeničnim redovima opeke, dok su podovi i balkoni izradjeni od drveta. Pored glavne manastirske crkve u Hilandaru se nalazi još 12 manjih crkava i kapela sa živopisima iz raznih vremena, sa ikonostasima iz doba različitih umetničkih škola, sa ikonama, utvarima i drugim predmetima značajne umetničke vrednosti.

Na glavnoj crkvi Vavedenja Bogorodice ima sačuvane prvobitne plastike, dok je pod u crkvi ukrašen mozaikom izuzetne umetničke lepote.

[swba]

Hilandar ~ Ikonopis i Živopis


Bogorodica Trojeručica

U riznici Hilandara sačuvano je oko 500 ikona nastalih od XII do XIX veka. Antologijsku vrednost imaju: mozaička ikona Presvete Bogorodice iz XII veka, ikona Hrista, ikona Bogorodice, iz druge polovine XIII veka, ikona Bogorodice Trojeručice iz XIV veka i devet drugih ikona iz ''Hilandarskog čina'' koje potiču iz šezdesetih godina XIV veka. Pored pojedinačnih ikona u svim crkvama, paraklisima i kapelama, u kompleksu manastira, kao i van samog kompleksa, nalazi se veći broj ikonostasa nastalih u XVII, XVIII i XIX veku.

Sačuvani živopis u kompleksu manastira svedoči o visokoj umetničkoj vrednosti slikara iz raznih perioda. Najstariji sačuvani živopis je s kraja XIII veka u kapeli na pirgu Svetoga Georgija (završni radovi 1981. godine). S početka XIV veka je živopis u glavnoj crkvi (samo u južnoj pevnici očišćen od kasnijeg preslikavanja iz XIX veka) i u timpanu iznad stare trpezarije. S kraja XIV veka je živopis u crkvi Svetih Arhandjela. U XVII veku islikana je manastirska trpezarija (slikar Georgije Mitrofanović), crkva Svetog Trifuna, kapela Svetog Nikole i neke od kapela uz crkve. U XVIII i XIX veku živopisan je veći broj kapela. Izvan manastirskog kompleksa sačuvan je živopis iz XIII veka u pirgu na ''Spasovoj Vodi'' i iz XVII veka. S početka XIV veka je živopis u grobljanskoj crkvi. U XVI veku nastao je živopis u crkvi Molivoklisiji kod Kareje, a u XVII veku u crkvi Svetog Trifuna pored samog manastira.

[swba]

Hilandarska Riznica


Vezena zavesa za oltarske dveri, rad monahinje Jefimije (1399.g.)

Riznica manastira Hilandara, biblioteka i fondovi sadrže predmete neprocenjive umetničke i istorijske vrednosti kao što su rukopisi, povelje, ikone, knjige, skupoceni predmeti od zlata, dragog kamenja, slonovače, veza i dr. Samo rukopisnih knjiga u riznici koje datiraju iz raznih vremena – od XII do kraja XIX veka, ima preko hiljadu. Najznačajniji su Jevandjelje patriajrha Save iz treće četvrtine XIV veka, Romanovo jevadjelje iz 1337, Izborno jevandjelje vojvode Nikole Stanjevića, Beseda Jovana Zlatoustog, ispisana u Smederevu sredinom XV veka, Apostol igumana Viktora iz 1660. itd. Medju retkim štampanim knjigama nalazi se nekoliko primeraka iz cetinjske štamparije iz doba Djurdja Crnojevića: tri Oktoiha prvoglasnika iz 1494 i tri Psaltira sa posledovanjem iz 1495, dok iz venecijanske štamparije Božidara Vukovića i njegovog sina Vićenca, manastirska riznica poseduje oko tridesetak različitih izdanja.

Veliku umetničku vrednost imaju i druge dragocenosti hilandarske riznice: duborezni diptih monahinje Jefimije, posvećen njenom rano preminulom sinu Uglješi Despotoviću, vezena zavesa za ikonostas despotice Jelene, u monaštvu Jefimije (oko 1400), zavesa ruskog cara Ivana IV Groznog, sa izvezenim likovima Hrista, ruskih svetaca, ali i Sv. Simeona i Sv. Save, itd.

U manastirskoj biblioteci čuvaju se uz brojne rukopise na starosrpskom i grčkom jeziku, pisani na pergamentu i hartiji, ukupno 367 povelja, od kojih 172 povelje vizantijskih careva, 154 povelje srpskih vladara, nekoliko povelja ruskih careva i moldavskih kneževa, oko 150 primeraka prvoštampane srpske knjige, turska dokumenta i isprave, veliki broj dragocenih arhivskih dokumenata, bakrorezne i drvorezne ploče sa kojih su otiskivane grafike u bakrorezu i drvorezu u XVIII i XIX veku. Sačuvani rukopisi, bogato ukrašavani i velike umetničke vrednosti, zajedno sa knjigama i drugim umetničkim predmetima predstavljaju dragocenu gradju za izučavanje naše nacionalne istorije, istorije umetnosti i kulturne istorije srpskog naroda.

[bobby]

Bravo

[swba]

Dohiar

Ovo je grcki manastir i slavi sabor Svetog Arhandjela Mihajla - Arandjelovdan ,8. Novembra.Podigao ga je monah Eftimije koji je bio cuvar skladista hrane (Dohiaris) u manastiru Lavri tokom 11. veka.Pominje se i ime Patrikiosa Nicolaos-a koji je bio monah pod imenom Neophytos.On je izgleda bio necak Eftimija. Manastir je dobio mnogo pomoci od cara Michaela 7 Ducas-a, 1071-1078, i njegove majke Evdocea-e. U pocetku manastir je podignut negde oko Dafne-a, ali kasnije je ponovo podignut na mestu gde je i danas, od istih osnivaca.On je na 11. mestu po hijerarhiji od 25 znacajnijih. Manastir je jedno vreme bio napusten zbog gusara, ali je 1578 obnovljen od strane svestenika Georga iz Adrianopoles-a i renoviran od moldavskog kralja Aleksandra i njegove zene Roxane.U isto vreme , glavni hram je podignut i islikan ikonama u kritskom stilu.U 17. i 18. veku podignuta su neka nova krila manastira.

Danas manastir ima 10 kapela i nekoliko njih ima ikone na zidovima.Oltar je podigao Ahrida-in arniepiskop Prochoro i islikan ikonama 1700. godine.Biblioteka sadrzi 441 rukom pisani dokument i oko 2000 stampanih, a 65 su na pergamentu.

U manastiru takodje pronalazimo stvari vezane za arhandjele Mihajla i Gabriela. U blagu postoji ikona Gorgoepicou-a, drvo sa svetog krsta, minijaturne ikone, objekti vezani za liturgiju, zastave, mosti 45 svetaca i drugo.

[swba]

Ksenofont

Manastir Ksenofont slavi slavu Svetog Djordja 23. Aprila. Tradicija kaze da ga je sagradio 580. godine Xenofon Siglitico, ali po nekim pisanim dokumentima sagradio ga je u 10. veku Xenophon. On se poznavao sa Atanasijem Atonskim jer je on ranije izlecio Xenofonovog brata od neizlecive bolesti.

Glavni hram ima izvrsne ikone slikane 1544 u kritskom stilu, od poznatog umetnika Anthony-ja. Ikone u oltaru su islikane u 16. veku. Ovaj glavni hram je najveci na Svetoj Gori i znatno je veci nego ostali hramovi. U njemu se mogu videti dva impresivna mozaika Svetog Dimitrija i Svetog Djordja i jedan manji preobrazavanja Hristovog, a svi datiraju iz 14. veka.

Danas tu postoji 11 kapela koje sve jos uvek imaju ikone na zidovima. Zvonik je jedna cetvrtasta kula koja je sagradjena 1864, dok je fontana ispred kule sagradjena 1908. Biblioteka sadrzi 300 rukom pisanih dokumenata i 3500 stampanih. Blago se sastoji od dela sa svetog krsta, minijaturnih ikona, liturgijskih objekata, mostiju nekoliko svetaca, mozaik-ikona i ostalog.

[Gospod]

Mislim da je neumesno sto je Athos zatvoren za zene.

Bilo bi eventualno u redu da im se ne dozvoli da noce u manastirima (mada i to moze da se regulise tako da ne izaziva sablazan),

ali svakako bi se morala dozvoliti dnevna poseta sa povlacenjem u Iraklion oko 6 popodne.

[euridika]

Mislim da je neumesno sto je Athos zatvoren za zene.

Bilo bi eventualno u redu da im se ne dozvoli da noce u manastirima (mada i to moze da se regulise tako da ne izaziva sablazan),

ali svakako bi se morala dozvoliti dnevna poseta sa povlacenjem u Iraklion oko 6 popodne.

Možda malo pojašnjenje ove stare tajne, ili otvaranje novih pitanja.

Hilandar se otvara za žene?

Hoće li se vekovna pravoslavna tradicija pokoriti evropskoj demokratiji

Prošle nedelje u Strazburu je u Evropskom parlamentu razmatran Snjibel izveštaj o stanju ljudskih i ženskih prava u Evropskoj uniji. Jedna od stavki tog izveštaja odnosila se i na planinu Atos, na Svetu goru. Još 1045. godine (tako tvrde sastavljači izveštaja) odlukom kaluđera koji su tada živeli u oko dvadeset manastira na Atosu, ženama je zabranjen pristup ovom mestu. Jedini put, koliko se zna, ta zabrana je prekršena kada je carici Jeleni, ženi Dušana Silnog u vreme velike epidemije koja je vladala ovim delom sveta, dopušteno da kroči na Svetu goru.
Poslanici Evropskog parlamenta su se 21. januara izjašnjavali o tome treba li u cilju prestanka kršenja ljudskih prava u Evropskoj uniji ukinuti tu zabranu posećivanja Svete gore ženama; tesnom većinom (277 za i 255 protiv) izglasano je da to treba učiniti. U ime grčke poslaničke grupe izveštaj je potpisala grčka poslanica Ana Karamanou. Ona navodi nekoliko razloga za ukidanje ove zabrane, među kojima je i jedan finansijski: većinu donacija za renoviranje i održavanje manastira ove oblasti kao retkih spomenika kulture plaćaju evropski poreski obveznici, među kojima su više od polovine žene. Sem toga, pitaju evropski parlamentarci, da li treba poštovati zabranu koja je doneta u mračnom srednjem veku kada su, po pravilu, kršena ženska ljudska prava i koja odslikava tu epohu?

Ni govora!
Naš prvi sagovornik, profesor Vladeta Jerotić, veoma je kratko komentarisao da o tome “nema ni govora!”. Pomislila sam da ću postavljanjem ovog pitanja, u želji da pokušam da prikažem stavove viđenijih ljudi koji svojom delatnošću dodiruju ovu oblast, samo dobiti besne odgovore i poruku da ih vređam. No, naš sledeći sagovornik, gospodin Dinko Davidov, direktor Galerije Srpske akademije nauka, pojasnio nam je da postavljanje ovog pitanja svakako nije novo: “To je prosto nemoguće. Oni koji znaju šta znači jedan tipik koji traje hiljadu godina, ne postavljaju to pitanje. To bi bilo kao kada biste rekli da ćete sad hodati samo na rukama, prosto neverovatno.
Nijedna vlast, vlada, ne može oficijelno doneti takvu odluku; jednostavno Sveta gora je intaktna u tim stvarima. Kareja je zasebna država i ne podleže odredbama Evropske unije.
Grčka je pokušavala i ranije da napravi jednu magistralu do Kareje, do juga, to je tada bilo aktuelno po svim grčkim novinama, hteli su da naprave turističku atrakciju. To je bio slučaj i sa Meteorima, oni nemaju tipik. Ljudi su tamo odlazili turistički, u gomilama, autobusima. Onda su se kaluđeri koji su hteli da tihuju jednostavno odselili odatle i povukli se na Svetu goru.
Što se tiče 1045. godine kao godine kada je postavljena zabrana, nemojte se vezivati za taj datum. Prvi su stizali na Svetu goru i mnogo ranije, bila je nenaseljena i oni su želeli da nađu svoj mir. Na prvi utisak izveštaj zvuči senzacionalno, ali nema težinu. Ja volim senzacije kada imaju težinu i smisao, kada bude radoznalost; ovo mi nekako zvuči beznadežno, kao tanak led. To onda ne bi bila Sveta gora nego turistička atrakcija.”
I gospodin Živadin Mitrović direktor izdavača i knjižara Jugoslavije i čest hodočasnik hilandarski slično razmišlja i kaže: “Mislim da nije prvi put da se to pitanje pokreće. Ima snaga koje žele da Svetu goru pretvore u turističku meku koja će donositi novac. Tim otvaranjem se ruši jedna tajna koja je intrigirala ne samo vernike nego čitav misleći svet koji je verovao da je to sveto mesto. Te tajne bi nestalo. To bi postalo nešto haotično, prilagođeno potrebama našeg turističkog komfora...
Suština je uništenje jedne tajne, jedne tradicije starije od hiljadu godina. Pa to je besmislica! Na kraju, Sveta gora nije pod jurisdikcijom Grčke ili Evropske unije nego Carigradske patrijaršije. Grci u Kareji imaju samo administrativnog guvernera, i on je civilno lice. Što se tiče kršenja ženskih ljudskih prava, ni to nije tačno. Žene koje veruju dolaze u luku, iznosi im se krst da ga celivaju, ali na 50 metara od crkve...”
Kako ženski politički lobi posmatra celu ovu stvar?
Nadežda Radović (Ćetković), profesorka filozofije i dugogodišnja aktivistkinja ženskog pokreta, za NIN kaže: “U avgustu 1997. u otvorenom pismu Beogradskog ženskog lobija Jelka Kljajić Imširović, Svenka Savić i ja pitale smo Sinod Srpske pravoslavne crkve i patrijarha Pavla kada će žene imati pravo da posete Hilandar. Naravno, nikada nismo dobile odgovor. Doduše, isti nisu odgovorili ni na druga pitanja koja su se odnosila na diskriminaciju žena u SPC, npr. zašto SPC nije nikada osudila srpske ratnike koji su silovali po Bosni? Kada će se omogućiti ženama da budu sveštenice? Kada će se SPC izviniti ženama što prećutkuje dvehiljadegodišnje nasilje nad ženama? Umesto izvinjenja, otvaranja prostora verujućim ženama, SPC je ženama uputila uskršnju, a pet godina pre uskršnje i božićnu poslanicu u kojoj im osporava Ustavom zagarantovano pravo da slobodno odlučuju o rađanju. Na sreću, evropski centri moći su, zahvaljujući naraslom ženskom pokretu, postali osetljivi i žene će svoja prava dobiti uprkos nehrišćanskim stavovima SPC.”

Bogorodica je bila žensko
Pitali smo i protođakona gospodina Ljubomira Rankovića, iz “Glasa Crkve” da komentariše ovu rezoluciju Evropskog parlamenta. “Veoma dugo traje ta zabrana ženama da posećuju monašku republiku, više od hiljadu godina. Međutim, nije to jedino mesto koje je u pravoslavnoj tradiciji zabranjeno za žene; one takođe ne mogu ući u oltar bilo koje naše crkve. I nije to jedino mesto na svetu koje je iz religijskih razloga ostalo zabranjeno; imate mnogo takvih mesta na svetu. E, sad, zaštitnica Svete gore je Presveta Bogorodica, devojka; ako je žena pokrovitelj jednog takvog mesta, ako ona daje značaj monaškoj republici i ako je ona i muškarca i ženu uzdigla do prestola Božjeg, veoma je zanimljivo pitanje, zašto je ženama taj pristup ostao zabranjen! Lično nisam siguran da je to apsolutno opravdano. Jedini razlog za nastavak te zabrane vidim u tome što bi se u suprotnom cela Sveta gora pretvorila u turističku atrakciju, u jedno svetsko vašarište. Smatram da bi trebalo očuvati taj kutak, i po cenu da se žene odreknu svog pristupa tamo. Možda bi i to mogao biti doprinos žena hrišćanstvu na malo apsurdan način, doduše.”
Ali, nije li apsurdna inicijativa Evropskog parlamenta i Evropske unije da promene nešto u hiljadugodišnjim shvatanjima muško-ženskih odnosa, ostaje da se vidi.

Milena Čukić (NIN)