Todora Škoro

[tetkaD]

MUKE SINA


Kolajna jedna
detinjstva otetog
tajnu zna
Milovah je
svijen kao i ona
na majčinom vratu
Crvena
prkosna
je bila
Očev bol
njen neprebol
a moja zebnja
da li su oči moje
moje očeve njene
ili su dar onog
što joj i kolajnu dade
Te noći grešne
prolećne

[tetkaD]

BILA JE PROMOCIJA, A NA PROMOCIJI...

KNJIGA "POD NEBOM SRBIJE" PROMOVISANA U KUĆI ĐURE JAKŠIĆA


OKUPLJENE KAO NA MAJČINOM KRILU


Skadarlijom, iz prepune kuće Đure Jakšića, odzvanjali su stihovi o lepoti Srbije, ali sa – italijanskim naglaskom. Razumljivo, jer knjga poezije „Pod nebom Srbije“ („Sotto il cielo di Serbia“), spevana je na srpskom i italijanskom jeziku i delo je jedne Italijanke i dve Srpkinje, Karle Galvan, Rade Rajić-Ristić i Todore Škoro.




Okupljene, kao na majčinom krilu, tri pesnikinje su, svaka na svoj način, pesmama govorile o ljubavi prema Srbiji, njenim mukama, svetinjama, njenim ljudima i njenoj duši čiji delić i same nose u sebi.

Radmila Kunčer, govoreći o ovom neobičnom susretu, istakla je da je ushićenost Italijanke Karle Galvan Srbijom dirljiva, da nostalgičnost Rade Rajić-Ristić kojoj je i posle dve decenije odvojenosti od Srbije najviše Srbija motiv o kome peva izaziva poštovanje, a da je istrajnost Todore Škoro, da kao „čuvarica praga i jezika srpskoga“ Srbiju ne napušta, nego širi ruke onima koji u nju dolaze i njoj se vraćaju – upravo i zaslužna što se ovakva knjiga pesama iznedrila.

Otuda je ovo pesničko druženje više podsećalo na srpsku svetkovinu, nego na promociju jedne knjige. Dok su spolja dopirali zvuci orkestara koji su lagano stvarali onaj nezaboravni štimung koji samo ova boemska ulica u Beogradu ima, u domu velikog srpskog pesnika, kao na srpsakoj slavi stihovima se govorilo o nekim davnim danima, o mukama daljina, o lepotama zavičaja. Jedino je bilo neobično, ali lepo, slušati da o srpskoj zastavi, Kosovu, srpskim svetiteljima i srpskoj širokoj duši, govori jedna rođena Italijanka, na srpskom, ne baš najboljem, ali koga su svi razumeli, razneženi.

Rada Rajić-Ristić, veliki borac da se na severu Italije gde živi, o Srbiji čuje onaj pravi glas, govorila je o mukama pečalbarstva, neshvatanju tog zapadnog, dalekog sveta suštine srpskog bića, ali i o svojoj istrajnosti da živom rećju, kad-god može, Italijanima u Italiji dočara srpski duh što ona godinama i čini, na brojnim književnim tribinama gde je vrlo slušan i poštovan govornik.

Todora Škoro, Srpkinja koja Srbiju nije napuštala, kao treći član ovog neobičnog trilinga, u svojim pesmama i besedi istakla je da se maštom može najdalje otputovati, a da se ipak ne napusti sopstveni dom, nego da se uvek bude tu, kako bi se dočekali ovakvi gosti, dobronamerni, plemeniti. I oni koji su Srbiju davno napustili,pa joj se iznova vraćaju i oni koji je otkriju pa, njome očarani, dolaze iz belog sveta, njoj u pohode.


O svojim utiscima kako srpski jezik i kultura zvuči u Italiji, govorio je i dr Milutin Đurićković, pesnik i književni kritičar, upoznavši prisutne o tome kako je za svaku pohvalu to što Rada Rajić i Karla Galvan rade u rodnoj Vićenci u kojoj živi velika kolonija Srba, ali i u mnogim okoolnim mestima Italije, gde se trude da se srpska istina, kao i srpska zastava koju tamo podižu, vijori dostojanstveno.

O stihovima je govorio i Živko Nikolić, pesnik i književni kritičar, istakavši kako ovakva saradnja čini da se istina o Srbiji daleko čuje, uz nadu da će ovakvih projekata brisanja granica i povezivanja dva naroda biti još.

Druženje sa trima pesnikinjama nastavilo se i posle zvaničnog dela promocije, a kao zahvalnost za gostoprimstvo u kući srpskog velikana, nagoveštena je nada da će i pesme Đure Jakšića, možda baš tu, u njergovom domu, uskoro zazvučati na italijanskom. U prepevu Karle Galvan.

izvor

[tetkaD]

Sećanje

Miris bagrema

i lula od trešnjevog drveta
više od svega,
od svih sutona
i zagrljaja,
od smeha i svitanja,
od ubranih zvezda
u pijanim noćima maja,
više od svega
zaboli
miris bagrema
i hladna. ugašena
lula od trešnjevog drveta,

[tetkaD]

Imena ti



Od imena ti

kao od zlatne niti

pletem san.

U nit bih da te

ulovim,

u niti da te

zarobim

i na njoj, zlatnoj,

najlepšu pesmu

o imenu ti

na niti toj

ispevam.



Tuga ravnice



Zagubljeni u prašini

šorova dalekih

ostaše naši davni dani,

da ih vetar raznese,

da o njima samo

praporcima uzdrhtalim

svedoče

nečiji tuđi vranci

dok jezde nedeljom

razuzdani.

[tetkaD]

RUKE


Nije ni znala koliko je lako bilo dotaći drugu ruku. Učinila je to bog zna zašto, i sebe je iznenadila time. Jedostavno, dok su sedeli na klupi pogleda uprtih tamo negde ka drugoj obali , onoj banatskoj, i dok je oko njih promicalo nebrojeno malih musavih od sladolada usta, ili pasa raznih rasa, njušeći se i ponekad zaskačući jedno drugo, ona je jednostavno svojom šakom poklopila njegovu ruku koja je, kao zaboravljena, počivala između njih na klupi na kojoj su sedeli, okrenutoj Dunavu koji je mirisao na ribu i ranu jesen.
Zažmurila je i lagano zabacila glavu unazad dok je ispod dlana osećala svaki zglob, svaki prevoj, svaku nabreklu venu te muške nadlanice, i svaku malu malju na njenom obodu, tamo ispod malog prsta. Ruka je na tren bila mirna. Nije se opirala, nije se zbunila. To joj izmami osmeh i pobedonosnu rečenicu koja joj zazvoni u glavi : �Bože, kako je ovo jednostavno!�

.
Onda se šaka, ta muška, zarobljena pod njenom, lagano pomiče, poče da se oslobađa, nekako se osokoli, kao da poskoči, željna igre, uzvrte se, kao da bi da pobegne, ili da krene u napad, osmehivala se u sebi. Onda oseti kako se, ne napuštajući njen dlan, ta muška, zarobljena ruka, lagano okreće, rotira se u njenoj i začas je to bio dodir dlanom o dlan. Prijalo joj je i to. A onda se ti muški vitki prsti uzjoguniše, razigraše, kao da krenuše u pohod, počeše da se probijaju između njenih, da se prepliću s njima. Osmehnuta, lagano razdvoji prste da omogući tim nestrpljivim osvajačima da se prepletu sa njenima.
Umirila se, ta velika topla, pouzdana šaka stopljena s njenom, grejala je nekom snažnom toplinom koja je, strujeći kroz njene ruke, telo, svu nju, začas obuze celu. Sklopljenih očiju i dalje, nije je napuštala misao o jednostavnosti, o lakoći sa kojom ljudi mogu sve, mogu da stignu do najveće sreće i blaženstva, a to nekako ne uspevaju, komplikujući sebi i drugima život ko zna čime i ko zna zašto. Znala je da sve to što joj se sa tom čarobnom rukom događalo, traje tek tren, ili dva. Ni minut, verovatno, ali je u njenoj svesti to bila večnost. Večnost u kojoj je, žmureći, poverovala da je sve jednostavno, da je sve moguće, da je sve lako. Sad kad se ima ruka u ruci. Da su dvoje stvoreni da budu jedno, da uvek budu spojeni.
Osmehnuta, znala je da mora da otvori oči. Učinila je to, verujući i dalje kako je sve jednostavno, i sve moguće.
- Kod tebe ili kod mene? Imam malo vremena � kao da su je to, prozuklo, jedva razumljivo, upitale goruće oči, a ne usne. Oči u kojima je, zagledavši se u njih, videla samo požudu, požudu i sebe, zbunjenu, namah uplašenu, izdanu sopstvenom iluzijom kako je sve lako i sve moguće.
Ništa nije bilo lako, shvatila je. Ne, kad se otvore oči.
- Kod mene, ali ne danas... Izvini...
Dok je hodala nazad prepunim kejom, jedva da je išta videla od suza koje su navirale. Pognuta, ipak je, uočila bezbroj ruku koje se drže isprepletanih prstiju, čvrsto ili lagano stisnutih, dok promiču kraj nje.
One kojima je to bilo lako i jednostavno..

[tetkaD]

NEKA MI SUDE GREŠNICI


Pristajem
Neka mi sude grešnici
Svi preljubnici
Ti zlikovci okoreli
Neka mi budu dželati
Verovaću im na reč
Da strašne su moje nevere
Neoprostive
I kaznu kad mi odmere
Na samoću bol i patnju
Osude
Ako te ne volim
Pristaću
Jer ko od njih jadnih
Bolje zna šta je greh
Ali molim pre strašne
Pokore
Neka se ljubavi kojoj sude
Poklone

[tetkaD]

kod princezine cipele


Čika-Kosta sa Čubure bio je najbolji obućar u gradu. U kućerku, ćeramidom
pokrivenom koji se, sam Bog zna kako, ugnjezdio između dve otmene petospratnice, ili su ga one, niknuvši kasnije, stisle između sebe, bila je njegova radnja.
On sitan, okretan, jedva da je nadvisivao tezgu koju je stalno glancao jelenskom kožom. Iznad ulaza stajao je natpis "Pepeljuga", tako se radnja zvala. A u izlogu bila je jedino lakovana, boje slonove kosti, prava princezina cipela, kleo se čika-Kosta, i svi mu verovali. Sva Čubura je tu priču znala. Slušala bi je svaka mušterija svaki put kad dođe, dok bi on pristavljao kafu i ratluk. Bez toga se iz njegove radnje nije moglo izići. I pričao bi tada, zanesen, o predratnim danima, o Londonu, o njegovom radu u Kraljevstvu, i o neopisivoj sreći koja ga je zadesila jednom da princeza proba par njegovih najboljih cipela i za njih se odluči.
- Bile su to najlepše cipele koje sam u životu napravio - govorio je zanesen.
O cipeli u izlogu su svi samo nagađali, verujući da je to princezina stara cipela, niko se nije pitao šta je s drugom, nije ni bilo važno. Jednostavno, to mesto, taj dućan oduvek je bio poznat kao "princezina cipela".
Ono što je još izdvajalo čika-Kostu od drugih obućara u varoši bilo je to što je on donetim cipelama umeo da udahne neki novi život, lepotu toliku da ih njihov vlasnik ne bi u prvi mah prepoznavao kad po njih dođe. Kod njega kao da su sve te stare, pohabane cipele postajale princezine. Kojom magijom je to uspevao, niko nije znao. Samo, sa svakim parom oštećenih cipela postupao je nekako nežno, gladio ih, dugo zagledao, a onda bi ohrabrujuće i nepokolebljivo izgovarao:
- Još ćete vi, lepe moje, onoliko sveta videti i kaldrme preći - obraćao se cipelama.
Vlasnik njihov ostajao bi zbunjen, a na molbe da ih samo okrpi ili zameni štiklu, čika-Kosta se nije obazirao. Svakoj cipeli kao da je radio "generalku". Kad bi je popravio,pažljivo bi ofarbao izbledele rubove i špiceve, a onda uglancao da se u njima moglo ogledati. A naplatio bi samo ono što se od njega tražilo da popravi.
Takav je bio čika-Kosta.
Godine su se nizale, vremena se menjala, a on, tužan, stojeći ispred svog dućana, gledao hiljade nogu koje promiču u nekim jeftinim cipelama, donetim sa najdaljeg istoka, koje ni prvu kišu ne bi izdržale. Takve niko nije donosio na popravku. Jednostavno su kupovane druge. Tek ponekad, retko, video bi kako iz luksuznih kola izlaze neke noge u skupim dobrim, baš dobrim sjajnim cipelama,čiji bi vlasnici, u odelima i akten-tašnama brzo nekud nestajali. Ali, ni takvi nisu bili njegove mušterije. Oni bi te svoje skupocene cipele zamenjivali još skupljim a da se ove još nisu ni pohabale.
Ostale su ćika-Kosti tek malobrojne otmene gospođe čije bi dobre stare cipele vraćao u život po ko zna koliko puta. Sve dok bi u njima, sedim i dostojanstvenim bilo života, dok se ne bi ugasile, a njihov život on nije umeo da produži...
Ipak, tačan u minut, dolazio je svakog dana u svoju naherenu radnju, glancao izlog i princezinu cipelu u njoj. Jednog dana, nekoliko njih mladih. skoro golobradih, u odelima i onakvim skupim sjajnim cipelama kročiše mu u radnju. Skoro da ih je izbacio. Kafu koju je bio pristavio popio je sam, njih je zamolio da odu. Dugo je nalakćen na tezgu razmišljao.
- Investitori. Preduzimači. Bogataši...- mrmljao je tiho. - Misle da je sve na prodaju. E, pa nije. Pepeljuga nije!
Odbio je toga dana glatko začuđene, užurbane momke koji su mu ponudili mnogo para za njegov kućerak. Da ga rasture, zbrišu i na tom mestu podignu petospratnu, verovatno staklenu građevinu koja bi bila banka.
- Neću - reče tiho.
Ponudiše mu više.
- Niste me čuli? - upita ih. - Rekao sam da neću da prodajem.
Jedan od njih obavi tihi brzi razgovor preko sjajnog mobilnog telefona, okrete se i reče:
- Recite cifru. Gazda kaže da vam damo koliko tražite.
Gledao ih je sažaljivo.
- Pozdravite gazdu. I kažite mu da me zaboravi. I mene i "Pepeljugu".
O tom događaju nije, kao o princezinoj cipeli čika-Kosta pričao Čuburcima, pa ipak su svi sve doznali. Jedni su mu se zbog toga divili, drugi ga žalili, ali su svi, zamičući kraj radnje gledali u nju kao da je vide poslednji put, pitajući se kad će, umesto ćeramide na njoj, kao i svugde po gradu, da nikne neki moderni visoki krov.
I nikao je! Na zlokobno crnoj zgradi, svoj od stakla na kojoj je pisalo "Italiano".
Dva meseca posle one nemile posete ugasio se čika-Kosta tiho, a nemilosrdni buldožeri su, dok se njegova duša još čestito nije ni smirila, zabrujali, rušeći i mrveći ćeramidu pod sobom. Princezina sjajna cipela ostala je negde ispod šuta. Sinovi Kostini nisu odoleli dobroj ponudi mladih bogatih u sjanim cipelama. Prodali su dućan. Sada se tu, na četiri sprata, prodaju, kažu, najbolje cipele u gradu, vrhunske, blještave. Samo, sve one nekao liče. I imaće samo jedan život. Nema čika-Koste da im podari drugi.
Ipak, nije se moglo sve zatrti. Naziv "Italiano" je samo na velikoj reklami. U gradu, svi taj centar najkvalitetnije obuće i dalje zovu "Kod princezine cipele".

[tetkaD]

TVOJA VILA




( Za ratnika Isaka)




Veliki moj Dečače,

ono što voliš nisam ja,

meni ni nalik nije.

I ako kažem

da za sve su krivi stihovi

i rime,

i tvoj bol koji si

u mome poznao,

veruj mi.

Al� budi srećan i voli!

Pa makar mene lažnu,

pa makar mene nevažnu

u vilu pretvori,

i neka gori,

i neka boli,

znam, tek za tu vatru

vredi živeti...

I ne misli šta znakovi

pored puta znače,

i ne prihvataj kada te plaše

da nikada nisam ni bila,

da sam zalutala u tvoju bajku vila,

da ostaćeš sam,

kao i pre mene,

Moj veliki Dečače...

[dori]

Ciganska..

Tamo gde njište

vranci razuzdani



Tamo gde mrka put

vatrom gori



Tamo gde telo

igrom zbori



A greh kaznu grli



Tu moj je dom



Zovu ga čergom

prokletom.

[tetkaD]

stranci

nije moj put
za tvoje
korake

neznanče

idi i nosi
ukradene mi
osmehe

varljive

i noći
bez istine
pune požude

moja zora
tvoj lik
ne poznaje