Close

Strana 5 od 5 PrvaPrva ... 345
Prikaz rezultata 41 do 48 od ukupno 48

Tema: Pero Zubac

  1. #41
    Starosedelac Avatar od  zrNce

    Pol
    Žensko
    Član od
    24.10.2007.
    Aktivnost
    18.02.2013
    Zemlja
    Madagascar
    Poruke
    6,664

    Odgovor: Pero Zubac

    Dunavska elegija

    Ta voda nije više voda koju gledaš
    Jer nju već neko drugi, udaljen od tebe,
    Vidi a ti u drugu vodu gledaš.
    I Grad koji reka preseca na dvoje
    Kao što jabuku dele zaljubljeni
    Nije više Grad koji vidiš
    Jer on se menja neprestano, samo ga svako,
    U svome sećanju može sačuvati
    Neizmenjenog, jer deca rastu
    I opet je nad vodom zima,
    Moja ljubavi.

    I ja ti, bezbedno razmaknut od zaborava,
    Reči o Gradu izgovaram jer u mojim
    Rečima, samo, možeš u noći čuti zvon
    Malenog zvona sa Jermenske crkve
    I zrnast, od zlata dobrote, tkan glas
    Brata moga sa druge obale kako u
    Vetar kazuje reči o Vojvodini
    Varmeđskoj i svetonikoljskoj, od zlatnog
    Saća i božićnih kolača i bruj tanke žice
    Sa malog prima s kojim se staču naše minule
    Godine.
    Ti znaš, Grad je od ljudi tkan,
    A naši su prijatelji otišli
    I gledaju nas sa umornih i
    Dalekih zvezda.

    Ali, svejedno, ja sam još tu, i još prelazim
    Jutrom mostom kojeg nema
    Do u sećanju krhkom i vraćam
    Se mostom kojeg nema.

    I pored reke stojim koja pamti
    Kako smo umeli plakati kao napuštena
    Deca u zimne čase sećanja na one kojih
    Nema a ova ista reka je strah njihov
    U jutru talasom tamnim zaplavila.

    I uvek nekoga nema. A Grad, svejedno,
    Stoji i zalazi u atare i neka nova deca trče
    Dugim obalama i svoju radost u
    Novo jutro izdišu.

    Voliš li ovaj Grad, umeš li se na licu njegovom,
    Katkada, prepoznati?
    Možeš li u sećanju vratiti mladu sliku
    Kako gimnazijalka Isidora zaplašena
    Naglim zvukom vidi kako iz širom otvorene
    Kapije dva besna vranca izleću a na kočijama,
    Po sportskoj reguli, sa strane, stoji uspravna i tvrda
    Lenka Dunčerska?
    I kako mladi Kašanin gleda kako
    Lazar Kostić s šeširom zgužvanim u ruci
    Zamiče ulicom Dunavskom
    I kako Zmaj, s večeri, bodar, dugom obalom
    Kamenici se vraća.

    Ima li reka pamćenje i da li iz tamnih
    Dubina zemlja ona ista voda
    Vraća se u izvorište odakle velika misao
    O večnoj vodi dolazi i uvek naš Grad ne
    Mimoiđe u svome toku ka moru koje sve slike
    U album sećanja vode beleži.

    Ti znaš, mi smo od ovog Grada i ovaj Grad
    Je od nas, od ove smo reke i ona je od nas,
    I sat sa Varadina broji i naše sate
    I sate onih kojih nema i onih
    Koji će biti.

    U vremenu koje je moćno kao reka
    Na kojoj umorne oči odmaramo.

    Da li umeš da čuješ reči na jezicima
    Koji se govoraše ovde i koji se govore sada dok
    Mi ćutimo u svetu uspomenu zagledani?
    I da li možeš da oslušneš pesme
    Koje su u ovom Gradu i o ovom Gradu
    Napisane, u vekovima koji se
    Gube u sećanju?

    I da li možeš da vidiš sve te devojke
    Sa našeg starog korzoa kako trče uz reku
    U svojim prozirnim lepršavim haljinama
    I zamiču spokojne iza vidika.
    A oni momci, što su ih osmatrali,
    Ushićeni na uskim trotoarima našim,
    Na drugoj obali, većma i odavno, stoje
    I uzaludu se dozivamo.
    Vidiš li ih? Da li ih mlade prepoznaješ?

    A zvona sa Saborne, i Almaške, i Uspenske i zvona
    Iz naših sećanja, zatamnjenih, ali sa večnim zvonom
    Radosti, zrnima svetlosti, opet zvone. I da smo prolazni
    I prolaznici, govore nam.

    I Sinagoga naša svetli iznutra
    I miriše na vreme iz koga smo potekli.
    Možeš li da zamisliš kako gore lampe
    Sa rundbrenerom i mekim svetlom zalivaju reči molitava Gospodu:
    ...da milostiv bude kada sudi "narodu svojemu
    jer žao će mu biti sluga njegovih kada bude video
    Gospod, da je prošla snaga i da nema ništa od uhvaćenoga ili od ostavljenog..."

    A samo je grad ovaj večan i ovo nebo u koje se reči
    Naše uzdižu kao jato ptica koje se vinu u nebo,
    S Dunava, u večeri.

    Na plači, moja ljubavi,
    Ne plači u sećanju, za sećanjem,
    Nad sećanjem.
    Grad će nam oprostiti sve što mi nismo
    Oprostili njemu.

    Za pamet vječnaju.
    Za jutro obično, pored Dunava,
    Za dan koji će i nas u drugi dan
    Velikom vodom prevesti.

    Možda se u pahuljama ranim opet vraća
    Zgusnuta voda koja pamti naše ruke
    Dok smo dlan Dunava letnjeg zahvatali, davno,
    Jer sve je oko nas u protoku i sve se
    Ponovo vraća.

    Nema druge vode doli ove koja se u oblake
    Pretvara i radosnim nam slikama oplemeni dan. I noć u
    Kojoj se branimo snovima. A Grad, svejedno,
    Traje, umoran od istorije, ali sasvim nalik na nas.
    On je od naših lica.
    I bez nas ne postoji.

    A na novim licima su sva lica dragih, kojih nema.
    I lepi mostovi naši. I kuće, malene, kojih
    Više nema. Ni ulica naše mladosti.
    Ni mladosti.

    Neko od naših peva i neko od naših plače. Umeš li ih čuti?
    To što čuješ vetar i kriku ptica u zraku,
    I bruj velikog grada i žamor novog detinjstva,
    To je to što čuješ i ne čuješ i od toga zvuka
    Gradi se i ova pesma koja se na veliko i moćno srce
    Našeg Grada, u sećanju, ovog što se nad nas visokom
    Senkom nadnosi -
    Oslanja - to je zvuk od kojeg se male reči istaču
    I padaju na vodu, modru vodu, u koju se zvezde padalice
    Obaraju i odlaze, daleko, daleko, gde nas čeka
    Poslednja i najtiša tišina.
    Sveta tišina sećanja.
    Svetla tišina sećanja.
    Sećanje na tišinu.

    Na Badnje veče, 6. januara 2004. g.
    Poruku je izmenio Cecara, 24.03.2010 u 11:40 Razlog: sh, ch, zz

  2. #42
    Snebivljiva Aždaja Avatar od  SQUAW

    Pol
    Žensko
    Član od
    13.03.2006.
    Aktivnost
    01.09.2009
    Zemlja
    British Indian Ocean Territory
    Lokacija
    Mali šator u preriji
    Poruke
    12,397
    Blog
    9
    Slike
    2

    Odgovor: Pero Zubac

    Rukom si iznad granja

    Otrovna kobra jeseni izvija se nad rekom,
    vetar joj zanosi senku, svija se u klupko mraka.
    Stojimo nemi pred vodom: u mekom slapu zraka
    tvoje su zenice blago tek okupane mlekom.

    Rukom si iznad granja, okom po mirnoj vodi,
    smeh ti se osuo predelom niz sumračja što toči.
    Jablan poželeh, vetar, smernost tvoja da rodi,
    da leto kasnom kupinom prelije tvoje oči.

    Glas ti u koren biljke, prekor niz senokose,
    smeh podno ranog vetra utihnut suncokretom;
    Oko ti izvito klasom. Cvrčci pod srebrom rose
    ravnaju našu tugu sa tugom nad mrtvim svetom.

    Samo se kobra jeseni izvijala nad rekom,
    vetar joj svijao senku u klupko ranog mraka.
    Nestali smo pod vodom u mekom slapu zraka
    kad su ti zene bile tek okupane mlekom.
    Gaa wiin daa-aangoshkigaazo ahaw enaabiyaan gaa-inaabid


  3. #43
    Starosedelac Avatar od  zrNce

    Pol
    Žensko
    Član od
    24.10.2007.
    Aktivnost
    18.02.2013
    Zemlja
    Madagascar
    Poruke
    6,664

    Odgovor: Pero Zubac

    Ne šalji kišu


    U svakom si kamenu,
    u šišarkama dišeš,
    u svakom si listu koji
    vjetar dotakne dahom,
    u svakoj si kapi vala
    koji se rasprskava,
    u svakoj misli na more,
    na sunce, na ljeto,
    ne šalji mi kišu
    sa tvoje strane mora,
    onaj koji voli
    ne umije da se sjeća.
    Jutro uzima mirise
    sa tvoga noćnog stočića,
    hoće da liči na tebe.
    Vjetar raznosi jutro,
    dilj obala, sve južnije,
    rani kupači, zbunjeni
    mirisom ranog jutra,
    ne izlaze na more;
    ne izlazi na more,
    vjetar će te u miris rasijati,
    ne šalji mi kišu,
    ne umijem da se sjećam,
    prvo bih te bar u snu
    morao zaboraviti.


    Poruku je izmenio Cecara, 24.03.2010 u 11:44 Razlog: sh, ch, zz

  4. #44
    Super Moderator Avatar od  Cecara

    Pol
    Žensko
    Član od
    22.08.2007.
    Aktivnost
    19.11.2014
    Zemlja
    Serbia
    Lokacija
    Novi Sad
    Godine
    39
    Poruke
    1,220

    Odgovor: Pero Zubac

    Zaludna je ruka

    Val koji donosi mir
    rastvara se na pučini
    u svoje oblo ravnilo
    moćno srce vode ubrzanije kuca
    kako pada večer sporo kao smola
    na kaleidoskop tela na doku
    mrmori more
    krotka životinja leta
    i mi se parimo s njim
    u neizmenjivoj ljubavi
    ruka u vodi traži minulo
    svetlo mleča
    ranih godina
    dok smo udisali leto
    plućima koja vole
    i dlanom koji ljubi
    i uhom koje naslućuje
    kako vrutak u telu kani
    da izgejziri
    val koji donosi mir
    rastapa se u noći
    i zaludna je ruka koja
    iščekuje brid
    potopi svoju lautu
    i gusti med mora
    i spavaj kao pčela
    nad punim saćem šutnje
    nad slutnje punim saćem.

    ~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~


    Samo kiša


    Bezbrojne igle prošivaju
    široku plavu dolamu
    srcem bi da se
    ogrnem
    sipi daždi
    kroz gusto sito leta
    na tvoj zaustavljeni korak
    tako smo skrckali
    ljutu ljusku ljubavi
    a jezgro sunčanog
    ne bi
    okrećeš dlan visoko
    samo kiša
    kiša iz svih stvari.
    Isn't it funny how day by day, nothing changes, but when you look back, everything is different?
    C. S. Lewis

  5. #45
    komšinica Avatar od  Aiko

    Pol
    Žensko
    Član od
    02.10.2008.
    Aktivnost
    16.08.2013
    Zemlja
    Japan
    Lokacija
    Japan
    Poruke
    5,214

    Odgovor: Pero Zubac

    Ljeto u prozoru hotela "Ruža"

    Ako i ne bude zajutra
    ptica leta na prozoru
    bit' će leto,
    ako mimoiđe kiša
    drveće pod našim balkonom,
    biti će kiša,
    ako ne uneseš vatru
    u moje zimne osame,
    biće vatra;
    pevaju na vodi dečaci,
    glas mujezina ih prati,
    deca se kroz vrt predevaju
    kao crne igle šutnje,
    kroz jezik koji te očekuje.
    Osmeh je kriva linija koja ispravi sve..skoro sve..


  6. #46
    Super Moderator Avatar od  Cecara

    Pol
    Žensko
    Član od
    22.08.2007.
    Aktivnost
    19.11.2014
    Zemlja
    Serbia
    Lokacija
    Novi Sad
    Godine
    39
    Poruke
    1,220
    Reči bih se mogao setiti

    Vetar pokušava da mi otrgne
    papir u koji utiskujem reči
    u majsko popodne 79.

    I ja vlažnim dlanom pritiskam
    hartiju na kolenu.

    Reči bih se mogao setiti isponova
    i dozvolio bih pesmi da se otme
    od mene,
    jer bi deo tebe ostao u ovom gradu.

    Ali šta bi mogao znati čovek
    koji slučajno uzme ispisan papir
    ako bi i znao moj jezik,
    do da je nešto nejasno beležio
    dokon, usamljen,
    Jugosloven, koji je, ko zna zašto,
    sedeo u parku,
    zagleda u krovove Bukurešta,
    na koje sipi mlako veče.

    ~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~

    Onima koji su čitali "100 godina samoće" možda nešto zazvuči poznato.

    Tužbalica za A. B.

    U ovom času streljaju
    pukovnika A. B.
    pucaju u njegovo tiho srce
    pucaju njegovi jer sa drugima
    nije vojevao
    gadjaju srce pukovnika A. B.
    da bi mu lice ostalo lepo
    na vidjenju
    da bi mu čelo bilo vedro i mirno
    u njegovo srce koje je kucalo
    bilom naroda
    i pukovnik A. B. ne pali cigaretu
    on sa devetoro očiju gleda
    u devet nišana
    vidi svojuženu s belim letom
    u kosi
    svoje odjednom odrasle dečake
    na brzim belim konjima
    u rodnom lugu
    ........................ u zelenom
    i vidi sebe u seni niskog drveta
    na bregu ponad doma
    ruka mu je mirna ali je ne oseća
    i srce mu je mirno
    i misao sigurna i hitra
    pukovnik A. B. je mrtav
    pre smrti
    ........................ jer tako on hoće
    ne moraju ticati oroze
    da im usnidni budu tihi
    ........................ ali to oni ne znaju
    pukovnik A. B. u uniformi
    s koje su strgnuti svečarski venci
    a sada niću mladice na ramenima
    ........................ ali to oni ne vide
    niko to ne razume
    smrt zatiče pukovnika A. B.
    u danu potpune blagosti
    jer je svaki minut čekanja umanjivao
    lepotu sećanja na život koji
    traje
    izmireni sa smrću ne žedjaju minute
    preostalog života
    pukovnik A. B. vidi svoju kuću
    u osoju
    i javor pred kućom
    i sunce u granju
    vidi male kolevke kako lete nebom
    i dečje košulje zmajeve u nebu
    on je veseo ali to ne zna
    on je krotak po prvi put u životu
    prijatelji ne znaju da je već
    mrtav pukovnik A. B.
    dok ispisujem ovu uzaludnu molitvu
    za njegovu lepotu
    vidim zvezda padallica gori u moru
    gori i ne gasi se
    vidim uzleće ponovo i luta
    praznim nebom zvezda pukovnika
    Aurelija Buendije
    sitna i žarna
    ........................ hladnog svetla
    sestra moje zvezde.
    Poruku je izmenio Cecara, 15.07.2010 u 15:58
    Isn't it funny how day by day, nothing changes, but when you look back, everything is different?
    C. S. Lewis

  7. #47
    Super Moderator Avatar od  Cecara

    Pol
    Žensko
    Član od
    22.08.2007.
    Aktivnost
    19.11.2014
    Zemlja
    Serbia
    Lokacija
    Novi Sad
    Godine
    39
    Poruke
    1,220

    Odgovor: Pero Zubac

    Prepevi

    Nama nepojamnu tajnu
    saopštavaju zrikavci
    rskavičavim glaskanjem
    i sva naša bdenja
    dokučiti neće igru tih
    glasova
    priču nad pričama
    To svoju kratku baklju života
    oni prepevavaju na jezik
    jasan tananom svemirskom uhu
    Njihov pev čuje daleka zvezda
    nas glas ne čuje
    jer čist je od straha
    kao zvezda od života.


    ~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~


    Vene lišće orovo

    Mlačna pitka jesen
    svlači košulju
    u gustišu leta
    u zelenom
    i more prozračnu halju
    presvlači

    Vrh glasne vetrene krošnje
    zlati se kosa dečaka
    blizak suncu i vazduhu
    jede otrovan plod
    go akvarel tišine

    Iza skrovitog doma
    cakli se ljubičast grmen
    jedini

    Jul spava
    Vene vene lišće orovo
    pod kojim je majkin Pero
    bolovo.


    ~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~


    Konjanici

    Iznebuha su u zoru
    i kockast vetar u okna
    i sunca pune kašike
    projahali

    Ni konje nismo videli
    ni konjanike

    Samo je fijuk bičeva
    zvonio u vazduhu.
    Isn't it funny how day by day, nothing changes, but when you look back, everything is different?
    C. S. Lewis

  8. #48
    Domaći Avatar od  zosim

    Pol
    Muško
    Član od
    30.10.2009.
    Aktivnost
    23.10.2014
    Zemlja
    Serbia
    Lokacija
    Smedervo
    Godine
    49
    Poruke
    1,043
    Blog
    191

    Odgovor: Pero Zubac

    ZAŠTO NEKE PESME NE VOLIM

    Ne volim pesme nečije
    koje se zovu dečije.

    O kucama i mecama
    priča se malim decama.

    Pisci dečjih pesama
    prave nas malim blesama.

    Ako smo tako sitni
    za svet smo vrlo bitni.

    Tata mi kupuje stripove
    za nedorasle tipove.

    Mama mi kao blesku
    donosi šarenu svesku.

    Al sinoć mi deda Ostoja
    kupio dva tri Tolstoja.

    I šta da kažem više:
    taj Tolstoj dobro piše!
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

Strana 5 od 5 PrvaPrva ... 345

Slične teme

  1. Pero Defformero
    Autor HLEBmaster u forumu Domaći spotovi i tekstovi
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 08.01.2010, 10:49

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •