"Kad napunite osamnaest, letite iz kuće"

[Dejan B]

Evo jedne teme za razmišljanje, a glavni krivac zašto pokrećem ovu temu je jedan moj vršnjak i njegov brat.

Njegov brat nije smeo da se odvoji od svog oca ni minut. Čak je dok se ovaj nalazi u školi , njegov otac morao da bude neprestano ispred učionice, a ovaj je sa vremena na vreme izlazio da proveri da mu tata nije negde otišao. Završio tako on osnovnu, došlo vreme da upisuje srednju. Upiše srednju, ali je napusti posle sedam dana, jer njegov otac nije mogao da provodi toliko vremena od kuće. Posle toga upiše neku privatnu skolu u Novom Sadu, jer u njoj nije obavezan prisustovati nastavi.

Taj moj vršnjak je pred polazak u vojsku povukao silne veze da se uvali na civilno služenje vojnog roka u ustanovi gde mu je majka zaposlena, pa čak i posle isteka vojnog roka, kad je počeo da traži posao, pored boljih ponuda, on je izabrao da radi sa mamom, kako kaže, vrata do vrata.

Naime pitanje glasi: kada je pravo vreme da se počne sa osamostavljavanjem dece, to jest, kada mu polako davati do znanja da mama i tata neće uvek biti tu i da nešto mora i sam da uradi, van njihovog vidokruga i nadzora.

Naslov ove teme je citat iz serije Simpsonovi, kada Bart i Lisa pitaju Homera da li se sećaju šta im je obećao (pri tom misleći da ih vodi u zabavni park) na šta je usledio ovaj odgovor.

[Aca1983]

Jao strasno!Ej, ne znam da li da puknem od smeha, ili da placem sto postoje takvi da od mame i tate (jadan covek ni da dise nije mogao-a gde su sve silne obaveze, joj,joj, al sam je kriv sto ga nije osamostalio) ni cenat ne mogu dalje. Ma uzas, frapiran sam, i to covek srednja skola- a joj.

E sad stvarno da odgovorim na pitanje, ja mislim da je pravo vreme za ucenje osamostaljivanja vec od najranijeg detinjstva. Naravno ne moze biti dete od 7godina samostalno, ali mu vaspitanjem treba pokazati da mama i tata nece uvek biti uz njega.

Izvesnu slobodu treba da ima i dete od dve godine. Ne treba mu sve njanjkati, cilikati (cile-mile), i napraviti raspekmezeno dete, i sto je najgore nesposobno za borbu u daljem zivotu.

Pitam se sta li ce taj lik o kome pricas raditi kad dodje vreme zenidbe, a blizu je jer kazes da ti je vrsnjak? Pa prvo cisto sumnjam da ce ijedna zena zeleti „maminog sina”, a i ako predje preko toga, to ce je toliko iritirati da ziveti sa njim nece dugo.

Drago mi je sto nista slicno sa tim likom nemam.

Do 5-6 godine roditelji su u vecini slucajeva bivali tu, a ako nekim slucajem to nisu na nekoliko dana, onda sam bivao sa strinom (koju danas jako cenim).
Prvi put sam kod kuce sam ostao sa 7godina zajedno sa mojom dve godine starijom sestrom, dok su moji (i roditelji i strina) imali nekih obaveza na selu 300km dalje, kod babe i dede , i nisu dolazili 5-6dana. Sve je proteklo uredu-sestra i ja smo se brzo snasli i da nalozimo vatru, i da spremimo klopu, da ne zakasnimo u skolu, da se prikladno vremenskim uslovima obucemo, i sve sto je trebalo.

Na dalje, ja mislim da bi covek od 18 godina trebalo da bude potpuno zreo, i ako mu se ne daj Boze desi neka ne predvidjena situacija, da je potpuno u stanju i da privredjuje, i da organizuje svoj samostalni zivot.

[Lady in red]

kada je pravo vreme da se počne sa osamostavljavanjem dece, to jest, kada mu polako davati do znanja da mama i tata neće uvek biti tu i da nešto mora i sam da uradi, van njihovog vidokruga i nadzora.

Pravo vreme je cim postanu svesni sebe, cim su u stanju da sami sebi dohvate casu vode, to onda roditelji ne treba da urade bas svaki put. Deci uvek treba pruziti bezuslovnu ljubav i pokazati im da ih nikada necete napustiti, ali moramo ih uciti da se osamostaljuju da bi jednog dana mogli postati svoji i sposobni, i da nama ne bi dosadjivali jer posle odredjenih godina, ma koliko nas ispunjavalo da deci ugadjamo i titramo, to zaista postane opterecenje.
To pravljenje debila od rodjenog deteta je strasno. Jedna moja drugarica ima brata po ocu koji zivi sa majkom. Ona je zena takvog debila napravila od njega da i sada sa svojih 25-26 godina on ne izlazi, nema devojku, sa skolom ne znam sta je uradio... Toliko ga je upropastila... Bili su jednom kod moje keve u prodavnici i prica mi kako mu je tako pred svima na sred samousluge upasivala kosulju Zamisli zenu od 40-50 godina kako upasuje kosulju momku od 25... Uzas!!!

[veljko yaric]

pravo vrijeme je kada mogu da shvate sta im kazemo
i da razumiju svaku rijec pa danas sutra da nebi ispalo
mama i tata su krivi sto ja neznam

[Mind_reset]

Sto bi rekla jedna nasa prof dr "sta god da uradite na kraju ce ispasti da ste pogresili" misleci pri tom na vaspitanje dece...
Osamostaljivanje deteta pocinje veoma rano, toalet trening pa nadalje i uglavnom zna da prodje dosta dobro .
Kod nas je malo posebna situacija, sam proces osamostaljivanja je umnogome ometen stanjem u kojem nam se ovo sto je preostalo od drzave nalazi. Da bi se potpuno osamostalio mladic ili devojka moraju da napuste primarnu porodicu, sto je samo po sebi dosta bolno, a kada vam je jedini izbor za napustanje iste iznajmnjivanje stana sa platom koja je.... i sl. price, uglavnom shvatili ste o cemu pricam.
Sto se tice dva pomenuta primera, pa postoje psiholozi i psihijatri (u ovim slucajevima, to je mnogo vise pitanje psihologa), to su neke zle cike koje primenjujuci najcrnju magiju i zrtvujuci raznolike zivotinje i beskucnike, na posebno izradjenim oltarima mogu da pomognu u takvim situacijama, takodje postoje savetovalista za brak i porodicu, to su sve ljudi koji su veoma radi da pomognu. Posavetujte svoje poznanike da posete neke od njih, u krajnjoj liniji nebi me cudilo da bi i socijani radnici imali po nesto da kazu o tome...

[pero_M]

Posto su sva deca razlicita, ne postoji receptura za uspeh. Jednostavno, to treba osetiti. Svako nasilno osamostaljivanje dovodi do traume kod deteta. Tu mislim, pre svega na one roditelje koji svoje dete porede sa drugom decom. "Kako ti neces da ides sam u vrtic, a vidis komsijska devojcica ide sama?". Svako dete je covek, doduse mali rastom ali ipak covek. Potrebno je puno osluskivati njegove zelje i strahove i na osnovu njih usmeravati ga da postane samostalno. Ali oprez, niposto ne preterivati u tome. Pritisak na dete, moze samo prouzrokovati kontra efekat.
Potrebno je u detetu izgraditi sistem za donosenje odluka. Dozvoliti mu da razmislja i sam odluci. Ako donese pogresnu odluku, ukazati na gresku, proceniti velicinu stete, pa ponekad i dozvoliti da se ta njegova pogresna odluka i realizuje. Da vidi efekat pogresne proocene. Tada ce sledeci put bolje razmisliti i lakse prihvatiti vase sugestije.

Npr. sin je dobio kljuc od stana sa 5 godina, i vise nije morao u vrticu da spava, samostalno je dolazio kuci i cekao oko 2 sata da dodjemo sa posla.
Razlog zasto je to trazio je toliko simpatican da moram da ga podelim sa vama:
- Necu vise da spavam u vrticu, jer kad mi legnemo, a tetice izadju, onda Sanja dodje u moj krevet pa me ljubi.
Pitam se samo da li bi tako danas reagovao? Inace ta Sanja je bila zaludjena sa njim, njena majka je radila u istoj firmi gde i mi pa nam je pricala. Sad se sin samo smeska kad mu to pomenem, a zasto pojma nemam (mozda se osvetio)

[Andjelika]

ja se prema sasvim maloj deci ponasham kao prema odraslima, pitam ih zamishljenje, dogovaramo se.... ako dete nema ni godinu dana.....
Mislim da se tako dete uchi da samo misli i donosi odluke, a ne da se od njega pravi debil.....

A kad se prema njemu postavish kao prema odraslom ( a sva deca jedva chekajuda odrastu) logichno je da tje se ono i ponashati zrelije.

Uostalom, i deca imaju svojih zelja i prohteva, ne mozemo vechno da odluchujemo za njih ( moj brat je sa 2 godine znao shta tje da obuche, koja boja sa kojom ide, koje cipele idu uz to....)
A gledam neku drugu decu koja su debili sa 5-6 godina.

[kuta]

samostalnost pojedinca ne pocinje od 18-te godine!
Osamostaljenje deteta se proteze od malih nogu....npr:odlazak na izlete sa skolicom,zabavistem...odlazak na ekskurziju....i jos mnogo toga.To su neki prvi koraci gde dete provodi vreme bez roditelja i oslanja se na nekog drugog,pacesto i samo na sebe.
Evo mog primera.....otac je mog brata koji je stariji 5 godina od mene vodio svugde gde je on isao.Od skole do kuce od vrtica do vrtica...i tako u krug.za mene se nije imalo vremena jer se moralo raditi od jutra do mraka da se priusti lep zivot,te sam ostao uskracen za sve ono gore navedeno.
da ne duzim sa temom,ja sam od 17-te godine samostalan i zivim bez roditelja.imam divnu porodicu i dosta lep zivot za ove uslove danas.Sve sto sam stekao,stekao sam sa mojom suprugom sa nasih 20 prstiju.U podizanju dece nam niko nije pomogao ni jedan jedini dan.bukvalno sve sami.Ako se pitate da li nam je lako...to sigurno nije.neopisivo je tesko bilo poceti od nule pogotovo kad postanete roditelj sa 23 godine zivota!
Danas kad pogledam oko sebe znate li sta vidim?Brata koji i dalje zivi sa nasim roditeljima iako ima svoju porodicu,vidim ljude koji se zale na roditelje koji se mesaju u njihove bracne vode....itd
Zato sam pristalica da se dete mora osamostaliti i mora biti spremno za dan osamostaljenja ma kad taj dan da dodje.
Citiram text jedne knjige:"vasa deca nisu vasa deca.Oni su sinovi i kceri zivota koji zudi za sobom.Mozede im ukrotiti tela,ali ne i njihove misli,jer oni imaju svoje vlastite koji kao strele u rukama dobrog strelca cekaju da budu razapnute i pustene da lete kroz zivot.............."

[veljko yaric]

Mogu vam reci da to nije lose samo ne od osamnaeste nega sta ja znam naprimjer od 21 ali da od osamnaeste pocne razmisljati o 21 i da se priprema neznam kad dodje na to vrijeme javicu vam iz pouzdani izvora

[Neuhvatljiva_]

Jao ova priča s početka teme je stvarno "zabrinjavajuća"...A za sve su to krivi roditelji...Treba učiti decu da se socijalizuju, da se uključuju u zajednice, budu društveni a ne odvlačiti ih od toga svojim preterano brižnim ponašanjem...
Elem, ja kad sam završila srednju sam polako osećala potrebu za osamostaljivanjem...Razlog zašto nisam ranije je čisto zato što sam stvarno bila ko dete...Samo mi je bilo bitno da negde izadjem, da se šetam, štrebam ...i takooo ...
Posle je taj period "ozbiljnosti" jako naglo nastupio, valjda samim tim što se malo i društvo promenilo...