Eva Zonenberg

[alpinista]

EVA ZONENBERG rođena je 1967. u Zombkovicama u Šleskoj. Živela je dugo u Vroclavu, gde je završila Muzičku akademiju i nastupala kao pijanistkinja. Studirala je i književnost. Sada u Krakovu završava studije filozofije i predaje kreativno pisanje. Već za prvu zbirku pesama dobila je 1995. prestižnu nagradu Georg Trakl. Na originalan način kombinuje poeziju s muzikom. Veoma je prevođena. Na sve evropske jezike. Na srpskom je u obimnijim izborima objavljivana u ProFemini, Književnom magazinu, Književnom listu i Slovesima. Posebno je prisutna u Nemačkoj, u antologijama i pojedinačnim zbirkama. Objavila je sledece pesničke zbirke: Hazard (1995), Zemlja hiljadu notesa/Ispovesti Lindzi Kempa/(1997), Planeta (1997), Povodac (2000), Bukteći tramvaj (2001), Čas ushićenja (2005).


KAD BUDEM VELIKA I JAKA

kao pola muškarca i pola heroja
čak ću oprati čarape
biće kao u bajci
povešću te sa sobom pokazaću ti svoje mišiće
velike pripitomljene tigrove i krokodile
osvojene narode novine televizije
nikakvih bonbona nikakvih stihova
siv ispucali zid svakih osam sati na prazan stomak
prestaću da pišem zaboraviću na sve
posebno na ludilo prestaću s naoružavanjem
neće biti preloma revolucija iz tehničkih razloga
s površine zemlje nestaće znak pobune
aklimatizovaću se na letnju temperaturu
prestaću da upražnjavam ljubav s golom istinom poslaću je
tamo gde raste paprika usporiću nadvremenskost
u korist krmenadli i bračnih noći
biće kao u bajci
naučiću bezbolno da izvlačim žaoku
bez sporednih posledića: prošnje i umetnosti
bezvredan exegi monumentum
nikada neću izgubiti čak kada
niko po meni ne pozna
promeniću temu razgovora neću izaći
sačekaću da se interesujem za nežnost
prepustiću se talasu izdržaću
ljudski smrad navići ću se zavoleću
pobediću



ROĐENDANSKA PESMA

Udalji se od mene podjednako u svim pravcima
�Uvek� u životu odbaci koliko možeš
Toga dana lakša za godinu dana ispusti ga iz ruke
Sudbinski prepusti svako �nikad�
Kraj tih vrata postaću vlastita vrata
Kroz ta vrata izlaziću svakodnevno

Prevela s poljskog Biserka Rajčić




UNUTRAŠNJI MANIFEST I


Ja sam neko lošiji uvećan do razmera čoveka
urađen bilo kako bilo gde slučajan proizvod nečijeg kaprica
nikom ništa nisam dužna sama biram majku oca
oni su prijatelji ljubavnici hrane se vlastitim mlekom znojem
ne dugujem lepom dobru razumu
na lutriji sam izvukla bogatstvo za neprijatelje mi plaćamo besmrtnošću
ne moram da pijem alkohol da bih govorila istinu u boji utrobe
ne moram da se klanjam posle svake reči stiha: kiselo krmivo
za narod odgajan na televiziji i svedočanstvima
moje jedro jezika isplovljava na pučinu nisu mi potrebna
opravdanja kućnih prijatelja lekara duha sama ću napisati:
mogla sam pristojno da sviram Šopena u uglu daleko od mirisa
sirovog mesa i nikada da ga ne jedem i ne nazivam �granica granica�
Dobro je biti na ivici
tada se sve može

[tetkaD]

Milanska kiša

1

U sobi praskozorja umesto zidova su naša tela
Ulovljena u svojim skrovištima: shvati
Konačno shvati da je otvoren prostor manji od mladeža
Da bismo disali umesto prozora otvarali smo širom svoja lica
A umesto kroz vrata napolje smo izlazili kroz dodir

Posle si dugo češljao moju kosu: tako pada kiša
A još kasnije smo igrali šah belo-crna polja bila su kao sunca i meseci
Razmenjivali smo tela i već je nastupila noć
Ali budući čak zajedno blizu da bliže ne može biti
Čak i tada smo očekivali nešto kao da se nikada nismo sreli
Kao da nas je u tom bivanju zajedno nešto preduhitrilo

2

Poljubac oslonjen o ogradu srebrne kiše: jer padamo mi, a ne kiša
Silazio je niz azurne stepenice i ponovo se penjao kao da je nešto zaboravio
U našim ustima rascvetao se cvet njegov miris se rastapao u našoj pljuvački
Brojala sam svaki dodir tvog jezika kao da želim da izbrojim sve tajne sveta
Tim poljupcem prenosili smo mesečevu svetlost od jednih ustiju do drugih
Zbog toga su se sjedinile naše senke, a ne mi: tako pada mesečeva prašina
Odražavajući svetlost nekog sunca koje nismo uspeli da imenujemo

3

Opazili smo kako su nam veoma potrebne naše ruke radi potvrde
Da ono što se uzima želi i da daje, da dajući uzimamo, a uzimajući dajemo
Neizvesna granica: svila oko članaka
Plovim od jednog članka do drugog: upoznajem težinu tvoga dodira
Narukvice su kao sledeći obzori sledećih svetova

Postajem nestalna u ispovestima zbog toga možda želiš da ih pišem
Iz mojih reči pašće kiša u njoj ćeš prepoznati toplinu moga daha
Pokušavam da imenujem samo ono što mogu da pretpostavim:
Tvoje ruke mokre od kiše spavaju na mojih rukama

4

Kiša ne plače ne ume da plače ona samo podseća na bliskost
Prodire u osušenu zemlju kao što dodir prodire u telo
Koliko napora je potrebno da se iz kiše iščupa komadić istine
Izgovarao si kišu na raznim jezicima:
Čak kada bismo je razumeli ne bismo razumeli njena osećanja
Čak kada bismo doprli do prve suze nikada je ne bismo zaustavili

5

Može li se jednim treptajem očnog kapka promeniti život?

6

Suza koja veruje odvaja se od lica mraka i pada u pukotinu u steni
Suza koja bdi posle duge ćutnje trči ka prvoj reči
Prećutana suza donosi na svet plod s ukusom gorčine

Mnogo vremena je prošlo dok dobro nije sazrelo u sebi
Opazio si obećanje u jednoj latici ruže: poklon neznanke
I postao si cvet ranjen nežnim daškom vetra

7

Učio si me suptilnosti: to te ulica grli a ne ja
To te sve ciklame na balkonima drže za ruku a ne ja
I poverovala sam i verujem da je u očima svakoga tvoj pogled
Učio si me da čeznem: da ne smem da verujem rastancima
Tvoje reči njišu se kao vlat obećanja samo gde potražiti onu livadu?
Učio si me prolaznosti: da li su tvoji filigranski trenuci uspeli da obodre svet?
Da li su podigli teret koji zbog mene pretvaraš u lakoću voala?
Ali kada bi ga otkrili pojavila bi se rana bolnija od svemira
Učio si me smrti: tako počinje zrelost prvi korak ka razumevanju detinjstva
Paprat koju si sakupljao na strmim padinama jutra

8

Neprestano se vraćamo ne znajući po šta zbog čega i gde: poljubac
Posezali smo za tim darom koji je kao zlatan novac svetlucao u našim ustima
Zagnjurivali smo se sve dublje u svoju pljuvačku da li se tako meri duša?
Na dnu zaboravljeni biser je trebalo da izgovori jednu jedinu reč
Ukus poljupca u kome je svetlucalo korenje koje je na poljima lavande iščupao vetar
Potpuno smo spoznali ukus koji nas je ispunio od glave do pete: mesec koga nema
Jer počinje i završava se samo u našim ustima

9

Sakupićemo kapi kiše i od njih sastaviti našeg dobrog duha
Glasnika koji će kružiti među nama sjedinjujući naše misli
Kao noćni leptir udara u prozorsko staklo kao da ima nešto važno da kaže
Međutim neće ti reći da sam u tvojim očima videla suze kišu suza
I da sam iz njih pila tvoj bol kao još uvek žedna biljka

10

Tvoji prsti su s druge strane žeđi: tako izlazi sunce kiše
I dao si mi svoju nagost pomaljajući se iznad horizonta telesnosti
Glad ritam predanost uzajamnost nezasito upijaju toplinu
Brinući o dodiru zaklinjemo se licem uz lice da nikada više
Nećemo posmatrati kišu
I više ne znam da li tražim tvoja usta ili usta kiše
I ne uspevam da zaustavim plimu: more se budi more se budi
Bacamo moje tvoje mreže da bismo ulovili bujanje: neimenovano
Onaj jedini pogled iz ogromne daljine kada smo u sebi opazili da više
Pripadamo �spoljašnjem� nego bilo kom ovdašnjem da smo to �spoljašnje� mi

11

Tvoja stopala koliko bih samo želela da budem tvoja stopala
Da zajedno s tobom nosim onu veliku kap kiše koju nosiš na ramenima
Možda je to kap istine oko koje se spore mudraci
Onaj jedini drhtaj vetra: poverava ti sebe celog celcijatog

Obećavao si da češ biti u svakom drvetu
Da će svako jutro kao puls otkucavati u tvojim grudima

Obećavala sam da nas telesnost nikada neće razdvojiti

12

Poljubac noći da li si je već prepoznao?
Kao da u čestaru zvezda tražimo uspomene iz detinjstva
Ti svoju paprat ja svoj jasmin jer smo deca prostora
Deca bašti polja i šuma deca nad kojom bdiju planine
Znamo jezik zvezda životinja i bilja osećamo nežnost stenja i kamenja
Znam da je to samo na časak zbog toga te upijam svakim milimetrom tela
Zbog toga te započinjem uvek ispočetka i još jednom ispočetka
Ova noć se nikada neće završiti neprestano će u nama postojati: poljubac noći

13

Dodiruješ moje udove kao da znaš da su najkraći put do moje duše
Mali moj dečko koji se povijaš pod teretom onog što kiša priča
Sklon pogledima u kojima je neka vrsta bestidnog dodira
Neprestano gledamo sebe u sebi i van sebe kao da želimo
Da odgonetnemo čije plavetnilo je realnije: očiju ili neba?
Pogled-ispovest za kojom sam pošla na kraj sveta
Sada niko ne upeva da me nađe premda sam ja pronašla sve

14

Poljubac koji traje celu noć jer sam neprekidno žedna tvoje pljuvačke
U našim ustima kiša celoga neba našla je predah
Potrebna nam je ta kiša da se zauvek dublje ukorenimo u sebi

Noć koju merimo jednim beskonačnim poljupcem
Postajemo usta noći a noć naša usta
Naši jezici: koji traže i koji su traženi

Žeđ neprestana žeđ kao svitanje kao sumrak
Neuhvatljiva bolna žeđ dozivanje kiše tebe

15

Mali moj dečko priljubljujem se uz tebe svim što te okružuje
Tvoj užas tvoj strah grlim vrškom jezika
Tako se naše duše međusobno zavode: naš zajednički pogled na borove
Razgovaramo o onome o čemu misli vetar i naše reči kao da se vole
Posle kamena staza gušterica leptir zvezda dovršavaju priču koja
Kao nevidljiva kopča povezuje slučajnosti u celinu

Budući sama sa sobom videla sam kako je izmilela zmija
Kako je gomilala svoj otrov kao svet koji te boli
Odlomci kuća koji ciljaju u tvoje srce
Jer nijedna od tih kuća nije naša

16

Dopusti mi da okusim tebe: kakvog si ukusa u sumrak?
Kada je za nama već toliko toga kada više ništa ne očekujemo
Dopusti da makar na časak osetim ukus tvoje bespomoćnosti
Moj nezasiti gramzivi ruž na obrazima: želim te
Ukus tvoga nepca miris tvoga daha
Da li ćemo ikada to razumeti?
Onaj jedini trenutak kada smo želeli da legnemo jedno pokraj drugog
Sada smesta na livadu na travu na zemlju da bismo posmatrali zvezde?
Tvoj jezik je pikantan kao orijentalno jelo
Tvoj glas je sladak kao turski kolač
Puderišem lice da ne bi prepoznao moje osećanje
Ali nebo pijano od osećanja govori umesto mene
Nazivajući te kišnim ljubavnikom

17

Ulice su se otvarale ničijim gestom: sve se može
Sve se može kada ljubav skrozira ulice
Jer ulice kao da su stvorene za tiho prikradanje na prstima
Da ne probudimo kišu da ne nadvikujemo kišu da stignemo do prve kapi
Prva kap je kao vezivo svemira koje nas je sjedinilo
Zahvatio si me kao dah zahvatio si me kao vodu kojom umivaš lice
Kada su se moj i tvoj dah sjedinili upitao si me: na šta misliš?
Kao da si hteo da proveriš da li je sjedinjeni dah sjedinio i naše misli

18

Ogledala sam se u tvojoj nagosti htela sam da doprem do pravog ti
Neprestano sam hitala sve dublje i dublje i sve više te je bilo u meni:
Želim da se sakrijem u tebi da imenujem svaki tvoj gest
Kada budeš daleko da ga dozivam šapatom

Pripadati tebi znači ukrasti sve cveće iz obližnje cvećare
Pripadati tebi znači ne pripadati nikome: plesati bosa na kiši

Daleko blizu samo su sledeća prerušavanja posle kojih smo uvek ja i ti

19

Govorio si sobom govorio si celim celcijatim sobom

Dodirivali smo jedno drugo kao da smo zalutali u pomrčini tuđih reči
Bilo ih je tako mnogo da se ona jedinstvena koju smo toliko čekali zagubila
Gde si sakrio ključ od slova u kome je prostor našeg osećanja?

Dodirivali smo se kao da želimo
Da proverimo koliko postojimo i koliko imamo hrabrosti
Da prihvatimo da nam ono pod prstima uopšte ne pripada

Otvarao si vrata malog balkona kao da si otvarao sebe
Mali moj dečko kome kupujem ljubičice zimi
Tvoje promrzle ruke su jedini odgovor na to šta je bliskost

20

Prenula sam se pokraj tebe kao bašta puna vlage koja me pretvara u tebe
Ti si kidao cveće koje je raslo u meni: kadifene čašice šapata
Zatim si posegnuo za mesom voćki da bi probao moje snove
U snu si me uzeo za ruku i odveo u kuću u plamenu
U samom središtu plamena trenutno su se borili vatra i kiša

Bašta u kojoj si zasadio sve što je u tebi bilo najbolje
Hoćeš li se ikada vratiti na onu livadu?

21

Celim bićem upijala sam noć kao da se neće dogoditi nijedna druga noć
Udisala sam dah noći koji se probija između rebara zvezda
I na tvojoj koži napisala sam pesmu koju nikada niko neće umeti da pročita
I kada se sretnemo kroz hiljadu godinu prepoznaću te po toj pesmi

22

Ne volim kada govoriš o smrti jer kiša nikada ne umire
A mi smo u celosti od kiše u celosti smo od prozračnih kapi opsene
Ne volim kada govoriš o smrti o provaliji između reči i nade
Jer mi još uvek nismo dorasli da skočimo u tu provaliju

Nečeg će biti previše a nešto će nam nedostajati
Razgovaraj sa mnom makar tim kapima koje udaraju u parapet
Da znam da je u svakoj kapi tvoj poljubac

Ne govori da očajanje ide u stopu za nama
Jer naše omiljeno zanimanje je gubljenje pravih staza
Poznaješ me bolje poznaješ me više ali da li si me prepoznao?

23

Dospeli smo do trenutka: do osećanja bez granica
Mostić na kome je klečala prosjakinja
To sam mogla da budem ja to si mogao da budeš ti
Da li smo sustigli njena krvava kolena?

Tvoj začuđeni plavi pogled intenzivniji je od dodira
Svaki put kada mi se obratiš sebe ponovo vraćam sebi
Puna sam kiše koja hoće da padne na tvoja kolena
Imam samo jednu molbu: ne dopusti da te zaboravim

Bilo kud da kreneš povedi me sa sobom biću tvoji prsti
Poslušna onom što želi tvoj dodir i onom što želiš da dodiruješ
Mnome zacrtaj granice svog malog sveta
Svaki put kada mi se približiš osetićeš moju bezgraničnost

24

Da li ćemo prepoznati ko je kiša?
Kiša ljubavnih noći koja na časak zaglušuje strah
Možda je naš život jedna ljubavna noć s nebom
Bestelesna žudnja koja iskoračuje van dodira
Preobražavajući nas u dve beskonačne osamljenosti

S poljskog prevela Biserka Rajčić

[alpinista]

Eva Zonenberg – između poezije i filozofije

Poslednjih dana u Beogradu boravi Eva Zonenberg, poljska pijanistkinja, pesnikinja, eseistkinja, prozaikinja mlađe generacije, predavač na školama kreativnog pisanja koja je zbog svoje originalne poezije rado pozivana na brojne pesničke festivale, prevođena i nagrađivana. A s obzirom na svoje izuzetno muzičko, filozofsko i književno obrazovanje, poznavanje više jezika zahvalan je sagovornik svih vrsta medija.

U Srbiji je tokom poslednje decenije objavljivana u najpoznatijim književnim časopisima, dok je časopis �Treći trg� objavio izbor iz celokupne njene poezije pod naslovom �Imperija suze� u prevodu Biserke Rajčić.

Biserka Rajčić: Od tvoje poslednje pesničke zbirke �Čas ushićenja� u tvom stvaralaštvu je došlo do izvesnih promena u tematici, formi stiha, do okretanja ka mističnoj filozofiji i filozofiji Istoka. Zbog čega?

Eva Zonenberg: - �Čas ushićenja� je bio čas smotrenosti i opažanja. Posle takvog časa prirodno je kretanje u pravcu filozofsko-mistične estetike. Jer, smatram da se vlastita poetika ne može svoditi na jednu jedinu vrstu razmatranja. Tražim raznorodne puteve i rešenja za prenos pesničke poruke. Poezija nije samo jedan, pojedinačan stih, već je i napetost među ostalim stihovima i zbirkama. Zbog toga je moja poezija kao i ja prolazila i prolazi kroz mnoge metamorfoze. U njoj postoji nekoliko nultih tačaka od kojih započinje nešto apsolutno drugo. To su prelomne tačke koje se odnose na svakog od nas tokom života. Misticizam mi je uvek bio blizak. Misticizam nije učenje već vrsta proživljavanja sveta. On je viđenje nevidljivog. Međutim, blizak mi je i misticizam Zapada i misticizam Istoka. I, što je zanimljivo: obe te vrste misticizma raspolažu različitim jezicima, premda govore o istom. U zen filozofiji sam pronašla nešto blisko mom osećanju sveta. Dogen, Iki, Hakuin, Bašo ili Isa inspirišu me i mnogo puta poučavaju kako da živim. Za mene je misticizam postao važan u trenutku krize kroz koju sam pre nekoliko godina prolazila. Zahvaljujući zen filozofiji mogla sam se osloboditi svog ranjenog ja, jer u zenu ja ne postoji. Ne postoji podela na subjekt i objekt. Bio je to period u kome sam napustila sve, preselila se u drugi grad, da bih počela sve iznova. To iznova sam upravo gradila na zen filozofiji. U tom periodu nastala je moja zbirka �Pisanje na pesku�. Knjiga u kojoj je najvažnioji dijalog, pri čemu se razgovor odvija na više nivoa: razgovor s voljenim i s prijateljem. S Apsolutim. Gde ja i ti postaju jedno TI.

Osnova tvoje poezije je ritam, muzička slika, muzička sintaksa. Time se razlikuješ od pesnika svoje generacije. Ne samo u Poljskoj. Da li se tu radi o tvojim studijama filozofije posle završenog konzervatorijuma ili o širem interesovanju za Istok, posebno za Japan? Nakon temeljitog upoznavanja s kulturom, književnošću, filozofijom Zapada.

Događa mi se da pre nego što napišem pesmu da je čujem u vidu muzičke fraze. Lirika je supstancijalni ekvivalent muzike. Prema tome, nemoguće je ne povezivati je s muzikom. Važni su ritmovi. Svako mesto, događaj, emocije imaju vlastiti ritam. Svaki čovek ima svoju muziku. Važno je umeće slušanja tih ritmova i te muzike. Hildegarda iz Bignena je govorila da je muzika jezik Boga. Stihovi su male partiture koje svaki čitalac interpretira na svoj način. Jednom sam sanjala da mojim pesmama–partiturama diriguje vetar! Možda se dubina stiha upravo temelji na muzici. Jer, kako je neko rekao, forma nije sve: ni najlepše pakovanje nije ništa ako je kutijica prazna. Da bi stih živeo u njemu mora postojati ritam. Pesnik mora postati neko pisan stihom i ritmom. Mora postati vlastiti stih.

Pored poezije pišeš eseje o piscima i umetnicima. U stihu. Što predstavlja veliku retkost. Uskoro ćeš objaviti knjigu sa tim tekstovima. Šta si otkrila u toj novoj književnoj formi?

Esej je za mene forma u kojoj se osećam potpuno slobodna. Stih nameće određenu shemu, konstrukciju i tačku dolaženja i odlaženja. U mom eseju vlada određena sloboda. Ne usmeravam ja verbalnu materiju već ona usmerava mene. To je neka vrsta apeirona, beskonačnog prostora u koji mogu da smestim celokupni haos savremenog sveta. Možda se pomoću eseja može otkriti nova forma književnosti. Pišem cikluse eseja o muškarcima koji su me fascinirali i inspirisali. O Davinčiju, Koktou, Bekonu, Rembou, Mikelanđelu... Nedavno sam počela da radim na eseju o Vitgenštajnu. Zajedničko svim tih esejima je to da su svi ti umetnici bili homoseksualci.

Pišeš i dijalošku poeziju. Neku vrstu pesničkih traktata koje je primenjivao mali broj pesnika. To je veoma zahtevnu formu. Šta te je navelo na korišćenje te forme? Zbog čega si u svojoj najnovijoj pesničkoj zbirci izabrala Baša za svog sagovornika, nazvavši razgovore sa njim �pismima�? Da li se tu radi o pisanju poezije, a istovremeno o njenoj interpretaciji? O onome što je primenjivala tzv. prva avangarda.

Jedne zimske večeri, na periferiji Krakova, umotana u šalove, zbog upale sinusa, pila sam čaj od maline i čitala Baša. Iznenada sam osetila potrebu da s njim porazgovaram. Tako je nastala zamisao da mu pišem pisma. Sama zamisao bila je zanimljiva, ali se njeno ostvarenje pokazalo teškim. Za mene je dijalog veoma važan, jer je idenje ka nečem, idenje u susret Nepoznatom. To idenje ka drugom licu jeste izlaženje u susret samom sebi, jer u razgovoru s drugim čovekom saznajemo ko smo. Vraćajući se Bašu pomislila sam da bi moj pustinjački stan mogao da porazgovara s njegovim pustinjačkim stanom. Moje putovanje da bude i njegovo putovanje. Moj pustinjački stan skriven među oblacima da može da pronađe pustinjački stan osamnaest predela. I naši pustinjački stanovi tako su počeli da se traže...

Rekla si da u poslednje vreme pišeš prozu. O kakvom tipu proze je reč, tj. u kakvom je ona odnosu prema tvojoj poeziji? Da li se dopunjuju i na koji način?

Proza koju pišem za mene je zagonetka. To je nešto što je u meni bilo duboko sakriveno i pod uticajem nekog impulsa je oživelo na listu papira. Međutim to nije tipična proza već pre neka vrsta monumentalne poeme o usamljenosti i našoj civilizaciji, o paradoksima postojanja i tajni ljubavi, o dramatičnosti života koji je zapravo lepo. To je pokušaj pokazivanja drugačije vrste percepcije, izlaženja izvan utrtih shema mišljenja. Možda je to neka vrsta koana ili huserlovskog epoche, stavljanje u zagradu postojećeg i pokazivanje nevidljive strane sveta. To je neka vrsta književnog, jezičkog i misaonog eksperimenta. Smatram da su svi pokušaji osavremenjivanja književnosti putem jezika varljivi, jer jezik stari. Budućnost, otkrivenje i novo u književnosti nije sadržano u jeziku već u promeni načina mišljenja. Smatram da se pred čovečanstvom nalaze mogućnosti zapanjujućih otkrića novih načina mišljenja.

Pored ritma slika je karakteristika tvog stvaralaštva. Kojom teorijom slike se rukovodiš, s obzirom na tvoje netipično obrazovanje? Veoma malo pesnika je studiralo toliko različitih oblasti humanistike i umetnosti. Otud možda neverovatna raznorodnost književnih pravaca, podpravaca i �međupravaca� koje upražnjavaš?

Od detinjstva me fasciniraju sve oblasti umetnosti, slikarstvo, skulptura, ples, arhitektura, muzika, književnost... Osećam duboku potrebu za unifikacijom jezika ovih umetnosti i za stvaranjem totalne, a ne eklektičke umetnosti. Jer umetnost je neka vrsta znaka i gesta duše koja pokušava da komunicira sa materijalnim svetom. Od izvesnog vremena tragam za zajedničkim tačkama vizuelne umetnosti i književnosti. Horacijevsko ut pictura poesis želela bih da pronađem u savremenim realijama. U takve pokušaje zapravo spada moja Enciklopedija ludaka, objavljena u ediciji časopisa �Rita Baum� u Vroclavu. Još uvek sam u fazi traganja za formom. Formom koja bi mi omogućila da izrazim neizrazivo. Forma prati predosećanje. Ako je predosećanje ubogo i forma je uboga. Ako je predosećanje istinito i forma je istinita. Ako je predosećanje savršeno i forma je savršena. Odnosno, istinitost osećanja je povezana s istinitošću poruke. Želim da svaki moj stih, svaka moja strofa, svaka reč budu magičan i neponovljiv predmet, stih-zaklinjalica koji bi ljudima donosili sreću... Zbog toga u svaki svoj stih, u svaku frazu želim da udahnem svoj dah. Što nalikuje na stvaranje živog organizma. Jer, još je Aristotel u svojoj �Poetici� pisao o organskom i ljudskom karakteru književnog dela. Veoma me je iznenadila Suilvija Plat koja je napisala da je njena pesma mrtva. Ne slažem se s njom, smatram da je prava pesma, prava književnost živa: da je slika stiha telo, a metaforičnost dah duše.

Od nedavno u krakovskom časopisu �Studium� uređuješ poeziju U jesenjem broju želiš da objaviš veći blok (oko deset tabaka) posvećen stvaralaštvu mladih srpskih pesnika, prozaika, književnih, filmskih, likovnih kritičara, fotografa... Kada si se zainteresovala za njihovo stvaralaštvo?

Smatram da je srpska književnost veoma zanimljiva. To je književnost dubine, velikog poetskog senzibiliteta. Smatram da se od srpskih pesnika može mnogo naučiti. Volim pesme Dubravke Đurić, Dejana Ilića, Vojislava Karanovića, umetnika moje generacije. Takođe sam pod velikim utiskom mlađih pesnika, poput Tamare Šuškić i Ane Seferović. Nedavno sam čitala knjigu Marije Knežević �Ekaterini�, a veoma zanimljivim mi se čini i Vule Žurić. Fascinira me delatnost Dejana Matića koji veoma mnogo radi za mladu srpsku književnost.

Bila si nekoliko puta u Srbiji, u Beogradu, a nedavno u Sloveniji, Sarajevu i Makedoniji, a pozvana si i u Crnu Goru. Tokom tih boravaka i susreta pre svega si upoznala svoje vršnjake. Čime se razlikuju od pisaca drugih zemalja Evrope? Šta misliš o iskustvu rata kroz koje su prošli? Poljska prevoditeljka te generacije srpskih pesnika, Agnješka Žuhovska-Arent je svoju nedavno objavljenu antologiju njihove poezije (22 pesnika) nazvala �Rat i MP3�. Zbog čega? Da li je tim naslovom odredila različitost vaših iskustava, pogleda na svet, interesovanja?

Proživela sam svoj privatni rat i možda mi je zbog toga Balkan veoma blizak. Znam šta znači mešanje u intimu, mešanje u slobodu pojedinca. Paradoksalno je, ali to nasilje vodi tome da pojedinac počinje da traži druge puteve slobode. Umetnost postaje logos slobode, entelechia čovekovih mogućnosti. Stoga mi se čini da razumem i osećam ljude s Balkana. Svojevremeno sam u jednoj pesmi napisala: Tek kada shvatiš vlastitu tragediju, počinješ da bivaš ono što jesi. Možda su zbog toga ovdašnji ljudi pravi ljudi, ljudi od krvi i mesa, nasuprot ljudima Zapada koji mi se ponekad čine ljudima od silikona. Zbog toga ovdašnji umetnici, čini mi se, da imaju veliku šansu da stvore veliku umetnost. Jer je pravoj umetnosti potrebna dramatičnost egzistencije. Tragizam ljudske sudbine otvara nove prostore, prostore lepog, užasa i neponovljivosti.

Starija srpska poezija je dosta prevođena i poznata u Poljskoj. Kažeš da je tvoj omiljeni pesnik Vasko Popa. Zbog čega?

Vasko Popa je genije mašte. U potpunosti realizuje pesničku formulu: maksimum lepog na minimalnom prostoru lista papira. Odnosno, da veliki pesnik uvek ume da stvori vlastiti neponovljivi svet.

Jednom sam upitala Dejana Ilića kakva je poezija Vaska Pope? On mi je odgovorio da je na jednoj železničkoj stanici kupio njegovu zbirku pesama. Popina poezija ga je do te mere zanela da je izgubio tri voza zaredom. Dobra poezija je ona zahvaljujući kojoj možemo da zakasnimo i na vlastitu smrt.

Razgovor vodila Biserka Rajčić
Beograd 2008.









CEREMONIJA KUVANJA ČAJA

Dašak vetra na samom početku.
Kada bi umela da se udubiš u vetar, čula bi moje ime.
Sa svakim njegovim izgovorom mogao bih postati vidljiv
i biti pored tebe.

Kako da nazovem Nekog ko me neprestano, nežno i neopaženo prati?

S e n s e i.

Sansei na japanskom znači Učitelj.

Da li to učitelj upoznaje učenika ili učenik učitelja?
Da li to učenik upoznaje učitelja ili učitelj učenika?

Da bi smo videli jedno drugo moramo se probuditi.

Čekamo jedno drugo budući jedno kraj drugog.
Čekamo jedno drugo mimoilazeći se kao dva neznanca.
Čekamo jedno drugo gledajući u oči jednom drugom.
Čekamo jedno drugo gledajući istu zvezdu.

Plava šljokica koja je pala sa mojih sandala,
plavih sandala, u kojima sam plesala na obali tirkiznog mora
Taj jedan jedini, blještavi cekin dajem ti na poklon, šaljem u mislima,
jer ne znam tvoju adresu.

Čekamo jedno drugo budući jedno s drugim.
Čekamo jedno drugo budući zajedno.
Čekamo jedno drugo razgovarajući međusobno:

Da li mi to upoznajemo stih ili stih upoznaje nas?

Za tebe sam bio odsustvo motivacije.
Jedan od mnogih odgovora koji si znala otpočetka, iako si ga tražila na ulicama mnogih svetova.

Čekala sam, čekala nekog, ali da li stvarno Tebe?

Pogodi ko je Neko, nikada ga nisi srela, a kao da ga oduvek znaš.

Tražeći ga u gomili srela je kaluđere budiste.

Da li je traženje istovetno s nalaženjem?
Da li je nalaženje istovetno sa susretom?

Šta je danas bilo učenje, a šta privid?

Ako ne budeš umeo da patiš,
nećeš umeti da budeš srećan.

Ako ne budeš umeo da ćutiš,
nećeš umeti da čuješ ono što je prećutano.

Čuće i ono što je prećutano.
Katkad je probijanje kroz zemlju stvarnosti veoma teško i nestvarno.

Možda zbog toga što u sebi krije zemlje različitih smislova.

Čemu služe reči?
Da bismo se priključili zajedničkom razgovoru sveta, a možda i da govorimo šapatom.

Šapat je najlepša varijanta govora, ali tako se može razgovarati samo s drvećem.

I sa ljudima koji su njihovi izaslanici.

Onaj ko dopričava pronašao je samog sebe.
Most sa crtzeža: počinje na listu papira, a završava se van lista papira.

Da li se može nacrtati �palata praznine�?
A naša �pustinjačka ćelija koja se odmara među oblacima�?

O tome postoji izreka: �Presijavajući dragulj je u tvojoj ruci�
U Japanu često srećemo taj natpis koji visi u sobama određenim za ceremoniju kuvanja čaja.

Čime ćemo napuniti naše šoljice, čajem ili snegom?

Pićemo se uzajamno,
sve dok ne postignemo majstorstvo u zaustavljanju svakog trenutka u sebi.

Kakvog je ukusa kap istine?
Kakvog je ukusa kap osećanja?

Šta se može izraziti rečima?
Ćutnja zapisanog, ćutnja reči.

Upustili smo se u borbu s rečima da bismo pronašli Našu Pustinjačku ćeliju skrivenu među oblacima.

Na koji oblak je pala moja trepavica?

Sećanja koja su želje.
Jedno vreme jednog susreta.

I nije bilo nikog osim nas.
I nije nam bio potreban niko osim nas.

Kako je to moguće?

Ono što je lako teško je, ono što je teško lako je.
U toj protivurečnosti sadržana je određena istina koja je dovoljna za celokupnu svest mudraca i glupaka.

Užasava li te nemogućnost?
Međutim užasavajućije je predočavanje mogućnosti.
Da li si primetio? Da li si primetila?

Verovala si mi dok me nisi poznavala,
ali da li ćeš mi verovati kad me upoznaš?

Čekam,
da mi neko dovikne: Prijatelju!
ne osvrćući se iza ili na okolnosti.

Doći će kao sunce posle kiše
ili kiša posle veoma vrelog dana.

Samo čekanjem ćeš naučiti da ne čekaš nikoga.
Samo čekanjem ćeš naučiti da razlikuješ nikoga od onog Nekog.

Osećanje se odmerava malim gutljajima jasminovog čaja.
Što je osećanje jače, duže se pije jasminov čaj.

Jasminov mladić ili jasminova devojka?

Bio je učitelj; Jeste učitelj; Biće učitelj.
A ipak neprestano uči od ljudi.
Možda je baš zbog toga postao učitelj.

Da jasmin nikada ne precveta!
Jasminova šuma ili jasminova bašta?

Nešto stvarno važno je samo jedna, posebna rečenica.

Hodamo između oblaka kao igrači koji menjaju prostor.
Na dnu šoljice suvo, kovrdžavo lišće čaja.

Ljudi su sećanje.
Šušte među nama kao lišće čaja.

Između susreta i susretnutog.

Nekad ćeš shvatiti sve to.
Nekada ćeš biti više dete nego sada.

Kada je ozbiljno počeo da je sluša prestala je da govori.
Od tog vremena postali su neophodni jedno drugom.

Krakov, proleće 2003.

[alpinista]

Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost) - Eva Zonenberg

I
Le petit Ram-Pam-Pam
Comment allez-vouz madame?

Pariz dvadesete godine, Pikaso uleće u kubizam, usput menjajući žene kao četkice; Đagiljev efektno ruinira život Njižinjskom; Salvador Dali dolazi taksijem iz Katalonije u Pariz i onaniše u jednom burdelju; dada trijumfuje u Americi; Dišan je docrtao brkove Đokondi; Džozefina Beker pokazuje gole grudi, pri tom pevajući Le petit Ram-Pam-Pam; Nadrealisti godinama tonu u blagi somnabulističko-nadrealistički san; �Bon Soir� je jedan od omiljenih obrta; Man Rej za potrebe umetnosti otkriva KIKI i snima film �L'etoile de mer� prema oniričko-humorističkoj poemi Robera Desnosa; Džojs se spasava bekstvom iz radikalno katoličke Irske, gde za autore opscenih šala nema mesta, objavljuje svog Ulisa i postaje slavan, dok u njegovoj rodnoj zemlji knjiga dospeva na listu zabranjenih; Gertruda Štajn u Rue des Fleurus 27 vodi duge razgovore s Alisom B. Toklas, koja ispija brendi s ledom ili je za volanom forda uverava da nosi šešir s žutim cvećem; Hemingvej se redovno opija i zamera Francuzima što je kod njih alkohol skuplji nego u Americi; Henri Miler u rukama perverzme Anais Nin postaje veliki pisac; Rajner Marija Rilke posle susreta sa mladim Polom Valerijem sadi vrbu u vrtu Chateau de Muzot � u znak zahvalnosti što je svet pozdravio novog pesnika; Eliot zaključuje da je april najokrutniji mesec i to otkriće objavljuje u Pustoj zemlji, poemi koja se sastoji od 433 stiha; na svet dolazi najčudesnija žena veka �Pretty little baby� koju je nemoguće ne voleti i zaboraviti, �Jeanne, Jeannet, Ninnette� koja će ubrzo neumorno pratiti Sandrara u �Transibirskoj železnici�; Andre Breton izdaje časopis �LA REVOLUTION SURREALISTE�; Arto zaključuje da je svuda dobro, ali najbolje u ludnici; Dali i Bunjuel ekperimentišu snimajući filmove: klaviri punjeni kravama, razljućeni mravi, biciklisti, klopke za miševe, ministranti, popovi, bele pudlice, kardinali, ludaci, histerične žene, muškarci demonskih pogleda, sve smešteno pod obećavajuće naslove, �Zlatni vek� i �Andaluzijski pas�; nastaje ciklus ekspresionističkih slika Robera Delonea, s pijanom Ajfelovom kulom; �umetnost ne reprodukuje vidljivo, već stvara vidljivo� piše Paul Kle u svojoj �Teoriji savremene umetnosti�; Vitgenštajn razmišlja šta ima zajedničko sa svojim �Tractatus logico-philosophicus�, provodeći usput odmor u Norveškoj s Arvidom Sjorgenom, dok Bertran Rasel piše uvod u englesko izdanje te knjige; aristokratkinje se diskretno utrkuju u dužini bisernih ogrlica; Arnold Šenberg je izveo uspešan puč na sistem dur-moll, komponujući u celini d o d e k a f o n i č n o delo pod naslovom �Serenada�; Kafka stiče klaustrofobiju u tesnoj alhemičarskoj uličici i prisustvuje procesu �Jozefa K.�, pokušavajućši da ga spase dopisujući mu različite završetke; nekoliko godina kasnije izdavači štampaju verziju s tragičnim završetkom; Vitkaci je na vrhuncu apsurda, hrani se samo pivom i kokainom i žali se na totalnu dosadu, proričući katastrofističku viziju trijumfa masa prosečnih; Virdžinija Vulf otkriva novu emancipantkinju, a usput i depresiju, emancipantkinja se zove Vita Sekvil-Vest, njenom stilu života može se pozavideti: putovanja po Africi, lude vožnje automobilima, puste palate s divljim vrtovima; upravo zbog nje će deset godina kasnije Virdžinija za samo nekoliko meseci napisati istoriju prvog književnog transeksualiste, naslovljenu sa �Orlando�; Šliman otkriva Troju i od svoje žene čini Lepu Jelenu; Berlin postaje nezvaničan centar homoseksualaca: Odn, Ašervud, Frensis Bekon otkrivaju da su žene samo smetnja; Tristan Cara se preseljava u Pariz, gde pod okriljem Pikabije piše kratak melanholičan anti-poetski tekst: recept za savremeni stih od neprocenjive vrednosti; Emili F. je prva žena koja je avionom preletela Atlantik; Stravinski s pozicije nepopravljivog optimiste komponuje �Praznik proleća�; Pavlova je na sceni Pariske opere uganula nogu u članku; Isidora Dankan ne haje ni za koga, zavodi Jesenjina i oseća se oslobođena; Koleta ne zna za šta da se odluči, počinje da sakuplja leptirove, utvrđivanje pola pričinjava joj ozbiljne teškoće; Žan Mare je lep i mlad; Andre Breton za vreme ručka otkriva da su �puževi fosforescentni, što će javno izneti tek u Njujorku 1959. godine; Gombrovič trči po poljskim plemićkim gnezdima u haljinici do gležnja i plače; ima samo nekoliko godina; Paul Kle slika �Zlatnu ribicu� i od tog vremena njegova Goldenfisch će preplivati s njim mnoge kofe s bojama i suzama; Andre Žid u svom dnevniku beleži: 3. novembar 1920: �S Polom Valerijem i Koktoom na ručku kod Gospođe Milfeld. Nismo izmenili ni tri rečenice, a već sam se iznervirao�; 16. januar 1923: �Juče sam bio u Vje-Kolombjeu, gde je Dilinova trupa igrala �Antigonu� u Koktoovoj verziji, odnosno njegovu �Sofoklovu damu�. Nepodnošljiv savremeni sos sa kojim se služi taj sjajan komad; ako je još uvek lep, to nije zbog Koktoa, već mimo Koktoa�.



-nastaviće se-

[alpinista]

II
�Tajna lepote� i �profesionalna tajna�
Naša tajna će biti ono čega se najviše bojimo

Kokto je pretekst, lakomislen, kao što to umeju da budu preteksti: samovoljni, samoljubivi, ili elegantni; efektan uvod, kao što bivaju efektni svi entree; koketnost kao preduslov utvrđivanja nove koncepcije sveta, novog plana grada, novih pravila igre zvane jezik ili komunikacija između ja i ti, između mi i mi, između dve obale iste reke. Ko zna koji put prepričavati sebe, sebe, ali probajući, uzimajući, kroz Drugo, po ko zna koji put stvarati vlastitu kosmogoniju, teodiceju (da li je smišljen složeniji i idiotskiji izraz?), opravdavati pad i nastanak novog poretka, novog sunčevog sistema u odnosu na zemlju (a šta s drugim planetama?), novih sazvežđa nastalih malčice iz inata, malčice iz potrebe trenutka za novootkrivenim licima i imenima, otkriti uznemirujući kod nekog ti, koji ne mogu sustići neodređeni članovi, nov jezik razumljiv samo osećanju, objaviti novu boju, zvuk i miris mastila:

�Jedan dan u Parizu! Neću vas pustiti. Voleo bih da ispijemo po čašicu vermuta�

Da li će ovako izgledati zvanični pretekst, da bismo se pozabavili Koktoovom umetnošću?
Ne, to će biti poseban eksperiment: Infantkinja Infantilizma (da, ona ista s glavom u oblacima) otkriće da je infantilna, a istovremeno okrutna, da će najpre umreti da bi se rodila još infantilnija i u svom infantilizmu rizikovati grešku, neodgovarajuća tumačenja i pogrešne teroije sve do bezbrižne, mada ne i nekorisne zabave. Zabave. Zabave? Ponovo će početi da piše, staviće bukteću krunu na glavu, na njoj će spaliti noćne leptire prošlosti, vadeći iz pepela kristale veličine svevidećih zenica. Infantkinja ima izvesnu prevagu u predstavljanju potpunog, čak konačnog oblika infantilizma, možda će, a čak je i dužna da počini izvesne sitne ludorije, ne isključujući verbalne ludorije. Nešto što hoće da bude književnost, a nije. Tekst u kome je sve bez značenja, osim nekoliko rečenica. Jer, ma šta pisao, ma šta govorio mimoilaziš se s realijama učenih i odraslih, a ako se ponekad i uputiš u te regione bićeš tretiran poluozbiljno poput reči dece i nikada nećeš biti pročitan i shvaćen ozbiljno; zbog toga Infantkinja Infantilizma može sebi dopustiti sve, čak da prekorači granice dobrog ukusa i pristojnosti. Da ispolji rđave i dobre strane karaktera: kapriciozna i nesnosna, pravi glupe šale i glupe i ružne grimase; sve joj je dopušteno, jer nije samo infantilna već je i Infantkinja! Može podjednako da koristi lepe i ružne reči, da pri tom bude odvratna, ogavna, ganutljiva, osećajna i nepodnošljiva, da guta jedan za drugim glazirane medenjake u vidu srca; ili da kao klupko nerava istupa poput Arijadnine niti, ostajući ipak uvek ista: zapanjena i opravdana. A kraj detinjstva je kao ivica britve, treba paziti na svaki gest, mada je krv tako slatka i munjevito se, kao nikad pre toga, ledi u crnu tačku minuta. Ah! mi vampiri, povremeno se hranimo istančanom inteligencijom i prefinjenim gestovima. I dugo živimo da na kraju postajemo detinjasti, vucaramo se noću po velikim gradovima i obožavamo stare, veoma stare i zagonetne žene. Odsečeni od svakodnevnog života, jedino naše zanimanje je: oblačiti se elegantno i sakupljati lepe predmete, ili lepe ljude, ili lepe trenutke, koji su za nas večno danas. S vremena na vreme bole nas zubi ili tonemo u duboku melanholiju, ili nas prati nesnosan magličast spleen. Ne pomažu nam požuteli, čipkani žaboi na požutelim, izgužvanih pregibima od pre više stotina godina, ni otmene sitnice, ni genijalni umovi renesansnih majstora. Prema tome, da li početi još jednom ispočetka?


- nastaviće se -

[alpinista]

Užasne li istorije! nebrojeni počeci. Ima li nekog ko vlada njima, ko ih je prebrojao ili sklopio u nekakvu logičnu celinu? Da li započinjati dan od kraja i noć iznova � to je način. To je način, ali nije tajna, zbog toga Infantkinja Infantilizma će se još jednom malčice postideti i zbuniti i biće tako deli-deli-deli-delikatna (pss) i slatka! stojeći u pozlaćenom centru svoga kraljevstva ko zna koji put će dobiti na poklon nekakvu akustičnu sitnicu: To će biti naša tajna: ludilo voli da se kreće u parovima.
Ulećući u peripetije ludila Infantkinja Infantilizma zaboravila je jedno, da obuče mesečevu haljinu, kada je blago, kao što to čini čelično pero s površinom hartije, gotovo neopaženo prelazila na drugu stranu, u državu koju je osnovao njen preosetljivi prijatelj muzikalnog srca � Žan K. � muzikalnog srca, nepristojno i uznemirujuće negovanih ruku i čudesno koščatih kolena. Onaj koji je na javnom forumu obelodanio svoje dve tajne (pored uznemirujuće negovanih ruku i čudesno koščatih kolena), jedna od njih je glasila:

�Sva moja poezija je Tamo: Ja samo kopiram�

I kao da toga nije bilo tajna je ostajala tajna, nakon podizanja jednog vela pojavljivao se sledeći. Infantkinja Infantilizma puderiše svoje lice i Koktoovo lice, usput kreće u malu šetnju ambulantnim kolima (naravno s bučnim i efektnim signalima), tokom cele noći, kroz celu prestonicu mašte, kroz rafinirane arterije krvotoka i pulsa, kroz definiciju lepog, sve do njegove tajne ili pre do pokušaja da objasni šta je tajna. Nešto postoji, ali je nevidljivo? Neuzvišeno? Nešto što nas neprestano prati u vazduhu; sveprisutno, partout, ili kroz sve.

Tajnu neće sačuvati jedna ruka
Moraju se sresti dve različite ruke

Napisala sam posetivši Rodenov muzej u Parizu i posmatrajući njegovu slavnu skulpturu upravo pod takvim nazivom. Ono što šake kriju je bezobličje, nepoznato, kojima treba dati formu i oblik, izvajati, artikulisati, otkriti, međutim ni vajar, ni pesnik, a još manje vlasnik tajni ne čini takvu zloupotrebu. Ako ne čini, ne čini! Nikakvih faux pas i nepozvanih gostiju na beskrajno dosadnu čajanku! Zadatak je znatno teži! Pronaći vreme, tokom koga ćemo započeti bezbednu i opravdanu kontinuaciju, svakodnevno je izbegavajući. �Ovde i sada� neće usmeriti ruku u sigurnom pravcu: kontinuaciju onoga što je započelo u dalekom, premda bliskom detinjstvu. Tajnom lepog?
?:znak pitanja: grafička forma ili nešto više?
�Ako pisanje nije čin ljubavi, onda nije ništa drugo nego piskaranje�, zvuči memento-odgovor na otmenoj narandžasto-mrkoj karti s autorovim likom. Dobila sam je na Sen Žermen de Preu, gde se pored slavnih književnih kafana: Cafe de Flore i Les Deux Magots nalaze i slavne knjižare. Koliko se sećam to je bilo jedne zime prošlog veka i sve je bilo moguće. Infantkinja Infantilizma je kupovala knjige na tone i na tone jela tarte du citron, šetala kilometarskim parkovskim alejama i kilometrima se vozila na rolerima, satima ispijala une noissete s'il vous plait kraj Notre-Dame i satima razgovarala telefonom, otkrila dvostruko obličje lepog: pahuljice snega noću i pred svitanje, još uvek ne znajući ko jeste, a ko nije, zavolela je podmuklo finu peckavost mraza i apstrakciju ljubičica kupljenih u decembru.

-nastaviće se-

[alpinista]

- Oh! Madame, vous etes comme l'androgyne.
Glas nepoznatog muškarca sa psom, zbog čega sa psom, a ne sa gušterom? Zbog čega sa gušterom, a ne sa tigrom? Zbog čega sa tigrom, a ne sa žirafom? Zbog čega sa žirafom, a ne sa krokodilom? Zbog čega glas muškarca i još nepoznatog? Zbog čega taj nepoznati plus muškarac dopušta sebi takvu prisnost?
I to u jednoj slavnoj knjižari s nebrojeno mnogo knjiga nalik na nebrojenu količinu početaka? Infantkinja Infantilizma ubrzava tempo namećućih sumnji, počinje s naporom da diše, i još gore, počinje da se guši. Mon Dieu!
- Oh! Monsieur, j'ai mal a la tete �et a l'univers�.
Umetnik na fotografiji čini se veseo i istovremeno siguran je u rečenicu koju je upravo potpisao. Ali, zar taj čin ljubavi s nevidljivim nije isto? Skriveno se pojavljuje u raznim vidovima, poprima različite forme. Skriveno za ljude koji se nalaze postrance, za one koji se mimoilaze, za rascepljene, za pesnika odveć je javno
i uhvatljivo, kao sada:
Nediskrecija kiše
Nediskrecija vetra
Nediskrecija snega
Nediskrecija sunca
Koje od ovih ulagivanja i koketerije prirode izabrati?
S kojim sklopiti tihi pakt o carevanju indikativnih rečenica?
Koja je od tih nediskrecija najdraža? koja najbestidnija?
Koju bi od tih nediskrecija poveo na put? Zbog koje bi odlučio da ostane sam?
S kojom bi pošao na raskošnu večeru?
Zbog koje bi otrovao svoju voljenu mačku?
Iz koje bi isisao svu krv?
Koju bi utamničio u pesmi?
Kojoj bi rekao: ne, više te ne volim?
Zbog koje bi se pretvorio od žene u muškarca i obrnuto?
S kojom bi uveče slušao Mocarta?
Koliko se samo sporova strasno tokom minulih vekova i sjajne karijere nauke zvane estetika vodilo oko tog nevidljivog, interpretiranog na mnogo istančanih načina, najrazličitije zvanog: platonske ideje, peto otkrovenje, nadahnuće i dr. � skladni i podmukli mitovi. Sumnja, uglavnom sumnja u ono što je istinito, a retko u gluposti. Međutim tamo gde je polukrug tamo je i krug, gde je pitanje tamo je i odgovor. Možda je i nešto više od života, nešto više od smrti, iz vazduha otiče ljubičasto (zbog čega ljubičasto?). Zna kuda, premda ne zna pravac. Ako bi se umetnik sreo sa tim Nečim/Nekim, npr. na kafi ili torti s lešnicima umro bi od straha, a zatim bi napisao sledeću pesmu:

Veoma sam nevidljiv
da bih se zaljubio, omrznuo, oslobodio se, potukao, uništio,
lišio, ubio, otišao, pozdravio
dođavola! mi smo besmrtni!
i nema ničeg drugog osim tog jednog jedinog beskrajno zapisivanog razgovora
konačnosti s očiglednošću
samo zato
da malčice pominjemo ljude
iako su se nalazili s iste strane
sa �nekako će biti� i �koliko će to potrajati?�
rizikovali smo prvi korak
i tiho nasumce ulazili smo u bezbedno prozirnu stud
ostajući nasamo sa senkom stranice s intonacijom glasa
u svakoj od tih rečenica s drugačijom temperaturom slova

Zar nije došlo vreme da se otkrije profesionalna tajna?
Ovoga puta nećemo biti ni dvorske lude, ni glupaci, ni samoubice, ni klovnovi, ni vampiri
(premda je... bela doza vrata uvek preporučljiva), ovoga puta postaćemo geniji! �Logika nas primorava da se pred ljudima prikazujemo reprezentativnog izgleda; inače videli bismo samo prazninu�
- Geniji?
- To uopšte nije teško. Dovoljno je manje jesti i manje spavati.
- To je kao kada nosimo odveć tesne ili odveć velike cipele, malo osoba ume da hoda u nečem takvom, a tek da šeta ili pleše.
- To uopšte nije teško. Dovoljno je sve manje i manje toga.
Infantkinja Infantilizma odaje na koji način je nestrpljiva, njeno nestrpljenje kao nestrpljenje svakog deteta može biti nepredvidljivo po posledicama, teško, počinje da lupa nogama i da se jedi: ili obuvam tesne cipele ili završavam ovaj tekst! Tako počinje �bajkoviti fluid, fluid koji je preegzistencija� ono neobično stanje oko koga bismo plovili po jezeru veštačke svetlosti, a iz daljine čuli zvuke muzike i udaljene, veoma udaljene glasove, neke neobične, poznate pesme: �Genije je transcedentna forma ludila�. Ako ta pesma i dalje traje onda izlazi iz Afroditinih ustiju ili jedne od devet antičkih sestrica. Zbog čega ne iz Apolonovih ustiju? Pesnici, umetnici postoje samo zato da bi pridavali formu tom ludilu, zabavljali se s Muzama, ispitivali na sebi različite doze �božanskog ludila�. Kokto dodaje da umetnost ne može postojati �samo kroz sublimiranu krhkost duše�. Krhkost? Krhkost u smislu nepodudarnosti, krhkost koja asocira prekomernost, preobražaje, monumentalnost, bogatstvo, nadmogućnost, nadrealnost. Krhkost koja izdvaja? Izbacuje iz gomile, a obala nije uvek živopisna, bezbedna, njena površina s ostacima, otpacima, smećem užasava, demaskira i skida šminku civilizacije i još brutalnije otima od stvarnosti koju utvrđuju pravila svakodnevnih situacija, sučeljavajući se licem u lice s neograničenim i neuklonjenim. Krhkost, da to je krhkost: služenje jezikom ljudi, a istovremeno izlaženje van njegovih granica.

�Pesnik ne sanja: on planira. S vremena na vreme hoda po živom pesku i njegovo stopalo mnogo puta propada u smrt... (...) Poezija ima natprirodne sklonosti. Pažnja! (Attention!) Hipersenzibilna atmosfera (...) Zbog toga, onaj ko se nađe u toj zemlji može postati čudo. Pesnici žive čudima...�.
Pesnici, Infantkinja Infantilizma


-nastaviće se-

[alpinista]

III

Ruža (Jerihona, Pustinje, Vetrova i sl. ruže prema Koktou)
�Ružo, vrati se kući
i plači kao
Ahil za Patroklom�

Ako se dogodi čudo.
Između jedne konkretne aktivnosti (pranje zuba?) i druge svakodnevne aktivnosti (pranje zuba?)
postoje pauze za čuda. Ako se dogodi čudo i svet iznova nastane, od prvog proleća u našem životu onda će (obećavam) od prve do poslednje biljke, od prvog do poslednjeg cveta, od prvog do poslednjeg lista, od prvog do poslednjeg korena pripadati tebi i tako će biti tokom svih mogućih proleća proleća, proleća leta, proleća jeseni i onog najvažnijeg, proleća zime, s ledenim, čudesno ledenim pupoljcima smrznutih ruža, tako smrznutih, da ih mraz skrozira, i stud, ima li nečeg nemogućijeg od toga? smislimo ledenu bižuteriju i bićemo ogledala, u kojima se ogledaju zločini, kazne i gresi; u kojima večno traju balovi: od postanja sveta kroz sve epohe istovremeno. Kikotaćemo se istorijskim ličnostima, jer ogledajući se u nama, neće opaziti, da mi, a ne one, znamo nastavak, celokupnu njihovu istoriju od početka do kraja s detaljima, s pikantnim detaljima. I naše pesme biće gorući ledeni breg, sa koga se ptice iskri spremaju za poletanje, pretvarajući najtvrđe karaktere u plamen. Čak smrt čini �gest iznenađenja, a ne pretnje�.
Dovoljno je zatvoriti oči. Da znam: �Nikakva podrška ili pomoć ne vode cilju�.
Dok konačno ne nađemo vlastitu planetu, proteranu iz dubine noći i otvorenu u osvit, stenovitu i smrtno opasnu, tamo gde nema nikoga, tamo gde je telo praznina između stenja i vazduha, tamo gde Bog pruža u ruke šestar i kaže: Sada je na tebe red. Pokušaj još jednom.
I stavljaš ga na odgovarajući cifarnik s odgovarajućim ciframa i upisuješ svoju kružnicu u kružnicu kosmosa.
I pomisli, još nikada između jednog i drugog napada nije bilo tako neograničine količine cvetova.
I pomisli, to je kao valcer, običan, najobičniji, na jedan, dva, tri.
Da li ti se zavrtelo u glavi?
Ne na jedan, ne na dva:
to je trebalo da bude bekstvo, a bila je šetnja
to je trebalo da bude šetnja, a bio je ples
Da li u duru ili u molu?
I taj jedan falš zvuk bio je najlepši i srušio je celokupan veštački poredak.
I pomisli, za vreme kuge jedini način da preživiš bio je okruživanje ružama i govorenje na francuskom:

�Il faudra a redescendre,
Roses du ciel de lit
Louis Seize;

On ne peut pas toujours
Vivre a cette hauter
D'ame.

Parfois la biere blond
Succede au lait. La rage
Mollit.

Debout, rosier de mai,
Ce demi-dieu te change
En violette.�

I pomisli, prežderavati se tabletama kao čokoladama i ispijati alkohol kao oranžadu s mehurićima.
I pomisli, to je bio onaj poslednji most.
I pomisli, nebo još nikada nije tako poludelo.
Nauka još nikada nije bila tako smešna, da je zbog nje svemir čak pocrveneo.

Mrak je hteo da nas omete, da nam dosađuje i noć je iz svojih zamki ispustila sve zle duhe i demone;
mrak je tako brzo pao da smo se ponovo izgubili i nismo mogli da se pronađemo.
I pomisli, da smo se setili ko smo ostali bismo na zemlji sami.
Dva cveta na jednom ružinom žbunu.
Kako se zove taj vrt?

[alpinista]

IV

Pisaći sto
�Ako umeš da zaustaviš vreme, umeš li i da ga vratiš?�

Ovo je mesto sa koga Žan vidi svet na svoj način. Ovo je mesto koje mu pruža uslugu.
Izuzetno i za pisca i za njegovo raspoloženje. Zapravo samo taj pisaći sto ga stvarno poznaje.
Iznad pisaćeg stola fotografije Bodlera, Pikasa, Radigea, Marea i majke. Lica koja je voleo,
lica-maske, u kojima je otkrivao svoje pravo lice. Na zidu tapete u dezenu maskirne uniforme.
Na pisaćem stolu mnogo knjiga. Dve žabice. Možda i tri!
Časovnik koji se zaustavio na 8:35. Da li se na ovaj način zapisuju predosećanja?
Nepomične skazaljke budno gledaju u prošlost, sadašnjost, budućnost
prisutne u svakom od ta tri vremenska odeljka. Prolaznost i večnost;
kao da se moglo živeti istovremeno u svim epohama. Da li je na taj način verno svojevrsnom jedinom vremenu? Koliko vremena već traje isti sat?
Da li bi u zemlji koju je osnovao Kokto na svim časovnicima taj sat trajao nepromenjeno?
Ili bi bio sasvim drugi, nekakvih 20 minuta
na ovu ili na onu stranu, ima li neke razlike? �U stvarnosti duhova vek je jedan minut�.
Intuicija, koja je pored ubrzanog rada srca i posebne osetljivosti na formulaciju rečenica
urođena svakoj preosetljivoj i svejedućoj biljci koja se zove pesnik. Okey bio je genije,
samo bledog i tužnog lica. Bledog? da li tužnog zbog elfa? zbog jutarnjih magli?.
Ponekad je i genijima potrebna neka tabla, da imaju za šta da se uhvate
kada propadaju u neobičnu prazninu između vremena i prostora.
�Sve češće ćeš se smejati i biti sve tužnija�
Na pisaćem stolu tri kutije cigareta, nekakvi crteži: portret žene
i muškarca. Da li je za tim pisaćim stolom oživljavao sfingu iz �La Machine infernale�?
Osuđivao je Jokastu na hodanje stepenicama, koje toliko nije podnosila? Možda je tu
pomislio da je madonino srce veoma veliko
da se u njega može smestiti Luvr? Prvi put shvatajući značenje reči: �Veoma�
od tog trenutka �Veoma� je steklo odgovarajuću autonomiju i izuzetne privilegije.
A da li je možda bilo drugačije?
Šta s mastilom koje je �pesnikova krv�? Da li ga je prosipao na onu ploču? Koje boje je bila? Plave?
Crvena je previše, previše drečeća, previše očigledna. Čista Bleu kao plava livada s tajnim kapidžikom prema Kraljici
prema Noći. Ali i�crna krv� kako je hteo jedan njegov stih,
crna kojom je pisao svoje stihove pronalazeći labudov krik.
A vlažni koral ulovljen specijalno za stih?
Minijaturna krila minijaturnih nadahnuća zatvorena u burmi?
Da li pripada samo njemu ili takođe...?
�Krila hrabrosti� koja su poklon straha.
A plaža na kojoj šušte školjke ispod stopala umrle Safo. Umrle?
Recimo, u trenutnoj nedisponiranosti: pa šta, teško je uskladiti harmoniju antike sa bravuroznom savremenošću.
Toliko je toga. Pa ipak neko pleše na dnu mora sa stihijama.
Kao da od njegovog pisaćeg stola počinje put.
Kada je bio pred njim...
Umeo je da se otelovi u svakoga u koga je poželela,
u jednom trenutku nije umeo da odgovori ko je bio, pokušavajući da odgonetne :
Ko nije bio?
S tim pisaćim stolovima uvek je tako, to tako mala, neupadljiva metafizika širi oko sebe nekakve čari.
Ima se utisak da je dovoljno dotaći vrhom prsta i da se otkrije tajna.
Svaki umetnik je tajna, manje ili više otkrivena, ali nikada do kraja,
da nije te tajne
stvaranje ne bi imalo smisla, a umetnost bi jednostavno prestala da postoji.
Tajna je ljubomorna na sledeću tajnu
u �Bisernom ateljeu� s trgovcem suzama kuje tajni plan:
bela suza za mene, crna suza za tebe.
I šta na to kažeš? Zašto? Zbog čega?
Njegove rečenice su kao dim cigarete. Duge, spiralne, secesionističke. Napete i prozračne poput kapi
u uglovima ustiju. Jednom kao svečeva krv, drugi put kao dah svežeg, morskog vazduha.
Ima snažnih i punih stihova poput mišića slučajno sretnutih mornara
i njihovih snažnih ramena. Ima i melanholičnih
poput profila Ž.M. Koliko dečije odanosti i mladalačke ljubavi povezuje njegove rečenice u stihove-slike.
Da li je za istim pisaćim stolom planirao partiju karata s lukavom ženom?
Možda s damom herc koja je vodila ljubav s kraljem karo i s kraljem herc,
siroti Žan
njegov kralj tref bio je izuzetno u lošoj formi,
a zar nisu bolji asovi i to sva četiri u rukavu?
A onaj čovek iz sobe broj 13 koji se posle streljanja diže, da bi ponovo bio
streljan i tako u beskonačno. Kakav kič! Ali kako lep!

[alpinista]

V
Ona epoha
�Špil karata ili lepeza? Ona vara�

To je bila ona epoha, ona atmosfera, oni ljudi, ona boemija, ono ludilo i ona elegancija. Ona epoha je lepo ime za nešto za čim se čezne. Čezne, naravno, uopšte, ne posebno, zahvaljujući tome ne dramatizuje se. Ne znam da li bi Kokto mogao postojati u današnjoj stvarnosti, hipersenzibilan, hiperprefinjen, bio bi neko neshvatljiv, a možda i zabavan (da ima manje sreće u izvesnim krugovima nazvali bi ga šizofreničarem) da bi u tom nadmetanju kvantiteta nad kvalitetom došao do reči, negovao svoje sublimirane i istančane stilizacije � on � glavni vinovnik preloma u umetnosti i zanemarivanja profesionalizma u korist fantazije i zabave. Poslednji od velikih umetnika koji su pored posezanja za svojim talentom, genijem, ličnošću, individualnošću posezali i za širokim i temeljitim znanjem. Poslednji od velikana i prvi od onih koji su ozbiljnost i uzvišenost zamenili jedinstvenom, svojevrsnom igrom, bagatelizovanjem, zabavom, stilizacijom, sinkretizmom i kičom, pripremajući teren za savremenu umetnost na čelu s Endi Vorholom i njegovim �klonovima�. Jedan od onih ko se odvažio da uđe u lavirint da bi lutao nepredvidljivim meandrima vlastite duše i krstario unutrašnjom terra incognita, zemljom sa mnogo očiju, hiljadu usta i jezika. Sadržajima koji se ne mogu dešifrovati osim ako se ne uđe u sebe. Da li se još čuje onaj smeh? Onaj crescendo u stilu Mocarta i kap Vivaldijevog proleća?
Lovac značenja, lovac lepih, skladnih reči, i ne zaboravimo da je u francuskom mnoštvo takvih reči: coquelicot � scaramousch � fifi � ululation � hululement (du vent, par exemple!) � bonbon � coquillage. Kada bi se mogle posvećivati reči kao što se posvećuju pesme ili knjige onda: coquelicot i coquillage sont pour Don, pour certitude et ma incertitude).

Kokto je bio jedna od takvih reči-predmeta, reči-bića, koje hteli to ili ne hteli, oživljuju vlastitu zemlju, s rafiniranom hijerarhijom i strategijom, s vlastitim zakonima fizike i prirode, sredinu prebogatu faunom i florom koja se prodaje preko firme Cocteau&Co. I pored tih egzaltacija nije spadao u umetnike koji se iz sadističkih sklonosti preoblače, ludiraju, varaju i sobom nagoveštavaju pseudo-radikalan, pseudo-prelom, kao da sami žele da se preobraze u umetničko delo, u remek-delo, istovremeno u subjekt i objekt i za života da se nađu u staklenoj vitrini npr. Metropoliten muzeja ili na mermernom postolju u centru npr. Pariza s rečitim refrenom: �Etre snob? C'est ultra-chic!�.

C&Co je toliko svestan svoje stvaralačke energije da taj postupak ne izvodi na sebi već na delima koja stvara. Posebno na reči kao što je Company
na putu od kuće do Parnasa mag je vrti oko malog prsta, čineći to sa sebi svojstvenom lakoćom i šarmom. S jedne strane, pruža im slobodu, a s druge prekoreva ih kao najbolji učenik jednog od najboljih pariskih liceja. A najbolji lycee znači disciplinu i logiku mišljenja preuzetu iz latinskog i grčkog. Ovaj klasicizam i konzervatizam paradoksalno pogoduje umetničkim postupcima i rezultira iznenađujućim efektima: sudari savremenih metafora sa klasičnom kompozicijom! Svaka izabrana i osvojena reč u gomili drugih reči poslušno prati njegove stvaralačke namere, postajući usput reč-predmet: stih-predmet: predmet umetnosti (�l'objet d'art�) dat u stihu �Tridesetogodišnji pesnik�:

�Ako moja kuća nije sagrađena od stihova
Krov će se srušiti i ja ću se osetiti praznim�

I pored ogromnosti originalnih ideja Kokto pišući, crtajući ili vajajući ni za časak ne gubi kontrolu nad onim što želi da pošalje u vidu poruke; u njegovim radovima uvek vladaju red i harmonija, tako da njegova kuća do dana današnjeg stoji
palata je ili zamak u kome još uvek živi umetnik
neprestano očekuje goste...

Reči-bića stvaraju takođe slova-bića, još posebnija,
još egoističnija i individualizovanija,
još potpunija, patetičnija, jarkocrvena, oktobarska (jesenja), papirnata, paprena.
Kao P (Poesie, Poete, poetereau, Poetesse (!), poetique, poetiquement, poetisation, poetiser)
Poezija s kojom se K. nije rastajao celog života
Poesie: �užasavajuća samoća�, �ukletost rođenja�, �bolest duše�.
Na putu ka P. prate ga Bodler i njegovo obnaženo srce
Put ka P. uglavnom vodi duž puta koji kasni
Tokom puta ka P. �mali zemljotres gužva tvoj ogrtač�
P. je kao veoma ozbiljno P.
Takvim P. počinju najvažnije reči:
Poezija
Platon
Pravda
Pamćenje
ali i nejasne:
Prawdopodobieństwo
Przypadek
Prawdopodobnie
Poniekąd
P. je i kao Poeme (Da li se stih tako može dotaći?)
ali znalački, jer se topi - kao sneg )
P kao �pesak po kome pišemo�
Poeme ili �Peme-Aventure� (�Zamak najužasnijih dogodovšina�),
prenet u savremenu književnost iz srednjovekovnog viteškog epa,
mesta poslednje i najopasnije borbe.
(Za zainteresovane: pobednik dobija zemlju fontana i basen pun riba u boji,
na sreću bez ikakvih zlatokosih princeza!)
I desnu stranu, mada ne znam da li svetlu ili tamnu stranu meseca?
Najsvetlija i najprefinjenija Madame? Pariska ili Venecijanska? Pogodi.
Kao suncokret?
Ogledao se u crnom voću i umesto voća ugledao je Dijanino lice
Gledao je na sever tamo gde se voljena zvezda još uvek nalazi,
na jednom, uvek istom mestu: čeka jednostavno čeka
Ako je tako onda je od danas važnije slovo R
Otud Reve i Reveil i Rossignol i Rose
Takođe i: Revolte i Revolution
Dovoljno je P dodati još samo jednu crticu više
Npr. crticu u vidu omiljenog profila
Crticu koja otkriva prefinjen oblik šake
Nekoliko santimetara od linije horizonta