Tour de Serbia

[maleni]

Bili smo ovde i onde, obišli ceo svet ili deo njega. Možda je svet u našoj lepoj Srbiji? Ako nije čitav svet, nebrojena prirodna bogatstva i istorijski spomenici jesu. Šta ste videli do sada? Gde je srce ostalo? Zašto baš tamo? U slici, u reči, kako znate, pokažite nam lepu Srbiju.


Ja ću da počnem, za sada samo u slici


Romuliana,

romulijana.jpg


Sopocani

sopocani.jpg

[maleni]

Petrova crkva

petrova crkva.jpg

Nedaleko od Novog Pazara nalazi se Petrova crkva, koja pripada najstarijim srpskim srednjovekovnim spomenicima. To je jedini potpuno očuvani spomenik sagrađen u prednemanjićko doba, verovatno u 9. ili 10. veku. Za ovaj hram se vezuju ključni događaji iz života Stefana Nemanje: njegovo krštenje, sabor protiv bogumila i predaja vlasti sinu Stefanu. Koncepcija hrama, zasnovana na kružnoj osnovi sa kupolom, ostala je dominantna do danas, ali je vremenom dopunjena novim elementima (galerija, prstenasti brod).

Pošto je Petrova crkva dugo bila episkopsko središte, uz nju su postojale druge zgrade namenjene takvom srednjovekovnom centru. On je bio zaštićen obimnim zidom, čiji tragovi su otkriveni nakon arheoloških istraživanja.

Ni u jednoj srpskoj srednjovekovnoj crkvi nije se sačuvalo toliko slojeva fresaka, koje hronološki prate graditeljske promene na crkvi. Iz prve polovine 9. veka potiču freske u tamburu kubeta sa scenama iz Hristovog života. Drugu celinu čine freske sa predstavom Bogorodice Orante u temenu kalote oltarske apside, figura apostola i anđela, iz prve polovine 11. veka. Najslabije očuvane freske nastale su u doba Stefana Nemanje i nalaze se u oltarskoj apsidi i potkupolnom prostoru. Najmlađi i najbolje očuvani sloj fresaka, čiji je ktitor bio kralj Uroš I su raspoređene u južnoj konhi, podkupolnom prostoru, na pilastri, čini kompozicija ktitora, Hrist Pantokrator, Cveti, Raspeće, predstave svetaca i proroka i fragmenti nekih scena.

Petrova crkva je kao deo celine Stari Ras sa Sopoćanima 1979. godine upisana u UNESCO-vu Listu Svetske kulturne i prirodne baštine.

Tekst uzet sa TOS prezentacije.

[maleni]

Trsic, rodno mesto Vuka Karadzica...
Danas etno selo, mesto gde mozete provesti opusteno dan uz dobru hranu i pice.
Poznat i po Vukovom saboru koji se odrzava pocetkom septembra svake godine.

Trsic.jpg

[broj310]

јуче смо путовали до горњег милановца, ибарском магистралом. већ после љига наилазе предели који можда само фотографијом могу да се дочарају...



...рудник, са највишим врхом велики штурац 1.132 m


...пут је солидан, нема много оних ударних рупа а на сваком другом километру буквално можете наићи на кафане, ресторане и слично у којима су цене смешно мале...

тако да вам искрено препоручујем туру до рудника рецимо... или даље до овчарско кабларске клисуре...

[maleni]

Bač

bac.jpg

Drevni grad na Mostongi, koja je danas isušeno korito reke, dao je ime celoj regiji- Bačka. Prvi tragovi u pisanim izvorima o Baču i području oko njega potiču jos iz perioda Justinijana, kada gospodar Carigrada i car Istočnog rimskog carstva pominje Bač u svom pismu, godine 535..
Bač je prema nekim letopisima bio i Avarska tvrdjava (873. god.). Ugarski kralj Stjepan i osnovao je u Baču županiju, a na prelazu prvog milenijuma u drugi, Bač je već bio izgrađen i utvrđen grad, povezan Mostongom sa Dunavom. Za vreme Arpadovića Bač postaje ne samo crkveno sedište nadbiskupije već i kraljevski grad u koji dolaze plemići i vladari na dogovore, zborove i skupštine. U XII veku Bač beleži veliki uspon.
U tom periodu se prvi put u pisanim izvorima pomonje moćna tvrđava koja će pretrpeti nekoliko rušenja i obnavljanja a čiji su ostaci i danas izazov za naučnike i turiste. Na čelu Bačke županije bili su veliki župani, koje je imenovao kralj. Sve do provale Mongola 1241 god., župani su bili upravnici ovog područja. Oni su sakupljali priloge, postavljali vojne i civilne zapovednike. Od XII veka ustanovljen je običaj da se jednom godišnje ugosti kralj. U gradu su se nalazili osim župana i podžupani, sudije, vojno osoblje i dr. Kada je prošla mongolska najezda Bela IV vraća sjaj ovom gradu. Odlaskom Arpadovića sa istorijske scene Bač ipak ne gubi svoj značaj.
U XIV veku su zabele�eni sve češći upadi Turaka. Mnogi pohodi na Turke su kretali iz Bača. U vreme Mohačke bitke i Bač je dao svoju konjicu. Međutim prodor Turaka nije zaustavljen pa Bač, početkom XV veka nakon Mohačke bitke i pada Beograda, biva osvojen. Tvrđavu Bač je tada dosta dugo i uspešno branio srpski despot Stefan Berisavljević.
Bač je, kažu zapisi imao više stanovništva, zanatlija i raznih zanimanja nego zajedno Sombor, Subotica, Apatin i Bečej. Međutim posle Rakocijeve bune i rušenja Tvrđave, Bač počinje da gubi značaj na ovom području.
Osnovna snaga postojanja naselja Bač se crpi iz dubokih korena istorije, kada je ovaj prostor bio sedište kulturnih zbivanja šireg prostora današnje Bačke.Tvrđava, kao materijalni dokaz tih burnih vremena, je mesto dubokih vrednosti oko koga treba graditi interese kako stanovništva, tako i privrede opštine Bač, kao osnovnih poluga revitalizacije same tvrđave, te kulturnih zbivanja u samoj tvrđavi, sportsko rekreativnih zbivanja oko tvrđave u bivšem meandru reke Mostonge kao i turističkih i poslovno-turističkih zbivanja na širem prostoru oko tvrđave.

tekst skinut sa neta.

[broj310]

...обронци космаја, усликани првог маја текуће... дивно

[nenad.bds]

Evo malo i mene na ovoj temi.

Nesporno da se i kod nas može divno proputovati. Jedino je pitanje ko šta traži i očekuje na putovanju.

Sa mojih slika moći će se steći utisak o tome u čemu i na koji način ja uživam u putovanjima. Po dosadašnjim postovima - očigledno da nemam suprotne stavove sa prethodnicima. Možda malo više bežim od glavnijih puteva i stižem tamo gde ne prolazi svako.

Ovog vikenda smo bili na istoku Srbije.

Negotinska Krajina. Na putu Kladovo - Negotin, desetak kilometara pre Brze Palanke.

Plaža i kamp u Brzoj Palanci.
Pošto smo bili namerili negde dalje, nismo se ovde zadržavali. Bilo je tek oko 9 h. pa kupači još nisu bili na Dunavu.
Iako sebe smatram za natprosečno informisanog i prilično sam proputovao Srbiju, nisam znao da ovde ima plaža koja je ne zaostaje za našim najlepšim rečnim plažama. Obala sa sitnim šljunkom ili krupnim peskom je duga oko 350-400 metara a toliki je otprilike i prostor kampa pored vode. Plaža je pored vrlo dobrog puta između Kladova i Negotina.

Open air fast food
Da ne bi bili out, naš omiljeni način ishrane na putu smo nazvali ovako. 'Pregazili' smo potok pored puta negde između Bora i Donjeg Milanovca. I da imam novca onoliko koliko nemam, siguran sam da ću uvek na turističkom putovanju radije na ovaj način ručati nego u nekom restoranu.

[DrinChe]

Ravna Gora, Sv. Georgije

Preporuka, ako se već dođe do Milanovca, šteta propustiti lep dan na Gori.

Tara, Drina, Perućac ( ali za one koji su neustrašivi jer i slepog miša smo našli)

Na Zlatiboru mi odgovara sve.Da li zbog ukrštanja kontinentalnih i morskih strujanja u vazduhu ili ne, nebitno je. Botanička bašta je riznica za čajeve koje čitave godine pijem.

[nenad.bds]

Istočna Srbija - Gamzigrad

Većina nas Vojvođana (verovatno i drugih naših ljudi) slabo poznaje Istočnu Srbiju jer nas kroz nju ne vodi put negde dalje gde smo se zaputili.

Ja sam u više navrata prolazio nekim delovima Istočne Srbije i područjem Đerdapa, ali ne na Tour de Serbia.

Tako je i ovo došlo na red.

Bilo je to trodnevno putovanje (dva noćenja): preko Požarevca na Viminacijum, dalje pored Dunava (tj. jezera) do Tekije gde sam rezervisao privatni smeštaj. Preko Interneta i telefonom sam došao u kontakt sa Turističkom organizacijom u Tekiji i kad smo se približili mestu, javio sam se ljubaznoj gospodjici Živki sa kojom smo se našli i stigli do smeštaja. Privatni smeštaj je uobičajen za naše uslove, a i cena je uobičajena - 500 din. za noć ako je manje od tri noćenja.

Sledećeg dana smo (dobrim, magistralnim putem) preko Kladova, Brze Palanke i Negotina otišli do Zaječara, odnosno do Gamzigrada. Vratili smo se sporednim, ali pristojnim putem obilazeći Bor sa istoka pa preko Mosne na jednom Đerdapskom zalivu blizu Dornjeg Milanovca - nazad u Tekiju.

Trećeg dana (u povratku) smo išli pored Đerdapskog jezera do Donjeg Milanovca, pa preko brda na Majdanpek i onda pored Peka i Kučeva prema Požarevcu.

Putovanje je bilo izuzetno lepo i sadržajno iako nismo uspeli da vidimo ni deo onoga što sam bio pripremio kao vredno posete. (Obišli smo i nekoliko manastira, a naravno i 'preskočili' još više.)

Od NS do Kladova treba četiri sata efektivne vožnje. Kad se na to vreme dodaju zadržavanja - to je ceo jedan dan. Tako je bilo i naredna dva dana. A razloga za zadržavanja ima i previše - od uzivanja u lepim pogledima na prirodu, na razgledanje znamenitosti, na opuštanje u lepim ambijentima...

Pripremajući se za ovaj put nabavio sam mapu Nacionalnog parka Đerdap (dva 'toma' - dvostrukog formata od uobičajenih autokarata) sa obiljem obeleženih mesta vrednih poseta. Na žalost, nisam uspeo da je koristim jer smo i bez nje nailazili na ono što se ne propušta.

Sve u svemu, jedan tour je dovoljan ili samo za prvu informaciju, ili za samo jedan deo područja.

Sa predstavljenjem ovog našeg putovanja počinjem od najudaljenije tačke do koje smo stigli - od Gamzigrada. Valjda zato što mi je ostao u vrlo lepom sećanju još iz vremena kad se nije znalo da je to FELIX ROMVLIANA (za one koji nisu učili Latinski - 'v' se čita kao 'u'). Tada (sredinom 70-tih) bio je otkriven samo deo i nije se znalo da je to carska palata. Arheolozi su bili svuda oko malog broja posetilaca, ili obrnuto, posetioci su se muvali između arheologa. A koračali smo i po podu od mozaika koji sada nije tu.

Bio sam još nekoliko puta kad sam poslom dolazio u taj kraj. Kad bi domaćini predložili da pogledamo Gamzigrad, nikada nisam rekao - hvala, ja sam već video!

GAMZIGRAD - FELIX ROMVLIANA

(Naišao sam da Gamzigrad znači mesto na kome 'klize', 'gamze' - misli se na zmije, kojih je u ruševinama bilo mnogo.)

Gamzigrad je već sredinom XIX veka ocenjen kao veliko i izuzetno značajno arheološko nalazište. Geolozi, istoričari i arheolozi su u to vreme na različite načine opisivali i tumačili "ostatke jedne od najvelelepnijih građevina prohujalih vremena" koje su uočili na ovom mestu, a Feliks Kanic je svojim crtežima Gamzigrada iz 1860. i 1864. godine želeo sve da uveri da se tu nalazi "jedna od najvećih i najočuvanijih rimskih građevina u Evropi".

Krajem XIX veka nekadašnje romantičarsko ushićenje pred razvalinama drevnog grada ustupilo je mesto uzdržanom, strogo racionalnom prosuđivanju, pa je Gamzigrad protumačen kao veliki vojni logor (castrum).

Ta uprošćena predstava o Gamzigradu održala se sve do sredine našeg veka, do početka sistematskih arheoloških istraživanja u 1953. godini. Iskopavanja koja su usledila pokazala su da Gamzigrad nije vojni logor već velelepni dvorac izgrađen za kratko vreme, i to po volji i zamisli jednog cara.

Tek 1984. godine konačno je rešena zagonetka Gamzigrada. U jugozapadnom delu palate, u jednoj građevini sa mozaičkim podovima i zidovima oslikanim freskama, te godine je nađena arhivolta od tufo-peščara na kojoj je uklesan natpis FELIX ROMVLIANA.

Taj natpis uvodi Gamzigrad u istoriju na velika vrata i svrstava ga u carske gradnje, u onu kategoriju spomenika rimske dvorske arhitekture kojoj pripada i Dioklecijanova palata u Splitu. S druge strane, pomenuti natpis omogućuje međusobno usklađivanje i dopunjavanje istorije i arheologije, jer u slučaju Romulijane arheološki nalazi upravo rečito govore o onome o čemu istorijski izvori ćute.

.... Rimski imperator Galerije (cezar od 293. do 305. godine, avgust od 305. do 311. godine) rođen i sahranjen u Priobalnoj Dakiji, i to u mestu koje je po svojoj majci Romuli nazvao Romulijanum..... I sam naziv 'Feliks Romulijana' zaslužuje posebnu pažnju. ... Naziv Romuliana podrazumeva vilu ili kuću Galerijeve majke Romule, tj. bukvalno znači Romulina vila ili Romulina kuća. Epitet felix pokazuje, međutim, da reč vila ili kuća u tom nazivu ne može imati uobičajen, već jedini metaforičan smisao. Jer felix u nazivima i imenima nikada se ne koristi kao jednostavan ukrasni pridev, već jedino kao predikat bogova, careva, carica, oblasti ili gradova kojim se izražava njihova svetost, slava, plodnost ili prosperitet. U konkretnom slučaju reč felix sadržana je u nazivu mesta gde je rođen novi Romul, kako je Dioklecijan nazvao Galerija, a koja je posvećena njegovoj roditeljki Romuli, čije ime, takođe legendarno, asocira na imena ličnosti koje su povezane sa osnivanjem Rima i njegovom mitskom istorijom. Zbog toga naziv Felix Romuliana, treba shvatiti u značenju Roma nova, Roma secunda, ili, još preciznije, kao oznaku za sveto mesto, za neki večni, nebeski grad.

Reljefni ukras na arhivolti na kojoj je natpis uklesan potvrđuje da u nazivu Felix Romuliana prva reč ima čisto religijsko i ideološko značenje, da izražava svojevrsnu konsekraciju i aludira na nešto što je sveto i večno.

Svi dekorativni elementi koji okružuju natpis Felix Romuliana – listovi bršljana, lovorov venac i paunovi – oznake su za konsekraciju i apoteozu, kao i simboli za večno trajanje, za besmrtnost. Nije potrebno navoditi sve primere gde ti elementi, skupa ili pojedinačno, izražavaju isto ono što je pretpostavljeno za reč felix u nazivu mesta koje je sagrađeno s ciljem da proslavi i ovekoveči jednog harizmatskog vladara i njegovu roditeljku. Sadržaj i ikonografija tog natpisa ne mogu se stoga odnositi na Romulinu vilu u uobičajenom smislu tih reči, već jedino mogu označavati sveto mesto, sakralno zdanje koje novi Romul podiže za večni spomen majci i sebi.

Za one, kojima će biti uživanje da se u carskoj palati osveže nekim napitkom ili sladoledom, na raspolaganju je takvo mesto (desno se vidi deo plavog suncobrana).

Arheološka iskopavanja koja su u Gamzigradu obavljena posle otkrića arhivolte sa natpisom ne samo da su verifikovala navede zaključke o Romulijani već su omogućila da se do kraja razotkriju sve pojedinosti Galerijevog političkog, ideološkog i religijskog programa, kojim je i motivisana i izgradnja Romulijane.

Do 1990. godine arheološki su istraženi svi značajni punktovi unutar bedema Romulijane.

Već su prvi istraživači Gamzigrada primetili da se i izvan prostora obuhvaćenog bedemima nalaze ostaci različitih građevina iz rimskog vremena, posebno na grebenu Magura koji se uzdiže istočno od glavne kapije Romulijane, na udaljenosti od približno 1000 m. Zbog istaknutog, gospodarećeg položaja Magure u odnosu na okolne dolove i uzvišice, kao i pogodnosti za osmatranja nadaleko, i ruševine koje su tu uočene smatrane su ostacima kula i osmatračnica. Arheološka istraživanja pokazala su, međutim, da je Magura svojevrsni sveti breg, Mons sacer, da je od praistorijskih vremena njen vrh bio sveto mesto najvećeg poštovanja i da su upravo tu Romula i Galerije sahranjeni i uvršćeni među bogove...

Mala zbirka daje osnovna obaveštenja o Gamzigradu.

...Van svake je sumnje da su drvene konstrukcije na kružnim platformama u stvari monumentalne lomače, kao i da ogradni kameni zidovi i nad njima nasuti tumuli obeležavaju na grandiozan i trajan način mesto na kome je obavljena ceremonija vezana za ličnosti sahranjene u mauzolejima na Maguri... Samo su dve ličnosti mogle da na domaku Romulijane budu sahranjene i uvršćene među bogove: Romula i njen božanski sin Galerije. Romula se u istorijskim izvorima pominje pred početak velikog progona hrišćana 303. godine, dok se za Galerija zna da je umro 311. godine i da je sahranjen u Romulijani. To znači da su mauzolej i konsekrativni spomenik na južnoj strani podignuti u 311. godini. Romula je sahranjena na Maguri, verovatno neku godinu pre 306. godine,..

Arheološka iskopavanja na Maguri još nisu okončana.

Romulijana je kompleksan sakralno-memorijalni spomenik koji podrazumeva monumentalni tetrapilon, palatu u kojoj će Galerije za života boraviti kao stariji avgust (senior augustus), posle smrti biti poštovan kao bog (divus), i mauzoleje sa konsekrativnim spomenicima.

Događaj presudan za Galerija kao vladara i čoveka bio je pohod na Persijance 297. godine, njegova pobeda nad kraljem Narsejom, zadobijanje ogromnog blaga, osvajanje Jermenije i prodor u Mesopotamiju. Istorijski izvori i arheološki spomenici pokazuju da je ta pobeda duboko impresionirala i Dioklecijana i sve podanike Carstva. Galerije je od tada slavljen kao novi Romul i novi Aleksandar.

Moj snimak glave imperatora nije dovoljno dobar jer je slikano bez blica u senci, pa se tamni kamen - porfir - korišćen za skulpturu, slabo vidi. zato stavljam ovaj snimak sa sajta Gamzigrada.

Porfirna glava koja je nađena 1993. godine u Gamzigradu sjajan je dokaz da je i Felix Romuliana sagrađena s ciljem da ovekoveči Galerija kao bogomdanog imperatora koji posle trijumfa na Persijancima zadobija vlast nad celim kosmosom. ... Glava o kojoj je reč pripadala je statui koja je prikazivala Galerija u natprirodnoj veličine sa Zemljinom kuglom u levoj ruci, i to u trenutku kad ga boginja pobede Viktorija kruniše trijumfalnom krunom, ukrašenom draguljima i poprsjima tetrarha.

Odluku da sagradi Romulijanu Galerije je doneo tek posle pobede nad Persijancima, najverovatnije 298. godine kad je nazvan novim Romulom i Aleksandrom i kad je nastala priča da ga je Romula začela sa bogom rata Marsom. Kao drugi Romul (Alterus Romulas) i novi Aleksandar (Alexander redivivus), Galerije je radi političke propagande odlučio da jednom velikom gradnjom obeleži mesto svog začeća i uzvisi svoju majku Romulu.

Romulijana je izgrađena u središtu jednog džinovskog prirodnog amfiteatra, u bajkolikom predelu koji je bio naseljen od praistorijskih vremena. Pri iskopavanju palate u njenom severnom delu nađeni su ostaci naselja iz bronzanog i gvozdenog doba, a na Maguri, ispod konsekrativnih spomenika, otkriveni su grobovi sa urnama iz starijeg gvozdenog doba. Zbog toga nije isključeno da su se oko tih mesta ispredale priče o junacima ili natprirodnim silama sve do Galerijevog vremena i da su one mogle da budu razlog za izgradnju Romulijane baš na tom mestu. Izvesno je, međutim, da je od trenutka kad je otpočelo zidanje Romulijane sve u njoj i oko nje postalo sveto i da je svaka građevina projektovana s ciljem da prenese određenu poruku ili da postane simbol.

GALERIJE

Galerije je rođen u Priobalskoj Dakiji. Otac mu je bio običan seljak, a majka varvarka. Galerije je u mladosti čuvao stoku, zbog čega je dobio nadimak Armentarius Govedar. Bio je lep, snažan čovek, ljubitelj dobre trpeze i izuzetno hrabar vojnik.

Celog života duboko je bio odan svom poočimu Dioklecijanu i snažno vezan za zavičaj, zemljake i rođake, a posebno za majku Romulu. U toku svog života imao je dve titule: cezara i avgusta. Time što je mesto u kome se rodio nazvao Romulijanum uzvisio je i ovekovečio svoj zavičaj i svoju majku, a izborom sina svoje sestre Maksimina i svog zemljaka Licinija za savladare pokazao je odanost prema porodici i starim prijateljima iz rodnog kraja. Galerije je 293 godine postao član Jupiterove porodice, sin boga. Izvesno je da ga je Dioklecijan proglasio "drugim Romulom i Aleksandrom". Imao je dvostruke roditelje, a s tim i dva rodjendana. Prvi rođendan i odanost prema majci obavezivali su ga da ukazuje posebmo poštovanje "planinskim božanstvima", a drugi rođendan odanost prema novostečenom ocu.

Podaci da je mesto svog rođenja nazvao po majci Romuli i da je tu sahranjen omogućavaju da se rekonstruišu njegovi graditeljski poduhvati u rodnom kraju. Galerije je verovatno već u razdoblju dok je bio cezar preduzeo veće graditeljske poduhvate. Tada je odlučio da to mesto u kome će provesti starost još više uveliča i učini da postane simbol večitog trajanja tetrarhijskog sistema. Izgradnju Romulijanuma mogao je otpočeti tek kada je na Dunavu završio ratove sa Sarmatima, Kvadima i Bastarnima. 306. godine postao je najmoćnija ličnost u carstvu.

Inače, ako se ne varam, po ovom imperatoru je prostor u kome se izlažu umetnička dela je dobio naziv.

Tekst je, uz znatno skrećenje, preuzet sa sajta Gamzigrada.

Ako bude prilike - opet ću otići do Gamzigrada. Naročito da stignem do onoga na čemu se još radi, do Magure.

[nenad.bds]

Istočna Srbija - LEPENSKI VIR

Lepenski Vir je isuviše poznat da bi bilo umesno da ga sada i ja potpunije predstavljam. Stoga, samo podsećenje na najosnovnije podatke.

A i malo mojih komentara. (Nisu obavezna lektira!)

Lepenski Vir se nalazi nedaleko od Donjeg Milanovca, između Đerdapske magistrale i Dunava, tj. Đerdapskog Jezera. Da se približavate Lepenskom Viru najavljuju učestale table, ali ipak se prilično iznenada, izlazeći iz jednog od desetak tunela, nadjete na mestu gde treba skrenuti. Ako u blizini ima i drugih vozila to može biti problem.

''Lepenski Vir je mezolitsko i neolitsko nalazište na desnoj obali Dunava u Đerdapskoj klisuri. Prve arheološke iskopine su urađene 1965. godine. Najznačajnije iskopine urađene su 1967. kada su pronađene mezolitske skulpture. Sa iskopavanjem je završeno 1971. godine kada je nalazište preneseno 29.7 m više da bi se izbeglo potopljavanje lokaliteta.

Glavni rukovodilac istraživanja ovog lokaliteta je bio profesor Dr Dragoslav Srejović sa univerziteta u Beogradu.

Posle manje od 100 metara nizbrdice stiže se do nevelikog parkinga koji je u sezoni djačkih ekskurzija pretesan. Na parking se nadovezuje dražesna livada (nisam sklon sladunjavom izražavanju, pa ovo shvatite kao realnost mog doživljaja). Tu je i nekoliko etno-kuća (kako se sada zove tradicionalna narodna arhitektura) u kojoj su, tako mi izgleda, smeštene neke od službi koje se staraju o muzeju i posetiocima.

Bili smo među zadnjim posetiocima tog dana, autobusi su manevrisali pokušavajući da izidju, a na lividi je još bilo puno djaka koji su se jurcali i loptali; bilo je i nekoliko grupa posetilaca starijih od nas koji su se odmarali na travi ... Sve u svemu - ugodna vreva i pomisao da je lepo i dobro što na ovakvom mestu ima toliko ljudi.

Buđenje kulture Lepenskog Vira i uspostavljanje njene svojevrsne umetnosti, otpočinje oko 7000. g. stare ere. Tri faktora - izolacija, promena klime i uvećanje lokalne populacije - bili su odlučujući za ovaj preobražaj. Đerdap - ta najveća klisura Evrope - odvajkada je predstavljala svet za sebe, a posebno u ranom holocenu kad su opustela sva okolna ravničarska područja. U ovom svetu velika reka se neposredno vezuje za razigrani planinski reljef zbog čega se na malim rastojanjima naglo menjaju nadmorske visine (od 50 do 800 m) i otuda na ograničenim prostorima sučeljava i po nekoliko ekoloških zona.

Na vidikovcu sa pogledom na jezero, obronke Karpata na drugoj obali i livadu na ovoj strani. Tu je i zastava. Istina, malo mala i pomalo stidljiva. (A valjda će porasti i postati kočopernija?!) Priznajem da me je zastava iznenadila. Prijatno. Zato i koristim ovu fotografiju koja je malo previše lična za ovakvu namenu jer drugačiju nisam snimio.

Veliki broj mikroekoloških staništa, raspoređenih u "spratove" između reke i obližnjih planinskih površi, omogućava da se brzo, na kratkom putu nađe sve što je potrebno za život: u vodi - obilje ribe, na obali - najraznovrsnije stene i minerali, a u šumi - divljač, plodonosno drveće i gorivo. Ova prirodna bogatstva još više su se uvećala u prvim stolećima 7. milenijuma stare ere, kad je otopljenje opšte klime (početak boreala) izazvalo novo bujanje vegetacije, a čoveku omogućilo stalni boravak pod vedrim nebom.

Do muzeja se ide oko 300 metara stazom oko koje je dvadesetak autohtonih vrsta drveta i žbunova označeno imenom na Srpskom i Latinskom jeziku. Na slici su posetioci koji su prošli kroz muzejsku zgradu sa par destina erksponata i ulaze pod pokriveni arheološki lokalitet.
Inače, u oovom muzeju su izloženi najznačajniji arheološki nalazi i kopije najlepših skulptura, čiji su originali u Narodnom muzeju u Beogradu.

Jedini "materijal" za arhitektonsko stvaralaštvo kojim je populacija Đerdapa raspolagala u trenutku naseljavanja prostorno ograničenih dunavskih terasa bio je naviknutost na pećinski prostor u vidu polulopte ili polulevka sa ukošenim zidovima i svetlošću koja se od ulaza probija prema suženom, mračnom dnu.

Slike koje sam napravio su već nebrojeno puta vidjene. Međutim, tek pri obradi sam zapazio ono što me nagoni da ih stavim više nego što sam mislio. Zagledajte i vi bolje naredne fotografije.

Posetioci ulaze u nizak, topao (iako sunce već duže nije obasjavalo tu stranu brda) i nedovoljno osvetljen prostor. Veće grupe se pomalo i guraju i ljudi sudaraju pokušavajući da vide.

Ono što nisam zapazio na 'mestu zločina' nego tek na fotografijama jeste da je konstrukcija koja drži krovne tzv. salonit ploče (koje se već dugo ni ne koriste jer sadrže azbestna vlakna) od raznorazne gradje: vide se i stare grede donete sigurno sa nekog drugog mesta, pritesane oblice još sa korom...
Po izgeldu krovnih ploča skoro je sigurno da su iz doba kada je postavka preneta i postavljena na ovo mesto, znači iz 1970. godine!

Ne sećam se da sam na nekim vestima čuo da je ministar kulture posetio Lepenski Vir. Pogotovu Predsednik ili Premijer (da o onima koji dreše kese za svakave stvari od 'nacionalnog značaja' ni ne govorim da nekoga ne pogodim).

A negde sam pročitao da je namera da se Lepenski Vir promoviše kao brend Srbije. Dižem obe ruke za tu ideju, ali prvo da se stvarna briga za ovakvo kulturno blago dovede bar na nivo brige za ... (ostavljam svakom pravo da nadje sopstveno uporedjenje).


U svim fazama ove kulture grade se isključivo staništa čije su osnove izvedene iz kruga ili trougla (zarubljeni kružni isečak) s ukošenim "zidovima", tj. krovom koji neposredno naleže na osnovu. To znači da je populacija ove kulture živela u staništima šatorskog izgleda, odnosno da je stambeni prostor uvek shvatala kao pećinu.

Na Lepenskom Viru se u vremenu 6500-4500 godine stare ere, izdvajaju četiri osnovne faze razvoja: Proto-Lepenski Vir, Lepenski Vir I, Lepenski Vir II i Lepenski Vir III. Prve tri faze predstavljaju lovosakupljačke zajednice, dok je u četvrtoj fazi zastupljen period prvih zemljoradnika i stočara (od 5300. do 4500. godine pre nove ere).

Oko 5300. godine pre nove ere stanovnici Lepenskog Vira doživeli su tzv. neolitsku revoluciju. Pripitomili su prve životinje i počeli da se bave zemljoradnjom. Ova najmlađa faza na Lepenskom Viru pripada kulturi Starčeva. Život na Lepenskom Viru zamro je oko 4500. godine pre nove ere, kada su stanovnici krenuli u potragu za većim obradivim površinama.'' (Vikipedia)

''Tu, na novoj lokaciji - udaljenoj od prvobitne za oko sto metara u pravcu severozapada i izdignutoj za 29,5 m - rekonstruisana je u potpunosti konfiguracija terena na kojem je Lepenski Vir ležao, ostvaren je isti medjusoban položaj prenetih objekata; zadržana ista orijentacija u odnosu na strane sveta i u odnosu na slikoviti planinski masiv Treskavice na suprotnoj strani Dunava.

Da bi se istražilo jedno maleno naselje iz epohe mladjeg kamenog doba, otpočeto je 1965. godine sa arheološkim iskopavanjem na niskoj dunavskoj terasi pokraj Lepenskog Vira. U tom trenutku niko nije ni slutio da je ovo mesto, koje se nalazi u bespuću Djerdapa, nekada bilo i središte jedne od najsloženijih i najblistavijih kultura praistorije. To je postalo jasno tek 1967. godine. U toj su godini, ispod naselja prvih zemljoradnika i stočara iz razdoblja od 5300-4800 god. pre n.e., otkriveni spomenici koji su iznenadili ceo svet; u sedam velikih, sukcesivno podizanih naselja ribolovaca, lovaca i skupljača hrane (Proto-Lepenski Vir Ia-e, Lepenski Vir II), nadjeni su: brojna planski gradjena staništa, grobovi koji dokumentuju čudne pogrebne rituale, obilje majstorski izgradjenih alatki od kamena, kosti i roga, raznovrstan nakit, pločice sa urezanim znacima sličnim pismu i monumentalne skulpture od kamena. Odmah se moglo ustanoviti da su sve ovo ostvarenja od pre 5300. god. pre n.e., a to je značilo da su ribolovačko-lovačke zajednice koje su naseljavale terasu pokraj Lepenskog Vira prve u Evropi uspostavile složene privredno-društvene odnose, prve ostvarile arhitekturu osobenog stila i prve modelovale monumentalne skulpture od džinovskih oblutaka.

Evo i mene. Da ne bude dileme - ja sam onaj mlađi, s naočarima.

Tako se Lepenski Vir u 1967. godini pojavio na arheološkoj karti Evrope kao izuzetno značajan, ali i sasvim usamljen kulturni centar; njegovi spomenici, tako neobični i tako zagonetni, tada su samo ukazivali da u budućnosti treba očekivati slične arheološke spomenike koji ce učiniti razumljivim sve ono sto je ostvareno na ovoj maloj dunavskoj terasi.''

Na povratku iz muzeja seli smo na vidikovac da uživamo u predvečerju.
Utom je krenulo ono što sam slikao. Frula, dve harmonike i bubanj. Nisu to muzikanti radi zaradjivanja. Verovatno deo neke od ekskrzijskih grupa. Sviraju nekako za svoju dušu, niko ne obraća pažnju na njih, niti to njima smeta. Pogledom sam pretraživao, ali, Kusturicu nisam video. Nekako mi se čini da je on ipak odgovoran za ovakav, pomalo nadrealan doživljaj. Ili obrnuto, da li je takav duh 'odgovoran' za postojanje Kusturice ili npr. filma koji sam svaki put kad je išao i gledao - Ko to tamo peva! Ili je to pitanje ko prethodi kome - pitanje kokoške i jajeta.

Posle par kilometara stigli smo do Donjeg Milanovca.
I nastavili do nekadašnjih Đerdapskih klisura dok se ne smrači.

O tome u nekom sledećem postu.