Tvrdjave Srbije

[nenad.bds]

Tvrđava FETISLAM
Kladovo

FEHT-UL-ISLAM ili kapiju mira podigli su je Turci posle osvajanja i ovih krajeva srednjevekovne Srbije. Utvrđenje čine dve zasebne celine, Mali i Veliki grad, koje su ne samo izgrađene u različitim razdobljima već su se razlikovale po koncepciji gradnje i fortifikacionim odlikama.

Mali grad, najpre je izgrađen radi okupljanja vojske za napad i osvajanje grada. Godina izgradnje Malog grada smatra se 1524. godina, s obzirom na to da se u ugarskim izvorima, bez navodjenja imena, govori o izgradnji utvrđenja preko puta Severina. Na osnovu očuvanih ostataka Malog grada, može se zaključiti da je on imao sve odlike artiljerijske baze: bio je pravouganog oblika (90x30m), bio je zaštićen bedemom sa kružnim kulama na uglovima i puškarnicama u zidu. Ispod bedema, osim sa dunavske strane, protezao se rov preko koga se na dva mesta pokretnim mostovima stupalo u tvrđavu. U bedemu je postojala i treća kapija, koja se nalazila u blizini Dunava, a služila je da posada, u slučaju opasnosti skrivenim putem dođe do plovila i napusti tvrđavu.

Veliki grad, kao deo celine fetislamskog utvrđenja, Turci su kasnije izgradili. Njegovoj izgradnji se pristupilo u periodu kada je Turska, iscrpljena dugotrajnim ratovima, bila primorana da posveti paznju odbrani ranije osvojenih teritorija. Iznad kapija koje su vodile u utvrđenje bile su postavljene mermerne ploče s natpisima, koje su veličale sultana Mahmuda II.

''Тврђава Фетислам налази се на самој обали Дунава западно од Кладова. Састоји се од Малог и Великог утврђења. Мало утврђење, које чине горњи и приобални простор, подигнуто је 1524. као полазиште за турско освајање градова Северина и Ердеља. Горњи простор је правоугаоног облика, са кружним кулама на угловима. Бедеми имају троугаона и правоугаона ојачања која у нивоу шетне стазе, оивичене зупцима, формирају платформе. Приобални простор, правоугаоног облика са троугаоним ојачањима и две четвороугаоне куле са дунавске стране надовезују се на горњи простор и развијају у правцу Дунава.

Скривени пут, ширине 7�10 m, затворен је спољним одбрамбеним зидом � ескарпом. У Мало утврђење се улазило на три места преко рова ширине око 5,5 m. Ров има контраескарпу од опеке. Велико утврђење, подигнуто између 1717. и 1739, имало је шест камених бастиона и палисадне бедеме. Замена палисада зиданим бедемима извршена је тек 1818. Око утврђења се пружа ров ширине од 13 до 30 m који се завршава зидом-контраескарпом од ломљеног камена. Главна, Варош-капија у јужном бедему, Ороспи-капија у југозападном бедему и Дунавска капија на североисточној страни и данас су добро очуване. Фетисламска утврђења су била у употреби до 1867, када су их Турци предали Србима. Истраживачки и конзерваторски радови вршени су у периодима од 1973�1977 и 1981�1984. године.''
Категорисана је као споменик од великог значаја.
(Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' � Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.)

[streethorn]

Pirotska tvrđava

By streethorn

Pirotski ili Momčilov Grad je gradsko utvrđenje kraj Nišave u današnjem Pirotu.

By streethorn

Podignuta je za vladavine kneza Lazara (1371�1389) tim prostorima. Osmanlije su uspele da ga zauzmu, ali ga je 1386. godine povratio vojvoda Dimitrije, što je bio jedan od povoda za Kosovsku bitku 1389. godine.

By streethorn

Tokom prve polovine XV veka nalazila se na prostoru srpsko-osmanlijskih sukoba, tako da se povremeno nalazila u posedu srpskih despota Stefana (knez 1389�1402, despot 1402�1456) i Đurđa (1427�1456), nakon čega je trajno priključena Otomanskoj imperiji.

By streethorn

Utvrđenje je bilo u vojnoj upotrebi sve do prve polovine XX veka. Danas je većim delom očuvano, a od 1970. do 1986. godine su na njemu vršena arheološka istraživanja, praćena restauratorsko-konzervatorskim radovima, koje su izvodili regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture iz Niša i muzej Ponišavlja iz Pirota.


Pirotsko srednjevekovno utvrđenje je relativno malih dimenzija i sastojalo se od citadele branjene predutvrđenjem. Kasnije mu je, najverovatnije u XVIII veku, dograđen slabiji bedem sa puškarnicama na prostoru prema reci.

Delovi filma "Boj na Kosovu" su snimani na tvrđavi u Pirotu.

[Turkmenbashi]

Beogradska tvrđava

Beogradska tvrđava predstavlja gradsko utvrđenje oko koje se razvio današnji Beograd. Podignuta je početkom 1. veka kao palisada sa zemljanim bedemima, da bi se tokom vekova razvijala u rimski kastrum (II vek), vizantijski kastel (VI i XII vek), srednjovekovnu utvrđenu prestonicu Srpske despotovine (XIII i XV vek) i na kraju austrijsko/osmanlijsko artiljerijsko utvrđenje (XVII i XVIII vek). Danas je svojevrstan muzej prošlosti Beograda i sa Kalemegdanski poljem čini jedinstvenu kulturno-istorijsku celinu u okviru Kalemegdanskog parka.

Tvrđava se nalazi na vrhu 125,5 m visokog završnog grebena šumadijske geološke ploče.[1] Litice grebena gledaju prema Velikom ratnom ostrvu i ušću reke Save u Dunav. Okružuju je tri ulice: Bulevar Petra Bojovića, Ulica Tadeuša Košćuškog i Pariska ulica.

Osnovu tvrđave čine dva dela:

* Gornji Grad - obuhvata plato nekadašnjeg rimskog kastruma, vizantijskog kastela odnosno Despotovog Grada i artiljerijska proširenja prema kopnu odnosno ka jugu i istoku.
* Donji Grad - obuhvata Milutinovo Zapadno Podgrađe i Despotovo Podgrađe na obali, artiljerijsko proširenje ka istoku.

Beogradska tvrđava, a samim tim i sam Beograd, ima vrlo značajan strateški položaj u okviru celokupne jugoistočne Evrope. Smeštena je na granici Panonske nizije i Balkanskog poluostrva i raskrsnica je putnih pravaca koji su od davniva povezivali Carigrad (Via Militaris) odnosno Solun (Via Egnatia) sa unutrašnjošću evropskog kontinenta. Pored kopnenih puteva koji se na tom mestu spajaju, na njemu se ukrštaju i plovni putevi oličeni u Savi i pogotovo Dunavu koji predstavlja najznačajniju evropsku reku.

U lokalnom smislu gledano, tvrđava se nalazi na kraju grebenskog platoa koji se na tom mestu strmo spušta ka ušću Save u Dunav. Na taj način je rekama sprečen pristup tvrđavi sa severa i istoka Dunavom i zapada Savom.

Prošlost Beogradske tvrđave

Tragovi naselja na prostoru Beogradske tvrđave datiraju još iz neolita, da bi se u doba Kelta na prostoru današnje Karaburme razvio pravi grad pod imenom Singidunum.

Najstarije utvrđenje na mestu današnje Beogradske tvrđave podignuto je najverovatnije između 6. i 11. godine n. e. u vreme kada su varvarska plemena počela da ugrožavaju severne granice Rimskog carstva. Tada je na platou od Narodnog muzeja i Pozorišta do Studentskog parka [2] podignuto utvrđenje od zemljanih bedema i palisada koje je kasnije, najverovatnije u II veku, preraslo u klasični rimski kastrum koji je činio sastavni deo čuvenog limesa. Kastrum je imao pravougaonu osnovu dimenzija 560m sa 350m i obuhvatao je današnji Gornji Grad sa delom Kalemegdanskog parka do današnje Pariske ulice. Tokom prvih vekova nove ere bio je stalno sedište IV Flavijeve legije. Posle podele Rimskog carstva 395. godine tvrđava ulazi u sastav Istočnog rimskog carstva pod imenom Singidon, da bi 441. godine bila razrušena u velikom napadu Huna. Teodorik Veliki je osvaja 471. godine, da bi je 498. godine napustio tokom Ostrogotske seobe na Apeninsko poluostrvo.

Tvrđava biva obnovljena i ojačana nešto pre 535. godine tokom vladavine vizantijskog cara Justinijana I (527-565). Tom prilikom je njena površina svedena najverovatnije samo na pravougaoni prostor današnjeg Gornjeg Grada. Oko nje se tokom slovenskog naseljavanja na Balkansko poluostrvo smeštaju Srbi. Tvrđavu su u VIII veku razorili Obri, posle čega je ona neko vreme bila napuštena.

Ne zna se pouzdano kada su obnovljeni bedemi i život u Beogradskoj tvrđavi, ali je izvesno da je u sredinom IX veka postojalo utvrđeno naselje. Ono je najverovatnije obuhvatalo zapadni ugao nekadašnje kasnoantičke utvrde(prostor budućeg vizantijskog Kastela i Despotovog Grada) kao citadelu utvrđenu kamenom, dok je ostatak prostora nekadašnje kasnoantičke utvrde odnosno pravougaoni prostor Gornjeg Grada bio opasan zemljanim bedemom sa palisadom ispred koga se nalazio suvi šanac čime se Beogradska tvrđava nije u mnogome razlikovala od većine ostalih utvrđenja u Evropi tog doba.

Ranovizantijska (kasnoantička) tvrđava je bila građena od belog kamena koji je blještao sa svog uzdignutog položaja nad panonskom ravnicom, zbog čega su joj Srbi dali naziv Beli Grad odnosno Beograd pod kojim se tvrđava i naselje prvi put pominju 16. aprila 878. godine u pismu rimskog patrijarha Jovana VIII upućenog bugarskom kanu Borisu (852-889).

Tokom vekova tvrđavom i gradom upravljaju na smenu Bugari, Vizantinci i Mađari, da bi u XI veku ponovo došla u ruke Vizantijskog carstva posle sloma Samuilovog carstva (1018 ). Pošto je grad tada postao isturena granična utvrda Vizantije, nekadašnji kasnoantički bedemi su obnovljeni.

Mađari su pokušali da zauzmu grad 1071. godine, da bi 1127. godine uspeli na kratko da zauzmu grad, ali pošto nisu bili u stanju da grad zadrže porušili su utvrdu i tako dobijeni materijal su iskoristili za utvrđivanje Zemunskog Grada. Za vreme vladavine Manojla Komnina (1143-1180) Vizantinci zauzimaju Zemun, a kamen koji je tri decenije ranije prešao Savu, vraćen je i ugrađen nazad u Beogradsku tvrđavu koja u periodu od 1151. do 1165, godine biva pretvorena u kastel u obliku deltoida dimenzija oko 135 m sa oko 60 m, smeštenog na prostoru nekadašnje citadele.

Grad 1183. ili 1184. godine pada u ruke Mađara koji vladaju njime sve do početka XV veka sa malim prekidom od 1284. godine je njime upravljao prvo tzv. sremski kralj Dragutin (kralj Srbije 1276-1282, kralj Srema 1282-1316), a potom i njegov brat Milutin (1282-1321), da bi ga Mađari ponovo povratili 1319. godine. Tokom svoje vladavine Milutin je proširio utvrdu na zapad, spustivši bedeme do Save (tzv. Zapadno Podgrađe). Srpski car Dušan (1331-1355) i kasnije knez Lazar (1371-1389) su pokušali da zauzmu tvrđavu, ali bez uspeha.

Vazalnim ugovor koji je sa mađarskim kraljem Žigmundom (1387-1437) zaključio 1403. godine srpski despot Stefan Lazarević (1389-1427) srpska despotovina je dobila Beograd i još neke oblasti. Tokom njegove uprave gradom, tvrđava koju su Osmanlije 1397. godine razrušile je obnovljena i značajno proširena u periodu od 1403. do 1407. godine kada je obnovljen kastel koji je pretvoren u despotov utvrđeni dvorac (1405), posle čega je obnovljeno Zapadno Podgrađe u kome je podignuto Ratno pristanište. Radovi na proširenju utvrde su trajali sve do smrti despota Stefana 1427. godine, a u samom gradu se od 1405. godine nalazi prestonica Srbije koja je do tada bila u Kruševcu (vidi Grad cara Lazara). Tokom Stefanove vladavine u gradu je obnovljen:

1. Manojlov kastel koji je pretvoren u despotov utvrđeni dvorac sa prvobitnom kulom Nebojša kao donžonom (okončano 1405)
2. Zapadno Pograđe koje je ojačano i uz koje je podignuto Ratno pristanište (okončano 1407) dok su kao potpuno novi delovi tvrđave u periodu od 1407. do 1427. godine redom podizani:
3. Gornji Grad koji je opasan sistemom dvostrukih bedema, poput niskog i zadnjeg bedema u carigradskim Teodosijevim bedemima
4. Duboki suvi šanac ispred Gornjeg grada sa kopnene strane
5. Donji Grad sa Gradskim pristaništem čiji je ulaz čuvala kula koja je kasnije prerađena u današnju kulu Nebojšu

čime je površina koja je opasana bedemima za nešto manje od četvrt veka uvećana desetostruko.

Posle Stefanove smrti, Beograd biva vraćen Mađarima koji ga dodatno ojačavaju zbog sve veće opasnosti od Osmanlija, koje su ga tri puta opsedale:

* 1440. - prva opsada pod vođstvom Murata II (1421-1451)
* 1456. - druga opsada pod vođstvom Mehmeda II Osvajača (1451-1481) koji je 1453.godine zauzeo Carigrad i srušio Vizantiju
* 1521. - treća opsada pod vođstvom Sulejmana I Veličanstvenog (1520-1566) koji zauzima Beograd na svom pohodu ka Beču (1529) preko Mohačkog polja (1526).

Tokom svoje vladavine Mađari su dodavali barbikane ispred glavnih gradskih kapija,istureni deo utvrde na istoku i preradili su današnju kulu Nebojšu u tipičnu artiljerijsku kulu tog doba.

Austrijanci osvajaju tvrđavu 1688. godine i počinju sa opsežnom obnovom i preradom iz srednjevekovnog u artiljerijsko utvrđenje. Posao je poveren Andreju Kornaru koji ga je većinom priveo kraju 1696. godine pod Osmanlijama koje su u međuvremenu povratile grad. Tom prilikom je tokom bombardovanja pogođen barutni magacin smešten u Despotovom Gradu što je izazvalo veliku eksploziju u kojoj je stradao gotovo ceo Despotov Grad. Međutim Kornarova rešenja su već tada bila zastarela, a zbog stalnih borbi nikada nisu ni u potpunosti završena.

Austrijanci zauzimaju 1717. godine Beograd i u periodu od 1723. do 1736. godine Švajcarac Nikola Mores fon Doksat izvodi velike prepravke i dograđivanja tvrđave u sklopu kojih je planirano i podizanje dodatnih utvrda na levim obalama Save i Dunava koja bi bila povezana sa samom utvrdom. Međutim tvrđava je Beogradskim mirom iz 1739. godine bez borbe vraćena Osmanlijama, a Austrijanci su bili primorani da poruše novoizgrađene bedeme u roku od tri (bastiona trasa oko varoši) odnosno šest (utvrde u sklopu tvrđave) meseci. Po okončanju tih radova grad biva u junu 1740. godine predat Osmanlijama. Zarad potrebe očuvanja svojih severnih granica Otomanska imperija je morala da obnovi i dodatno utvrdu Beogradsku tvrđavu, ali je usled lošeg finansijskog stanja u samom carstvu ta obnova trajala preko dve decenije i nije unela ništa novo, već je predstavljala pojednostavljenu obnovu tada već zastarelih Doksatovih rešenja.

Beogradska tvrđava oktobra 1789. godine ponovo pada u austrijske ruke, ali već 1791. godine biva vraćena Osmanlijama prema odredbama Svištovskog mira.

Srpski ustanici pod Karađorđem osvajaju tvrđavu 1807. godine i ona ostaje u sastavu ustaničke Srbije sve do propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine. Prema ugovoru o Osmanlijskom napuštanju Srbije knezu Mihajlu Obrenoviću (1839-1842, 1860-1868 ) 19. aprila 1867. godine bivaju simbolično predati ključevi Beogradske tvrđave. Neposredno posle ovoga utvrda gubi svoj vojni karakter, a od 1869. godine ceo prostor nekadašnje tvrđave i njene okoline počinje da se pretvara u Kalemegdanski park.

Prostor tvrđave je stradao tokom bombardovanja za vreme Prvog svetskog rata i tom prilikom su uništene skoro sve zgrade u njenoj unutrašnjosti, a sami bedemi su pretrpeli teška oštećenja. Tokom Drugog svetskog rata u sklopu tvrđave su bile stacionirane nemačke okupacione snage, da bi se posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine u nju smestile trupe JNA, koje su je napustile 1946. godine kada je ceo prostor tvrđave i parka stavljen pod zaštitu države.

Godine gradnje i rušenja

* 6. ili 11. - Prva utvrda od palisada i zemljanih bedema
* II vek - Rimski kastrum
* 441. - Huni osvaju i ruše utvrdu
* pre 535. godine - Justinijan I podiže ranovizantijsku utvrdu
* VIII vek - Obri ruše tvrđavu i ona biva napuštena
* Sredina XII veka - Manojlo I Komnin obnovlja utvrdu i podiže kastel kamenjem iz Zemunske tvrđave
* 1316-1319. - Milutin proširuje utvrdu i spušta je ka Savi (Zapadno Podgrađe)
* 1403-1407. - Despot Stefan proširuje tvrđavu
* 1427. - Dodatna ojačanja pod despotom Stefanom
* prva polovina XV veka - Mađari ojačavaju utvrdu
* 1688-1696. - Kornar pretvara srednjevekovno u artiljerijsko utvrđenje
* oko 1690. - Tokom Osmanlijskog napada celokupan Despotov Grad biva dignut eksplozijom u vazduh
* 1717-1736. - Doksat ojačava utvrdu
* 1739. - Doksatova ojačanja bivaju porušena prema Beogradskom miru
* Druga polovina XVIII veka - Osmanlije podižu utvrdu kao pojednostavljeni oblik Doksatovih ojačanja
* 1869. - Veći deo tvrđave počinje da se pretvara u Kalemegdanski park
* 1946. - Tvrđava je stavljena pod zaštitu države

Godine borbi smena vlasti

* 441. - Huni osvaju i ruše utvrdu
* 471. - Teodorik osvaja utvrdu
* 489. - Ostrogoti napuštaju grad
* VIII vek - Obri ruše tvrđavu i ona biva napuštena
* 1112. - Mađari osvajaju i ruše tvrđavu,a materijal ugrađuju u Zemunski Grad
* 1183-1184. - Mađari zauzimaju utvrdu
* 1284. - Dragutin dobija Beograd
* 1319. - Mađari osvajuju utvrdu
* 1403. - Stefan Lazarević dobija Beograd na upravu
* 1427. - Posle smrti despota Stefana utvrda je vraćena Mađarima
* 1440. - Prva Osmanlijska opsada grada pod Muratom II
* 1456. - Druga Osmanlijska opsada grada pod Mehmedom II
* 1521. - Osmanlije pod Sulejmanom II osvajaju grad
* 1688. - Austrijanci zauzimaju tvrđavu
* oko 1690. - Osmanlije osvajaju utvrdu
* 1717. - Austrijanci zauzimaju utvrđenje
* 1739. - Beogradskim mirom je tvrđava vraćena Osmanlijama,a Doksatova proširenja uništena
* 1789. - Austrijanci osvajaju utvrdu
* 1791. - Svištovskim mirom je tvrđava vraćena Osmanlijama
* 1807. - Srpski ustanici oslobađaju tvrđavu
* 1813. - Osmanlije preuzimaju utvrdu posle sloma Prvog srpskog ustanka
* 1867. - Osmanlije predaju Srbima tvrđavu i napuštaju Srbiju
* 1914-1918. - Tvrđava usled bombardovanja biva teško oštećena tokom Prvog svetskog rata
* prva polovina XX veka - Poslednja stalna mirnodopska vojna postava napušta tvrđavu
* 1941-1944. - Nemačke okupacione trupe su stacionirane u tvrđavi
* 1944-1946. - JNA drži svoje jedinice u sklopu utvrde

Beogradska tvrđava danas

Beogradska tvrđava danas predstavlja pretežno tipično artiljerijsko utvrđenje, poput Petrovaradina, ali su u njoj vidljivi ostaci i prethodnih epoha. Ta razlika se najbolje vidi u materijalu gradnje:

* Beli delovi predstavljaju vizantijski i kasniji srpski odnosno srednjevekovni sloj gradnje po kome je i ceo grad dobio naziv
* Crveni delovi predstavljaju austrijski i otomanski odnosno artiljerijski sloj gradnje



Tvrđava je danas vlasništvo države Srbije i pod njenom je zaštitom, a direktnu upravu nad njom ima JP �Beogradska tvrđava�. Ona je stalno otvorena za posetioce, a u njenom sklopu se nalaze:

* Vojni muzej
* Zavod za zaštitu spomenika grada Beograda
* Narodna opservatorija
* Prirodnjački muzej
* Crkva Ružica
* Crkva svete Petke
* Pobednik
* Grobnica narodnih heroja
* Beogradski zoološki vrt

U sklopu tvrđave se stalno izvode kako mala arheološka istraživanja, tako i konzervatorski i rekonstrukcioni radovi.

Tragovi rimskog kastruma mogu se danas u tragovima videti u osnovi severnog i zapadnog bedema Gornjeg Grada i čine ih veliki pravilni tesanici.

Najočuvaniji deo nekadašnjeg Despotovog Beograd predstavlja severoistočni deo Gornjeg Grada koji čini:

* Despotova kapija sa kulom pored koje se mogu videti ostaci sistema dva bedema koji je opasivao Gornji Grad
* Zindan kapija sa cvingerom(barbikanom)

Pored toga značajni ostatak predstavlja i ceo istočni bedem Gornjeg i Donjeg Grada sa ostacima Istočne kapije Donjeg Grada, kao i severni bedem Gornjeg Grada.

Nedaleko od Defterdareve kapije se mogu videti temelji ulazne kule i bedema Despotovog Grada sa stubovima nosačima mosta kojim se nekada ulazilo u njega. Na padini između severnog bedema Gornjeg Grada i platoa Malog Grada prostiru su se ostaci mitropolijskog dvora u okviru koga se nalazila i crkva posvećena Bogorodici.

Kapije

* Stambol kapija (spoljašnja)
* Stambol kapija (unutrašnja)
* Karađorđeva kapija
* Sahat kapija
* Leopoldova kapija
* Zindan kapija
* Despotova kapija ili Dizdareva kapija
* Defterderova kapija
* Kralj kapija ili Zapadna kapija
* Vidin kapija
* Mračna kapija
* Kapija Karla VI pogrešno nazivana Kapija Eugena Savojskog
* Kornarova kapija - zazidana kapija

Kule

* Kula Nebojša
* Kula Jakšića
* Kula Mlinarica
* Despotova kula
* Sahat kula

Napomene

1. ^ Beograd u brojkama 2006
2. ^ Marko Popović, �Beogradska tvrđava� (drugo dopunjeno izdanje), Beograd 2006. ISBN 86-908427-0-5

Literatura

* Aleksandar Deroko, �Srednjevekovni gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji�, Beograd 1950.
* Aleksandar Deroko, �Medieval Castles on the Danube�, Beograd 1964. ((en))
* Grupa autora, �Sedam hiljada godina Beograda� , Beograd 1975.
* Marko Popović, �Beogradska tvrđava� , Beograd 1990. (tekst uz katalog istoimene izložbe)

Par fotografija:

Sahat kula


Park Kalemegdan


Pogled sa zidina


Crkva Ružica


Crkva Sv Petke


Kosturnica srpskih vojnika ispod Jakšićeve kule


Pobednik

[Turkmenbashi]

Beogradska tvrđava, još malo mojih fotki:

Despotova kula


Crkva Ružica


Despotova kula


Despotova kapija


Pogled na Nebojšinu kulu

[nenad.bds]

ВРДНИЧКА КУЛА - УТВРЂЕНИ ГРАД ВРДНИК

��На јужним падинама Фрушке горе, на надморској висини од око 400 m, налази се утврђени град Врдник, који се у изворима први пут помиње 1315. године као Rednak, Rednuk, Regnicz. Град је имао издужену полукружну основу са улазном капијом на источном делу бедема. Поред капије се налазила улазна кула, изнутра правоугаоне, а споља заобљене основе. На очуваном делу јужног зидног платна и данас се виде ојачања � контрафори.

Утврђењем још увек доминира снажна бранич-кула, такође издужене полукружне основе. Откопавањима, која су пре Другог светског рата вршена испред улазне куле, откривени су зидови који су опасивали подграђе. До сада нису вршена никаква истраживања (археолошка, архитектонска или историјска), тако да се не располаже прецизнијим подацима о изгледу и прошлости Врдника, али је направљена геодетска подлога утврђења.�� (Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' � Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.)

Поглед на Врдник.

Густо растиње омогућује да се од негдашњег утврђеног града једино донжон-кула (бранич-кула) лако види. Зато је, вероватно, и утврђени град Врдник познатији као Врдничка кула.

Од пута Змајевац - Врдник уређена је излетничка стаза дуга око 6-700 метара.


Врдник и кула сликани са југоистока.


Поглед са севера, са Партизанског пута који иде гребеном Фрушке Горе.


Улаз у Врдник са југоистока, из правца Ирига и Руме.

[nenad.bds]

ГРАД МОРОВИЋ

Град Моровић значајан је и по томе што је био једна од задњих престоница српских деспота.

Grad Morović tvrđava

Сликано од ушћа Студве у Босут; на слици је мост на Босуту.

Grad Morović tvrđava

Поред Босута.

''Моровић, средњовековно утврђење и варош на ушћу Студве у Босут, сазидано је после 1332. по налогу мачванског бана Јована Маротија. Кратко време било је у поседу деспота Ђурђа Бранковића, а онда прелази у угарске руке, до доласка Турака. На Weigel�овој карти из 1699. пред утврђењем се виде два канала са мостовима. Основа утврђења је трапезаста. На сачуваним угловима, окренутим Босуту, нема кула (према Weigel-овом цртежу изгледа да их је на другим двама било). Утврђење је грађено од опека. Бедемски зидови, дебљине око 2 m, очувани су у висини 2�2,5 m, са делимично видљивим спољним ојачањима � контрафорима. Изван утврђења налази се црква посвећена Св. Марији, са звоником чији су отвори урађени у облику крстообразних пушкарница. Око цркве је касносредњовековно гробље. Моровић је запустео после турских освајања. До сада нису вршена ни археолошка ни архитектонска истраживања.'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе, 2007.)
Тврђава је споменик културе од великог значаја.

Grad Morović tvrđava

Река Студва дотиче са леве стране, Босут са десне.

''Morović je naselje u Vojvodini, odnosno Srbiji koje administrativno pripada opštini Šid u Sremskom okrugu. Prema popisu iz 2002. bilo je 2164 stanovnika.
Morović je izgrađen na obalama rijeka Bosuta i Studve, koje premošćuje sa četiri mosta. U centru sela, Studva se ulijeva u Bosut, a na samom ušću je uzvišenje gdje se nalaze ostaci pravog grada, utvrđenja, koje je tu podignuto još u vrijeme Rimljana.
Do ukidanja Vojne krajine 1881. godine, Morović je bio sjedište Prve kapetanije. To je ukinuto dekretom sa ukidanjem vojne krajine, a izgled sela je počeo da se mijenja. Sela postaju ušorena, a kuće poprimaju izgled terezijanskog stila gradnje. Zbog blizine granice sa Hrvatskom, selo je bilo sa mješovitim hrvatskim i srpskim stanovništvom.'' (Vikipedija)

Grad Morović tvrđava

Лево је мост на Студви и новија римокатоличка црква; православна цква је око средине слике, а мост на Босуту на десној страни.

Једно време (у доба деспота Стефана Лазаревића) тврђава је била у поседу мачванског бана, Угарског великаша Иваниша (Ивана, Јована) Моровића и место по њему носи име.

Grad Morović tvrđava

Мали звоник означава место где је у утврђењу била првобитна црква.

��После пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), Срби у Србији и другим српским крајевима потпали су под турско ропство, док су Срби преко Саве и Дунава потпали под власт Мађарско-аустријске државе. Они су ту били нешто слободнији и по дозволи мађарских краљева имали су своје старешине, који су се звали деспоти и управљали су Србима у Срему, Бачкој и Славонији. Тако је после пропасти Српске државе у Смедереву, српски деспот у Срему постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића-Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева. По смрти пак Змај Огњеног Вука, мађарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине. Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим, деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године. После његове блажене кончине, његова благочестива супруга деспотица Јелена, обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство.

Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, ... Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима.

Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште...

Grad Morović tvrđava

Улаз у остатак тврђаве из правца центра села.

... После знамените Мохачке битке 1526. године, где турски султан Сулејман I, звани Величанствени (1520�1566. г.), победи мађарског краља; Турци све више залажаху у северније крајеве и страховито пљачкаху и злостављаху тамошњи хришћански живаљ... Истакавши се својим борбама против безбоштва и насиља турског, а и својим праведним и правилним ставом према својим господарима у Мађарској, Стефан ускоро доби на управу и још неке области, ... Иако се Стефан храбро бораше, турска сила ипак заузе Славонију између река Саве и Драве (1536. године), тако да Стефан би принуђен да се испред Турака повуче преко реке Драве, у место звано Шиклош.

... Због милости и човекољубивости своје, праведни Стефан би вољен од свега народа свога, и од Славонаца и Барањаца поштован као светитељ још за живота свога.

Поживевши тако чесно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године) и би чесно погребен од своје супруге Јелене и православног народа, на брду Ђунтиру изван града Шиклоша ...

(За врема владавине Турака Угарском) ... Глас о проналаску светих моштију Св. Стефана (у Шиклошу) убрзо се пронесе на све стране, па стога овоме Амиру (јаничару) дођоше и неки српски монаси и замолише га да им преда ковчег са моштима Светог Стефана. Иако потурчењак, Амир указа част моштима хришћанина и сродника свога Стефана, те дозволи монасима да га узму са собом. Монаси узеше ковчег са моштима праведног кнеза Стефана и однеше га у манастир Пресвете Богородице звани Шишатовац, који се налази у Фрушкој Гори у Срему, где је Свети Стефан и пре живео.

... Тело Светог Стефана почивало је у манастиру Шишатовцу и њему су долазили да се поклоне и помоле многи српски људи, међу њима и патријарх српски из Пећи ... (године 1631.)...

Grad Morović tvrđava

Сликано са моста на Босуту.

За време Другог светског рата, због насиља и безбоштва усташког, мошти Светог и праведног кнеза Стефана пренете су из манастира Шишатовца у Београд (14. априла 1942. године), и од тада се налазе у Саборној цркви у Београду. (Знатно скраћен текст Светог Преодобног Јустина Ћелијског објављеног на сајту 'Центар за истраживање православног монархизма')

��... Na groblju van naselja (na izlasku iz Morovića prema Šidu, pored Bosuta) sačuvana je rimokatolička crkva Sv. Marije, jedna od najstarijih sakralnih građevina u Sremu. Dve graditeljske faze, stilski vezane za romansko odnosno gotsko arhitektonsko nasleđe, svakako određuju njen nastanak u vreme mnogo pre prvih pomena crkve u pisanim izvorima XVII stoleća, dok legende navode niz istorijskih ličnosti kao moguće ktitore. .. Jednostavno rešene kamene fasade crkve u Moroviću doprinose njenom rustičnom izgledu koji je u saglasju sa starinom ovog spomenika... �� (Izvor: Spomeničko nasleđe Srbije, Republički Zavod za zaštitu spomenika kulture, 2007.)
Crkva je spomenik kulture od velikog značaja.

[nenad.bds]

ХИСАР
- Прокупље -

''Налазећи се на раскрсници изузетно важних путева, Прокупље је као град постојало још од римског времена, што су, приликом археолошких истраживања, потврдили остаци римског Hammeum-a и византијског Komplos-a. Међутим, најзначајнији и најбоље очувани су делови средњовековног утврђења Хисар, које се у историјским изворима помиње у XV веку. На врху истоименог брда смештена је цитадела са донжон кулом и цистерном, док је у подграђу бедемски зид са кулама од којих је најзанимљивија тзв. Југ Богданова.

У подножју Хисара, налази се црква која у народу такође носи назив Југ Богданова. То је једнобродна грађевина зидана каменом и опеком, са полукружном апсидом и засведена полуобличастим сводом. Подигнута је на месту ранохришћанске базилике. У унутрашњости су се делимично сачувале фреске светлог колорита, јаких светло-тамних контраста и коректно изведеног цртежа, настале вероватно средином XIV века. Наративност је главна одлика овог сликарства чији је ктитор, претпоставља се, био неки угледни властелин. Током XVII и XVIII века овај храм су за своје верске потребе користили Дубровчани, који су у Прокупљу имали своју колонију, па отуда и назив �Латинска црква�. (Споменичко наслеђе Србије - Завод за заштиту споменика културе РС)

[nenad.bds]

NIŠ
Sadasnja tvrdjava je sagradjena za vreme Turaka u XVII veku,na mestu gde su se nekada nalazili rimski kastrum Naissus i srednjovekovni grad Niš.
Ima sedmostranu osnovu sa pet bastiona.Kapije postoje na juznoj i severnoj stranio.U okviru tvrdjave sacuvano je nekoliko objekata iz turskog vremena:dzamija,delovi amama i arsenal koji je pretvorten u izlozbenu galeriju.

Ниш

НИШКА ТВРЂАВА

Велика капија - Водена врата

''Тврђаву су почетком XVIII века саградили Турци на десној обали Нишаве. Подигнута је на римским и средњовековним темељима. Основа је у облику неправилног полигона, са странама различитих дужина. Грађена је од камена из оближњег Хумског мајдана, мада су употребљавани и споменици, саркофази и други грађевински материјал из ранијих епоха. Има четири велике капије: Стамбол, Београдску, Видинску и Велику капију кроз коју се излазило на реку. Све капије су и данас добро очуване. Тврђава је опасана великим шанцем који се у случају потребе пунио водом из Нишаве. Унутар тврђаве налазило се насеље са дућанима, богомоља, касарне и остале грађевине за војне потребе. Од свега је сада очувано неколико барутана, џамија Бали бега из XVI века и једна засведена грађевина. Уз тврђаву је и хамам, изграђен у XV веку. То је једна од најстаријих грађевина профане архитектуре са почетка турске владавине на нашем тлу. Мезулане уз северни бедем зидане су одмах по завршетку тврђаве. На тврђави су препознатљиви елементи арапске архитектуре. Како је првенствено имала стратегијски карактер, тврђава је у турском поседу била све до 1877, када прелази у српске руке. Велика капија, позната као Водена врата, је реконструисана 1961. и 1962, док се археолошка ископавања и конзерваторски радови обављају са прекидима.'' (Споменичко наслеђе Србије - Завод за заштиту споменика културе РС.)

Поглед у тврђаву кроз Велику капију.


На десној слици је детаљ са Велике капије са спољне стране.
Ниш



Некадашњи арсенал, сада галерија.

Ниш

Изнад улаза у арсенал.


Амам


Капија у правцу запада с унутрашње стране тврђаве.

Ниш

Ниш

Велика капија

[nenad.bds]

VRŠAC,

Stara tvrdjava nalazila se na vrhu vrsackog brega i od nje je ostala samo kula visoka oko 20 metara.
Podignuta je sredinom XV veka.Tma tri sprata,i u nju se ulazilo preko pokretnog mosta.
Turci su zauzeli grad 1525.godine i drzali ga sve do 1717. kada je pripojenj Austriji.
Glavno razaranje starih bedema pocelo je 1699.godine,posto je Karlovackim mirom odredjeno da Vrsacki grad ne sme vise da bude vojno utvrdjenje.

''Са источне стране града Вршца, на брегу познатом под именом Кула, на 400 m надморске висине, налазе се остаци мањег средњовековног утврђења издуженог облика, чији су бедеми прилагођени облику платоа ширине 18, а дужине 46 m. Утврђењем доминира кула висине 19,85 m која се налази у источном делу платоа. Њена основа је у облику неправилног правоугаоника спољних димензија 13,80x11 m. Зидови дебљине до 3,90 m грађени су од ломљеног камена у кречном малтеру. Кула је имала приземље и три етаже. Остаци пећи са два ложишта и димњаком, очувани на трећој етажи, упућују на њену стамбену функцију. Оштећења на кули санирана су 1894. и 1933, истраживачки радови мањег обима извођени су 1952, 1970. и 1983, а конзерваторски 1965–66. Систематска археолошка истраживања унутар бедема започела су 1997. и трајала у континуитету до 2002. и, по мишљењу аутора, недвосмислено показала да су у питању остаци дворца који је саграђен у првој половини 15. века, а у функцији остаје до 1522. Откривени су бедеми, ширине 1,60 m, преградни зид у пуној дужини од 18,20 m, кружна кула на западном делу и објекти у унутрашњости, међу којима се истиче цистерна у подножју донжон куле. Археолошка истраживања су пратили конзерваторски радови.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

Сликано 2. новембра 2011.

Vest objavljena 21.10.2011

''Simbol grada i celog južnobanatskog područja, Vršačka kula, vidi se iz daleka sa svih strana i dominira nad banatskom ravnicom, a sa njenih zidina pogled puca sve do Dunava i Beograda. Posle opsežnog pručavanja i izrade projekata, prošle godine krenulo se u rekonstrukciju i vraćanje prvobitnog izgleda ovog srednjovekovnog utvrđenja, kako su to stručnjaci Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika na osnovu starih dokumenata uradili. Prvu fazu radova finansirali su Pokrajina, Fondacija „Hemofarm” i Opština, a ovu drugu Pokrajina i Opština i za svaku je obezbeđeno po 20 miliona dinara.

Tokom prošle godine sanirani su zidovi i obavljeni radovi na pokrivanju. Mnogi Vrščani nisu bili oduševljeni novim izgledom Kule, nekako nije odgovaro usađenoj slici i izgledu koji žitelji pamte. No, ona i dalje dominira nad ovim krajem i postaje sastavni deo panorame. Ovih dana radove druge faze obišli su predstavnici Pokrajinskog seketarijata za kulturu, lokalne samouprave i njihovi su utisci više nego zadovoljavajući u ocenjivanju toka radova na ovom istorijskom zdanju.

- Ovo je najveći projekat na rekonstrukciji i zaštiti materijalne kulturne baštine Vojvodine koje pokrajinska vlast sprovodi ove godine. Posle utvrđenja u Baču, ovo je druga rekonstrukcija koju Pokrajina finansijski podržava. Zadovoljni smo kako radovi teku, jer se već naziru konture budućeg izgleda - rekao je nakon obilaska pokrajinski sekretar za kulturu Milorad Đurić. - Ovakvi projekti, osim očuvanja kulturne baštine i razvoja turizma, istovremeno su i deo svakodnevnog života i doprinose razvoju sredine u kojoj se nalaze. U dvorištu se nalazi letnja pozornica za razne kulturne manifestacije, a biće i dosta pratećih sadržaja, pa svi s pravom očekujemo da se ovaj projekat uključi u svakodnevni život grada i bude atrakcija u širem okruženju.

Gradonačelnik Vršca Čedomir Živković osvrnuo se na finansijsku stranu ovog poduhvata:
- Možda neko misli da je 40 miliona mnogo novca, ali je projekat izuzetno značajan za obogaćivanje turističke ponude Vršca. Ovo nije samo utvrđenje, već i muzej koji će imati prodavnicu suvenira, letnju pozornicu, možda i neki ugostiteljski objekat, a već će to zahtevati neko novo radno mesto što je izuzetna korist za građane Vršca. Opštinskim sredstvima će biti urađeni prilazni putevi, parking i zaletište za paraglajdere.

Kako istorijski izvori tvrde, Vršačka kula je nastala u prvoj polovini 15. veka u vreme ugarske vlasti. Neki izvori tvrde da je tvrđava podignuta na mestu stare rimske kule osmatračnice, a ovu kulu je podigao Đurađ Branković posle pada Smedereva za odbranu od najezde Turaka. Kula ima tri sprata i visoka je 20 metara.''

Доскора је Кула била тешко уочљива. Од када су белим малтером конзервирани зидови, слика је промењене и Кула је добро видљива и са веће удаљености.

Сликано са југа.


Сликано са севера.